Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Nauka Ostalo

Sintetičke droge kao lekovi i zamena za klasičnu drogu

 

Sintetičke droge kao lekovi i zamena za klasičnu drogu

Sintetičke droge kao lekovi koji treba da zamene klasičnu drogu još uvek izazivaju toksikomaniju i zavisnost. Prirodna droga i sintetički ekvivalenti

 

 

Sintetičke droge i toksikomanija

 

Sintetičke droge kao lekovi i zamena za klasičnu droguSintetičke droge su „deca iz epruvete“ koja se trude ličiti na svoje prirodne roditelje. Za svaku prirodnu drogu (opijum, hašiš, kokain, pejotl) postoji danas bar jedan sintetički ekvivalent. Opijum, najvažnija, najkorisnija od svih droga, prvi je proizveden sintetički. Čovek se radja u bolu; živeći u njoj, tražio je mnoge i mnoge lekove da bi je savladao ili bar ublažio.

Danas postoji na stotine sredstava za ublažavanje boli, za smirivanje nervne napetosti i pospešenje sna. Ali što njihovo dejstvo postaje bliže  učincima opijuma, to više poseduju i njegova opasna svojstva. Barbiturati i mnogi drugi hipnotici i sedativi ne stvaraju samo psihičku već i fizičku ovisnost, a apstinencija izaziva ozbiljne posledice po zdravlje subjekta. Kao i traganje za kamenom mudraca, uporno traganje za analgetikom koji neće izazvati toksikomaniju postalo je predmetom neprestanih eksperimenata, od kojih je jedan omogućio da se dobiju korisni preparati.

Za toksikomane postoji hijerarhija droga: oni koji ovise o heroinu i morfiju napuštaju ih, recimo, zbog njihovih sintetičkih ekvivalenata. No uprkos tome nedozvoljeno trgovanje sintetičkim drogama tog tipa nije tako razgranato da bi o njemu za sada trebalo voditi računa.

Kodein se iz opijuma može dobiti lako, ali je broj subjekata koji o njemu ovise ipak vrlo ograničen. Što se, pak, tiče kokaina, izgleda da je prirodni preparat, čija je preterana upotreba potisnuta, zamenjena amfetaminima. Te sintetičke droge imaju snažno podražajno delovanje, koje neki ocjenjuju kao euforično. One pokreću energiju, ali, kao i kokain, imaju tendenciju iscrpljivanja rezervne snage organizma. I za hašiš su načinjeni sintetički nadomesci, ali je njihova proizvodnja ograničena. Halucinogeni su cenjeni otprilike kao i prirodni preparati kao sto su meskalin, pejotl i psilocibin s jedne strane, a vrlo snažni LSD (dietilamid liserginske kiseline) s druge.

Od sintetičkih droga razmotrićemo:

1. analgetike

2. barbiturate

3. amfetamine

4. lizergijske droge

Voluptuozna intoksikacija preparatima dolantinskog tipa, zamenama opijata, relativno je novija pojava u povesti toksikomanija. Praotac tih farmaka je dolantin, uveden u terapiju nešto pre drugog svetskog rata. U početku se verovalo da bi u suzbijanju bolova mogao biti nadomestak morfiju, a ne bi izazivao smetnje, stvarao naviku, razvijao opojnu akciju; bio je predstavljen kao antiseptik, ali se kasnije pokazalo da je pre svega analgetik, učinka sličnom morfijskom, iako su za isti učinak bile potrebne pet do deset puta jače doze.

Gotovo je svaka farmaceutska kuća stavila u prodaju preparate dolantinskog tipa. Tako postoje hronične intoksikacije od mefedina, dolozila, dolozina, simezalgina, nikalgena, da navedemo samo one najznačajnije i najčešće.

Doddsova proučavanja dovela su do proizvodnje desetine preparata iste analgetičke moći kao i morfijum, ali se vrlo brzo opazilo da oni uzrokuju fenomene navike slične onima što ih stvara sam morfij, a da fenomen potrebe ima iste značajke kao i narkotik. Osim toga, posledice dolantinskog preparata se brzo očituju – neki italijanski autori govorili su o pravoj doletinomaniji.

Što se tiče razlike u delovanju raznih nadomestaka, mefedin (jedan od najviše upotrebljavanih) ima izrazito hipnotičko delovanje, dolozil (kad se uzima u velikim dozama) dovodi često do teške diskrazije sa znatnim edemima, dok su dolozin, simezalgin i nikalgen , izgleda, manje toksični, iako možda i manje efikasni ( i možda ih zato toksikomani i manje traže).

Na žalost, iskustvo i impozantan broj intoksiranih subjekata, kao i onih koji su se navikli na tu ili slične supstance, uverili su nas u zabludu prvobitnih uverenja, koja je dovela do slobodnog uzimanja tih preparata, koji do avgusta 1950. godine nisu bili uneseni u popis opojnih sredstava.

Velika masa toksikomana počela se opredeljivati za te supstance zato što ih je bilo lako nabaviti.

Derivati opijuma bili su delimično istisnuti; taj se oblik toksikomanije ograničio uglavnom na one profesionalne kategorije koje su s lakoćom mogle raspolagati tim derivatima (pogotovo lekare, hemičare, bolničare) kao i na malen broj onih koji nisu podnosili sintetičke droge.

Komitet stručnjaka Svetske organizacije za narkotike skrenuo je pozornost na opojni karakter nekih sintetičkih derivata:

a) tip metadona; acetil-metadon, lansiran u početku pod nazivom „amidon“; brojne analize Svetske organizacije za narkotike potvrdile su njegovu „toksikomanogenu“ moć (Wolff);

b) tip petidina; cetobemidon, koji ima veoma snažan učinak, ali je posebno škodljiv budući da lako dovodi do toksikomanije;

c) tip morfinana; ulagani su veliki napori da se ostvari sinteza morfija (dolantin).

Fischer je podvukao karakteristike zajedničke svim tim sintetičkim opojnim sredstvima: relativno lako izradjivanje, moguće povećanje njihovog broja (ima ih već desetak) i sigurnost da većina poseduje svojstvo narkotika. Treba reći da se u Americi, pre nego što će se dobiti dozvola za njihovu izradu, svi novi proizvodi podvrgavaju veoma pomnom ispitivanju, daleko valjanijem od onog što se vrši nad životinjama. U Lexingtonu (Kentucky) postoji poznata specijalistička bolnica za toksikomane, gde se na nekim bolesnicima za vreme terapije ili konvalescencije, s njihovim pristankom, naravno, a u cilju zamene, isprobavaju novi proizvodi; na taj se način nastoji odrediti njihova eventualna istovetnost sa uobičajenim drogama kojima su bili izloženi pacijenti. Taj eksperiment, koji se danas obično naziva „Lexingtonski eksperiment“, koji vrši čitava ekipa lekara specijalista, vrlo stručnih u tim posmatranjima, garantuje efikasnu kontrolu vrednosti novih proizvoda.

Podaci o potrošnji što ih je pružila Komisija za narkotike ukazuju na povećanu upotrebu tih sintetičkih proizvoda na štetu alkaloidnih preparata od opijuma (morfij i heroin), koji su, u odnosu na predratno razdoblje, u povlačenju; ti podaci se odnose na tri zemlje gde su najčešće u upotrebi: SAD, Engleska i Francuska.

Tom mnoštvu preparata treba dodati i potrošnju metandona, koja je u Sjedinjenim Državama već 1949. godine iznosila 1.397 kg (u Engleskoj 41 kg).

Saopštenje Komisije za narkotike može se, prema tome, smatrati pravim, istinskim znakom za uzbunu. Vaille i Stern daju do znanja da se razlika u količini konzumiranog morfija u Sjedinjenim Državama 1936. godine (2.226 kg) i potrošnji narkotika 1949. godine (7.414 kg) ima zahvaliti jedino potrošnji sintetičkih opojnih sredstava; dok se petidin koristi u jačim dozama od morfija, metadon se, naprotiv, uzima u manjim. Isti autori dodaju da je nemoguće utvrditi da li je povećanje potrošnje potrebno pripisivati naglo povećanim potrebama bolesnika; stvar je u tome da lekari lakše propisuju sintetički analgetik u slučajevima u kojim bi oklevali propisati morfij.

U Francuskoj se petidin pojavio na tržišstu tek 1943. godine. U jednoj statistici iz 1950. Vaille i Stern su iznijeli da su 52 od 694 slučaja (7,5%) toksikomanije prouzrokovano petidinom. Mnogim lekarima još uvek nije poznato da petidin uzrokuje toksikomaniju. Zato je 1949. Državna komisija za narkotike u Francuskoj odlučila zabraniti upotrebu novih sintetičkih droga ukoliko znatno ne pridonose uspehu u lečenju. Izrada petidina je svedena u granice propisane vladinim ograničenjem. Budući da se u Francuskoj traži, za jedan specijalni lek, posebna dozvola, uoči lansiranja nekog novog analgetika može se sa filozofskog stajališta zahtevati garancija u odnosu na navikavanje i toksikomanogenu moć samog preparata, nakon dovoljno dugog ispitnog perioda. Ne treba, naime, zaboraviti da su pre tih mera predostrožnosti mnogi novi analgetici lansirani na tržište, budući da se tvrdilo da su apsolutno neškodljivi sa stajališta navike. Praksa je, medjutim, opovrgla tu tvrdnju.

Ostavite komentar

Ostavite komentar