Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Čovek koji je išamarao Čerčila – major i vojvoda Vojislav Tankosić

 

Major i vojvoda Vojislav Tankosić (1880‐1915) ‐ Čovek koji je išamarao Čerčila

Major venčan Srbijom i smrću. Špijun i zaverenik major Vojislav Tankosić je živeo burno i kratko. Revolucionar i četnički vojvoda, žestok momak i heroj

 

Živeo je svega 35 godina. Neke vladare je ubijao, druge svrgavao, treće dovodio na vlast. Političare je često tukao i pretio im. Skoro čitav život je bio špijun i član tajnih i zavereničkih organizacija. Voleo je ratove, a neke je i sam otpočinjao. Živeo je kratko, ali burno: „Bljesnuo je i ugasio se kao kometa.” Ko je zapravo bio ovaj tajanstveni major sa zašiljenim mustašima?

Tankosići iz Ruklade

major i vojvoda Vojislav TankosićVojislav Tankosić se rodio u selu Ruklada, nedaleko od Uba, kraj reke Tamnave u Valjevskom srezu. Neki autori navode da njegovi preci vode poreklo iz Bosne ili Krajine. Kao datumi njegovog rođenja navode se 11. i 29. septembar i 16. oktobar 1881 ili 1880. godine. Milju, Vojislavljevu svojeglavu i buntovnu majku, protiv njene volje roditelji su obećali 30 godina starijem kazandžiji Pavlu Jovanoviću. Kako bi se obećanje održalo, Pavle je Milju oteo sa seoskog slavlja 1880. godine. Zvanično venčanje, zahvaljujući Miljinoj prgavoj naravi, održano je tek posle više od godinu dana. Priče kažu da je Milja Pavlu izrodila čak trinaestoro dece, ali da je usled raznih, tada smrtonosnih bolesti i nesreća, zrelost doživelo samo četvoro.

Porodica Tankosić se preselila u Beograd između 1888. i 1892. godine. Nastanili su se u kući u ulici Kralja Milutina br. 19, a Vojin otac Pavle otvorio je i s uspehom vodio kazandžijsku radnju negde u okolini Pozorišnog trga (današnjeg Trga Republike). Tek posle dolaska u Beograd, porodica je promenila prezime u Tankosić. Pričalo se da je to bilo iz straha od osvete ili u čast neke travarke Tankosave koja je Jovanoviće negovala i lečila za vreme jedne epidemije. Međutim, najverovatnije su to učinili u čast Vojine babe Tankosave, žene veoma cenjene i poštovane u zavičaju Jovanovića.

Nemirni duh

Voja je u Beogradu upisao II beogradsku gimnaziju. Iz školskih izveštaja vidi se da su mu daleko bolje „išli“ društveni nego prirodni predmeti. Nestašluke iz rodnog sela nastavio je i u prestonici, pa je zato iz vladanja imao četvorku. Šilja, kako su ga zbog sitne građe drugovi zvali, više je voleo da luta Beogradom nego da pohađa školu. Interesantno je da mu je školski drug bio Nikodije Lunjevica, mlađi brat tadašnje ljubavnice Kralja Aleksandra Obrenovića. Jedne noći, nekoliko godina kasnije, njih dvojicu će sudbina na čudan način spojiti i potom zauvek razdvojiti.

Voja je važio za prgavog momka koji lako plane, što su i njegovi roditelji ubrzo uvideli. Jednom prilikom posle očevih batina roditeljima je saopštio: „Odlučio sam da od danas ničije batine više ne trpim i da svakoga ko na mene ruku digne kaznim, a ako je od mene jači, onda da ga ubijem!“ Kada je, nedugo zatim, Pavle ispod Vojinog kreveta našao kratku pušku „Gluvaru“, bio je zaprepašćen: „Crna Miljo, ta nisi valjda rodila ubicu!“ Milja se i sama pravila začuđenom, ali joj je pomalo i godilo što je njen sin izrastao u hrabrog mladića koji se ne plaši ničega pod kapom nebeskom.

Na očevo zadovoljstvo, brzo je upijao tajne kazandžijskog zanata, ali je obojici bilo jasno da Voja neće biti kazandžija. Od detinjstva je bio zadojen naconalnom epikom, i netremice slušao očeve gusle kraj ognjišta u Rukladama. U Beogradu je bio zadivljen izgledom srpskih oficira. Odrastao je u vreme kada se probuđena nacionalna svest Srba sve više uobličavala preko raznih nacionalnih organizacija i kada je svima bilo jasno da se približava vreme početka ratova za oslobođenje i ujedinjenje vaskolikog srpstva. Zato Vojin izbor oficirskog poziva ni malo nije začudio one koji su ga poznavali. Čak je njegov otac Pavle bio zadovoljan ovim izborom ‐ mislio je da će Vojna akademija konačno „dovesti u red“ i disciplinovati njegovog sina.

Na Akademiji

Nižu školu Vojne akademije u Beogradu Vojislav Tankosić je upisao 1899, kao pitomac 32. klase, u kojoj je bio i Dragutin Gavrilović. Vredno je učio i diplomirao 1901. godine kao peti u rangu, od 186 pitomaca.

Mladi potporučnik Vojislav Tankosić raspoređen je u 6. pešadijski puk „Kralj Karol“ u Beogradu, i tu je na službi ostao sve do 1905. godine. Svoj osećaj za pravdu, ali i plahovitu narav Tankosić je nastavio da pokazuje i kao mlad oficir. Već u jesen 1901. on je iz jedne beogradske kafane izbacio neke srpske trgovce iz Austrougarske koji su pogrdno govorili o sopstvenom narodu i njegovoj slobodi. Neće proći dugo, a čaršija će opet brujati o incidentu u koji je umešan Tankosić.

Šamari za Čerčila

Onovremena beogradska štampa redovno je donosila izveštaje iz Burskog rata koji se vodio Južnoj Africi (1899‐1902). Štampa, ali i celokupna srpska javnost, pamteći turski zulum, gajila je simpatije prema Burima i oštro kritikovala britansku imperijalističku politiku. Vinston Čerčil, britanski dopisnik iz Burskog rata, saznao je za reakcije u Srbiji i napisao članak u kome je s puno prezira govorio o Srbima. Prema ovoj legendi prevod tog teksta je, sav srdit, naglas u kafani čitao mladi potporučnik Vojislav Tankosić, i tom prilikom se pred prisutnima zakleo da će se, ako mu se za to pruži prilika, osvetiti dotičnom novinaru: „Stoka jedna! Ako se tog Vinstona ikada dočepam, sve ću klevete da mu naplatim!“

Godinu dana kasnije, po svršetku rata, Vinston Čerčil se Orjent ekspresom, od Carigrada preko Beograda, vraćao u Englesku. Voz je u beogradskoj železničkoj stanici boravio nekoliko sati, pa je Čerčil odlučio da se prošeta gradom i malo osveži. Neki poručnik uspeo je da pronađe Voju u kafani „Zeleni venac“ i da mu javi za gosta u Knez Mihailovoj ulici: „Vojo, onaj tvoj Englez, što nas ocrni, eno pije kod Grčke Kraljice!“ Vojislav Tankosić se stuštio uzbrdo i pronašao Vinstona Čerčila u pomenutoj kafani. Priča kazuje da ga je psovao i šamarao i da mu je zapretio da se ne šali glavom da ikada više tako zbori o srpskom narodu. Prestravljeni Čerčil je uz zvanično izvinjenje i policijsku zaštitu potom ispraćen do železničke stanice.

O tome nije ostao nikakav pisani trag, samo šuškanja po čaršiji. Međutim, ova legenda je kasnije, dobila šire razmere, naravno na nivou teorije zavere. Čerčil je, navodo, upravo zbog ovog događaja mrzeo Srbe, naročito Ravnogorce, naslednike četnika kojima je i Voja Tankosić pripadao, pa je zato podržao Tita i partizane u toku II svetskog rata.

U zaveri

Još od vremena kada je bio pitomac Vojne akademije Voja nije imao pozitivno mišljenje o kralju Aleksandru Obrenoviću. Nije se slagao sa njegovom unutrašnjom i spoljnom politikom, a posebno ga je bolela činjenica da je Aleksandar dodelio Orden Belog orla austrijskom guverneru okupirane Bosne i Hercegovine, Benjaminu Kalaju, najvećem progonitelju srpstva u BiH i tvorcu „Bošnjačke ideje“.

Ženidba sa Dragom Mašin još više je pogoršala mišljenje vojske o Kralju i njegovoj supruzi. Voja je već javno govorio da je „Kralj neodgovoran a Kraljica profuknjača“. Vrlo brzo on se priključio krugu zaverinika koji su nameravali da svrgnu kraljevski par. Svoju odlučnost i privrženost zaveri Vojislav Tankosić pokazao je u toku velikih demonstracija u Beogradu 23. marta 1903.

Heroj ulice

Približavanje Srbije pragu ulaska u otvorenu diktaturu i Kraljev, zapravo Kraljičin, lični režim, izazvalo je velike martovske demonstracije 1903. godine. Neposredni povod za izbijanje demonstracija bile su administrativne mere Vlade usmerene na štetu trgovačkih pomoćnika i šegrta. Trgovačkim pomoćnicima i šegrtima su se na demonstracijama prodružili socijalisti, studenti, srednjoškolska omladina i brojni slobodoumni Beograđani, pa je broj demonstaranata dostigao i 50.000, što je bila polovina tadašnje beogradske populacije. Na Kraljevu naredbu policija i žandarmerija su surovo razbijali demonstracije koristeći i vatreno oružje: „Ili razjurite ovu gomilu, ili neka pliva u rođenoj krvi“. Na barikadama je bilo dosta povređenih i ranjenih, a u blizini Dvora i Kalemegdana bilo je i mrtvih. Vojska, koja je poslepodne poslata da pomogne posustalim žandarmima, stavila se zapravo u zaštitu naroda i na njegovu stranu, ali ne odviše eksplicitno, naravno, sve u interesu očuvanja tajnosti oficirske zavere. Jednim od vodova izvedenim na ulice Beograda tog dana komandovao je i potporučnik Tankosić. Pod njegovom komandom vojnici su zapravo samo fingirali protivdemonstrantske aktivnosti, polako su se kretali kroz masu, štitili demonstrante od žandarmerije, sakrivali ih po obližnjim dvorištima i žandarmima davali pogrešne informacije o kretanjima demonstranata. Vojislav Tankosić je pred nosom žandarma sakrio veliku grupu studenata u pećine u Gornjem gradu na Kalemegdanu. Pričalo se i da je u toku noći 23. na 24. marta obezbedio vođama demonstracija da se čamcima prevezu preko Save na teritoriju Austrougarske i tako izbegnu hapšenje. Te večeri potporučnik Vojislav Tanskosić se, na zaprepašćenje svoje majke i ukućana, kući vratio na neobičan način. Demostranti su ga na rukama uneli u dvorište, uz klicanje svojim anđelima ‐ zaštitnicima, vojsci i oficirima.

U noći prevrata

Tankosićev zadatak u Majskom prevratu bio je da negde oko 2 časa, pošto zaverenici zauzmu Dvor, uhapsi braću Kraljice Drage, Nikodija i Nikolu i da ih likvidira. Oni su dovedeni u kasarnu Dunavske divizije i tu ih je streljao vod pod komandom potporučnika Tankosića. Dvojica Lunjevica su, pogotovo stariji Nikola, zbog svoje arogancije i bahatog ponašanja, bili veoma omraženi među kolegama oficirima. Prema kazivanjima očevidaca zaverenici su im se, u toku hapšenja, podrugljivo obraćali sa „Vaša Visočanstva“.

Nemilosrdni egzekutor

Susret dvojice bivših školskih drugova Vojislava i Nikodija pred streljačkim strojem bio je dirljiv. Lunjevice su bili preplašeni, ali izgleda svesni šta ih čeka. Prema jednoj verziji Tankosić im je rekao: „Izljubite se jer ćete sada umreti“, a koji tren potom je naredio paljbu. Prema drugoj verziji Vojislav ih je prvo ponudio cigaretama. Pošto su povukli nekoliko dugih dimova, braća su se zagrlila i izljubila, a potom je Nikola, uz reči „Praštam ti, oprosti i ti meni“ Vojislavu u ruku stavio nekoliko srebrnjaka. Tankosić je potom trgao ruku i, dok su novčići još uvek zvečali po kaldrmi kasarskog dvorišta, odjeknula je paljba.

Plamen četništva

Gerilska borba srpskog naroda koji je još uvek robovao pod Turcima u Staroj i Južnoj Srbiji (današnjem Kosovu, Metohiji i Makedoniji) odvijala se spontano još od druge polovine 19. veka. U Beogradu 1902. počinju aktivnosti na institucionalizaciji srpske akcije u južnim krajevima. Već naredne 1903. godine u Beogradu je osnovan Glavni odbor Četničke akcije, nazivan još i Srpskim komitetom, pa otuda, prema nekim autorima, i potiče drugo ime za četnike ‐ komite. Neće proći dugo, a Tankosić će postati jedan od najistaknutijih članova Akcije i jedan od njenih najznačajnijih ljudi na terenu.

Među orlovima

Voja Tankosić je već u jesen 1903. godine otišao na svoju prvu tajnu misiju na teritoriji Makedonije. Od tada pa sve do izbijanja I balkanskog rata, on je više puta, tajno, različitim povodima boravio na teritoriji Južne i Stare Srbije. Obavljao je različite obaveštajne zadatke, prikupljao podatke uspostavljao kontakte i obaveštajnu mrežu. Podaci su bili namenjeni Glavnom odboru Četničke akcije, ali ih je kasnije koristila i Obaveštajna služba Srpske vojske, naročito od kada su počele pripreme za Balkanske ratove i od kada je Dragutin Dimitrijević Apis postao načelnik te službe.

Stanislav Krakov, jedan od hroničara istorije četništva, u svojevrsnoj spomenici Četničke akcije pod naslovom Plamen četništva, ovako je opisao Voju Tankosića iz vremena njegove prve misije: „Mali, neugledan, velike grgurave kose, u kratkom tesnom kaputu sa pasošem i izgledom trgovačkog pomoćnika koji je došao da sazna cene žita, Tankosić nije mogao da sakrije čelični bljesak iz nemirnih očiju. Negdašnji seoski dečak iz Ruklada u Tamnavi, najogorčeniji zaverenik, preki sudija braće Lunjevica, poverenik đenerala Atanackovića i doktora Gođevca, potporučnik Tankosić je u svome malome stasu nosio džinovsku snagu rušenja i stvaranja. Neobuzdan, nezadržan, smeo, nepoznavajući strah i prepreke, Tankosić je širio oko sebe plamen četništva.

Vatreno krštenje

Svoje vatreno krštenje kao četnik Voja Tankosić je imao u bici na Čelopeku, blizu Kumanova, protiv Turaka i Arnauta, između 16. i 19. aprila 1905. godine. Nedugo zatim Vojislav je, već kao vojvoda, komandovao svojom četom u bici kod Velike Hoče, protiv Arnauta. Ko zna koliko je neprijatelja poslao na onaj svet vojvoda Tankosić, što kuršumima iz Martinki i brzometki kojima se cev često umela u borbi pregrejati, što bombama, koje su u ovim krajevima zvali „jablake za Turcite“. Bio je izvrstan strelac. Jurišao je bez trunke straha. Svoje četnike nije štedeo u borbi i na drugim zadacima, ali je prema njima bio sažaljiv u svim drugim situacijama. Često im je i sam previjao rane. Voleo je da osveti svakog poginulog. Prema izdajnicima je bio krajnje surov. Takav je bio i prema zarobljenicima. Turci, Arnauti i Bugari nisu imali milosti za zarobljene četnike, pa nije ni Voja za njih. Bio je smrtonosno prek, ali nikada mučitelj.

Te iste 1905. godine i Vojislavljeva sestra Mileva (Mica, Maka) neko vreme je provela na službi u Skoplju, kao učiteljica, obavljajući usput i obaveštajne zadatke za svoga brata i Četničku akciju. Odlazila je i na dvor i prenosila poruke bratovljeve poruke kralju Petru i prestolonasledniku Aleksandru.

Kuća kao vojni logor

Pripreme za četovanje na Jugu odvijale su se u Tankosićevom logoru za obuku četnika u Ćupriji. Tamo su se četnici uvežbavali u pucanju, bacanju bombi, miniranju i drugim neophodnim veštinama, ali su pod budnim okom vojvode Tankosića sticali kondiciju i čeličili se za surovi život po šumama i planinama. Pohodi su često otpočinjali okupljanjem u kući Tankosića u ul. Kralja Milutina. Tu je dvorište nekada bilo prepuno ulogorenih četnika. Na kazanima se krčkao čuveni majka Miljin pasulj, koji pamte mnogi koji su kod Tankosća gostovali, i za koji se pričalo da je preteča onoga što je kasnije nazvano „srpskim vojničkim pasuljem“.

Često su pred polazak organizovane i terevenke, za mnoge od četnika i poslednja veselja u životu. Voja nije bio tvrdi moralista. I sam je umeo da uživa u životu punim plućima. Voleo je kafanu, vino i žene, a i drugima nije zamerao sklonost ka piću, suknjama i kocki, sve dok su svoje dužnosti obavljali besprekorno. Smatrao je da se onima koji „od svojih kuća kreću mrtvi, da bi se u borbi rodili“, ne može mnogo toga zameriti. Borci su ga obožavali. Jedan od njih ostavio je sledeći zapis o svome vojvodi: „Prosto, moraš da ga voliš i poštuješ zbog bistrine shvatanja stvari, volje, odlučnosti i hrabrosti. Poštovan je među komitama kao niko. Nije bilo nijednog njegovog četnika koji ne bi položio život za njega. Bio je strateg i organizator Garibaldijevog kalibra“.

Vojislav Tankosić je zapravo postao popularan među svim patriotama u Srbiji. Svi oni koji su očekivali skoro oslobođenje i ujedinjenje srpstva sa ushićenjem i strahopoštovanjem izgovarali su njegovo ime.

Narodna odbrana

I pored velikih uspeha četnika u Južnoj i Staroj Srbiji, njihoba delatnost je jedno vreme zamrla, što zbog pregovora i sporazuma sa Bugarima 1905, što zbog međusobnih političkih svađa i razmirica samih vojvoda. Zabeleženo je da je poslednju veliku akciju na teritoriji Makedonije izveo upravo Voja Tankosić sa svojim „Zaporošcima“, kako su zvali njegove četnike. Bilo je to u proleće 1908, kada su četnici prodrli sve do Strumice i Maleša. Tada su se Tankosićevi četnici tako žestoko sukobljavali sa bugarskim komitama da to zamalo nije izazvalo rat sa Bugarskom.

Posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908, u Beogradu je osnovana organizacija Narodna odbrana. Njen zvanični cilj bio je „da radi na jačanju viteškog duha i fizičke regeneracije srpskog naroda, osnivanjem i pomaganjem streljačkih družina i gimnastičkih organizacija“. Nezvanično, njen rad je bio usmeren na obaveštajnu delatnost na teritoriji BiH i pripremanje gerilske borbe, koja bi trebala da prethodi konačnom oslobođenju ovih prostora. Tankosić je od osnivanja bio uključen u rad Narodne odbrane i bio jedan od njenih ključnih članova. Odmah je otpočeo sa vrbovanjem dobrovoljaca za četničke jedinice. Ubrzo je širom Srbije osnovano preko 200 odbora Narodne odbrane i upisano preko 5.000 dobrovoljaca.

U senci Crne ruke

Tri godine kasnije deo Majskih zaverenika, nezadovoljan zvaničnom državnom nacionalnom politikom osnovao je tajnu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt!“, koju su protivnici ubrzo krstili u „Crna ruka“. Među 11 osnivača našao se i Vojislav Tankosić. Engleski istoričar Dr Siton Votson, smatrao je Tankosića „čovekom sirove duše, spremnim na svako zlo, pa time i zgodnim sredstvom u Apisovim rukama“. Naravno da Tankosić nije bio puki izvršitelj Apisovih ili bilo čijih zamisli. Često je radio bez ičijeg znanja i na svoju ruku, ali je zbog svojih osobina zaista bio najbolji Apisov prijatelj i saradnik. U svim njihovim zajedničkim akcijama Vojislav Tankosić je uvek imao izvesnu inicijativu dajući pojedinim poduhvatima svoj lični pečat. Zabeleženo je da je pukovnik Apis, kada je uhapšen u Solunu 1917. godine, rekao: „E, da je meni živ moj Voja, ne bi ja dopao mardelja“.

Pesnicom na Princa

Prijateljstvo princa prestolonaslednika Đorđa Karađorđevića sa Tankosićem, učvršćeno kada je Voja posredovao pri upoznavanju princa Đorđa sa jednom beogradskom damom koja mu se dopala. Međutim njihovo prijateljstvo biće uskoro zauvek raskinuto. Prema jednoj priči potukli su se posle jedne kafanske rasprave. Tankosić ga je izazvao na dvoboj, ali je dvoboj sprečen. Prema drugoj priči, princ Đorđe je prilikom postrojavanja počasnog voda smatrao da su vojnici neuredno zakopčani. Vikao je na Tankosića smatrajući ga odgovornim i pri tom mu opsovao majku. Vojislav Tankosić je na to reagovao tako što je Princa udario pesnicom po sred lica. Na docnijem raportu kod kralja Petra, Kralj se izvinjavao Tankosiću za plahovitu i neuravnoteženu narav svog sina, a Vojislav Tankosić je prošao bez ikakvog ukora.

Pretnje i batine

Nije ovo bio ni prvi ni poslednji put da vojvoda Tankosić sukobe rešava pesnicama ili pretnjama. Kažu da je jednom, negde krajem 1908, primetio fijaker ministra Milovana Milovanovića u blizini kafane Moskva. Bilo je to vreme kada su bivši zaverenici bili u zavadi sa ministrom, zbog njegovog navodno previše popustljivog stava prema Bugarima u vezi Makedonije. Očevici pričaju da je Tankosić potrčao za fijakerom, skočio na papučicu i ministru rekao: „Milovane, pazi šta radiš da te mrak ne pojede!“ Posle ovog sukoba Milovanović se svuda kretao samo uz pratnju telohranitelja.

Vojislav Tankosić je 1910. i 1911. godine bio zadužen da u ime Đeneralštaba kontroliše kvalitet municije koja se u Francuskoj proizvodi za Srbiju. Nije bio zadovoljan kvalitetom municije, pa je u više navrata preko štampe iznosio optužbe protiv fabrike i srpskog predsednika komisije. Zbog toga ga je u Narodnoj skupštini kritikovao radikalski poslanik Petar Mišić. Vojvoda je odmah uzvratio pozivom na dvoboj, ali ni do ovog dvoboja nikada nije došlo. Legende kažu i da je Voja, 1913. godine, u vreme sukoba sa radikalima oko prioriteta vojne i civilne vlasti u Makedoniji, prvo javno išamarao srpskog konzula u grčkoj Živojina Balugdžića, nezadovoljan njegovim posredovanjem u sukobu, a da je potom pretio da će lično da ubedi Pašića tako što će „da ga povuče za bradu“. Pričalo se da je i ranije umeo da se sukobljava sa Pašićem, da je i njemu uskakao u fijaker i „hvatao ga za gušu“. Neke priče kazuju i da je uskakao i u fijaker ministra Stojana Protića i pretio mu da se ne prihvata da bude ministar vojni, jer oficiri ne vole da im civili komanduju. Sa jednim prijateljem sačekao je Protića pred kućom i rekao mu: „Da se ne igra vatrom, jer će odleteti u vazduh zajedno sa kućom i celom familijom“.

Pričalo se i da je Voja bio umešan u atentat na jednog turskog zvaničnika koji je trebao da bude konzul u Beogradu. Pošto je taj zvaničnik bio umešan u zločine nad Srbima u Makedoniji, Tankosić nije želeo da mu se takav ubica „šepiri po Beogradu“. Ubijen je u Skoplju, bombom podmetutom ispod automobila. Brojne su i priče o raznim političarima i javnim ličnostima kojima su zbog „nacionalnih stvari“ pretili Voja Tankosić ili „Vojini ljudi“. Prema nekim izvorima Tankosić je još 1911. pripremao atentat na Franca Ferdinanda, a bio je umešan i u dva neuspela atentata na barona Slavka Cuvaja, hrvatskog bana, kraljevskog komesara u Hrvatskoj (1912‐1913) i najdoslednijeg sprovodioca austrougarske antislovenske politike.

Mlada Bosna

Na žalost, u periodu od 1909. do 1912. nema puno podataka o delatnostima vojvode Tankosića. Obimna građa austrougarske obaveštajne službe o njemu još uvek nije do kraja proučena.

Voja Tankosić usmerio je svoje dalje delovanje na obaveštajnu aktivnost u Bosni. Posle Aneksije BiH 1908. godine, kada se aktivirala delatnost Mlade Bosne (osnovane oko 1904) on je bio neka vrsta spoljnjeg, pridruženog člana ove organizacije i njena veza sa Narodnom odbranom i Crnom rukom u Srbiji.

Tajna misija

Pred samo izbijanje Balkanskih ratova Tankosićeva delatnost se iz Bosne ponovo premešta na Jug. Tankosić je uoči Balkanskih ratova predvodio jednu od tajnih obaveštajno‐diplomatskih misija na Kosovu, čiji je cilj bio da se sa najuticajnijim arnautskim vođom Isom Boljetincem (1864‐1916) postigne dogovor, ako ne o savezu u predstojećem ratu sa Turcima, ono bar o nenapadanju, odnosno neutralnosti arnautskih plemena. Srbi su i ranije „poslovali“ sa Boljetincem. On je četnicima nabavljao puške, a Srbi su sa simpatijama gledali i podržavali ustanke koje je Boljetinac dizao protiv Turaka. Međutim, Boljetinac je ponekad bio uključeni u akcije protiv Srba, kao npr. u otimanje zemljišta manastiru Visoki Dečani.

Izgleda da je Boljetinac ipak održao besu datu Apisu i Tankosiću i njegovi gerilci ‐ „kačaci“ nisu napadali srpske trupe 1912. godine, ali su se zato gotovo sva ostala arnautska plemena stavila na stranu Otomanske imperije protiv Srbije. Presudila je suma od preko 2 milona kruna kojom su austrougarske vlasti svake godine plaćali antisrpske delatnosti Arnauta na Kosovu i Metohiji.

Isa i Voja su bili ljudi iste ratničke i naprasite naravi. Njihov odnos bio je fer odnos dvojice ratnika od kojih svaki služi svojim nacionalnim interesima. Pričalo se da su se prilikom susreta 1912. i pobratimili. Međutim, izgleda da je od pobratimstva jači povod za držanje bese Boljetincu bila činjenica da mu je Tankosić za vreme oba Balkanska rata, u Kuršumliji, pod strogom stražom četnika, u kućnom pritvoru držao dva sina, kao zalog njegovoj besi.

Pripreme za rat

U proleće 1912. Vojislav Tankosić je premešten u Štab graničnih trupa. Bližio se početak rata sa Turcima i trebalo je ponovo aktivirati četnike. Zato je Tankosić u Prokuplju ponovo pokrenuo kamp za obuku dobrovoljaca. Voja je vršio rigoroznu kontrolu i selekciju kandidata, želeći da dobije najkvalitetnije četničke jedinice. Regrutaciju je prolazilo oko 10 % kandidata. Tako tada nije primio Gavrila Principa, zbog njegove slabe fizičke konstitucije i slabog zdravlja, što mu je Gavrilo zamerao do kraja života.

Vojini četnici bili su spremni već u avgustu 1912, 2 meseca pre objave rata. Formirano je 30‐ak komitskih četa sa oko 4.000 četnika. Vojin Lapski (ili kako su ga kasnije nazivali Kuršumlijski) četnički odred brojao je oko 250 boraca.

Bitka kod Merdara

Prema ratnom planu Tankosićevi četnici trebalo je da zađu Turcima i Arnautima iza leđa i otpočnu akciju tek posle otpočinjanja dejstava Moravske divizije II poziva. Međutim, Tankosićevi četnici su zapravo otpočeli I balkanski rat. Prvi su napali neprijatelja, u noći između 2. i 3. oktobra 1912, dve nedelje pred objavu rata, na karaulama Reponja, i Mirovci kod Merdara i kod sela Vasiljevci. U bici kod Merdara Reponja je osvojena, ali su četnici i pored izuzetne hrabrosti morali da se povuku. Tankosić je, kažu, bez problema mogao da sprovede plan komande i da se neopaženo provuče između turskih karaula i zađe im za leđa, ali je namerno napao Turke, jer su se crnorukci plašili da se saveznici, Bugari i Grci u poslednjem momentu ne dogovore sa Turcima i tako odlože početak rata. Prema drugoj verziji prvi su čarku započeli Arnauti, koji su još 1. oktobra upali na teritoriju Srbije.

Vojin rusvaj

Ne može se sa sigurnošću reći koliko je baš ovaj samovoljni potez Voje Tankosića pridoneo problemima na ovom delu fronta, ali je sigurno da su srpske trupe imale poteškoća da ovde ovladaju situacijom. U izveštajima pojedinih komandanata navodilo se da je „došao Voja Tankosić i napravio rusvaj“. Četnici su ginuli sa pesmom na usnama. Tankosić im je strogo naredio da ni po koju cenu ne ostavljaju ranjenika na milost i nemilost Turcima. Turci su mrtve četnike obavezno pljačkali, dok su zarobljenike mučili pekući ih na ražnju žive, sekući ih polako noževima. Na kraju se u ove borbe umešala i Moravska divizija. Srbi jesu imali oko 1.500 mrtvih i ranjenih, ali je broj Arnauta i Turaka izbačenih iz stroja bio trostruko veći. Zahvaljujući svom ugledu kod visokih vojnih komandanata Tankosić je prošao bez posledica za delovanje kod Merdara. Unapređen je u majorski čin, odlikovan je, a štampa je pisala kako je „usud dodelio hrabrim četnicima vojvode Tankosića da budu ti koji su srpskim armijama otvorili vrata za Kosovo“.

Na čelu svog četničkog odreda vojvoda Tankosić ponosno je umarširao u Prištinu. Istoričari nisu sasvim sigurni gde se u novembru 1912. nalazio Tankosićev četnički odred i u sastavu koje jedinice je dejstvovao. Izgleda da je Voja opet radio na svoju ruku, bez znanja svojih nadređenih. Prema nekim izvorima najveći deo odreda rasformiran je posle oslobođenja Prizrena, dok drugi izvori tvrde da Tankosićev odred potom vodi borbe kod Skoplja, Bitolja i Kičeva. Posle I balkanskog rata, vojvoda Tankosić je više bio angažovan u sukobima crnorukaca i radikala oko Uredbe o prioritetu i makedonskog pitanja, nego na vojnim zadacima. Moguće je da su Vojini četnici učestvovali u gušenju Arnautske pobune u sptembru 1913. godine.

Hici u Sarajevu

Nema sumnje da je vojvoda Tankosić bio taj koji je sarajevske atentatore, u maju 1914, naoružao sa pištoljima, municijom, bombama i bočicama sa cijankalijumom. Bogoslov iz Bosanske krupe i član Mlade Bosne, Djuro Šarac povezao je atentatore sa bivšim komitom, službenikom Državnih železnica, crnorukcem Milanom Ciganovićem, a ovaj ih je povezao sa Tankosićem. Pištolje i municiju je Tankosić kupio za sopstveni novac Belgijskoj industrijskoj agenciji od Šarla Dusea, beogradskog predstavnika Fabrik nasionala iz Herstala kod Liježa, dok su bombe nabavljene iz državnog magacina. Atentatore je, na Tankosićev zahtev, desetak dana na strelištu Beogradske streljačke družine kod „Smutekovca“ iznad Vajfertove pivare obučavao poznati pravnik, političar i komita Dragiša Stojadinović, višestruki prvak Srbije i Jugoslavije u streljaštvu 1908‐1927. Oružje je predato atentatorima u kafani Zeleni venac (ul. Zeleni venac br. 16).

Posle atentata, Vojislav Tankosić je, uz Ciganovića bio jedini srpski državljanin koji se pod punim imenom i prezimenom spominjao u istrazi austrougarske policije i u Ultimatumu austrougarske vlade Srbiji od 23. jula 1914: „Zaveru čiji je cilj bio da se za vreme bavljenja u Sarajevu ubije Nadvojvoda Franja Ferdinand skovali su u Beogradu Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, lice pod imenom Milan Ciganović i Trifko Grabež, a uz pripomoć majora Voje Tankosića… Pored toga kraljevska vlada se obavezuje… Da odmah pritvori majora Voju Tankosića i lice pod imenom Milana Ciganovića, službenika srpske države, koji su kompromitovani rezultatom sarajevske istrage“.

U apsu

Srpska komanda je, po naređenju Vlade, zaista privela majora Tankosića. To se dogodilo kada su Tankosićeve komite već bile mobilisane. Pre hapšenja, njegov nadređeni, pukovnik Milivoj Anđelković Kajafa, takođe bivši Majski zaverenik, dozvolio mu je, da na sopstveni zahtev ode do kuće i uništi poverljivu i kompromitujuću ličnu arhivu. Potom se Tankosić sam predao vojnim vlastima. Nekoliko dana proveo je u pritvoru, ali su njegovi Zaporošci bili ulogorovani ispred zgrade. Ni u jednom trenutku njegove verne komite nisu želele da se odvoje od svog komandanta. Pukovnik Anđelković je referisao komandi da „bez Tankosića njegov odred ne može da se upotrebi u borbi, a ne može ni da se raspusti bez upotrebe sile“.

Potraga u Balkanu

Major Vojsilav Tankosić je po naređenju vlade pušten iz pritvora 26. jula 1914, jer „austrougarska vlada nije dostavila nikakve dokaze protiv njega“. Vojini četnici su prvo učestvovali u borbama za odbranu prestonice, krajem jula i početkom avgusta 1914. Bilo je izvesnih žalbi vojnih vlasti na njih da svojim delovanjem samo provociraju Austrijance i izazivaju snažnije bombardovanje, što je delimično bila istina. Bilo je i optužbi da su neki četnici Voje Tankosića učestvovali u pljačkama po gradu, ali je kasnije utvrđeno da se radilo o nekim razbojnicima koji su se predstavljali kao četnici i koje su upravo Vojini Zaporošci zarobili i razoružali. Kasniji izveštaji su potvrdili da su komite Voje Tankosića, između ostalog patrolirale gradom i štitile građane i imovinu u polunapuštenoj prestonici.

Kada su Austrougari u decembru 1914. na kratko okupirali Beograd, hotel Balkan su pretvorili u oficirsku kantinu. Prethodno su ga više puta pretresli od podruma do krova jer su znali da je u Balkanu često odsedao vojvoda Tankosić. Pa i tada su desetak dana jeli i pili u strahu da im od nekuda ne izleti „ludi četnički major“.

Odred smrti

Rudnički četnički odred, kojim je komandovao major Tankosić, u kome je neko vreme provela i čuvena Milunka Savić, popunjavan je uglavnom dobrovoljcima iz Bosne i Hercegovine u koje je Voja imao najviše poverenja. Obavljao je diverzije u pozadini, osiguranje krila regularnim trupama, obavljanje izviđačkih i zadataka prethodnice. Učestvovao je u borbama u toku Cerske bitke, Bitke na Drini i Kolubarske bitke. Gubici su i pored redovne popune bili ogromni. Brojčano stanje odreda umeo je da spadne i na svega stotinak četnika, pa je ta jedinica, bez sumnje bila pravi odred smrti.

Poslednji juriš

Jesenja ofanziva Austrougara, Nemaca i Bugara na Srbiju, u jesen 1915, zatekla je Tankosića kao komandanta jednog mešovitog puka na obali Dunava, nedaleko od Zabele. Tu su Vojini četnici branili obalu od daleko nadmoćnijeg neprijatelja. Tankosić je u jednom okršaju bio lakše ranjen u glavu. Kada se neprijatelj više nije mogao zaustaviti poveo je četnike u poslednji juriš. „Junaci! Za mnom, ko hoće da pogine!“, bila je njegova poslednja komanda svojim četnicima.

Tog 18. oktobra, jedna nemačka granata ubila je dvojicu, a ranila osmoricu četnika, među njima i Tankosića. Šrapnel od granate probio mu je grudni koš. „Ujedoše me“, rekao je i klonuo. Tako teško ranjenog, četnici su ga izneli iz borbe, previli i na šatorskom krilu nosili tri kilometra do mesta odakle je transportovan za Trstenik. Kažu da se na putu šalio. Vojvodi ipak nije bilo spasa. Preminuo je dva dana kasnije, 20. oktobra, u vojnoj bolnici.

Tajni grob

Njegov verni pratilac, četnik Đuro Šarac sahranio ga je na Trsteničkom groblju. Međutim, pošto se srpska vojska povlačila a neprijatelj sve brže nadirao, Šarac je otkopao vojvodino telo i sahranio ga na „tajnoj lokaciji“. Austrijanci nisu verovali u njegovu pogibiju, jer je bio od onih koje „metak nikada nije hteo“. Odmah po okupaciji Trstenika bacili su se u potragu za Tankosićevim tajnim grobom. Kada su ga ipak pronašli, izvršili su ekspertizu i fotografisanje. Fotografije su objavljene u bečkoj štampi uz sledeći tekst: „Kraj Voji Tankosiću. Demon svetskog rata, podstrekač ubistva prestolonaslednika, Voja Tankosić, major srpske vojske, čije je izručenje u Ultimatumu tražila naša vlada od Srbije. Majora Tankosića sustigla je kazna. U našoj balkanskoj ofanzivi on je poginuo…

Na tom mestu ostavili su nezakopan, otvoren kovčeg sa Tankosićevim telom „da mu kosti psi raznose i oglođu“. Jedan meštanin zakopao ga je na novoj tajnoj lokaciji, obeleženoj samu njemu poznatim znakom, a kada se rat završio, na tom mestu mu je postavio drveni krst sa imenom.

Sahrana heroja

U porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu, parcela IV, 2. red, gobno mesto br. 6, pored oca, majka Milja je 1922. godine prenela i posmrtne ostatke sina Vojislava. Telo vojvode Tankosića preneto je iz Trstenika u Beograd vozom, 6. oktobra, u pratnji majke i četnika. Dva dana kasnije pogrebna povorka je krenula sa Beogradske železničke stanice ka groblju. Povorku su, pored rodbine i prijatelja činili i bivši saborci, 2 počasna voda vojske, sveštenstvo, ratni vojni invalidi i ciganska muzika, kao i lafet na kome se nalazio kovčeg sa telom vojvode Tankosića. Na kovčeg, prekriven cvećem bili su položeni Tankosićeva sablja i kalpak. Lafet su pratili četnici. Čitavo vreme u Beogradu je pljuštala kiša, ali su se hiljade ljudi tiskale ulicama da odaju poslednju počast svome sugrađaninu, branitelju i heroju. Major Tankosić sahranjen je uz zvuke njegove omiljene pesme „Sprem`te se sprem`te četnici”.

Na spomeniku vojvodi Tankosiću uklesani su stihovi:

„Venac besmrtne slave

srpska ti vila plete,

nad tvojim grobom, Vojo,

komitske plaču čete“.

Sve do svoje smrti 1932. godine, Vojina majka Milja držala je svake godine parastos svome sinu u Vaznesenjskoj crkvi. Danas jedna mala, slepa ulica u Beogradu, na Vračaru, nosi ime vojvode Tankosića, kao i ulice u Nišu, Vranju i Požegi.

Verenik Srbije i mladoženja smrti

Vojvoda Vojislav Tankosić je bio zakleti neženja. Fizički nije bio „bogzna šta“, ali je bio lep muškarac, markantan, uvek sa zašiljenim brčićima, a kada je četovao puštao je i gustu crnu bradu. Dopadao se ženama, više zbog svoje harizme i viteškog držanja nego zbog izgleda. Voleo je žensko društvo, ali njegov način života nije odgovarao čvrstim vezama, a kamoli braku. Legenda kaže da ga je majka jednom prilikom pitala kada misli da se oženi? Odgovorio joj je: „Ti znaš majko da sam ja već smrtno zaljubljen. Ta moja ljubav zove se Srbija.

Nomen est omen

Major Vojislav Tankosić je teško snalazio u mirnodopskim uslovima, rat je bio njegovo prirodno okruženje. Čoveku imena Vojislav, kao da je sudbina odredila da mu život budu rat i slava. Važio je za retko poštenog i nepotkupljivog čoveka. Međutim, duboka ubeđenost u ispravnost svih svojih odluka dovodila ga je u sukobe sa drugim ljudima. To je stvorilo onu drugu, mračnu sliku o njemu.

Vojislav Tankosić je uveo značajne promene u dotadašnjem načinu četničke organizacije i delovanja. Do Tankosića (1878‐1903) četnici su delovali u ilegali i trudili se da budu što manje primetni. Ne šteteći obaveznoj tajnosti i konspirativnom delovanju takve revolucionarno gerilske organizacije, major Tankosić ih je izveo na svetlost dana. Nekada se i u po bela dana kretao Beogradaom u četničkoj odori. Bilo je to naravno i iz prkosa uvek opreznim političarima, kao i iz sopstvenog egzibicionizma, ali je on tako doprinosio i popularizaciji Četničke akcije. Smatrao je da se bez šire akcije i političke i svenarodne podrške ne mogu ostvariti srpski nacionalni ciljevi. Zahvaljujući, između ostalih, i njemu, četnici će brzo postati ne samo simbol nacionalne borbe srpskog naroda za oslobođenje i ujedinjenje, već i nezamenjiv činilac u političkom životu i vojnom delovanju.

 

Nikola Giljen i Jelena Mandić

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280