Otvoreno pismo o engleskim rečima u srpskom jeziku – tudjice i srpski jezik

Lazar Džamić je uputio javnosti otvoreno pismo o engleskim rečima u srpskom jeziku. Kako srpski jezik počinje da se deformiše, kako tudjice i banalne strane reči počinju da degradiraju naš jezik

 

Otvoreno pismo o engleskim rečima u srpskom jeziku - Lazar Džamić tudjice i srpski jezik bukvarKada neko napusti zemlju svog rodjenja, postoje samo tri stvari koje ga neminovno, za neke i neželjeno, drže prikačenog za maticu: rodbina, kulturno-mentalitetsko razumevanje i jezik. Sa prvima se možete posvadjati, ono drugo ne morate voleti, ali ono treće je manje subjektivno, ono je tu po sebi, jednostavno postoji, ušrafljeno tako duboko u naše ličnosti da nijedan vadičep ne pomaže.

Ili sam tako mislio do nedavno. Za petnaest godina od odlaska, jedanaest nisam pisao na srpskom. Sve sam radio na engleskom: spisak bakaluka, mobilne poruke ženi, beleške za moja pisanija… Ni sa čitanjem nije bilo bolje: samo Pekićeve ‘Odmor od istorije’ i ‘Sentimentalna povest britanskog carstva’. Srpski u jednom od svojih najboljih izdanja…

Onda, kada me je prošao prvobitni jed zbog naše istorijske gluposti, počeh da povremeno uskačem u domaće vesti na internetu. I doživeh svoj prvi jezički šok.

Srpski javnog diskursa koji sam ostavio za sobom, orudje naše tadašnje publicističke ‘literatije’, je neki drugi jezik. Lingvističko obešenjaštvo Bogdana Tirnanića, žiletski sarkazam Aleksandra Tijanića (ovde govorim o jeziku, ne o ličnoj (i)moralnosti), metaforska akrobatika Pere Lukovića (kao i za Tijanića…), argumentovana smirenost Miše Brkića – su sada iščezle ili retke biljke.

Ta ‘literatija’ ni tada nije bila homogena; i ona je imala svoju aristokratiju i svoju birokratiju. Ali je, nekako, nedostatak stila i ekspresivnog arsenala bio zamenjivan tradicionalnom novinarskom robustnošću u izveštavanju i strukturi članka. Kontekst je bio važan. I pre svega, korišćenje domaćih reči.

Lektorima se salutiralo.

Ne i danas.

Ja sam jedan od prvih, kao što je mnogima poznato, koji smatra da ima mnogo stvari koje bi trebalo da kopiramo od Engleza. Ima i jedna koju ne: neopravdano uvodjenje engleskih reči u naš jezički fond. Naglasak je na ‘neopravdano’ – prašnjavljenje srpskog engleskim ne zbog civilizacijske potrebe, već zbog intelektualnog snobizma i lenjosti.

Čak i kratko preletanje izvoda iz dnevne štampe u jednom prosečnom danu izbacuje krš i mulj ‘eniveja’, ‘rijalitija’, ‘votevera’ i drugih povučenih (po Vuku) engleskih reči. I sve to upakovano u srozani, pijačarski, svadjalački stil, rekonstrukciju zelenovenačkih ćoškova lišenih svakog profesionalnog filtera. Što je neka druga priča i samo jedan od problema u moru novijih koji su zapljusnuli naš jezik.

Ja nisam jezički čistunac ni – anatema! – nacionalno-konzervativni romantičar. ‘Jezički seks’ (u divnoj frazi engleskog literate Stivena Fraja i u značenju ‘kreativna i razigrana upotreba jezika’) mi je uvek važniji od cepidlačkih insistiranja na subjektivnim pravilima upotrebe, ne samo zato što su prava gramatička pravila malobrojnija od njihovih interpretacija, već pre svega zato što je jezik – svaki jezik – organska i promenljiva stvar.

Jezik je otvoreno pismo, drvo koje neprestano menja oblik i razvija nove grane i plodove. Ono što je u starom Rimu smatrano za korupciju latinskog, postali su moćni i bogati jezici Italije, Francuske i Španije. Srpski Svetog Save je nemoguć za razumevanje čak i najokorelijem četniku, za koga srpski prosvetitelj nije istorijska ličnost nego prirodna pojava…

Niti je moja kritika vodjena onime što američki lingvista Leri Tresk u svojoj sjajnoj knjižici o osnovima jezika, naziva ‘preskriptivizam’: bes sredovečnih intelektualaca na bilo kakav odmak od svog jezika, tačnije, onog na kome su odrasli. U tom smislu, moj šator je bliže kampu ‘deskriptivista’ – onih koji smatraju da jezik samo opisuje stanje u društvu u tom specifičnom istorijskom trenutku i da svaka pravila takozvanih jezičkih autoriteta treba uzimati sa zrnom soli.

Jedino što mislim da smo sada otišli malo predaleko. Da smo vrata engleskim rečima otvorili malo previše, i olako. Da li su nam zaista potrebne sve? Da li nam je moguće da funkcionišemo u modernom svetu, sa novim tehnologijama i konceptima koji niču brzinom svetlosti (bukvalno) bez tih pozajmica? Jer, ta neosporna civilizacijska neminovnost ne može da se gurne pod tepih.

Srpski, i mnogi drugi jezici, jednostavno nema mnoge koncepte koji se kreiraju i globalno šire u kreativnim industrijama i poslovnim sferama Amerike i Britanije. Originalne reči su prvi i najjednostavniji način da se te nove realnosti upoznaju i prihvate. Zahvaljujući tome, engleski je od istorijski najvećeg pozajmljivača reči na svetu postao najveći davalac: lingua franca globalnog Doba Površnosti. Niko normalan, po meni, ne bi trebalo da provede neprospavane noći pokušavajući da nadje zamenu za internet, DVD, hit ili marketing.

Moj problem je drugi razlog, isti onaj koji stoji iza Sterijinog ‘unterhaltovanja’ i muka Molijerovog G-dina Žerdana – snobizam.

Merilo edukacije su nekada bile latinske i francuske fraze, nonšalantno udenute u konverzaciju svetskih ljudi, jedan od pečata na članskoj karti elite. Danas je to engleski. Problem je u tome da engleske fraze ne čine nekoga pametnijim, njegov argument boljim ili njegovu pojavu više kosmopolitskom. To čini prihvatanje svetskih principa. Svakodnevno ponašanje. Ništa pod suncem nas ne sprečava da budemo svetski ljudi i na srpskom.

Zaprašivanje rečenica ‘enivejevima’ nas ne čini bližim Englezima; zaustavljanje na pešačkom prelazu, da. ‘Hauever’ nas ne čini intelektualno superiornim, samo dobro ide uz kaipirinju u lokalnom blejalištu. Taj engleski je robna marka koja se nosi samo zbog robne marke.
Šta, dakle, uraditi? Kako naći balansirani put, a ne izgubiti civilizacijske prednosti novog globalnog rečnika?

Postoje, mislim, tri načina na koje srpska literatija može da pomogne odmerenom i kreativnom usvajanju svetskih reči u naš jezik. Jedan je da ih ne koristi uopšte ako postoji egzaktna domaća reč. Na primer, srpski je svetski psovački šampion, Muhamed Ali vulgarnosti, i može lako da živi bez ‘fak’.

Drugi je kreativna igra sa postojećim sličnim formama: ako već koristimo ‘leviske’ i ‘starke’, zašto onda ne i ‘realke’, umesto kiselinskog otpada fonološke adaptacije ‘rijaliti’? Postoje mnoge domaće jezičko-morfološke forme koje mogu da posluže kao dobra oblanda za taj novi fil (još jedna engleska reč koju smo zadržali).

Treći su pametni ‘kalkovi’ (calque), lingvistička tehnika dobro poznata Nemcima i Francuzima – direktan, ali pažljiv i kreativan, prevod korena originalne reči. I mi ih imamo: gore pomenuto ‘cepidlačenje’ je jedan od njih, kao direktan prevod engleskog originala ‘splitting hairs’. Odlična platforma za našu visprenost.

Stvar je u meri. U zdravom razumu. Ne u kontroli države ili Akademije, iskustvo koje Francuze i danas muči.

Otuda i ovo moje otvoreno pismo svakome čije reči dopiru u javnost putem javnih medija, masovnih ili personalnih. Tretirajte srpski s pažnjom. Naš jezik je jedina stvar koju možemo da smatramo zaista ‘našom’. Ni zastava, ni grb to nisu, jer mnoge zemlje u okruženju, i šire, imaju iste ili vrlo slične.

Neka vam ruka malo zadrhti svaki put kada želite da ukucate englesku reč. Da li postoji domaći ekvivalent? Da li je možete lepo prepevati? Ako ne, sledite i prihvatite stanje sveta i (engleske) izraze koji imenuju koncepte koji kod nas ne postoje. Ali, ako da – koristite našu i vašu alternativu. Vaša javna reč je vaša obaveza: šta god vi mislili, ljudi – većina ljudi – gradi svoje modele po uzorima iz javnih medija. Uključujući i odnos prema jeziku.

Za mene lično, bilo bi divno čuti Srbiju koja razume i usvaja jezik sveta gde je to bitno i koja pokondirenost ne meša sa sofistikacijom.

Imitacija jeste jedna od najvećih formi laskanja, ali se uglavnom prihvata blagonaklono samo kao neizbežni deo puta ka originalnosti.

 

 

Lazar Džamić

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.

 

5 Responses to "Otvoreno pismo o engleskim rečima u srpskom jeziku – tudjice i srpski jezik"

  1. ILIC NADICA  17. avgusta 2014.

    Dobro je da neko pise o ovome…sada se osecam mnogo bolje..i zaista se moze biti svetski covek i na srpskom jeziku,ali na zalost,mnogi nisu pazili na casovima maternjeg jezika a skoro sam cula jednu porazavajucu izjavu mladog coveka:sta ce mi srpski jezik?

  2. engleski jezik  12. januara 2015.

    Vidi se pogovoru od kuda se narod obrazuje. Da je iz knjige i znanstvenog štiva ne bi bilo toliko engleskih uljeza u govoru.

  3. strani jezik  12. januara 2015.

    Nema mi gore stvari od onih koji se vrate u rodnu zemlju, znaju svoj jezik ali govore strani jezik i još misle da tako ispadaju pametniji…….. eeee … dijaspora

  4. Prof. Riđanović  8. marta 2017.

    Ovaj Lazar je i glupan i neznalica. Da ima pojma o lingvisitici, znao bi da u jeziku ne može biti stranih reči – postoje samo reči STRANOG POREKLA, koje se automatski prilagode izgovoru i strukturi jezika primaoca. Naravno, strane reči dolaze kao nazivi novih artefakata i pojmova koji bogate našu materijalnu i duhovnu kulturu, pa treba žaliti što ih nemamo još više u srpskom. Engleski jezik je primio reči iz 350 jezika, više od pola Engleskih reči su romanskog porekla (uglavnom francuskog), što znači da je Engleski sastavljen uglavnom od tuđica. Po Lazaru, Englezi govore „tuđim“ jezikom. (Možda je to pomoglo da engleski postane najvažniji jezik međunarodne komunikacije.)

  5. Nata  19. novembra 2017.

    dobar članak…samo kud nestace slovo đ?

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.