ZAVETNI HRAST

 

 

Gorostas. Stoletni. Gromovi u njega ne udaraju.

Ni munje što vatrom sažižu. Zaštitnik je boga Peruna. Vrhovnog božanstva. Mnogobožaca.

Kora mu je izbrazdana. U nju se zarili šrapneli i kuršumi. Zapisi istorijski.

Zavetni hrast

Pod krošnjom njegovom se svijao narod. Pobunjeni. Prizivao voždove svoje. „Iz grmena velikoga, teško lafu izać’ nije.“

Na granama mekanim, rasprostrtim, gnezda su se svijala.

U zaklonu njegovom, ljubavnici su uzdisali.

Pod okriljem njegovim, ptići goluždravi su se legli.

U dupljama tamnim, zverke progonjene su utočište nalazile.

Žirom njegovim, svinje su se omamljivale.

Sokovima lekovitim, bolni su se napajali.

Moćnici su od njega fotelje u duborezu priželjkivali.

Bejaše raskršće. Beleg. Verovanje narodno.

A onda dođe vreme tranziciono. Hrast postade smetnja. Prepreka. Na putu pravovernih. U budućnost svetlu.

Drvoseče se ustremiše. Sekire svoje istupiše.

Hrast se samo zatrese. I sve ih odbaci. Kao žir otpadni.

Zavetni hrast odole. Duboko je on korenje pustio.

U zemlju našu. Mukama izbrazdanu.

 

Miroslav Sredanović

Izvor: Hilandar –Najlepša ostvarenja sa XII konkursa za najkraću kratku priču (priredio Djordje Otašević)