Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Način kako su se molili prvi hrišćani bez crkve

Mitropolit Antonije Blum i njegova beseda o tome kako su se molili prvi hrišćani bez crkve koje tad nisu postojale. Kako se moliti kada crkva nije blizu

 

KAKO DA BUDEMO HRIŠĆANI KADA SMO DALEKO OD HRAMA 

Kako su se molili prvi hrišćani bez crkve -  mitropolit Antonije BlumTema mojih beseda je pitanje o tome kako čovek može da bude Hrišćanin kada se nalazi daleko od hrama. I odmah mi se u sećanju javlja priča o tome kako su živeli prvi Hrišćani. Bilo ih je vrlo, vrlo malo. Bili su rasejani po celoj teritoriji Rimskog carstva, više od toga – bili su proganjani i zato je za njih čak bilo veoma opasno, a sa vremena na vreme i nemoguće da se okupljaju…

Šta je bilo karakteristično za Hrišćane, šta ih je činilo drugačijima od svih ostalih, jedinstvenima? Radilo se o ljudima najrazličitijeg porekla, iz različitih društvenih slojeva, različitog obrazovanja, raznih kultura, raznih nacionalnosti, raznih jezika, za koje se nikad ne bi ni pomislilo da mogu da se susretnu na ikakvom zajedničkom tlu, ali koji su ovo zajedničko tle našli u jednom: u tome što su postali vernici, što su poverovali u Gospoda Isusa Hrista. Mi danas tražimo zajedničke dodirne tačke i često se trudimo da ostvarimo zajednicu na svim poljima našeg života. Rani Hrišćani ovo nisu mogli, čak, ni da pomisle. To je bilo nemoguće u to vreme tražiti. Jedino što im je bilo zajedničko bila je njihova vera: to što su oni, svako na svoj način, sreli Gospoda Isusa Hrista, prepoznali u Njemu svog Boga, svog Spasitelja, Vladiku svog života i predali Mu sve sile svoje duše, bile one male ili velike – ali do kraja.

U to vreme se pokazalo da vera nije u prvom redu sistem bogoslovskih ili filosofskih pogleda; pokazalo se da je vera plod susreta sa Živim Bogom i predavanje Njemu čitavog svog života sa poverenjem i vernošću do kraja. Ova vernost se ogledala u svemu: u čistoti života, u življenju novim životnim principima.

Setimo se čoveka kao što je apostol Pavle, koji je bio progonitelj Hrišćana i koji je postao jedan od najvatrenijih propovednika Jevanđelja. Evo šta on kaže o tome šta čoveka sprečava da kaže da je Hrišćanin i koje nedostojan da sebe nazove Hrišćaninom, a kakvi su plodovi Duha, odnosno kakvi se plodovi rađaju u ljudskoj duši kada se nje dotakne dar Duha Svetoga, dejstvo blagodati Božije. U petoj glavi svoje Poslanice Galatima on piše: „A poznata su djela tijela, koja su: preljuba, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranje, svađe, pakosti, gnjev, prkosi, razdori, jeresi, zavisti, ubistva, pijanstva, raskalašnosti i slično ovima“.

A kada se postavlja pitanje o tome kakav je Hrišćanin i šta je to u njemu što može biti dostojno i njega kao čoveka i Boga kao njegovog Gospoda, Tvorca i Spasitelja, evo šta čitamo: „A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje“. Evo osobina koje treba da usvojimo ako želimo da budemo Hrišćani. Biti Hrišćanin znači biti čovek kojeg Bog ne mora da se stidi. Takav čovek unosi svetlost u svet – tamo gde je potpuna tama, nadu – gde su očajanje i beznadežnost, ljubav – gde su samo gorčina, ravnodušnost, mržnja, zavist, neprijateljstvo, raspre i neslaganja. Očistivši svoj um od nedostojnih misli i svoje srce od nečistih osećanja on unosi u život čistotu, on je iz svog života izbacio ono što ga bruka, što sramoti ime Hrišćanina, i što na kraju krajeva, sramoti Boga. Apostol Pavle je pisao: „Jer se Ime Božije zbog vas huli“. To se dešavalo tada, ali se dešava i sad. Pijanstvo, razuzdanost, blud, nečistota, razvrat, zavist i gnev, sve ovo se još uvek može videti među Hrišćanima, iako ove osobine svedoče o tome da oni koji žive u skladu sa ovim osećanjima i deluju po čulima nisu Hrišćani u svom životu. Evo odakle bi svako od nas trebalo da počne: da postavimo sebi pitanje ne o tome da li nam je hram blizu ili daleko, da li uspevamo često da odemo u nju, nego o tome ko smo mi: jesmo li Hristovi ili nismo? Da li živimo po zakonima pravde Božije ili sramotimo Ime Božije i svoje ime Hrišćanina?

PRAŠTANjEM OBNAVLjATI BOŽIJI LIK U BLIŽNjIMA

Za vreme rata jako dugo sam bio prinuđen da budem bez hrama i kao mnogi drugi znam kako je to teško. Međutim, takođe sam otkrio jedno, veoma dragoceno svojstvo ove nesreće, a to je što sam postao potpuno svestan šta znači crkva, hram i zajednička molitva. I kad sam kasnije imao prilike da budem u crkvi molio sam se sa takvom dubinom, sa takvim zanosom i snagom kako se nisam molio ranije kada je trebalo da prođem svega par stotina metara da bih dospeo do male ruske crkve, koja je bila nedaleko od nas. Zbog toga čovek u sebi treba da vaspitava ljubav prema službi Božijoj i spremnost da bude Hrišćanin svakog dana, svakog časa, u svim okolnostima, sa čežnjom, sa glađu za hramom i sa radošću zbog toga što smo poslanici Božiji. To je smisao reči „apostoli“. Mi smo svedoci. To je značenje grčke reči „martirion“, koja se na ruski jezik prevodi kao „mučenik“, ali u osnovi znači „svedok“, sa ukazivanjem na to da naše svedočenje mora da bude otvoreno i hrabro i da radi toga, da bismo drugome doneli neizrecivu radost vere, moramo biti spremni da postradamo kao Hristos, i ako je potrebno – da umremo.

Međutim, ovo se ne zahteva od svakog od nas i sada želim da govorim o nečem drugom: o tome kako ovo svedočenje dopire do drugog čoveka. Vera se može naći onako kako sam je ja našao – čudom; vera se može steći čitanjem Jevanđelja; vera se može naći u susretu sa živim čovekom koji je kao neka baklja vere iz koje se ona lije i svetli. Vera se može naći u dubinama očajanja, kada, poznavši potpunu i krajnju besmislenost svake ljudske pomoći, možemo da kažemo: „Da sa ljudskog stanovišta gledano ne preostaje nikakva nada, ali ona, ipak, ne umire, u meni gori duh, dublje od očajanja postoji nada koja ne vara: Živi Bog…

Hrišćani su prvi put nazvani ovim imenom u Antiohiji. Zar je to bilo samo zato što su oni bili predstavnici tada neznatne, čudne, proganjane i odbačene sekte koja se rodila među Jevrejima? Naravno da ne! Njih ne bi ni primetili, izbrisali bi ih, prošli bi mimo njih. Ali, ljudi nisu mogli da ih ne primete zato što je u njima bilo nešto što drugi ljudi nisu mogli da nađu u sebi niti jedni u drugima. Tertulijan je u svojoj poslanici rimskom imperatoru govorio: „Zamislite se: oko nas svi ljudi govore: ‘Kako ovi ljudi vole jedni druge, ljubavlju kakvu u paganstvu niko nije nalazio…'“. Razume se, i u paganstvu su ljudi voleli jedni druge, roditelji su voleli decu, deca – svoje roditelje, drugovi – svoje bližnje, muževi i žene – jedni druge. Međutim, ovde je postojala grupa ljudi u kojima je živela potpuno drugačija ljubav. To su bili ljudi koji su mogli da vole neprijatelje, da vole progonitelje, da se za vreme mučenja mole da Bog da spasenje mučiteljima, kao što se Hristos kada su Ga raspinjali molio Svom – i našem! – Nebeskom Ocu govoreći: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine…

Upravo ovu ljubav su oni otkrili u hrišćanskoj zajednici, ali ova ljubav se može otkriti u svakom čoveku. I, razume se, ne treba biti mučenik, ne treba biti razapet, ne treba biti proganjan da bi ova ljubav svetlela. Ko od nas nije okružen klevetom, neljubavlju i ravnodušnošću? Ko od nas nema neprijatelja koji mu žele zlo, koji žele da mu oduzmu ono što ima i što mu je najdragocenije – da mu oduzmu ženu, da mu oduzmu decu, da mu oduzmu posao, da mu oduzmu slobodu, Da mu oduzmu nešto što je njegovom srcu naročito drago. Evo prve osobine Hrišćanina: to je sposobnost da se bez gneva i bez mržnje pogleda ovakav čovek i kaže: „Gospode, oprosti! On ne zna šta čini…“ I više od toga: „Bože! Spasi ga! Ti si mene spasio, bio sam u tami, Ti si me izveo na svetlost. I ja sam bio bezuman isto kao on. Ti si mi dao razum nebeski, a ne zemaljski…

Evo o kakvoj ljubavi Hrišćana su govorili pagani koji su ih okruživali. Već sam govorio o tome kakav je bio njihov život, o čistoti, istini i dostojanstvu njihovog života, a ovde dolazimo do izvesnog maksimuma: voleti neprijatelje, voleti ih ne da bi se izbegla njihova mržnja, nego zbog toga da bi ih naša ljubav obnovila, učinila drugačijima, ne obavezno Hrišćanima po veri nego ljudima u punom smislu ove reči, jer čovek koji mrzi i zavidi, koji je neprijateljski raspoložen, nije čovek, on čak nije ni na nivou životinje, on je divlja zver. Naš zadatak je, da svojom sposobnošću da volimo baš takvom ljubavlju, obnavljamo u drugima ljudski lik.

 

Mitropolit Antonije Blum – Naučimo se molitvi

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: