Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Formule življenja

ZORAN MILIVOJEVIĆ: OPRAŠTANJE

Velika je snaga opraštanja, to je, zaista, veoma prefinjen psihološki mehanizam kojim bi mogli da se u najvećoj meri koriste i pojedinac i  „pametno čovečanstvo“: praštaj… i biće ti oprošteno!…

 

 

U rečima oprost i otpust, koreni prost i pust, imaju značenje oslobađanja od nečeg što je opterećivalo, vezivalo. Opraštamo, nekom ko nam se zamerio, ko se o nas ogrešio, zbog kog smo trpeli. Opraštajući, oslobađamo se od zamerke koja nas je mučila.

ZORAN MILIVOJEVIĆ OPRAŠTANJE i OPROST

Opraštanje kao „lek“…

Kako zameranje sadrži klicu potencijalnog sukoba kojim bi se „izravnali računi“, opraštanje otklanja ovu mogućnost  i „leči“ međuljudski odnos. Opraštanje „leči“ i osobu zato što je oslobađa emocije koja je bila povezana s datom situacijom iz prošlosti, osoba nalazi mir i dobija više mentalne energije da se bavi sadašnjošću i budućnošću.

Kad je najlakše oprostiti…

Najlakše je oprostiti onom ko prizna vlastitu grešku i pokaže kajanje. Nije teško oprostiti ni onima koji ne smatraju da su pogrešili, ali koji pokazuju da im je žao što smo mi zbog njihovog postupka imali neprijatnosti i loše se osećali. U oba slučaja, drugi nam pokazuje da prema nama ima prijateljski odnos pozivajući nas da mu uzvratimo prijateljskim odnosom.

…A kad – najteže…

Najteže je oprostiti – a nekad se pitamo i da li treba – onima koji prema nama pokazuju neprijteljski odnos bilo tim što im nije važno kako se osećamo ili tim što su želeli da se mi loše osećamo. Neprijteljstvo jedne strane poziva drugu stranu da uzvrati istom merom: da gaji zameranje i da iščekuje pravi trenutak za osvetu ili kaznu. Opraštanje u ovom slučaju neće popraviti međuljudski odnos, ali može doneti duševn mir.

I mi od drugih…

Iako, to, ne nameravamo, povremeno i mi radimo stvari koje nisu u redu. Nekad, tek, naknadno, shvatimo da smo pogrešili. Nekad, u unutrašnjem konfliktu, podlegnemo iskušenju. Zato i mi treba da od drugih tražimo da nam oproste. Da bi nama neko oprostio, potrebno je da toj osobi pokažemo da s njom saosećamo i da nismo imali  nameru da se ona loše oseća. Ako smo pogrešili, treba da priznamo grešku. Ako je nastala neka šteta, treba da je nadoknadimo ako je, to, moguće.

**********
Kao što opraštamo drugima i tražimo da drugi nama oproste, tako nekad moramo i sami da oprostimo. Bilo šta da smo uradili, u odnosu prema sebi, ne postoji neoprostivo.

**********

Svaki dobar čovek može da donese pogrešnu odluku i da loše postupi. Sebi je najlakše oprostiti kad  shvatajući da smo pogrešili, iz tog naučimo šta – više nikad – nećemo činiti, a šta ćemо činiti – umesto tog. Samo dobar čovek ima osećanje krivice jer mu ono pomaže da odbaci loše ponašanje i da postane osoba koja se bolje ponaša.

Da bismo sebi oprostili, nekad je potrebno da tražimio oprost i od drugih. To nam pomaže da se dobro osećamo, da „završimo posao“ čak i onda kad drugi odbijaju da nam daju oprost.

Svako ima pravo da da oprost, ali i da nastavi da zamera.

Izvor: „Politika“
Priredio: V. V. M.

oOOo

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: