Edvard Snouden objašnja kako vratiti internet ljudima, privatnost podataka i sloboduna webu

Najpoznatiji svetski uzbunjivač Edvard Snouden koji je otkrio veliku aferu nadzora i kontrole prodataka na internetu od strane SAD, govori kako povratiti privatnost podataka i slobodu na internetu

Preko robota za daljinsko prisustvo, Edvard Snouden govori na bini TED2014 o nadgledanju i slobodi na internetu. Pravo na privatnost podataka, kako on navodi, nije pitanje sledbeništva, već zahteva suštinsku promenu razmišljanja o ulozi interneta u našim životima, kao i zakona koji ga štite. Kako on kaže, “vaša prava su bitna, jer nikada ne znate kada će vam zatrebati.” Intervjuisao Kris Anderson, sa specijalnim gostom, Timom Berners-Lijem.

Edvard Snouden i CIA - Kako vratiti internet ljudima, privatnost podataka i slobodu

Kris Anderson: Prava građana, budućnost interneta. Voleo bih da poželim dobrodošlicu na TED scenu čoveku iza ovih otkrića, Edu Snoudenu. (Aplauz) Ed je na udaljenoj lokaciji negde u Rusiji i kontroliše ovog robota sa svog laptopa, tako da može da vidi isto što i robot. Ed, dobrodošao na TED scenu. Zapravo, šta možeš da vidiš?

Edvard Snouden: Ha, mogu da vidim svakoga. Ovo je neverovatno. (Smeh)

KA: Ed, imam neka pitanja za tebe. Dali su ti dosta naziva u poslednjih nekoliko meseci. Zvali su te uzbunjivačem, izdajicom, herojem. Kako bi ti opisao sebe?

ES: Znate, svako ko je umešan u ovu raspravu se mučio oko mene i moje ličnosti i time kako da me opiše. Ali kad razmislim o tome, ovo nije pitanje koje treba da nas muči. Ko sam ja zaista nije bitno. Ako sam i najgora osoba na celom svetu, možete me mrzeti i nastaviti dalje sa životom. Ovde su zaista bitni problemi. Bitna je vlada koju želimo, internet kakav želimo, veza između ljudi i društava. I nadam se da će ova rasprava da krene u tom pravcu i videli smo da je ovo u porastu tokom vremena. Ako bih morao da opišem sebe, ne bih koristio reči poput “heroj.” Ne bih rekao “rodoljub” i ne bih koristio reč “izdajica.” Rekao bih da sam Amerikanac i građanin, baš kao i svi drugi.

KA: Samo da damo kontekst za one koji ne znaju celu priču – (Aplauz) – prošle godine u ovo vreme, nalazio si se na Havajima radeći kao konsultant za NAB (Nacionalnu bezbednosnu agenciju). Kao sistemski administrator, imao si pristup njihovim sistemima i počeo si da otkrivaš određene poverljive dokumente odabranim novinarima što je dovelo do otkrića u junu. Šta te je nateralo na ovo?

ES: Znate, kada sam sedeo na Havajima, i godinama pre toga, kada sam radio u obaveštajnoj zajednici, video sam dosta stvari koje su me uznemirile. U ovoj zajednici činimo dosta dobrog, stvari koje moraju da se urade i koje pomažu svima. Ali ima i stvari koje idu predaleko. Stvari koje ne bi trebalo da se rade i odluka koje su donesene u tajnosti bez znanja i saglasnosti javnosti pri čemu čak i naši predstavnici u vladi nisu znali za ove programe. Kada sam se zaista uhvatio u koštac sa ovim problemima, pomislio sam, kako mogu da uradim ovo na najodgovorniji način, sa najvećom dobrobiti javnosti i najmanjim rizikom? Od svih rešenja koja sam mogao da smislim, od odlaska do kongresa, kada nije bilo zakona, nikakve pravne zaštite za privatnog radnika pod ugovorom u obaveštajnoj službi poput mene, postojao je rizik da budem sahranjen zajedno sa informacijama i da javnost nikada ne sazna. Ali prvi amandman Ustava SAD nam s razlogom garantuje slobodu štampe, da nam pruži kontradiktornu štampu, da izazove vladu ali i da radi sa vladom, da pruži dijalog i raspravu o tome kako možemo da obavestimo javnost o stvarima od ključnog značaja, a da se naša nacionalna bezbednost ne izloži riziku. Radeći sa novinarima, dajući sve moje informacije američkom narodu, umesto da verujem sebi da ću doneti odluke u vezi sa objavljivanjem, imali smo tešku raspravu sa dubokim ulaganjima vlade i mislim da je rezultat povoljan za sve. Rizici koji su nastali, rizici koji su postavljeni od strane vlade se nisu nikada ostvarili. Nikada nismo videli bilo kakav dokaz bilo kakvog javljanja neke štete, i zbog toga mi je prijatno zbog odluka koje sam doneo.

KA: Dozvoli da publici pokažem nekoliko primera onoga što si otkrio. Da li bismo mogli da dobijemo slajd, i Ede, ne znam da li možeš da vidiš, slajdovi su ovde. Ovo je slajd programa PRISM, možda bi mogao da publici kažeš šta je to otkriveno.

ES: Najbolji način za razumevanje programa PRISM, jer je bilo pomalo kontraverze, je da se priča o tome šta PRISM zapravo nije. U SAD se dosta pričalo o metapodacima. Rekli su da su to samo metapodaci, a pričaju o posebnoj pravnoj nadležnosti koja se zove Odeljak 215 Patriotskog zakona. On dozvoljava prisluškivanje bez naloga, masovno nadgledanje telefonskih zapisa cele zemlje, stvari poput toga – sa kime pričate, kada pričate sa njima, gde ste putovali. Ovo su sve slučajevi metapodataka. Kod PRISM-a se radi o sadržaju. To je program kroz koji bi vlada mogla da prisili korporativnu Ameriku, da je natera da uradi prljavi posao za NAB. Iako su neke od ovih kompanija pružile otpor, iako su neke od njih – mislim da je Jahu bio jedan od njih – suprotstavili su im se na sudu i svi su izgubili, jer se nikada nije sudilo na otvorenom sudu. Sudilo im se samo na tajnom sudu. Nešto što smo videli, što me jako brine u vezi sa programom PRISM je to što se u vladi SAD pričalo o tome gde su rekli da je 15 saveznih sudija pregledalo ove programe i reklo da su u skladu sa zakonom. Ne govore vam to da su to tajne sudije na tajnom sudu zasnovanom na tajnim tumačenjima zakona koji je za 33 godine u obzir uzeo 34 000 zahteva za nalog i za 33 godine odbio samo 11 zahteva vlade. Ovo nisu ljudi za koje želimo da odlučuju šta treba da bude uloga korporativne Amerike na slobodnom i otvorenom internetu.

KA: Ovaj slajd koji pokazujemo prikazuje datume kada su se različite tehnološke i internet kompanije navodno pridružile programu i kada su podaci počeli da se skupljaju kod njih. Oni su poricali saradnju sa NAB. Kako je NAB sakupljala te podatke?

ES: U redu. Slajdovi same NAB kažu da je to direktan pristup. Za analitičara NAB to znači, za nekoga poput mene ko je radio kao analitičar obaveštajne službe, neko kome su meta kineski hakeri, stvari poput toga, na Havajima, znači da je izvor tih podataka direktno sa njihovih servera. To ne znači da postoji grupa predstavnika kompanija koji sede sa NAB u zadimljenoj sobi dosađuju se i dogovaraju iza leđa javnosti o tome kako će da poklone ove podatke. Svaka kompanija ovo rešava na drugačiji način. Neke su odgovorne. Neke su malo manje odgovorne. Ali na kraju, kada pričamo o tome kako se daju ove informacije, one dolaze od samih kompanija. One se ne kradu. Ovde je bitno zapamtiti jednu stvar: iako su se kompanije borile, iako su zahtevale da se ovo uradi kroz proces naloga, hajde da se ovo uradi tako da postoji neka vrsta pravnog nadgledanja, neka vrsta osnove za predavanje podataka korisnika, videli smo priče prošle godine u Vašington postu koje nisu bile pokrivene kao priča o PRISM-u, gde je bilo reči o tome da je NAB provalila u centre komunikacije između Gugla i njih i Jahua i njih. Dakle čak i ove kompanije koje sarađuju na prinudan ali nadam se makar legalan način sa NAB, NAB nije zadovoljna time i zbog toga je potrebno da naše kompanije rade veoma naporno kako bi garantovale da će zastupati interese korisnika i zalagati se za prava korisnika. Mislim da smo tokom prošle godine videli nekoliko kompanija, čija su imena na slajdovima PRISM-a kako ulažu velike napore kako bi to učinile i ohrabrujem ih da nastave sa time.

KA: Šta bi još mogle da učine?

ES: Najveća stvar koju jedna internet kompanija u Americi danas može da učini bez savetovanja sa advokatima kako bi zaštitila prava korisnika širom sveta je da omogući SSL veb enkripciju na svakoj stranici koju posetite. Ovo je danas bitno zato što ako pogledate primerak knjige “1984” na sajtu Amazon.com, NAB može da vidi zapis toga, kao i ruska obaveštajna služba, kineska obaveštajna služba, francuska, nemačka i obaveštajna služba Andore. Svi mogu da vide to jer nema enkripcije. Amazon.com je svetska biblioteka ali oni ne samo da nemaju enkripciju kao podrazumevanu, nego ne možete odabrati da koristite enkripciju kada pregledate knjige. Ovo moramo da promenimo, ne samo za Amazon, ne želim da ih izdvajam, ali su odličan primer. Sve kompanije moraju da pređu na šifrovani model pretraživanja kao podrazumevani za sve korisnike koji nisu preduzeli ništa ili izabrali neki poseban metod. To će povećati privatnost i prava koja ljudi uživaju širom sveta.

KA: Ed, dođi sa mnom na ovaj deo bine. Želim da ti pokažem sledeći slajd. (Aplauz) Ovo je program koji se zove Doušnik bez granica. Šta je to?

ES: Moram da odam priznanje NAB jer koriste odgovarajuće ime za ovo. Ovo je jedna od mojih omiljenih skraćenica NAB. Doušnik bez granica je program koji je NAB krila od kongresa. Kongres je prethodno pitao NAB, da li postoji neka mogućnost da su oni mogli da daju samo grubu procenu količine komunikacija u Americi koje se presreću. Rekli su ne. Rekli su da ne prate te statistike i da ne mogu da ih prate. Ne možemo da vam kažemo koliko komunikacija presrećemo širom sveta jer kada bismo to mogli da uradimo, to bi bilo narušavanje vaše privatnosti. Zaista cenim tu njihovu nameru, ali zapravo, kada pogledate ovaj slajd, ne samo da imaju mogućnost, nego ona već postoji. Već se dešava. NAB ima svoj unutrašnji format podataka koji prati oba kraja komunikacije i ako kaže da je ova komunikacija iz Amerike, mogu da kažu kongresu koliko tih komunikacija imaju danas, u ovom trenutku. Doušnik bez granica nam govori da se presreće više komunikacija u Americi o Amerikancima nego u Rusiji o Rusima. Nisam siguran da bi obaveštajna agencija trebala tome da teži.

KA: Ed, bila je priča u Vašington postu, opet od tvojih podataka. Naslov kaže: “NAB je prekršila pravila o privatnosti hiljadama puta godišnje.” Reci nam nešto o tome.

ES: Čuli smo to i u svedočenju pred kongresom prošle godine, bilo je to neverovatno za nekog poput mene ko dolazi iz NAB i ko je video prava dokumenta kod njih, ko zna šta je u njima, da vidim kako zvaničnici svedoče pod zakletvom da nije bilo nikakvih povreda, da nije bilo kršenja pravila NAB, kada smo znali da će se ovo desiti. Ali posebno je zanimljivo to što je NAB prekršila svoja pravila, svoje zakone, hiljadama puta u jednoj godini, uključujući jedan događaj, jedan od tih 2 776, koji je pogodio više od 3 000 ljudi. Drugog puta, presreli su sve pozive u Vašingtonu, slučajno. Neverovatno je to kod ovog izveštaja, koji nije dobio toliko pažnje, činjenica da ne samo da je bilo 2 776 povreda, predsednik komiteta za obaveštajne službe senata, Dajen Fajnstajn, nije videla ovaj izveštaj dok je Vašington post nije kontaktirao tražeći komentar na njega. Ona je onda zatražila primerak od NAB i dobila ga je, ali ga nikada nije videla pre toga. Šta to govori o previdima u američkoj obaveštajnoj službi, kada predsednik komiteta za obaveštajne službe senata nema pojma da se krše pravila, na hiljade puta godišnje?

KA: Ed, jedan odgovor na celu ovu debatu je sledeći: zašto da brinemo o svom ovom nadgledanju, ozbiljno? Mislim, gledaj, ako nisi uradio ništa pogrešno, nemaš zašto da brineš. Šta ne valja sa ovim pogledom na stvari? ES: Prva stvar je sledeće – odričete se svojih prava. Govorite ovo – hej, znaš, mislim da mi neće trebati pa ću samo da verujem tome, znaš, hajde da ih se rešim, nisu zaista bitna, ovi ljudi će da urade pravu stvar. Vaša prava su bitna jer nikada ne znate kada će vam biti potrebna. Dalje od toga, to je deo našeg kulturnog identiteta, ne samo u Americi već u zapadnim društvima i demokratskim društvima širom sveta. Ljudi treba da mogu da uzmu telefon i nazovu svoju porodicu, da pošalju poruku svojim voljenim, da mogu da kupe knjigu preko interneta, da mogu da putuju vozom, da kupe avionsku kartu a da se ne pitaju kako će ovi događaji da izgledaju vladinom agentu, verovatno ne vaše vlade, godinama od sada, kako će se pogrešno tumačiti i šta će misliti da su bile vaše namere. Imamo pravo na privatnost. Zahtevamo da nalozi budu zasnovani na najverovatnijem uzroku ili nekoj vrsti pojedinačne sumnje jer shvatamo da verovanje bilo kome, bilo kojoj vlasti unutar vlade, poveriti im sve ljudske komunikacije u tajnosti i bez nadgledanja podrazumeva preveliko iskušenje da bi se ignorisalo.

KA: Neki ljudi su besni zbog onoga što si učinio. Skoro sam čuo citat Dika Čejnija koji je rekao da je Džulijan Asanž bio ujed buve, ali da je Edvard Snouden lav koji je psu odgrizao glavu. On misli da si počinio jednu od najgorih izdaja u istoriji Amerike. Šta bi rekao takvim ljudima?

ES: Dik Čejni je zaista nešto posebno. (Smeh) (Aplauz) Hvala vam. (Smeh) Mislim da je to neverovatno, jer u vreme kada je Džulijan Asanž obavljao svoj najbolji posao, Dik Čejni je govorio da će on zakopati vlade širom sveta, da će se nebesa zapaliti i da će mora proključati, a sada kaže da je to ujed buve. Treba da nam bude sumnjiva ista ta vrsta prenaduvanih tvrdnji o šteti nacionalnoj bezbednosti kada to kažu ovakvi zvaničnici. Ali pretpostavimo da ovi ljudi zaista veruju u ovo. Rekao bih da imaju neku vrstu uske zamisli nacionalne bezbednosti. Povlastice ljudi poput Dika Čejnija ne čine naciju bezbednom. Javni interes nije uvek isti kao i nacionalni interes. Rat sa ljudima koji nisu naši neprijatelji na mestima koja nisu pretnja nas ne čini bezbednim, a to je istina za Irak ili internet. Internet nije neprijatelj. Naša ekonomija nije neprijatelj. Američke, kineske kompanije ili bilo koje kompanije deo su našeg društva. To je deo međusobno povezanog sveta. Postoje bratske veze između nas i ako ih uništimo podrivajući naše standarde, bezbednost, način ponašanja, za koje od nas nacije i građani širom sveta očekuju da ih se pridržavamo.

KA: Ali ti si navodno ukrao 1,7 miliona dokumenata. Čini se kao da je samo njih nekoliko stotina do sada podeljeno sa novinarima. Da li će biti još otkrića?

ES: Apsolutno će biti još otkrića. Mislim da se podrazumeva da će neki od najbitnijih izveštaja tek biti objavljeni.

KA: Dođi ovde, jer želim da te pitam za ovo posebno otkriće. Dođi i pogledaj ovo. Mislim da je ovo priča koja za puno ljubitelja tehnologije ovde predstavlja najšokantniju stvar koju su čuli u proteklih nekoliko meseci. To je program koji se naziva “Bik u trku.” Možeš li nam objasniti šta je to?

ES: “Bik u trku”, ovde opet moramo da zahvalimo NAB na njihovoj iskrenosti, ovo je program nazvan po bici iz Građanskog rata. Britanski parnjak se naziva Edžhil što je bitka iz njihovog građanskog rata. Mislim da imaju ove nazive jer ciljaju na naše infrastrukture. To su programi kroz koje NAB namerno navodi korporativne partnere na pogrešan trag. Govore im da su ovo bezbedni standardi. Kažu da moraju da rade sa vama da bi obezbedili vaše sisteme, ali zapravo daju loše savete ovim kompanijama, što čini da one smanjuju bezbednost svojih servera. Prave zadnja vrata koja ne samo da NAB može da zloupotrebi, nego i bilo ko drugi ko ima vreme i novac da istraži i pronađe ih i onda mogu sami da uđu u svetske komunikacije. Ovo je veoma opasno, jer ako izgubimo samo jedan standard, ako izgubimo poverenje nečeg poput SSL, koji je posebno napadnut u programu “Bik u trku”, generalno ćemo imati manje bezbedan svet. Nećemo moći da pristupimo svojim bankama i poslovanju bez brige da neko ne nadgleda te komunikacije ili ih obara zbog lične koristi.

KA: I da li te iste odluke možda otvaraju Ameriku ka sajber-napadima iz drugih izvora?

ES: Apsolutno. Jedan od problema, deo opasnog nasleđa onog što smo videli u dobu posle 11 septembra je to da je NAB tradicionalno imala dve uloge. Bili su zaduženi za ofanzivne operacije, hakovanje, ali i za defanzivne operacije, i tradicionalno su uvek prednost davali odbrani ispred napada na osnovu principa da su američke tajne jednostavno vrednije. Ako hakujemo kinesku firmu i ukrademo njihove tajne, ako hakujemo vladinu kancelariju u Berlinu i ukrademo njihove tajne, to je manje vredno američkom narodu nego da se postaraju da Kinezi ne mogu da pristupe našim tajnama. Smanjivanjem bezbednosti naših komunikacija oni ne samo da izlažu svet riziku, nego i Ameriku i to na ključan način, jer je osnova svega intelektualna svojina, osnova naše ekonomije, i ako to izložimo riziku kroz loše obezbeđenje, godinama ćemo plaćati zbog toga.

KA: Ali proračunali su da je ovo vredno raditi kao deo američke odbrane od terorizma. To je sigurno cena koju vredi platiti.

ES: Kada pogledate rezultate ovih programa u zaustavljanju terorizma, videćete da je ovo bez osnova, i ne morate da mi verujete, jer je prvi otvoreni sud, prvi savezni sud koji je ovo pregledao, van tajnog aranžmana, nazvao ove programe orvelovskim i verovatno neustavnim. Kongres, koji ima pristup brifinzima o ovim stvarima, i sada ima želju da ima pristup, i doneli su zakone za reforme, i dva nezavisna tela Bele kuće koja su pogledala sve poverljive dokaze izjavila su da ovi programi nikada nisu zaustavili nijedan teroristički napad koji je bio neminovan u SAD. Da li zaista onda zaustavljamo terorizam? Da li ovi programi imaju ikakvu vrednost? Kažem da nemaju, i sve tri grane američke vlade se slažu.

KA: Misliš li da za njih postoji dublja motivacija pored rata protiv terorizma?

ES: Izvini, nisam te čuo, možeš li da ponoviš?

KA: Izvini. Da li misliš da za njih postoji dublja motivacija osim rata protiv terorizma?

ES: Da. Poenta je u tome da je terorizam oduvek bio ono što mi u obaveštajnom svetu nazivamo pokrićem za akciju. Terorizam je nešto što izaziva emotivnu reakciju koja dozvoljava ljudima da racionalizuju davanje moći ljudima i programima koju inače ne bi dali. Kod programa poput “Bika u trku” i Edžhila, NAB je tražila ova ovlašćenja ‘90-ih godina prošlog veka. Pitali su FBI da ode u kongres i izloži slučaj. FBI je otišao u kongres i uradio upravo to. Ali kongres i narod Amerike su rekli ne. Rekli su da nije vredno rizika po ekonomiju. Rekli su da postoji previše štete našem društvu da bi se opravdao cilj. Ali u dobu posle 11. septembra, koristili su tajnost i pravdali se terorizmom da bi započeli ove programe u tajnosti bez pitanja kongresa, bez pitanja američkog naroda, i takva vrsta vlade iza zatvorenih vrata je ono od čega treba da se štitimo, jer nas to čini ranjivijim, a ne pruža ništa.

KA: U redu, dođi sa mnom na trenutak, jer moram da te pitam nešto malo ličnije. Kad već pričamo o strahu, većina bi za tvoju situaciju u Rusiji rekla da je prilično zaštrašujuća. Očigledno si čuo šta se desilo, kako su se ophodili prema Bredliju Meningu, koji je sada Čelsi Mening, i bila je priča na Bazfidu o tome kako ima ljudi u obaveštajnoj zajednici koji žele da si mrtav. Kako se nosiš sa ovim? Kako se nosiš sa strahom?

ES: Nije tajna da postoje vlade koje žele moju smrt. Pojasnio sam više puta da svako jutro idem na spavanje misleći o tome šta mogu da uradim za američki narod. Ne želim da naudim svojoj vladi. Želim da joj pomognem, ali činjenica da su voljni da potpuno ignorišu obavezne procese, da proglase krivicu bez ikakvog suđenja, ovo su stvari protiv kojih moramo da radimo kao društvo i kažemo da ovo nije u redu. Ne treba da pretimo disidentima. Ne treba da od novinarstva pravimo kriminal. Šta god mogu da uradim u tu svrhu, rado ću uraditi uprkos rizicima.

KA: Želeo da dobijem povratne informacije od publike ovde, zato što znam da postoje veoma različite reakcije na Edvarda Snoudena. Recimo da imate sledeća dva izbora. Možete ono što je on uradio da vidite kao izuzetno bezobziran čin koji je ugrozio Ameriku ili kao izuzetno herojski čin koji će unaprediti američko i svetsko dugotrajno dobrostanje? Dajem vam ta dva izbora. Zanima me ko će glasati za prvi izbor, da je ovo bezobziran čin? Ima nekoliko ruka u vazduhu. Neke ruke. Teško je dići ruku kad čovek stoji ovde, ali vidim ruke.

ES: Vidim vas. (Smeh)

KA: A ko bira drugu opciju, da je ovo istinski herojski čin?

(Aplauz) (Klicanje)

Mislim da je istina da postoji dosta ljudi koji nisu digli ruku i da još uvek misle o ovome, jer mi se čini da se rasprava oko tebe ne tiče tradicionalnih političkih pogleda. Nije levo ili desno, ne radi se o tome da li se zalažete za vladu, da li ste liberal, ne samo to. Deo svega toga je skoro pitanje generacije. Deo si generacije koja je odrasla sa internetom i čini se kao da si postao uvređen na skoro ključnom nivou kada vidiš da se nešto radi za šta misliš da će naškoditi internetu. Ima li tu istine?

ES: Ima. Mislim da je to veoma istinito. Ovo nije pitanje levice ili desnice. Naše osnovne slobode, a kada kažem naše, ne mislim samo na Amerikance, mislim na ljude širom sveta, to nije pitanje sledbeništva. Ovo su stvari u koje veruju svi, i na nama je da ih štitimo, i ljudima koji su videli slobodan i otvoren Internet i uživali u njemu, na nama je da očuvamo tu slobodu kako bi u njoj uživala sledeća generacija. Ako ne promenimo stvari, ako se ne suprotstavimo i napravimo promene koje su potrebne da internet ostane bezbedan, ne samo za nas već za svakoga, izgubićemo to i to bi bio ogroman gubitak, ne samo za nas nego i za svet.

KA: Skoro sam čuo slične reči od osnivača svetske mreže, koji je ovde sa nama kako mi se čini, ser Tim Berners-Li. Tim, da li bi hteo da dođeš do bine i kažeš nešto, imamo li mikrofon za Tima?

(Aplauz)

 Tim, sjajno je videti te. Dođi ovde. Usput, na kojoj si ti strani, izdajica ili heroj? Imam teoriju o ovome, ali –

Tim Berners-Li: Davao sam puno duže odgovore na to pitanje, ali heroj, ako moram da biram između ta dva.

KA: Ed, mislim da si čitao predlog o kom je ser Tim pričao o novoj Povelji slobode kako bi se vratio internet. Da li to ima smisla? ES: Apsolutno. Moja generacija je odrasla ne samo misleći o internetu, odrasli smo u internetu, i iako nikada nisam očekivao da imam priliku da ga branim na tako direktan i praktičan način i da ga otelotvorim u ovom neobičnom načinu poput avatara, mislim da ima nečeg pesničkog u tome što je jedan od sinova interneta zapravo postao blizak internetu što je posledica političkog izražaja. Mislim da je Velika povelja interneta baš ono što nam treba. Moramo da zapišemo svoje vrednosti ne samo u rečima nego strukturi interneta, i nadam se, pozivam sve u publici, ne samo ovde u Vankuveru već širom sveta, da se uključe i učestvuju.

KA: Da li imaš pitanje za Eda?

TBL: Zapravo, dva pitanja, opšte pitanje –

KA: Ede, možeš li još da nas čuješ?

ES: Da, mogu da vas čujem. KA: Oh, vratio se.

TBL: Linija preko koje te prisluškuju je malo zasmetala na sekund. (Smeh)

ES: To je pomalo problem NAB.

TBL: Od 25 godina, kada se udaljiš i razmisliš, šta misliš da je ono najbolje što bismo mogli da postignemo iz svih diskusija koje smo vodili o internetu kakav želimo?

ES: Kada razmislimo o tome koliko daleko možemo da odemo, mislim da je to pitanje koje je ograničeno samo time šta smo spremni da uložimo u to. Mislim da je internet u kojem smo uživali do sada upravo ono što nam je potrebno, ne samo kao naciji nego kao ljudima širom sveta, i saradnjom, uključivanjem ne samo tehničkog dela društva, nego i korisnika, kao što ti kažeš, ljudi širom sveta koji doprinose kroz internet, društvene medije, koji samo proveravaju prognozu, koji se oslanjaju na njega kao deo svog života, da predvode to. Dobićemo ne samo internet koji smo imali, već i bolji internet, bolju sadašnjost, nešto što možemo koristiti da napravimo budućnost koja će biti bolja ne samo od onoga što smo se nadali, već od svega što smo mogli da zamislimo.

KA: TED je osnovan pre 30 godina, 1984. Dosta se od tada pričalo o tome da je Džordž Orvel pogrešio. Ne posmatra nas Veliki Brat. Mi, kroz moć interneta i transparentnosti, sada posmatramo Velikog Brata. Tvoja otkrića su na neki način zabila kolac kroz srce ovog prilično optimističnog pogleda, ali ti još veruješ da postoji način da se nešto uradi povodom toga. Kao i ti.

ES: Postoji argument koji mora da se spomene, moći Velikog Brata su se neverovatno povećale. Skoro je bio pravni članak na Jejlu koji je utvrdio nešto što se zove Principom Benkston-Soltani, što podrazumeva da su naša očekivanja o privatnosti prekršena kada mogućnosti vladinog nadgledanja postanu znatno jeftinije i svakog puta kada se to desi, moramo ponovo da pregledamo i rebalansiramo naša prava koja se tiču privatnosti. Ovo se nije desilo od trenutka kada su se vladine moći nadgledanja uvećale nekoliko puta, zbog čega i jesmo danas u ovom problemu, ali još postoji nada, jer je moć pojedinaca uložena i u tehnologiju. Ja sam živi dokaz da pojedinac može da ide prsa u prsa protiv najmoćnijih protivnika i najmoćnijih obaveštajnih službi širom sveta i pobedi, i mislim da je to nešto iz čega treba da vučemo nadu, i na čemu treba da gradimo da bi to postalo dostupno ne samo tehničkim stručnjacima već običnim građanima širom sveta. Novinarstvo nije zločin, komunikacija nije zločin i ne treba da nas posmatraju u našim svakodnevnim aktivnostima.

KA: Nisam sasvim siguran kako se rukovati s robotom, ali zamišljam ruku baš ovde. TBL: To će doći ubrzo. ES: Drago mi je što sam te upoznao, i nadam se da moja projekcija izgleda jednako lepo kao pogled na vas tamo.

KA: Hvala ti Time.

(Aplauz)

Njujork tajms je skoro pozvao na to da ti se da amnestija. Da li bi raširenih ruku dočekao priliku da se vratiš u Ameriku?

ES: Apsolutno. Tu nema rasprave, principi koji su bili osnova ovog projekta su javni interes i principi koji su osnova novinarskog temelja u SAD i širom sveta, mislim da novine sada govore da podržavaju ovo, da je ovo moralo da se desi, to je jak argument, ali ne i poslednji. Mislim da o tome treba da odluči javnost. Ali u isto vreme, vlada je dala naznake da želi neku vrstu nagodbe, da žele da izložim novinare sa kojima sam radio, da se vratim, i želim da bude veoma jasno da ovo nisam uradio radi bezbednosti. Uradio sam ovo jer je to ispravno i neću stati sa svojim radom koji je u javnom interesu zbog lične koristi. (Aplauz)

KA: U međuvremenu, zahvaljujući internetu i ovoj tehnologiji, ti si ovde, nazad u Severnoj Americi, u ovom obliku, ne baš u SAD već u Kanadi. Zanima me, kakav je osećaj?

ES: Kanada je drugačija nego što sam je zamišljao. Puno je toplija. (Smeh)

KA: U TEDu, misija su ideje vredne širenja. Kada bi mogao da uhvatiš jednu ideju, koja je tvoja ideja vredna širenja u ovom trenutku? ES: Rekao bih da je protekla godina bila podsetnik da demokratija može da izumre iza zatvorenih vrata, ali mi kao pojedinci smo rođeni iza istih tih vrata, i ne moramo da odustanemo od svoje privatnosti da bismo imali dobru vladu. Ne moramo da odustanemo od svoje slobode radi bezbednosti. Mislim da zajedničkim radom možemo imati i otvorenu vladu i privatne živote, i radujem se radu sa svakim širom sveta kako bismo učinili da se to desi.

Mnogo vam hvala.

KA: Hvala ti, Ede.

(Aplauz)

Izvor: Prezentacija sa TED konferencije