Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

Kako da ne izgubimo sve ono što nas u poplavama sada spaja?

Bezbroj priča o bezbroj junaka. Zemlje Balkana ponovo su u ratu, ali ovaj put u ratu za spašavanje ljudskih života. One koje je do juče  nacionalistička mržnja razdvajala sada poplava spaja.  Voda nas je zapljusnula ali i osvestila. Voda nas je potopila, ali je i na površinu izbacila sve ono najbolje iz nas.

 

Piše: Vladimir Vujinović

Šta se to desilo, pa da najednom, čovek čoveku više na ovim prostorima nije vuk, nego čovek? Naše umove koje je tako često umela potapati histerija kolektivnog ludila, sad je, sa nabujalom vodom, zadesila histerija humanosti. Svako želi da zna kako i na koji način može da ponogne. Rezultat su magacini prepuni humanitarne robe, koji jedva da mogu da prime šlepere koji ne prestaju da dolaze. Rezultat su centrale mobilnih operatera koje su se usijale od sms donacija. Rezultat su ljudi koji do juče nisu imali nikakvu društvenu odgovornost, koji su bacali smeće komšiji u dvorište, a koji sada u boj sa vodom i za tuđe gradove, idu sa džakovima u rukama. Složnije nego što su u Titove vreme išle radničke brigade. Čovek pomaže čoveku. Čovek čak pomaže i životinji, pa izvlačenje kućnih ljubimaca iz vode, postaje još jedan neočekivan segment jačanja naše humanosti. Šta se to desilo sa nama? Šta smo to uradili sa našom filozofijom da komšiji crkne krava?

Kako da ne izgubimo sve ono što nas u polavama sada spaja poplave u Srbiji

Možda je ova naša solidarnost samo puka bajka. Možda nije sve tako idealno, možda i dalje ima puno organizacionih grešaka, podlog politikanstva, krivih političara, loših ljudi i loših lokalnih samouprava, stvari koje su se mogle izbeći… Svega toga ima, ali ima i duha požrtvovanosti. I kao što se voda preliva na nepredvidljiv način van svojih ustaljenih tokova, tako se i ova naša nesreća prelila na čitav region, donoseći jednu čudnu zarazu. Zarazu humanosti.

Nabujala Sava nije birala ni nacionalnu, ni političku, ni versku među preko koje će se preliti. Donela je nesreću svim ljudima. Nebeske ustave su se otvorile, voda je šikljala i sa neba i sa zemlje. Doživeli smo kataklizmu biblijskih razmera, ostali smo bez kuća i materijalnog bogatstva, ali nismo bili totalno uništeni. Svet je u početku stajao gluv i nem. Da li prosto nisu mogli verovati da se dešava to što se dešava, ili su pomislili, hajde da ih ostavimo, ako ih ne dotuče voda, dotuće oni sami sebe. Tako bi Evropi uspelo ono što joj ni Rimljani nisu uspeli doneti: da se reši svog varvarskog predvorja.

U međuvremenu, stvar je malo došla u normalu. Da li uz malu pomoć Đokovića ili ne, nebitno. Svetski mediji su prestali da ćute, kao što nisu ćutali ni kad se desila Fukušima ili cunami u Aziji. Novci evropskih humanitarnih fondova, trebalo bi već da su gotova stvar, i da predstavljaju jedan od najznačajnijih udela u postpotopnoj izgradnji regiona. Ali, i pre svega toga, pre evropskih para i pre CNN-ovog i BBC-ovog interesovanja, a otprilike zajedno sa ruskim spasilačkim timovima koji su prvi stigli u Srbiju, zemlje regiona bile su same upućene jedna na drugu. I to dok je bilo najgore. U prva dva-tri dana kad se morao spasavati goli život, dok su se vodile najveličanstvenije bitke ovog rata – bitke u kojima je život pobeđivao smrt.

Voda je sa našim gradovima i selima, potopila i sve ono što nas je delilo. Slovenački pilot diže na helikopterskoj sajli muslimansku bebu iz potoplenog Bosanskog Šamca. Hrvatska šalje specijalne policijske timove da spasavaju stanovnike Obrenovca, iako im je i samima Slavonija potopljena. Crnogorski ronioci i vojnici takođe su tu. Visokotehnološke pumpe iz Slovenije ispumpavaju vodu iz eletrana. Makedonija šalje šleperima tone i tone humanitarne pomoći i u Bosnu i u Srbiju. Bezbroj priča o bezbroj junaka. Zemlje Balkana ponovo su u ratu, ali ovaj put u ratu za spasavanje ljudskih života. One koje je do juče nacionalistička mržnja razdvajala, sada poplava spaja.

Šta se to dešava? Da li je sve ovo san, ili je san rat iz mračnih devedestih tokom kojeg smo ratovali jedni sa drugima? Čuveni britanski pisac C.S. Lewis je jednom rekao: „Nesreća je Božija truba koja budi gluvi svet.” Nas je sebičnost bila totalno uspavala pa smo, i kao društvo, i kao pojedinci, zaboravili na potrebe drugih. Danas ljudi ne znaju ni ko su im prve komšije. Sebičnost u kojoj smo spavali prerasla je u pravu obamrlost, pa je i probuđenje bilo naglo i bolno, ali i veličanstveno. Voda nas je zapljusnula, ali i osvestila. Voda nas je potopila ali je i izbacila na površinu sve ono najbolje iz nas.

Čujem i mišljenja da je sve ovo kratkog daha. Da će se već sutra, čim fokus kamera utihne, ljudska srca ponovo postati tvrda. Moguće. Verovatno. To je naše prokletstvo. Humanost takođe može postati privremena moda kao i sve drugo, trend koji će biti diktiran trenutnom kolektivnom euforijom, a ne iskrenom potrebom srca.

Pa, šta onda da radimo? Kako da ostanemo solidarni? Kako da se ne vratimo na staro? Kako da ne izgubimo sve ono što nas sada spaja? Verujem da su ova pitanja čak i važnija od toga kako i na koji način ćemo obnoviti sve ono što nam je voda porušila. Verujem da je voda imala samo jednu suštinsku poruku: ne trebaju vam poplave za dobra dela. Ugroženi ljudi kojima svakodnevno treba pomoć su i na suvom, u svakom trenutku, svuda oko nas. Možemo biti dobri i kad je sunčano a a ne samo kad kiša pada. Moramo shvatiti da dobročinstvo ima jednu čudnu matematiku po kojoj onaj koji daje ne gubi nego umnožava. Ako i sutra briga za drugoga ne postane naša svakodnevna praksa, sve bitke koje sada tako veličanstveno dobijamo, vrlo brzo će ostati bez sjaja.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: