Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Nasilna deindustrijalizacija Srbije ili ko je posekao drveće u Srbiji

 

Nasilna deindustrijalizacija Srbije ili ko je posekao drveće u Srbiji

Nakon balkanskih ratova, NATO bombardovanja, privatizacije i poplave, dešava se potpuna deindustrijalizacija Srbije. Da li je to sreća ili nesreća za Srbe koji treba da se vrate na stari način života

.

Nakon strašnog razaranja Srbije i uništenja kompletne industrije i razaranja puteva, mostova, kuća i štete koja se sigurno nikada i neće utvrđivati na ovome svetu, ogoljen, osiromašen Srbski narod, prenaseljen u gradovima, možda više nikada i ne može da se uspravi u ovim okolnostima na Brozov način, koji je ma kako loš, njemu jedino poznat.

Pričaju mu se priče o sreći koja će doći kroz kredite i još tužnije laži nekih „milosrdnih“ svetskih fondova koji samo čekaju gladne i omražene Srbe da ih nahrane. Čekanje da se to zaista i desi je postalo nesreća ne manje teška od bombardovanja, jer ono je trajalo 72 dana i bačeno je na Srbiju 33 000 tona bombi, od strane onih koji mamkaju Srbiju u svoj zagrljaj u kome će joj dati hleba (”hleba i igara”). To čekanje je ubilo i nadu i volju kod ljudi da se bore i da sami traže izlaz iz bede koja svojim trajanjem uništava i poslednje zdrave delove nacije.

Nasilna deindustrijalizacija Srbije ili ko je posekao drveće u Srbiji

Ovo sve naravno nije ništa novo i ovakva opisivanja stanja manje ili više su svima poznata, ali šta ako su ta događanja zapravo jedan putokaz kako da se Srbija preporodi: bez prljave industrije, bez prljavih tehnologija, bez proizvodnje i prometa hrane koja je proizvedena sa mnogo hemije, bez mnogih ponuđača kredita i zaduživanja ”Dođeš, uzmeš i gotov si”.

Neki dobri ekonomisti su odavno tvrdili da su najekonomičniji sistemi na svetu male porodične farme koje proizvode zdravu hranu. Da one kombinujući asortiman proizvoda i svoj rad imaju skoro potpuno zatvoren sistem u kome nema mnogo otpada i čak su ekološki veoma korisni. Sposobne su da se brzo prilagode promenjenim uslovima na tržištu i da isprobavaju i u hodu primenjuju neka nova i bolja rešenja. Mi to baš imamo. Male posede zemlje, još uvek zdravu vodu, nezagađenu prirodu i vredan i sposoban narod.

Ovo se sve može malo i promisliti kroz nedavne događaje: Ove zime dunuo je vetar i sneg je zavejao puteve. Opet drama i strah; avioni, tenkovi, kamioni i nemoćni ljudi pred stihijama koje su se pokrenule. A da li je to baš moralo da bude tako?

Prisetimo se samo nekih naizgled bezazlenih poteza, koji su u prošlosti učinjeni pod vidom progresa:

– Seča drveća po Srbiji, likvidacija svih drvoreda pored puteva, prouzrokovali su formiranje opasnih vetrova i zimi smetova snega. A nekada se kroz Vojvodinu kretalo zimi na saonicama koje je vukla konjska zaprega i nisu im trebali tenkovi da učine puteve prohodnim. Tako je bilo i u drugim ravnicama u Srbiji. Sada bi svi uzviknuli da za to treba para.

Treba, ali mnogo manje, nego koliko koštaju štete. Moglo bi na primer da svako selo ili grad sadi u čast raznih jubileja po neko drvo i da tako vremenom pošumimo Srbiju. A to drveće mogli bi da budu orasi i jabuke, hrastovi, kao što je sađeno za vreme kralja Aleksandra, kada su sađene jabuke, naše domaće sorte one sitne jarko crvene (šumatovke), što vise na drveću do mrazeva i kad opadne sa njih lišće, imaju veliku krošnju i rode više stotina kila po stablu, pa kada putnik namernik ili gladni siromah zastane gladan, sakupi neku jabuku, neki orah, najede se, a vode se napije na izvoru, a pod drvetom lepo odmori u hladu. Ako bi smo to imali, onda ne bi postojao pritisak na opštinske kase ili narodnu kuhinju za topli obrok. Bilo je sirotinje uvek, ali domaćin (vladar) je uređivao svoju kuću da se u njoj lakše živi i da niko ne umre od gladi.

– Komasacija zemljišta kojom se svi ponose. Ukrupnjeni zemljišni posedi. Na stotine hektara zemlje, a nema nigde posađeno ni jedno drvo. Sve posečeno. Pa kažu – lepo se ore i obrađuje lakše isl. Ali treba pogledati i štetu. Narod nehumano radi, nema gde glavu da skloni leti od sunca, pa je i ono malo trudbenika za zdravu ručnu obradu zemlje odustalo i potpuno prihvatilo hemiju i mehanizaciju. To je doprinelo da imamo pojavu orkanskih vetrova i drugih meteoroloških nesreća u vidu iznenadnih nevremena.

Međe su ranije bile obrasle bagremom, kajsijama, višnjama ili nekim drugim drvećem koje ima retku krošnju. Tako zaklonjene njive imale su dobre prinose. Sada pri pojačanim letnjim vrućinama, to bi zasenjivalo useve i branilo ih od suše. A štetočine koje napadaju useve, delimično bi napadale i zelenu masu iz krošnji toga drveća, pa bi čak i pri jačoj najezdi štetočina, naši usevi bili oštećeni ne više od 30%.

– Istrebljene su koze i divokoze, srne i druga divljač. A hiljadama godina taj balans divljači i šuma sa makijom je branio Srbiju od požara. Ona nikada nije gorela tako i to u vreme kada nije bilo vatrogasnih službi ovako opremljenih i još se ratovalo vatrom; strelama zapaljenim isl. Da je bilo divljači u šumama koje su gorele da pojedu makiju (trnje i žbunje), ne bi imalo šta da bukne i da tako brzo uništi toliko naše blago.

– Isušene su močvare i ritovi zbog Đerdapa duž Dunava. Na to su ukazivali mnogi naši savesni stručnjaci da ne treba sve ritove (močvare) duž Dunava da uništimo zbog Đerdapa, i da nađemo načina da gde gde razgradimo nasipe u nenaseljenim područjima, kako bi imala riba gde da se mresti i divljač da se razmnožava. Zašto bi narod pored Dunava, koji je hiljadama godina lovio ribu i preživeo mnoge okupacije i nesreće, sada na njegovim obalama gladovao.

– Većina seoskog stanovništva je ostarila, ima stare mašine za obradu zemlje i nema u posedu mnogo zemlje. Naša šansa jesu zdrave bašte ”Bašte kao nekad” (knjiga monahinje Atanasije koja je izašla u izdanju manastira Rukumija), obrada bašta bez mehanizacije, hemije, korišćenjem tradicionalnih znanja. To je dobro iz više uglova gledano. Prvo takvih malih imanja ima mnogo i to u posedu stnovništva koje nema posla. Ceo svet sada vapi za zdravom proizvodnjom hrane, a mi drugi izlaz i nemamo. To je naša velika razvojna šansa. Proizvodnja zdrave hrane na porodičnim imanjima. To bi jačalo našu porodicu, kao osnovnu ćeliju društva kako duhovnu tako i ekonomsku osnovu društva.

– Povesti akciju raseljavanja gradova. U situaciji velike nezaposlenosti, gde u malim stanovima u gradovima žive i po tri generacije po sobama (cela porodična zadruga na 40-60m2), ako hoćemo zdravu naciju, ovo mora hitno da se promeni.

Nekada je vođena akcija da se razgrade porodične moćne zadruge u Srbiji koje su posedovale više desetina hektara zemlje i više kuća za stanovanje u samo istom dvorištu. Nama ne treba savet šta da se radi. Pa isto to. Prodati te tesne boksove, te strašne robijašnice za starce i decu i kaveze u kojima neki samo prenoće izmrcvareni, odrođeni od svoga bića, preplašeni ljudi. Kupiti za te novce makar na periferiji neku kuću i okućnicu, da bi ste pokrenuli neku baštu i počeli sa regeneracijom gradskog obamrlog i zamalo odumrlog varošanskog čovekolikog čoveka.

Treba da se otvore neke agencije, koje trba da vode pobožni i stručni ljudi, koji će prihvatati zainteresovane: mlade, stare; sve koji žele da pokušaju život na selu. Ne zaboravimo da su na selu staračka domaćinstva koja raspolažu sa zemljom objektima i kakvim takvim ipak upotrebljivim mašinama. Ima praznih kuća, koje se mogu zakupiti i u svakom selu da se otvori berza dnevnih poslova. Tu mogu da se smeste zainteresovani bez posla iz grada; jedni bi odlazili na selo kao na radni odmor, drugi kao dopunu ili mogući izvor prihoda. Neki poslovi će biti jeftiniji a lakši za one sa slabijom kondicijom, ali oni će posle u nekoj sledećoj godini raditi teže isl. Tako bi se uposlilo mnogo onog osramoćenog naroda koji se laže da će biti posla i kredita, koji nema kome ni da kaže svoju muku, a kamoli zatraži pomoć. Treba živeti u kući našoj (Srbiji) kako se može i sa čime se ima. Imamo mi divnih pametnih i stručnih ljudi, koji vole našu zemlju i koji će o ovome razmisliti i osmisliti nešto dobro.

Ako nas u svetu neće, ako neće da trguju s nama; trgovaćemo na našim lokalnim pijacama, vašarima, menjaćemo robu za robu sa komšijama, pravićemo trampaški pijac, trampaške prodavnice, trampaške usluge. Mi znamo ovo, menjamo za ono što nama treba. A država neka napravi cenovnike i neka sve to razumno oporezuje i uzme što mora.

Država da daje seoska imanja mladim bračnim parovima pod povoljnim kreditima. Postoje sada finansije ako strana firma zaposli našeg radnika. Njemu daju neku malu platicu, a firma uzme od države mnogo. Mogla bi država iz tih para da otkupi napuštena domaćinstva u svim selima. To bi se pošteno procenilo i davalo mladim bračnim parovima kao povoljan kredit i puna pomoć i saveti da uspeju. Ako je tako naš narod nekada išao čak u Australiju da je naseli, zašto ne bi mogao u ovoj krizi da ide iz gradova u sela i sve u svojoj zemlji u naša sela.

Mladi ljudi mogli bi da proizvode zdravu hranu, pomoću tradicionalnih znanja i bez štetne hemije, a onda sve to da putem interneta i drugim sredstvima prezentuju i oni praktično pomažu i obučavaju druge, koji bi pošli njihovim putem. I od tih saveta, brošurica mogu da ostvare neki prihod. Da se ljudi iz gradova povezuju sa njima i to pojedinačno.

Da postoji berza hrane sa malih farmi, kao neki sajam u jesen i tu mogu da se sklope kontakti između korisnika hrane i proizvođača. Kasnije mogu da sarađuju i bez sajma i interneta, to kada se uspostavi poverenje. Nije potrebno da sve to rade samo veliki sistemi i kompanije. Mali obični ljudi da se povežu. Svako malo domaćinstvo može lepo da živi ako ima desetak stalnih kupaca. A stalni kupci bi vikendom išli na selo i doneli sve što im treba, ili bi mladi domaćini njima to nosili po dogovoru.

Da se ljudi od nauke okrenu svome korenu, svome rodu i da svojim znanjem osmisle svoje mesto u krilu našem i rade za dobrobit svih, a ne nekih tamo tuđih sistema za tuđu dodbrobit.

Da se ljudi umetnici, prisete da je prava umetnost ona koja čoveka oplemenjuje, koja mu pomaže da bude bolji, da bude čovečniji, a ne životinjskiji, pa će njihov rad narod da prigrli i da rado nagrađuje, pa neće morati da se naslanjaju na belosvetske bolesne kritičare i ideje strane Srbskom narodnom biću.

I najvažnije je da se omogući Hrišćanima da odgajaju svoju decu prema svojim uverenjima. Da imaju ljudska prava, da ih ne terorišu na svakom koraku od detinjstva do starosti. Kroz škole da ne pokušavaju da hrišćansku decu šokiraju nekim neprimernim teorijama. Da imaju makar jednu školu (imaju sve grupe svoje škole, hrišćani Srbi nemaju), da imaju makar jednu dnevnu novinu i jedan TV kanal gde bi ljudi mogli da saznaju nešto što je u skladu sa Hrišćanskim učenjem. To i nije tako zahtevno. Prema popisu, Srbija ima mnogo ljudi koji se osećaju pravoslavnima (više od 90%), a sve političke opcije imaju potpuno ravnodušan stav prema tom pitanju.

Nama je za sve što se bude događalo potrebna Božija pomoć. To je naš najveći i najsigurniji saveznik na ovome svetu. Mi je moramo moliti, tražiti i zaslužiti. Čuvajmo se svega čime ga ljutimo. Da nam i potomstvo bude blagosloveno i da nam bude vraćena radost življenja.

Prepoznajmo propovednike zla, čuvajmo svoju dušu i čuvajmo povernu nam porodicu, poverene učenike, ako smo vaspitači, povereno selo varoš, ceo narod, shodno tome gde smo i na kome smo mestu. Činimo svako na svom mestu dobro onako i sa onoliko moći koliko nam je Bog dao. Svi znamo šta je dobro. Svi znamo šta nas očovečuje, a šta raščovečuje. Saradnja sa zlom i kada se čini da je bezazlena i da neće doneti nepopravnjivu štetu, uvek to zlo utiskuje među nas i posle traži neko svoje pravo da među nama razara naše nacionalno biće.

Sveti Vladika Nikolaj kaže: „Zlo i nije toliko jako, koliko dobro neće da se brani”. Branimo Dobro u našim malim životoma, jer svet u kome to nije cilj, postaje zverinjak.

 

Monahinja Atanasija Rašić

Izvor: www.forumprijateljbozji.com

1 komentar

  • Srbija je u teškoj situaciji, ali ne treba gubiti nadu. Nije nam to prvi put. Isplivaćemo mi i savladati sve teškoće. Imamo pametne ljude koji nas vode. Samo treba raditi, a srpski narod je oduvek bio vredan narod.I neće mu biti teško da radi kad zna da radi za svoje dobro. A ova prirodna katastrofa što nas je pogodila, samo će nas ojačati, jer BOG želi da Srbija nađe sebe i svoja spasenje.

Ostavite komentar