Hleba i igara i rata ili hleb naš nasušni

Krilatica iz starog Rima hleba i igara ima kroz istoriju i dodatak „i rata“, Zabavljamo se ratom umesto da živimo i tražimo hleb naš nasušni

 

Tehnologija vladanja ljudima, narodima i carstvima zabavom i hlebom je vekovima unazad poznata, upotrebljavana i zloupotrebljavana.

Ta poznata fraza iz antičkog doba hleba i igara koja se odnosila na vladanje velikim masama u velikim imperijama, kroz istoriju sveta dobija još jedan dodatak, a to je rat. Hleba i igara i rata.

Hleba i igara i rata ili hleb naš nasušni freska rat Izraela i Filistinaca

Mali ljudi, obični ljudi, ne žele da ratuju, nikada nisu ni želeli a ni voleli, osim ako nisu bili ugnjetavani. Uz dovoljno hleba i igara, sa malo slobode i bez terora, sasvim je dovoljan okvir i društveni model da mali ljudi žive mirno i bezbrižno i ne razmišljaju o ratu. Mali ljudi, ako nisu izazvani, mahom nisu pokretali ratove, niti su ih tražili. Ratove su stvarali samo veliki i ekstremni ljudi. Kad kažem veliki, mislim na one lidere koji su kanalisali narodno nezadovoljstvo i vodili oslobodilačke ratove, a kada kažem ekstremni ljudi, mislim na sve one koji su vodili ideološke revolucije, kolonijalne ratove i osvajačke pohode.

U ekstremne ljude možete svrstati na primer Aleksandra Makedonskog, Hitlera ili Napoleona Bonapartu. Koji normalan i mali čovek bi žudeo da osvoji Indiju, par hiljada kilometara od njegovog doma, ili pak hladnu i udaljenu Rusiju, ako nema u glavi neku devijaciju. A mi slavimo te lude vojskovodje i divimo im se na masi zlodela i umrlih zbog tih njihovih pohoda i vojničkih pobeda.

To je problem ljudske svesti, posebno elite koja takvu svest podgreva. Zašto oni veličaju u svojim delima, knjigama, emisijama i filmovima masovne zločince? Zašto je Aleksandar Makedonski, ludi makedonac, homoseksualac i nezajažljivi i pohlepni kolonijalista ikome normalnom uzor, čemu on može da nas inspiriše? Osvajanju, ubijanju, pljački? Ko plasira takve ideje da je to ljudima potrebno?

Ili pak poremećeni Napoleon, iskompleksirana osoba i uništitelj miliona života, koji je u slepoj požudi i pohlepi poharao Evropu i naneo nebrojeno zla. I mi sada treba da ga veličamo što je bio genijalni vojni strateg? Ali on je bio strateg zla, kao i Hitler, on nije branio svoju zemlju kao Knez Lazar ili Vojvoda Mišić, on je osvajao i porobljavao druge narode.

Ali zašto mali čovek dozvoljava da ga ekstremni lideri vode u rat?

Slava, pobeda, dominacija, moć, veličina, kako lepo zvuči, kako je lepo poistovetiti se sa pobednicima. Još kada nam se to nudi kao igra, počev od krvavih igara sa gladijatoriima u rimskom Koloseumu, pa sve do krvavih virtuelnih igara za decu, do modernih krvavih ratova koje TV i mediji prenose. Samo su oni koji koji kroz velike bitke masovno unište protivnika u puno krvi istinski i veliki pobednici za masu zanesenog sveta. A to su upravo oni, koji su nakon hleba i igara, svojim ljudima dali rat kao novu zabavu, poveli ih u stradanja i zlo. Pohlepa i slavoljubivost koja je lično njih vodila nije vodila računa o malim ljudima i njihovim stvarnim željama, nego o ciljevima elite jedne imperije, koja duboko zaštićena vuče konce naših života.

I tako vekovima, neka aristokratija, neki savetnici, kapitalisti i verske vodje, pokreću ratove i krvoprolića, menjajući mapu sveta. A to uspevaju da urade jer su nas navukli na hleba i igara, na banalan i slep život koji vodi samodestrukciji malog čoveka. Da mali čovek ne prihvata igru velikih ljudi elita, ne bi bilo ni ratova. Da mali čovek nije opsednut zabavom već posvećen duhovnosti, razumeo bi i odupro bi se. Ali mali čovek se lako zavodi i sa njim se lako manipuliše. Mali čovek je slabe svesti jer je nečiste savesti.

Istinski hrišćani su od prvih dana svog postojanja to razumeli i sklanjali se od modela hleba i igara, jer su znali da posle sledi „i rata“. Oni su za svoj život izabrali molitvu „Oče naš“ i hleb nasušni ispunjen Duhom. Znali su oni da imperije ne miruju, jer imperije ne vodi Sveti Duh, nego ona druga sila, knez tame koji želi da vlada ljudima i uništava im duše. Jedino je Vizantija bila carstvo koje je imalo blagoslov sa neba i koje je u miru trajalo vekovima i koje nije vodilo osvajačke ratove u pravom smislu te reči. Zanimljivo je na primer, da nije Vizantijcima palo na pamet da vode krstaške ratove, iako je Jerusalim i za njih bio Sveti grad, nego su to radili zapadni carevi i pape. Jer na zapadu je i nastala krilatica „hleba i igara“, pa malo rata, dok je Vizantija bila prostor gde je vladala sintagma „hleb naš nasušni“ – hleba i Duha.

Nestankom Vizantije, nestala je ta duhovna vertikala izmedju države i Neba, izmedju careva kao Božijih predstavnika na zemlji koji čuvaju i održavaju državu sa Božijim blagoslovom i samog Gospoda. Čak ni Rusija, koja je u pravoslavnom smislu sukcesor i zaštitnik pravoslavne vere, nije imala taj Bogougodan običan život kao što je to imala Vizantija, doduše bez romantičnih priča da je Vizantija bila besprekorna i idilična hrišćanska država. Da je bila tako dobra, ne bi nestala sa lica zemlje.

Medjutim, ono što je nestankom Vizantije izgubljeno, to je da je nestala ta duhovna vertikala, jer su ljudi većinom izgubili svakodnevni duhovni život, od „hleba nasušnog“ su se preorjentisali na paganski stil života „hleba i igara“. Cena gubitka te milosti je i pojava rata, gde rat dolazi kao kazna Božija za nedela i nemoral koji ljudi skupljaju u sebi. Pa kada sve krene ka krajnjem dnu, Gospod iz velike svoje milosti, otpusti svoje zaštite, i prepusti nas ekstremnim silama i ljudima koji nas vode u rat. A tih ekstremnih sila ima mnogo u etru mada stvarno ekstremnih ljudi nema mnogo, ali su ti malobrojni u stanju da naprave velike probleme iz kojih se mali ljudi ne mogu izvući. Kada ekstremni ljudi počinju da seju strah, paniku, da laju i prete, da pucaju i ubijaju, a mali ljudi i država da ćute, sve ide ka svom konačnom ishodu, neizbežnom ratu.

Ljudi koji nisu duboko u veri, nego onako površno prosudjuju veru, naivno misle da nas Bog kažnjava ratom, da je rat po Njegovoj volji, da On to namerno radi. Ništa pogrešnije od takvog mišljenja. Gospod je Čovekoljubac, on voli čoveka, ali kada više ne može da gleda bestidnosti i nemoral u koji je čovek svojom slobodnom voljom upao i u koji je potonuo, On jednostavno okrene lice od nas, više nas ne sluša i ne štiti od upliva Kneza tame i njegovih slugu. A satana obožava krv, smrt, zlo i zlodela, on strasno ljude huška na zlodela i zločine, jer mu to pričinjava najveću radost. Zato tako energično počinje da motiviše ljude koji žive za „hleba i igara“ da se prihvate rata, jer ne prizivaju „hleb naš nasušni“, predstavljajući im rat kao mušku mačo igru u kojoj će oni biti pobednici.

I mnogi tako naivno udjoše u rat kao u igru. Tek u užasu i velikom stradanju rata, mnogi od nas se sete da Bog postoji i da je mnogo važniji „hleba naš nasušni i Sveti Duh“ koji nas čuva od zla u sebi i od zla u drugima, nego slepo jedenje i zabavljanje uz navijanje da najžešći borac pobedi.

Kada sukob počne, za mnoge tada bude kasno, gubeći život i duša im ode u adske predele, dok se neko i probudi u ratu, kad nije mislio o tome u miru. Jer, hleba i igara nisu duhovni život, već slepo pagansko povodjenje za zlim podnebeskim silama i manipulacija nečastivog.

Prizivajmo hleb naš nasušni svakodnevno i daće nam Čovekoljubac mir na zemlji.

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

9 Ko ima uši da čuje neka čuje.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: