U ćutnji je prošlost
VELIBOR MIHIĆ: BAUL MOJE MAJKE
Baul uspomena moje majke
Norman Rockwell (American, 1894-1978)
Ponekad bih je gledao, sleđa, ponekad… kroz prozor terase… preko divljih zvončića… stanovali smo u opštinskoj kući za izbeglice…
Draga slika!… Moja majka je sedela kraj otvorenog baula, starinskog sanduka koji je nasledila od svoje majke, a ona od svoje… i tako, ko zna koliko, redom… Kad ona…
Gledam je… pa nestane: nadnela se nad baul… prevrće po devojačkim danima, po danima braka s mojim ocem, po vremenu kad nam ga je rat odneo… i taj baul je, mada, naknadno, „došao“ za nama u izbeglištvo!… O svem tom u baulu ima tragova, malih i velikih, ali opipljivih, naših…
– A šta ti je u tom zamotuljku?
– Mala ušteđevina, ako ti zatreba…
O, znam šta, to, znači… pa ćutim…
Jednom, baš sam bio „živo dete“, pronašao sam u maminom baulu neke stakliće. Ne mnogo, oko deset parčića. Morao sam da pitam. Po meni, tu im nije bilo mesto…
– Od našeg slomljenog prozora…
– Kog prozora?!
– U Stocu… Kad smo, posle rata, otišli da pokupimo, ako je, išta, ostalo, bar, nešto malo naših stvari, onda sam, pored ovog baula, pronašla i slomljeno prozorsko staklo… Zamisli, stajalo je, tako, slomljeno, u toku rata!…
Zamislio sam…
Kad ona ode…
Pa slike… Naročito mi se svidela jedna većeg formata, stajala je po dubini baula, uvijena u svilu: u gornjem redu, sede: mamina mama, moja baka, do nje moja prababa, pa njen sin, moj ded, brkovi, šešir, zamišljen pogled… U donjem redu: ona, moja majka, sedi, malo starija od bebe, u krilu svoje majke, moje bake; pa moja tetka, „crna ovca porodice“, mnogo starija od nje; pa, na kraju, sasvim desno, stariji ujak… onaj što je na biciklu vozio do Sarajeva i nazad, kao od šale!… A Mostar, baš, i nije tako blizu… (majka mi je Mostarka kao i ja)…
– A gde su drugi ujak, druga tetka?!
– Još se nisu bili rodili – kaže i uzdiše… za vremenima koje odnese vetar…
Ko je slikao?
– A ko vas je slikao? – baš to i pitam.
– Putujući fotograf… Radio je i fotografije u boji. Zabeleži boju očiju pa ih tako oboji i…
– I pošalje pogrešnu boju! – upadam joj u reč.
Zato majka nikad nije držala tatinu sliku na zidu – naslikao ga sa zelenim očima, a imao je crne kao ja!…
Baul… Pun uspomena, uzdaha. sreće… i praznine!… Raznih drangulija: nekoliko držalja za perca, klupče konca u tri boje, kutijica spajalica, jedne „nožice“ (makaze), čak i jedan pocepan abažur za stonu lampu sa slikom Starog mosta na Neretvi… Jedna boca sa staklenim zapušačem… Započet a nezavršen moj džemper kad sam imao 12 godina: obnevidela pa nije mogla da ga dovrši… Pa stare uredno složene fotografije i pisma, pa neka „slovenačka bluza“ i slovenačka pepeljara na kojoj piše „Rogaška Slatina“…
Kad ona ode, šta ću s njim?! S baulom?!…
Šta ću sa sobom?!…
U ćutnji je sigurnost! – kaže stara poslovica. Ili: U ćutnji je zlato!… A ja: U ćutanju je prošlost! Prošlost koja traje… Nema sadašnjosti, nema budućnosti… sadašnjost je nesigurna, svakog časa se može prekinuti… a budućnost je daleka i neizvesna… ima, samo, prošlosti…
oOOo