Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Život mu je pružio nagradu

 

Seo je na zemlju i prstima prešao preko meke zelene trave. Skoro da je mogao da čuje njen zvuk pod dlanom. Biljke su bile hladne, jer prolećno sunce je tek počelo da unosi toplinu u prirodu. Podigao je glavu uvis dopuštajući blagom vetru da ga miluje po licu. Uhvatio je trenutak kada je opuštao svoje misli i osećanja. Otvorio je oči i ugledao lepu plavu boju neba prošaranu belim oblacima koji su se grupisali u veće oblike. Sve je bilo varljivo i brzo promenjivo. Kao i sam život. . . Zatvorio je oči. Bio je sam, i nije mu smetalo. Morao je da bude sam. Morao je da oseti univerzum, jer ga je zbunjivao i svojom nejasnoćom dovodio u stanje opšte pomućenosti. Čuo je sokola i taj zvuk ga je prenuo. Poželeo je da ga ugleda. Otvorio je oči.

Bio je dete sa talentom koji sluti slavu, lepotom koja sluti prepoznatljivost, mirnoćom koja sluti dugovečnost. Sve je bilo pod kontrolom. Sam način života, samo odrastanje, bio je srećan, zračio je bezbrižnost, išao je ka uspehu, imao svu podršku, ali jedan dan, jedan čas, jedan minut, i sve je bilo promenjeno. Srušeno kao kada se staklo pogodi kamenom i slomi u nebrojeno mnogo delova. I nikad se više ne sastavi u jednu celinu koja je činila njegovu posebnost. Slomljeno je bilo i njegovo srce. Nije smeo plakati, bio je mladić, suze mu nisu priličile. Gutao je knedle poraza koji mu je sudbina nametnula. Zašto? Nije se čak ni zapitao. Ostao je muk u njegovoj glavi od šoka koji ga je zadesio. Nem da bilo kako reaguje, slab da nastavi dalje, ali nije se moglo nazad. Kao da je postao proziran, prostor i vreme nije osećao. Kuda? Kamo? Kako? . . . Umro je tada neko ko se zvao isto kao i on sada, samo što je taj neko bio radosniji, vedrijeg duha, željan života koga je nameravao da udiše punim plućima. Sahranjen u sećanju koje se neminovno javlja, biće tek ponekad spomenut u pričama, a i tada će se imati utisak da se priča o nekom drugom, a ne o njemu.

NagradaSa zgarišta osećanja, rodio se novi On, hladnijeg srca, ravnodušnijih misli, praznije duše. Borio se tek toliko da ispoštuje princip života kojeg nije mogao, ni smeo da se odrekne. Ali nikad više… Nema ponovnog scenarija. Nema mogućnosti izmene. I to boli… Jako boli… I uvek će boleti…

Osmeh mu je prešao licem. Setio se kako je jurio ovim poljem dok mu se kosa petljala u struji vetra kojeg je stvarao. To mu je hladilo lice koje je već bilo rumeno. Usta poluotvorena. A kud je jurio, ko ga je jurio, ne može da se seti… Potisnuto ne želi na površinu. Ostao mu je samo bled lik tog radosnog dečačića pred očima. On nekad, kada je nebo bilo tako blizu da je mogao da dodirne njegovo prostranstvo. I onda, kao da nastupa tunel, mračni, zagušljivi tunel u koji je ušao gurnut na silu. Uspeo je da izadje, ali ta borba sa tamnom stranom života ostavila je doživotni trag. Oči su postale pastelni akvarel.

Svaki gubitak je potresan. Izaziva razaranja do takvih razmera da se graniči sa katastrofom. Ličnom, unutrašnjom. Svi moramo za života umreti makar jednom, da bismo pokušali ponovo da se rodimo. Da vaskrsnemo. Da bi smo se digli iz pepela očaja i bezvoljnosti i ogorčenosti, i osetili život novom dimenzijom. Ali ni to ne može svako. Možda je zaista bio poseban. Uspeo je. Našao je svetlo na kraju tunela. Nije pao u bezdan. Dan mu se bojio drugačijom svetlošću, ali je ostao priseban, razuman, i sposoban da opravda naziv Čoveka, poluboga. Ostavio je mesta mirnoći, koja prerasta u Ljubav, nije se prepustio besu, koja postaje Mržnja, i pobedio je. Pobedio je iskušenje. Ipak, boli, i uvek će boleti…

Zatvorio je oči i udahnuo vazduh punim plućima. Bio je sam i nije mu smetalo. Osmehnuo se jer mu je život pružio nagradu.. Nagradu za svu patnju, nagradu koja mu donosi sreću i koju će da gleda kako raste. Nagradu koja se zove – porodica.

Marijana Kovačević

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: