Društvo

Dobročinstvo čineći koliko se može – vojvoda Marko Miljanov

 

Dobročinstvo čineći koliko se može

Crnogorski vojvoda Marko Miljanov piše i govori šta je dobročinstvo. Uvod u knjigu Primjeri čojstva i junaštva

.

Dobročinstvo

Gorštaci i seljaci ne mogu velike dobrodušnosti činjet, ali svaki se može svojoj sovjesti odužit, čineći dobra koliko može; jer se čoek uvijek na malu stvar pokažuje kâ i na veliku. Koji i mala dobra čini, on će i velika kad mogne. Za mala dobra velika mu fala, jer čestitom radnjom slašću ni dušu napaja.

Dobročinstvo je bože blago, koje ni dušu i srce veseli: u daleki svijet kad čujemo taj boži blagoslov — dušu ni blaži i u pomoć ni priskače i bogu približuje; uči naše misli da zlo zaborave, a dobro spasenje da traže.

Dobročinstvo činiti - vojvoda Marko Miljanov

Dobročinstvo je naš besplatni učitelj, koji vas u svaki tren oka pomaže i na dobro zove. Ovo nije učitelj kâ oni te uči u škole. Ovoga učitelja sobom u svoj razum nosiš, koji ti u pustinju pomoć može, samo se sjeti njega. Ovo na sam sebe može čoek pokušat, kad ga muka dođe samoga idući proz pustu goru, planinom, umoren gladom i žeđom, razdrpan, često bos i pometen, ako je vakat od snijega i sjevera, te ti njinijem vijanjem brkaju pogledu đe ćeš nogom nagazit. Ako je peka sunčana, ta je njegova žega u neznan metnula i umor umnožila, ako te guši onako raslabljena, koji se povr svega umora još bojiš od neprijatelja, od kojega zbog slabosti mogâ bi nejunački poginut, (jer se može koristit neprijatelj tvojom slabošću). Ali je od svega najgore kad ti pane na um čije zločinstvo. Tada još te viši umor stigne, i sve muke završuje neki pritisak, bol, mržnja nečojska ovlada te, i pustu goru oko sebe mrziš, koja ti se paklom pretvorila, u kojoj se duša tvoja muči, izgubiv svaki osjećaj, da ni boga pomenut ne umije, ka što ga je na druge nevolje pominjala i na njega se je nadâ! A sad mu se i bog grješan čini, kako je moga dopuštat čojku da ovakva zla čini!

Pošto te ova nesvjestica izmuči, držaće te u svoje raspoloženje onoliko koliko je odmora opredijelila. U toj borbi misli su skitale, nijesu umjele mislit, same sebe pomoć, no, kâ nekteći, sretoše se na dobročinca. Tek počneš o njemu (o dobročincu) i njegovu radu razmišljat, pade zlo u zlo, a tvoja se duša okrijepi i dobro opije; izvedri se duša, zaigra srce, raslabljeno tijelo dobija novu snagu, nema žeđa ni gladi, nema umora, nema mržnje, sve je milo, u sve vidiš dobročinstvo, mio ti je bog, koji je lijepoga čoeka dâ, lijepo da čini, zločinac se je izgubio, nema ga više na um. Sad veselo ideš gorom i planinom, kudijen ostri vjetrovi zvižde i prijatno ti veselu dušu, slašću opojenu, razlađuju, i ideš blagodareći bogu, koji je tako prirodu ukrasio, i ideš i često uzdaneš iz dubine duše, želeći dobra činjet.

Dolazi ti na um: koja muka malo prijed bješe tobom ovladala; pun mržnje i zle želje, da ti bješe zlu zlo činjet! Dobročinstvo ti u pomoć priskoči, um ti prosvijetli i popravi, da dobro želiš, a zlo prezireš; pun radosti i nade da ćeš dobra činjet, ne samo ti, no da se nadaš da ćeš nagnat na dobročinstvo i zločinca, kojega si prijed vidio i od njega se otrovao!

Sad se nadaš, sudeći po sebi, da će se i on popravit; misliš u sebe: — ,,Ja ću njega opomenut i odvratit da zlo ne čini i ie bude sam sebe onakvi krvnik!“

Tobom je blaga mirnoća ovladala, koja te dobročinstvu vuče. Ne umijem ja reć cijenu dobročinstva. Neka je ono u ljudska srca zapisano i bogom blagoslovljeno, dâko se pomožemo njim! Jer fajde je i zborit i mislit o dobru, jer si maloprijed vidio iz kakve te paklene pomrčine izvede, kad ti na um dođe dobročinstvo!

Velikodušno, daklen, ne olijeni se i ne zaboravi da i mala velikodušnost svetom slašću srce ni i dušu zanosi! Ne zanesi se za velike pobjede, koje s prosutom krvlju zemlje i gradove obaraju, no se zanesi i za male pobjede, tek koje božanski dišu i mirišu!

Na Medun, godine 1900.

Vojvoda Marko Miljanov

Ostavite komentar

Ostavite komentar