LOTOS STOPALA
Kina je bila poznata po tome što su ženama još dok su bile devojčice mala stopala povezivana da bi se dobila Lotos stopala. Ideal neprolazne lepote održavan hiljadu godina u carskoj Kini
Povezivanje stopala je počelo verovatno u ranom desetom veku i proširilo se tokom narednih nekoliko vekova od severa ka jugu ali se je na jugu Kine manje praktikovalo. Tokom istorije je ova praksa bila nekoliko puta zabranjivana, zadnji put 1949 godine ali čak i danas se mogu videti u nekim mestima u Kini starije žene sa zavijenim nogama.
Postoje nekoliko teorija o poreklu.
Većina njih se uglavnom odnosi na:
– Simbol statusa
– Potreba da se žensko biće zadrži čednim
– Ideal lepote
– Erotičnost
– Fetiš
– Moda
– Izdvajanje od ostalih naroda
– Dominantnost muškaraca
Istorija i poreklo vezivanja stopala kod kineskinja
Običaj vezivanja stopala navodno seže do ljubavnice cara Li Houdžua poslednjeg cara dinastije Tang (975). Ova plesačica je zavijala zavojima noge kako bi izvodila posebne pokrete na zlatnoj bini u obliku lotosa koju je car samo za nju dao izgraditi.
Kineski istoričar Ćiu Đin iz 17 veka tragao je za korenima ove prakse i saznao je sledeće:
„U davna vremena među stopalima muškaraca i žena nije bilo razlika. Moje istraživanje je pokazalo da je povezivanje stopala postalo moderno u vreme cara Li Houdžua iz Južne Tang dinastije. On je imao kraljevsku sluškinju Jao Niang koja je bila poznata po svojoj nežnoj lepoti i plesačkom talentu.
On je za nju napravio zlatan lotosov cvet širok oko šest stopa koji je bio ukrašen dragim kamenjem, vencima i svilenim resama. Ova zlatna bina se je presijavala mnogim bojama a zlatni lotosov cvet je stajao u sredini dvorane.
Jao Niang je ugnježdena u ovom cvetu imitirala oblik polumeseca sa stopalima povezanim isprepletenim svilenim trakama. Igrala je sa svojim belim čarapama na lotosovom cvetu praveći piruete a široki rukavi njene haljine su odavali utisak oblaka. Njen stil su mnogi imitirali. Tako je Jao Niang kao prva počela praksu vezivanja stopala“
U to vereme su stopala povezivana zavojima samo lagano što bi se moglo uporediti sa vrhovima cipela balerina i nije bilo sakaćenja i deformacija kostiju.
Tokom neo-konfučijanizma su prava i moć žena ograničena a od vremena Song dinastije je već bio običaj da se noge devojaka iz viših društvenih klasa podvezuju već od rane mladosti.
Običaj se ustalio sve do početka 20-og veka u svim slojevima društva sa izuzetkom najsiromašnijih seljaka kojima su bile potrebne žene za rad na poljima sa intaktnim nogama. Mongolci kao i Mandžurci koji su vladali Kinom od 1644. do 1911. nisu sledili ovaj običaj. Za razliku od Han kineza Mandžurci nisu pridavali značaj lotos stopalima pa su mandžurke lako mogle biti prepoznate po tipično razvijenim stopalima.
Opis postupka za dobijanje malog stopala
Većini devojaka su majke ili bake vezivale stopala u uzrastu od 5 – 8 godina. Prvo bi zavoj koji je služio kao bazni bivao natopljen tečnošću od biljaka i stipse, nokti su bivali sečeni što kraće moguće da bi se izbeglo urastanje i Rentgenski snimak „lotos stopala“infekcija a stopala su se onda masirala.
Stopala su bivala tako tesno obavijana zavojima da su sputavana u rastu i malformisala se u medicini u tkz. “pes equinovarus “- deformacija stopala po tipu štapa za golf (jasniji prikaz na crtežu)
Onda su devojčice primoravane da hodaju u malim šiljatim cipelama kako bi podsticale cirkulaciju krvi u nogama. Sa izuzetkom palca su svi prsti lomljeni i savijani pod tabanima. Na ovaj način su se devojčice svaka dva dana suočavale sa prepovijanjem mokrim zavojima koji su se sve tešnjije obmotavali a prsti okretali pod tabanima tako da bi istakli uskost stopala.
Nogu deformisanih na ovaj način žene nisu bile u stanju da prelaze duga rastojanja.
Prosperitet
Žene sa lotos stopalima obično nisu više bile u stanju da se kreću na velikim udaljenostima bez dodatne pomoći. Vremenom se je ideal lepote malih nogu povezao sa vrlinom ne napuštanja kuće. U višim društvenim slojevima su se povezivane noge prihvatale kao znak prosperiteta. To je značilo da nije bilo pristojno da bogate žene napuste kuću. One su se dale nositi u nosiljci koja je sa svih strana bila zaklonjena od pogleda zavesama.
Samo ćerkama poljoprivrednika iz siromašnih porodica obično nisu vezivana stopala jer su bile potrebne za rad na poljima.
Erotičnost malih stopala
Sitan hod takvih žena je od strane kineskih pisaca i pesnika opisivan kao erotski a lotos stopala su često doživljavana kao najerotičniji deo ženskog tela. Navodno su bespomoćni pokreti ovakvih žena izazivali „zaštitnički“ nagon kod muškaraca. Sitni koraci su takođe slično visokim štiklama u današnjem modernom svetu ostavljala erotsku auru.
Podređeni status žene u Kini
Dok je položaj žena tokom liberalne Tang dinastije u okviru porodice okarakterisan poštovanjem i samopouzdanjem ova slika se postepeno promenila tokom kasnije Song dinastije. Istovremena pojava lotos stopala favorizuje sve podređeniji položaj žene. Zbog veoma ograničene sposobnosti kretanja, žene su uglavnom bile vezane za kuću i u skladu sa svojim talentima vodile domaćinstvo. Na taj način su bile podređene svojim muževima i nisu predstavljale pretnju muškoj nadmoćnosti i prema okolnostima prinuđene na vernost.
Ukidanje vezivanja stopala
Čak i tokom kasnog perioda dinastije Ćing (početkom 20 veka) u Republici Kini, je bilo uobičajeno devojkama vezivati stopala. Međutim početkom dvadesetog veka i tokom industrijalizacije se je povećala potražnja za radnom snagom kako bi Kina konkurisala SAD, Japanu i Evropi. Takođe su se pojavila i mnoga društvena udruženja koja su odbacivala običaj vezivanja stopala a aktivistkinja za ženska prava Ćiu Đin je ovu pojavu prokomentarisala na sledeći način:
„Zašto smo mi žene dozvolile da svoje živote moramo žrtvovati za dve noge sa slomljenim kostima i zakržljalih stopala? ( … ) Uzrok leži u vama samima koje sebe smatrate bezvrednim bićima i ne stremite profesionalnoj kvalifikaciji kako bi same zaradile za svoju egzistenciju. Vaša je krivica što se uvek poveravate muškarcima i svu svoju enrgiju upotrebljavate kako bi im laskale i pronašle hiljadu novih načina kako bi im se ulagivale.“
Prevazilaženje ove kulturne prakse je između ostalog forsirano i promovisano i kroz osnivanje roditeljskih grupa koje su međusobno obećale da neće svojim kćerima sakatiti stopala niti će svoje sinove ženiti devojkama sa povezivanim stopalima. Ovakvi kolektivi su stvarali nove obrasce ponašanja koji su prihvaćeni kao referentna grupa od strane roditelja.
Delimično su lotos stopala kao simbol tradicionalne Kine bila tako masivno odbacivana da su kosti noge koje su već bile derformirane ponovo bile lomljene radi povratka u pređašnje stanje.
Dekret protiv vezivanja stopala je izdat neposredno nakon Bokserskog ustanka godine 1900. od strane carice Ciši a zatim ponovo povučen. 1902. je ponovo zabranjen samo sa delimičnim uspehom. 1911 godine je Republika Kina definitivno zabranila vezivanje stopala. Međutim nastavljeno je sa praksom i trend je do 1930 godine opao.
Nakon osnivanja Narodne Republike Kine 1949. praksa je konačno zabranjena a definitivno zabranjena pod Mao Cetungom verovatno zbog toga što je politika zahtevala ravnopravnost žena a bili su potrebni i radnici. Žene sa podvezivanim nogama su se morale suočiti sa sankcijama. Danas je ova praksa zabranjena a na to se gleda kao na noebičnu pojavu jer mnogi kinezi naročito u gradovima uzimaju za ideal lepote, stilove Zapada.
Cipele za lotos stopala se više ne proizvode. Poslednja fabrika koja je proizvodila isključivo cipele za lotos stopala zatvorena je 1988 godine.
Tekst preuzet sa sajta http://biserdobisera.net/