Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

“Putin“ 9-i nastavak feljtona

 

Rusija i Nato pakt. Putin i zapadna vojna alijansa

Putin se pripremio da zaključi mir o vrlo škakljivom pitanju, kao što je ssporazum i saradnja Rusija i NATO, koje je odlagano zbog neslaganja Rusije sa ulogom NATO na Kosovu.

 

Rusija i Nato pakt. Putin i zapadna vojna alijansa 2Za manje od tri meseca od kako je stupio na mesto vršioca dužnosti predsednika, a što je još važnije, tačno za dve nedelje do izbora koji su trebali potvrditi njegovo imenovanje na mesto glavnog u državi, Putin je napravio pametan korak u međunarodnoj diplomatiji. Podigao je slušalicu u svom kremljevskom kabinetu i pozvonio Toni Bleru u London. „Dođite u Rusiju da se malo bolje upoznamo. Povedite sa sobom i suprugu, napravićemo svetsku večerinku“.

Bler je bio zbunjen. Kako odgovoriti? Putin specijalno poziva njega, Tonija, i Šeri u Sankt-Peterburg, da se pridruže njemu i Ljudmili na gala spektaklu opere Sergeja Prokofjeva „Rat i mir“, u Mariinskom teatru, gde je umetnički direktor njegov prijatelj Valerij Gergijev. Takav poziv se teško mogao odbiti, bez obzira na potpuno jasnu situaciju da ruski lider, u stvari organizuje neslužbeni samit. Ta uloga je pripala Bleru, zato što je Predsednik Klinton držao svoj položaj poslednju godinu, a uskoro će u ovalnom kabinetu da se pojavi novi lider. U svakom slučaju, Putin se sa njim već poznavao.

S obzirom da je bio kandidat na predstojećim izborima, Putin nije imao pravo formalno pozivati Blera da ga poseti u Moskvi. Ako bi on to uradio, Bler bi se morao sresti i sa ostalim kandidatima, uključujući, sačuvaj bože, i komunistu Genadija Zjuganova. Takođe bi izgledalo vrlo podozrivo u Britanskom kraljevstvu, to, da kormilo vlasti u državi davnog protivnika preuzima bivši saradnik KGB, koji je davno pokazao veoma agresivnu poziciju u odnosu na prava čoveka, vezanu sa čečenskim konfliktom. Budući uveren svojim polittehnolozima u tom da će susret sa čovekom, koji će najverovatnije još do kraja meseca postati sledećim demokratski izabranim predsednikom Rusije, biti odličan potez, on je pozvonio Putinu i rekao da će se on i Šeri sa zadovoljstvom pridružiti njemu u operi. Onima iz svog kabineta, koji su bili protiv tog putovanja, on je rekao da će tamo pokrenuti pitanje o pravima čoveka u Čečeniji.

Porodica Bler je odletela u Sankt-Peterburg u petak 10. marta 2000. godine. Za vreme leta Bler i njegov sekretar za štampu Alister Kembel „nosili su se sa novinarima“, kako je je to rečito formulisao Kembel. Avion se prizemljio kasno noću, i Džon Stodart, fotograf, najmljen za praćenje Blerovih, pošao je zajedno sa njima u Sankt-Peterburg, u zelenom mikroautobusu. Blerovi su izgledali nervozno. „Ona je bila trudna sa četvrtim detetom, ali, kao onaj koji treba materinsku brigu, izgledao je Toni, – priča Stodart. – Ona je govorila kakve mu je sve košulje upakovala, a on je odgovorio: „Nadam seda si stavila i roze. Meni se sviđa roze košulja“.

Putin je već pripremio teren za to da bi diskusija sa Blerom glatko tekla. Pokazao je da je spreman za prevazilaženje problema, koji dele ne samo Rusiju i Ujedinjeno Kraljevstvo, nego i Rusiju i Evropu, konkretno neslaganje po čečenskom pitanju, „bolnom mestu ruskog reda i zakona“, kako je zapamtio jedan britanski ministar. On nije nastojao na razmatranju vrlo spornog problema, kao što su finansijski interesi Britanije u Čečeniji, što je uskoro postala glavna tema velike diskusije sa general-pukovnikom Leonidom Ivašovim, predsednikom Akademije geopolitičkih problema.

Više od toga, Putin se takođe pripremio da zaključi mir o vrlo škakljivom pitanju, kao što je saradnja Rusije i NATO , koje je odlagano zbog neslaganja Rusije sa ulogom NATO na Kosovu. Usprkos savetima ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova, Putin je rešio aktuelizovati planove otvaranja vojnog predstavništva NATO i kancelarije sekretarijata u Moskvi. Njegov ministar odbrane je nastojao da uslov za susret sa generalnim sekretarom organizacije lordom Džordžom Robertsonom, bude njihovo službeno izvinjenje za dejstva organizacije na Balkanu.

Shvatajući da Robertson to neće nikada uraditi, Putin ga je ipak pozvao u Moskvu. „On je jednostavno pljunuo na sve to, – kak je to objasnio jedan od glavnih oficira štaba NATO. – Pozvao je Džordža da dođe bez ikakvih uslova. Dao je zeleno svetlo. Džordž se definitivno zapanjio, ali se ipak osetio počašćen i prihvatio je poziv“. Putin nikada nije imao namere pridruživanja Rusije NATO-u. Kasnije decembra 2007. godine, u intervjuu časopisu „Tajm“, on kaže: „Ja ne smatram da je NATO smrdljivi leš hladnog rata. Ali ona je definitivno ostatak prošloga. Nema smisla praviti se da to nije tako. Kao odgovor na formiranje NATO bio je podpisan Varšavski dogovor. To su bila dva suprotstavljena vojno-politička bloka. Kao što naprimer, NATO može biti suprotstavljen terorizmu? Da li je NATO mogao sprečiti teroristički akt u SAD 11. septembra, kada su poginule hiljade ljudi? Gde je bila NATO kada je trebalo reagovati na tu pretnju, neutralisati je, zaštiti Ameriku?“ On je dodao da se Rusija neće pridružiti vojno-političkom bloku „radi očuvanja svog suvereniteta, zato što učešće u bloku, nesumnjivo, ograničava suverenitet“.

No, sada nije bio prikladan moment za izražavanje takvih pogleda, i on je samo klimao glavom, svaki puta, kada se Robertson doticao te teme. Susret sa generalnim sekretarom bio je jednostavno diplomatski zadatak, koji je novi lider trebao rešiti, i on ga je uradio vrhunski, kako je referisao Robertson sumnjičavom Bleru.

Posle nestajanja najvećeg kamena koji je blokirao odnose, za Blera i Putina su sastavili program dana, koji je imao malo šta zajedničkog sa večeri u operi. Razmatrana je problematika organizovanog kriminala, sledeći sastanak „Velike osmorke“, ekonomsko zbližavanje dva naroda, Balkan i kao ustupak britanskom premijeru – Čečenija.

Nedeljnim jutrom, Toni Bler je bio u dobrom raspoloženju duha, kada je u limuzini ZIL putovao u prekrasni Letnji dvorac Petra Velikog u Petergofu, na susret sa Putinom. Britanski ambasador, gospodin Roderik Lajn, savetovao mu je „prijateljski se odnositi sa Putinom, ali se ne opuštati, za slučaj da Putin izađe iz kruga favorita ili se kroz šest meseci nađe u stvarnoj bedi“. Putin je pozdravio Blera preterano ljubazno i poveo ga na dugu šetnju po dvorcu, završivši je u velikoj tamnoj dvorani, gde je trebao biti susret.

Bler je bio malo zbunjen kada je video da će dva lidera sedeti na prestolima postavljenim na pijedestal, a pratioci će bit raspoređeni kao lepeza postavljeni niže. On je navikao slične neslužbene susrete držati na Dauning stritu-10, gde su se svi razmeštali na foteljama i divanima. Bler je prosto bio ošamućen izgledom ruskih birokrata, koji su kao jastrebovi pratili kretanje svog Predsednika – stažera i bili spremni informisati svoje šefove o njegovim scenskim uspesima.

Rusija i Nato pakt. Putin i zapadna vojna alijansa 1Bez obzira na to što se vršilac dužnosti Predsednika trudio da izbegne sporna pitanja, Čečenija je neizbežno postala vrela tema. Bler je izrazio zabrinutost Britanije ubedljivim tonom, kao advokat koji se obraća poroti, a Putin je rekao da su njegovi pogledi bili uravnoteženiji nego pogledi Francuza. „Reklo bi se da je svu noć proveo na pripremi svog izlaganja, ali ga je naučio napamet, – rekao je vodeći britanski diplomat, koji je prisustvovao susretu. – Ponekada se sticao utisak uključenog gramofona. To su bili prvi dani drugog čečenskog rata, ali kada se Toni dotakao teme, Putin je dao vrlo dugačak odgovor, dužine oko 10 minuta, mada se činilo da je govorio mnogo duže, potpuno pripremljen, neprekidan i dobro utrenirani stav, koji je davao vrlo malo mogućnosti za oživljavanje diskusije“. Putin se toliko dobro pripremio susretu da je Bleru bilo teško podržavati ravnopravno razgovor. Bilo je očigledno da je Blerovo znanje o situaciji u Čečeniji veoma ograničeno. On je situaviju znao samo u opštim crtama bez podrobnosti. I, tada je Putin počeo svoju tiradu.

Suština Putinovih informacija bila je u tome, da je u osnovi tog rata kriminalni karakter. Kriminalci tvrde da je njihov pokretački motiv religija, a praktično, oni su agresivni ekstremisti, koji predstavljaju realnu pretnju za Rusiju. Ta pretnja proizilazi od terorizma. Prestupni elementi imaju namere da razore federaciju… U protivničkim redovima ruski vojnici sreću arape, talibane, muslimane iz Pakistana, ali njihov stvarni neprijatelj su kriminalci, koji se samo kamufliraju time da su njihova dejstva propisana religijom.

Bler je bio zahvaćen u raskoraku. Obećanje o organizaciji debate o pravima čoveka u Čečeniji i uništavanju Groznog je neminovno otišlo na stranu. Osim toga pokazali su mu nekoliko amaterskih video snimakao tome kako su čečeni mučili ruske vojnike i oficire. Odsecali su im glave i streljali ih u prisustvu Šamilja Basajeva. Bilo je ukupno 17 epizoda nedavnog užasnog upada u Dagestan

Bler je kasnije saznao od svojih obaveštajaca da su videosnimci bili originalni. Oba lidera je opteretila diskusija o Čečeniji , a kako je napisao Alister Kempbel u svom dnevniku , on je osećao „pravo olakšanje“, kada su oni prešli na unutrašnja pitanja, ekonomske reforme i razvoj tržišne ekonomije.

Posle susreta, oba lidera su održala konferenciju za štampu u velikoj balskoj dvorani sa ogledalima. Govornice su postavljene za obojicu na nekom rastojanju jedna od druge, da bi sakrili razliku u visini između Putina i britanskog premijera, koji je viši za 15 centimetara. Novinari su postavili nekoliko pitanja o investicijama. Putin ih je javno predvideo i nabrojao pročitavši ranije pripremljenu izjavu. „Ona je bila jako staromodna, – spominje britanski diplomat, – a ja pamtim kako sam stajao tamo misleći : „I taj se čovek predstavlja kao reformator i modernizator ruske ekonomike“. Primetite, da je do tada Putin već govorio o tome, uključujući „govor milenijuma“. To je bila vrlo važna izjava, jedinstvena koja je pripremljena pred izbore 26. marta. Predpostavljam, da je u tu izjavu umešao prste neko od staraca, koji se zasedio u Ministarstvu za vanjsku trgovinu još od vremena SSSR, zato što je ona razmatrala investicije, kao nešto što radi vlada, i pominjala „veliku brodograđevnu industriju Britanije“, koja kod nas više ne postoji već četrdeset godina. Posle toga je bilo nemoguće bilo šta zaključiti, osim da taj čovek znatno kasni za tržišnom ekonomijom.

Tokom ručka je vladala dosadna atmosfera. Nadanja Blera da od Putina napravi svog najboljeg prijatelja su propala, a Putin je shvatio da njegova ideja „biće tako kako ja kažem“ nije bila prihvaćena. Rusi su bili zadovoljni što se njihov predstavnik nije dao skrenuti sa kursa, dok se istovremeno, malobrojna britanska ekipa iscrpila. Oni su razmišljali: prvo je bio napeti dvočasovni razgovor, a za njim obična konferencija za štampu. Jedino se raspoloženje popravljalo tokom ručka, kada su Šeri i Ljudmila, svojim prisustvom, doprinele opuštenijoj atmosferi. Pred drugom rundom razgovora muževa, organizovanoj u isto tako raskošnoj prostoriji u Ermitažu, supruge su otišle na kratku ekskurziju.

Diplomat gospodin Roderik Lajn predložio je Bleru da na drugoj rundi razgovora ostanu samo dva lidera sa prevodiocima za celu drugu polovinu dana. Bler se odmah složio, ali ruska strana to nije prihvatila, posebno predstavnici ministarstva odbrane, koji, činilo se, nisu verovali svom Predsedniku toliko koliko bi on voleo. „Treba imati u vidu da se ljudi iz ruskog ministarstva odbrane i KGB-a nikada nisu voleli, a pomisao o bivšem oficiru KGB i čak ne starijem, koji će postati izabrani Predsednik, ih je šokirala“, – priča vodeći britanski diplomat. „Zato su Rusi nastojali da bi se mi vratili u prostoriju gde su se gospoda Putin i Bler smestili na svojim prestolima , a mi svi napravili krug oko njih. Kada se to završilo, jedan od nas je upitao Tonija, – uz opštu saglasnost , molim da primetite: „Nije li vam zgodnije sledeći sastanak provesti u dvoje“. On je odgovorio: „Da, smatram da je to dobra ideja“. Tada smo mi ustali i izašli iz prostorije. Rusima nije preostalo ništa drugo nego su izašli za nama. Oni su bili besni , ali ja mislim da je vršilac dužnosti Predsednika bio zadovoljan koliko i zadivljen. On je tačno znao da je sve bilo planirano za kulisama.

Bler je posle rekao svojoj ekipi, da je susret jedan na jedan, ne samo prošao na mnogo bolje nego prvi, nego su oni u dvoje uspeli naći uzajamno poverenje, čega se i bojala stara predsednička garda. No, oni nisu imali čega da se plaše. Putin se uopšte nije spremao stupiti u klub poklonika Blera. Ipak, kada su uveče sa suprugama zauzeli mesta u loži Mariinskog teatra, svima je izgledalo da su uspostavili prekrasne odnose, mada je opera bila strana Bleru, ljubitelju pop muzike. Šeri Bler je kasnije spominjala to veče sa jezom, žaleći se da se „opera činila beskonačnom“. Ona je dodala: „Pošto sam ja već bila u šestom mesecu trudnoće sa Leom, putovanje nije bilo lagano. Mada je hotel bio zagrijan kao peć, na ulici je bilo užasno hladno“.

Rešen da ne dozvoli gostima da otputuju kući bez prijatnih uspomena na putovanje, Putin je goste odveo u restoran i za vreme jela, upitao Blera da li zna da kako u ovoj zemlji medvedi šetaju na ulicama. „Toni ga je pogledao odsutnim pogledom, karakterističnim za njega, kada on ne zna šta reći, i slegnuo ramenima, – kako je rekao svedok tog ručka. – Tada ga je Putin za ruku poveo do prozora, gde je stvarno, pravo po trotoaru hodao ogromni medved. Naravno, on je bio vezan lancem, koji je držao dreser stojeći blizu. No, Putin je postigao cilj cele te posete, umevši pokazati, da je on kao novajlija na međunarodnoj areni, potpuno sposoban baciti prašinu u oči jednom od vodećih igrača. To je trebala biti lekcija Bleru…“.

Neslužbeno, Bler je priznao, da to već nije Boris Jeljcin, nego novi moćni ruski lider, za susrete sa kojim treba da se vrši daleko ozbiljnija priprema, posebno ako na dnevnom redu bude postavljena Čečenija.

***

Na svom putu ka predsedničkim izborima, Putin se neizbežno sudarao s senkama iz svoje prošlosti. Marina Salje, liberalni političar koja je zahtevala od gradonačelnika Sobčaka, da otpusti Putina, zbog navodnog rasipanja fondova, počela je kampanju protiv Jeljcinom određenog naslednika, dajući publicitet svom sankt-peterburgskom istraživanju. U svojih nekoliko teatralnih intervjua, koji su je po njenim rečima, pretvorili u „svetsku medijsku zvezdu“, Salje je tvrdila da se „priprema njena likvidacija“, a zatim se sakrila u svojoj seoskoj kući. Malo ko je njene izjave ozbiljno prihvatao, a ona je čak morala demantovati jednu reportažu, gde se govorilo da joj je Putin poslao za Novu 2001. godinu telegram-čestitku, gde je pisalo: „Želim vam dobro zdravlje.. i mogućnosti da ga koristite!“. Salje je samo povećavala svoje strahove, napominjući anketarima da je još jedan liberalni političar Sankt-Peterburga, Galina Starovojtova, ubijena, bukvalno, dva koraka od svojih vrata, 20. novembra 1998. godine.

***

Putinovi predsednički izbori 26. marta 2000. godine, više su podsećali na krunisanje, nego na izbore. 53% glasova, dobijenih u prvom krugu, uverili su ga da će on lagano ući na vrata Kremlja. Osim što je on sam, u obaveznom poretku, glasao na odgovarajućem biračkom mestu, Putin je tom događaju pokazao mali interes, te je otišao na skijanje za vreme prebrojavanja glasova do objave rezultata glasanja.

Lider komunista Genadij Zjuganov bio je drugi sa 29 procenata glasova, a samoljubivi liberal Grigorij Javlinski treći sa šest procenata. U momentu inauguracije, 7. maja u Velikom kremljevskom dvorcu, 47-godišnji Putin postao je najmlađi Predsednik od Staljinovog vremena. Dva njegova predhodnika, Jeljcin i Gorbačov, stajali su zajedno sa vodećim političarima, inostranim ambasadorima, sudijama, religioznim vođama i članovima porodice Putin, gledajući kako njihov novi lider korača po dugačkom crvenom tepihu, koji je vodio u velelepnu zgradu iz XIX stoleća. Kada je 30 topova ispalilo predsednički pozdrav, a jedinica kremljevske garde promarširala uz muziku vojnog orkestra, dečak iz Baskovog prolaza, bio je doveden na polaganje zakletve kao drugi izabrani Predsednik Rusije.

Reporteri časopisa „Tajm“ bili su bezobzirni u svojoj oceni: „On je tako bezbojan, tako običan, da bi ga nemoguće bilo prepoznati u masi, – pisali su oni. – Ljubopitljivi pogled se nema na čemu zaustaviti pri posmatranju njegove mršave figure i ljubaznog, neupadljivog lica“. I opet su njegove oči privukle njihovu pažnju: „Pogledajte njegove oči. Sive kao čelik. Hladne kao sibirski led. One te probadaju, a ti u njih ne možeš proniknuti. Ponekad su kao ogledalo koje reflektuje ono što hoćeš da vidiš u njima. Ponekad su maska koja prikriva sve prave namere. Te oči su najmoćnija Putinova crta, ne računajući njegovu nesalomivu volju“.

Posle su Putin i Ljudmila posetili službu blagoslovenja, koju je služio patrijarh Aleksej II u kremljevskoj Blagovešćenskoj crkvi, ukrašenoj kupolom-lukovicom. Koračajući tamo, gde su prolazili carevi, Putin je izgledao opuštenije, nego dok je stajao na mestu gde je nekada stajao Staljin.

„Ja sam uradio sve što sam mogao, – rekao je Jeljcin u svom oproštajnom govoru pred odlaskom u penziju. – Novo pokolenje će uraditi više i bolje“.

Putinova osveta

Vladimir Putin iz aviona gleda i pogled na brodoveSmestivši se udobno u fotelji Predsednika, da bi u njoj proveo najmanje četiri godine, Putin je bio svestan, da sada njemu predstoji rešavanje mnogobrojnih problema. Neki od njih su bili ozbiljni, a drugi jednostavno opterećujući. Poslednjoj kategoriji problema odnosili su se rođaci njegove žene, koji su hteli iskoristiti povoljan slučaj, posebno njen rođak, koji je otvoreno pokušavao iskoristiti rođačke veze za ličnu korist. Od njega se moralo distancirati, što je naljutilo Ljudmilu i izazvalo zategnutu situaciju u porodici, u najnezgodnijem momentu za Putina.

„Upravo tada je otkrio da on ima dve vrste prijatelja, – priča jedan od ljudi iz VVP“. – Te, koji su ga hteli iskoristiti, sa kojima se brzo razračunao, i te od nas, koji su stvarno hteli pomagati“. Upravo tada se organizovala neformalna grupa Putinovih pristalica, isključivo muški krug poverljivih, čiji su članovi, po Putinovom uverenju, bili sposobni da ga zaštite od opasnosti i pomognu savetom u predstojećim poslovima

„Na našem prvom susretu mi smo mu čestitali i upitali kako je to biti Predsednikom , – produžava „čovek iz VVP“. – On je odgovorio: „Bolje nego prodavati banane“. Njegov proritet je bio: čečensko pitanje – bol, korupcija, ubistva, podkupljivi premijeri i ministri. Jednog neizdrživo toplog julskog dana 2000. godine, izabrani Predsednik je pozvao sve oligarhe, 30 ljudi, kako uticajnije tako i manje uticajne, na susret u Kremlj. Tačnije sve osim jednog. Svi su oni bili malo zbunjeni ciljem sastanka. Prvo su morali ostaviti svoje klimatizovane automobile kod Spaskih vrata i peške ići u najraskošniju od zlatnih sala Kremlja, da bi se sreli sa Predsednikom. Svi su nosili tamne naočale, pa je to davalo utisak skupa mafije, na čelu sa don Korleoneom, ali svejedno je to bio sastanak izuzetno bogatih ljudi zakazan neospornim liderom Ruske Federacije.

Oni su bili tačni, Putin po svom običaju ne. On je čak zakasnio na prijem kod Kraljice u Londonu, i zato se nije ustručavao da pusti te ljude da čekaju. U stvari ostavio im je mogućnost da razmisle o mogućim razlozima poziva. Više od pola sata, oni su čekali za okruglim, poliranim do ogledalskog sjaja, stolom , koji se uklapao u stil enterijera sale za sastanke , kada je na kraju ušao Predsednik.

Smireno i hladnokrvno, gledajući prisutne za stolom, on je počeo svoj govor. „Vi ste sami izgradili državu, u većoj meri pomoću političkih i okolo političkih struktura, koje se nalaze pod vašom kontrolom, – počeo je on. – Dakle, ne treba kriviti ogledalo“. Najbogatiji ljudi Rusije su zbunjeno pogledali jedni na druge. On ih je optuživao? Za šta? Objašnjenje nije trebalo čekati: Putin je izjavio da su dani njihovog mešanja u politiku odbrojani. Oni mogu sačuvati svoja bogatstva uz tri uslova: oni su obavezni plaćati poreze, obavezni prekinuti svoje poslove sa korumpiranim ministrima i ne mešati se u politiku. Oligarsi uopšte nisu sumnjali da će narušenje tih pravila izazvati njima ozbiljne probleme.

Praktično, to je bilo naređenje, ignorisati koje bi bilo riskantno. Osim toga, oni su prekrasno znali da se javno mnjenje okreće protiv njih. Ruski laici su imali dovoljno dobru predstavu o tome, koliko je basnoslovno bilo bogatstvo do koga su došli.

Ima deo ironije u tome, da je upravo Fridman, dobivši poziv za sastanak na višem nivou u Kremlju, pozvonio jednom od oligarha da bi saopštio da je veliki biznis postao isuviše važan za Predsednika, da bi se svađao s tima koji njime upravljaju. Ponižen na sastanku Fridman je ranije predlagao oligarsima provođenje silne PR-kampanje, ali ne za popravljanje sopstvenog imidža, sudeći po svemu, a za to, da bi uzdrmali ugled Predsednika.

Putin se nije dvoumio oko toga da su njegovi jutarnji „gosti“ imali više nego dovoljno bogatstva za vođenje rata protiv njega. Neki od njih su iskoristili deo svog bogatstva za dobijanje praktične kontrole nad ruskim SMI sa njihovim uticajem na srca i um građana. Ali, novi Predsednik je imao adut u rukama: on je kontrolisao zatvore, i prvim zvonom je postalo hapšenje jednog od prisutnih, Vladimira Gusinskog, zatvorenog na kratko vreme sa optužbom o prisvajanju desetaka miliona dolara iz budžeta „Gazproma“, koje on nije ni planirao da vraća. Optužbe su povučene tek posle toga, kada se magnat složio da otpiše imovinu svog uticajnog konglomerata „Medija Most“, koji je uključivao televizijski kanal NTV, list „Segodnja“ i časopis „Itogi“, u korist državnog energetskog konglomerata „Gazprom“ u zamenu za jednokratnu isplatu 300 miliona dolara. Na kraju mu je ostao jedan mali udeo u popularnoj radiostanici „Eho Moskvi“, koja i u današnje vreme radi. Na konferenciji kod Putina, koja nije slutila ništa dobro, Gusinski se još žalio, da, pošto je dogovor napravljen za vreme njegovog boravka u zatvoru, to je bilo pod prinudom, te zato nema pravnu silu. Oligarsi nisu navikli vraćati to što su uzeli od države.

Napuštajući zgradu Kremlja tog sudbonosnog dana za njih, oligarsi su se podelili na grupe. Jedni su se nervirali, drugi planirali akcije protesta, koje su na kraju jednog od njih doveli do zatvorske kazne na duži rok nego što bi Putin mogao ostati na vlasti. Druge je čekala ne lagana sudbina emigranata. Jedino su se svi bez isključenja pitali – gde je Roman Abramovič?

***

Svega tri meseca posle njegovog 34-tog rođendana Abramovič, nekada sirotan bez groša, ne samo da je postao oligarh, nego je postao i jedan od najuspešnijih oligarha Rusije. Tog letnjeg dana 2000. godine, kada je Putin organizovao sastanak svima je palo u oči odsustvo Abramoviča. Kao ni ostali, Boris Berezovski nije se osmelio odbiti poziv Predsednika. Kada je on pogledao sve koji su sedeli za stolom, primetio je da su sva mesta zauzeta, što je bilo potvrda toga da Predsedniku nije trebalo Abramovičevo prisustvo.

Nije li on već uspeo uveriti Putina da poštuje postavljene tog dana tri uslova? Ili je čovek iz KGB koristio taktiku „zavadi pa vladaj“, pokazujući da je jedan iz njihovog sastava već prešao na drugu stranu? Odgovor na oba ta pitanja bio je pozitivan. Predsednik i preduzimač – neočekivani par – već su oformili praktično rešenje. To je bio složeni savez sa jednim od tih, ko je faktički postavio državu na kolena, učestvujući u brzoj rasprodaji prirodnih bogatstava Rusije po sniženim cenama a po programu Borisa Jeljcina.

Bez obzira na svoje nepopustljive principe, Putin je ostao realista. On je prekrasno znao da Jeljcin praktično nije imao izbora, kada je četiri godine ranije kupio pobedu na predsedničkim izborima 1996. godine, sakupljajući budžetske pare, da bi isplatio penzije i plate radnicima državnog sektora, i spasavajući domovinu od povratka u komunizam. Za to je trebalo prodati u bescenje riznice iz rezervi Rusije, grupi ljudi, koji će zahvaljujući tome postati multimilijarderima.

Nastavice se ……

Odlomci iz knjige K Hacinsa I A Korobko “PUTIN”

Copyright za teritoriju ex Jugoslavije- Milka Kresoja, Moskva

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: