Веселинка Стојковић

Зорица Сентић
Ница, 10. септембар 2013.

Угаси тишину, Зорице

.

Ни писама-песама

у секундама,

ни „Ја то тако“,

ни „Само теби“,

ни „Пољупчић“,

ни „Осмех“,

ни „Пишемо се“,

ни „Љубим те“.

.

Угаси тишину, Зорице.

.

„Ко Тебе може да стигне“ –

говорила сам Ти.

„Кад можеш“ –

говорила си ми,

„не жури“.

.

Угаси тишину, Зорице.

.

Чекала сам Те у фебруару,

чекала сам Те у марту,

чекам Те у априлу.

Пролеће је, Зорице.

Истина, кишовито

и хладно,

али мај је ту,

само што није стигао,

па дуго топло лето,

па грожђе и јабуке у јесен.

.

Угаси тишину, Зорице.

.

Слушала сам тишине,

слушала сам и Твоју тишину,

али сада тек разумем,

Зорице моја,

колика је то бука била

та Твоја тишина,

колика бука.

.

„Ја радим

Ја стварам

Ја сањам да сва села имају библиотеку

Сада сањам да милијарду људи засади по једно дрво

То је идући пројекат

Да, а после иде један још већи

Видећеш…“

.

Угаси тишину, Зорице.

.

26. април 2014.

.

(Зорица Сентић: „Угаси тишинУ“, Београд, Књижевна академија, 2005; „Угаси тишину, угаси тишинУ / бр. 2 / ја нâс волим“, „Приче-не-приче“, Београд, Хектор принт, 2009)