Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Očekuj neočekivano. Ne čekaj očekivano. Čekanje ili življenje

 

Očekuj neočekivano. Ne čekaj očekivano. Čekanje ili življenje.

Ako čekaš očekivano imaš malo nade da ćeš biti oduševljen. Zato očekuj neočekivano jer je neobjašnjivo delovanje najdelotvornije življenje

 

Život je pun očekivanja očekivanog. To što mi očekujemo može biti realno i dostižno ali i puka mašta i uobrazilja. Očekujemo bolji život, dobitak na lotou, veću platu, bolji odmor, lepši život, i ko zna koliko još sitnih stvari očekujemo. Malo kada očekujemo neočekivano. Zapravo se plašimo neočekivanog.

Očekuj neočekivano, jer ništa ne može da te obraduje kao nešto lepo što si dobio a da ga nisi očekivao. Kao što ni dobijanje očekivanog nema tu punoću radosti, jer je uglavnom predvidljivo iako se mi uvek ushitimo kada ispunimo naš cilj. I to nas ushićenje stalno tera da podižemo svoje ciljeve više i više, da budemo što više ushićeni. Da budemo pobednici. A sa druge strane nas očekuje život bez očekivanja, ali i bez vezanosti za ta naša očekivanja i patnje koja ista nose.

Očekuj neočekivano. Ne čekaj očekivano. Čekanje ili življenje

Da, lako je to reći, teorijski izgleda lakše živeti bez očekivanje nego sa očekivanjima. Ali teško je to uraditi u stvarnosti, prepustiti se neočekivanom, jer svako ima očekivanje od sebe, od okoline, od života.

Prvu misao o tome kako živeti neočekivano sam dobio još u studentskim danima dok sam čitao kineske taoiste i njihov pristup životu. Oni su stalno težili tome da žive u neočekivanju bilo čega. Jer čekanje iscrpljuje, čekanje sklanja fokus sa življenja sada, ono nas iz sadašnjosti uvek prebacuje u budućnost. A taoisti su smatrali da lepota življenja postoji samo sada, niti je naš život u prošlosti, niti u budućnosti. I da se svrha života ispunjava kada se boravi u Tao-u, a sam Tao nema nikakva očekivanja, nikakvu formu, cilj, svrhu, on je sam za sebe samo Tao.

Posle toga, sličan koncept mišljenja sam naišao i kod pravoslavnih asketa, ranohrišćanskih svetitelja, koji su još jednostavnije sve to objašnjavali kroz Božju volju. Kada se osoba prepusti Božijoj volji, sve joj ide od ruke, ali ne u smislu njenih planova, nego u smislu onoga kako ga Bog vodi. Tada osoba živi bezbrižno, brigu ne uzima ka srcu, ne brine se za sutra i ne očekuje stvari i dogadjaje, nego ih proživljava. Pravoslavno življenje mi se činilo suviše romantičnim i idealističnim, jer u racionalnom svetu planiranja izgleda neodgovorno živeti bez očekivanja, bez ciljeva, planova. To deluje nekako animalno, besvesno, kao neki domorodci koji žive od danas do sutra, šta im priroda ili Bog da. Ali, paradoksa, ti domorodci su živeli srećnije i ispunjenije od nas koji smo puni tehnologija i sprava da nam olakšaju život.

Od koga mi sebi tehnologijom olakšavamo život? Apsurd, ali ga olakšavamo do sebe samih, od koncepta života koji smo izgradili planiranjem i očekivanjima da postignemo sve što se postići može.

Pod tim teretom da se život mora voditi po planu i detalju a ne po nekom višem promislu, sreo sam jednom prilikom jednog mladog i blagog monaha iz Ukrajine. Našli smo se u zajedničkoj sobi konaka manastira Hilandara. Razmenjivali smo neke namirnice medjusobno i malo popričali na nekoliko jezika. Bio je to mlad monah, možda nepunih 30-ak godina ali sa dugom kosom i dugom crnom i kovrdžavom kosom, što je govorilo da je dugo u monaštvu. Pitao sam ga šta radi u Hilandaru, odgovorio mi je da je došao iz Ukrajine na Svetu Goru i traži manastir koji će ga primiti.

„Kako to, zar te neće primiti bilo koji manastir na čija vrata pokucaš“ – upitah ja, jer tada nisam poznavao tu problematiku monaškog života.

„Ne, manastir ne mora da primi monaha kao brata u bratstvo, može samo da te ugosti i pošalje dalje. Već sam obišao nekoliko manastira i sada sam došao do Hilandara da pitam da me prime.“ – odgovorio mi je.

„Pa koliko dugo si na putu, mislim kada si krenuo iz Ukrajine“.

„Ima tome više od 6 meseci kako sam na putu. Tražio sam otpust iz mog manastira u Ukrajini i krenuo na Svetu Goru. Od tada putujem i evo me ovde već par nedelja.“

„I tako sam putuješ, bez ičega?“

„Da, Gospod mi obezbedi sve što mi treba, ne žalim se. On će me i dovesti do mesta na kome treba da budem, da li ovde na Svetoj Gori ili negde drugde, to samo On zna“.

„Ne bojiš se.“

„Čega da se bojim. “

„Ne znam, neizvenosti, nepoznate budućnosti.“

„Ali zašto bi se bojao onoga što ne znam šta je, zašto bi se bojao budućnosti koju ne poznajem ako imam veru u Gospoda da će me voditi sigurnim putem. Mirno očekujem neočekivano, nisam u grču očekivanja očekivanog. Moje želje su jedno ali je Njegova volja možda drugo. A bolje je slušati Njega nego sebe.“ – nasmeši mi se mladi ukrajinski monah.

Tu prekidoh sa pitanjima. Zadivih se njegovoj veri, hrabrom životu, blagom licu i dečačkom osmehu. I rekoh sebi, treba velika snaga za takav život, da mirno očekuješ neočekivano. To se zove jevandjeljsko življenje i mirenje sa celim svetom.

Tek godinama kasnije sam počeo da shvatam šta mi je monah tada rekao i da osećam da je takav život moguć, da za njega ne treba velika hrabrost već mir, da je to život u kome živiš duhovno centrirano, u skladu sa sobom i sa Bogom. Moje shvatanje takvog življenja nije proizašlo iz razmišljanja, jer bi me razmišljanje uvek pokopalo sumnjom, već iz molitve i vere, jer jedino iz duboke vere izvire ona smirenost i tiha snaga od koje strahovi i umišljanja otpadaju, gde život postaje ono što jeste, život sada, ne u budućnosti ili u prošlosti, ne čekanje ostvarenja očekivanih želja, već čekanje neočekivanih dogadjaja koji ti život ispune radošću, vedrinom i mirom.

 

Zlatko Šćepanović

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280