Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Samoubistvo i most. Kako sprečiti samoubice da skoče

Kako sprečiti samoubistvo sa mosta iz iskustva čoveka koji je razgovarao sa samoubicama na licu mesta. Kako sprečiti samoubicu da skoči sa mosta

 

Narednik Kevin Brigs je godinama radio mračan, neobičan, povremeno čudno zadovoljavajući posao: patrolirao je južnim delom mosta Golden Gejt u San Francisku, popularnim mestom za pokušaje samoubistva. U otrežnjujućem, duboko ličnom govoru, Brigs deli priče onih sa kojima je razgovarao – i koje je slušao – dok su stajali na ivici života. Daje moćan savet onima čiji voljeni možda razmišljaju o samoubistvu.

Most između samoubistva i života

Nedavno sam se penzionisao iz kalifornijske drumske patrole, posle 23 godine rada. Veći deo tih godina proveo sam patrolirajući južnim delom okruga Marin, koji uključuje most Golden Gejt. Taj most je kultna struktura, širom sveta poznat po prelepim pogledima na San Francisko, Tihi okean i po inspirativnoj arhitekturi.

Samoubistvo i most. Kako sprečiti samoubice da skoče golden gate most San Francisko

Nažalost, on je i magnet za samoubistvo, kao jedno od mesta na svetu koja se za to najviše koriste. Most Golden Gejt otvoren je 1937. Glavni građevinski inženjer, Džozef Štraus, navodno je rekao: ”Most je praktično otporan na samoubistvo. Samoubistvo sa ovog mosta niti je praktično niti verovatno.” Ali od kad je otvoren, preko 1600 ljudi je sa njega skočilo u smrt. Neki veruju da će vas putovanje između dva stuba preneti u drugu dimenziju – tako se ovaj most romantizuje – da vas pad oslobađa svih briga i tuga, a vode pod njim će pročistiti vašu dušu.

Ali reći ću vam šta se stvarno dešava kada se most koristi kao sredstvo samoubistva. Posle slobodnog pada od 4-5 sekundi, telo udara vodu brzinom od oko 120 km/sat. Taj udarac razbija kosti, od kojih neke buše važne organe. Većina ljudi umre pri udaru. Oni koji ne umru, obično bespomoćno plutaju i potom se udave. Mislim da oni koji razmišljaju o ovom načinu samoubistva ne shvataju koliko je jeziva smrt sa kojom se suočavaju. Ovo je kabl. Osim oko dva tornja, 70cm čelika pruža se paralelno duž mosta. Ovde većina ljudi stoji pre nego što oduzmu sebi život. Govorim iz iskustva, kada jednom osoba stane na tu žicu, u svojim najcrnjim trenucima, veoma je teško vratiti je. Ovo sam uslikao prošle godine, dok je ova mlada žena razgovarala sa policajcem o svom životu. Srećan sam da vam kažem da smo tog dana bili uspešni i vratili je preko ograde.

Kada sam počeo da radim na mostu nismo imali nikakvu formalnu obuku. Borili ste se da kanališete ove pozive. To nije bila kontrausluga samo onima koji razmišljaju o samoubistvu, nego i tim službenicima. Od tada smo mnogo napredovali. Sada, veterani ovog posla i psiholozi obučavaju nove službenike.

Ovo je Džejson Garber. Upoznao sam ga 22. jula prošle godine kada sam primio poziv o potencijalnom izvršiocu samoubistva koji sedi na ivici blizu središnjeg dela. Odgovorio sam i kada sam stigao, posmatrao sam Džejsona kako razgovara sa službenikom mosta. Džejson je imao samo 32 godine i doleteo je ovamo iz Nju Džerzija. U stvari, dolazio je dva puta pre toga, iz Nju Džerzija, kako bi sa ovog mosta pokušao samoubistvo. Posle oko sat vremena razgovora, Džejson nas je upitao da li znamo priču o Pandorinoj kutiji. Prisetite se grčke mitologije, Zevs je napravio Pandoru i poslao ju je na Zemlju sa kutijom, rekavši joj: ”Nemoj nikada da je otvoriš”. Jednog dana, radoznalost ju je savladala i Pandora je otvorila kutiju. Izletele su kuge, jadi, svakakva zla protiv čoveka. Jedina dobra stvar u kutiji bila je nada. Džejson nas je pitao: ”Šta se dešava kad otvorite kutiju, a u njoj nema nade?” Nekoliko trenutaka je ćutao, potom se okrenuo nadesno i nestao. Ovaj ljubazni, inteligentni mladić iz Nju Džerzija je upravo izvršio samoubistvo.

Te večeri sam razgovarao sa njegovim roditeljima i pretpostavljam da sam zvučao kao da mi nije dobro, jer me je sledećeg dana njihov porodični rabin pozvao da proveri kako sam. Zamolili su ga Džejsonovi roditelji. Kolateralne posledice samoubistva utiču na toliko mnogo ljudi.

Postavljam vam sledeća pitanja: šta biste uradili da član vaše porodice, prijatelj ili voljena osoba razmišlja o samoubistvu? Šta biste rekli? Da li biste znali šta da kažete? Iz mog iskustva, ne radi se samo o pričanju nego o slušanju. Slušajte da biste razumeli. Nemojte se raspravljati, okrivljavati ili reći osobi da znate kako se oseća, jer verovatno ne znate. Samim svojim prisustvom možda ćete biti prekretnica koja im je potrebna. Ako mislite da neko razmišlja o samoubistvu, ne plašite se da ga suočite i postavite pitanje. Jedan od načina da ih pitate je ovaj: ”U sličnim situacijama, drugi razmišljaju da oduzmu sebi život; da li i ti imaš ovakve misli?” Direktno suočavanje će im možda spasiti život i biti prekretnica. Obratite pažnju i na sledeće: beznadežnost, verovanje da su stvari užasne i da nikada neće biti bolje; bespomoćnost, verovanje da ništa ne možete da uradite; nedavno povlačenje iz društvenog života; gubitak interesovanja za život.

Ovaj govor sam osmislio tek pre par dana i dobio sam pismo od jedne gospođe, koje bih voleo da vam pročitam. Izgubila je sina 19. januara ove godine, a ovaj mejl mi je napisala pre samo par dana, i uz njenu dozvolu i blagoslov ću vam ga pročitati.

”Zdravo, Kevine. Pretpostavljam da ste na TED konferenciji. To je sigurno posebno iskustvo. Mislim da bi trebalo da prošetam mostom ovog vikenda. Samo sam želela da Vam se javim. Nadam se da ćete preneti poruku mnogima koji će otići kući i preneti je prijateljima koji će je preneti dalje. Još uvek sam prilično zatupljena, ali primećujem trenutke u kojima shvatam da se Majk neće vratiti. 19. januara je vozio iz Petalume za San Francisko da gleda utakmicu sa ocem. Nikada nije tamo stigao. Zvala sam policiju Petalume i te večeri prijavila da je nestao. Sledećeg jutra dva policajca su došla kod mene i rekla da je Majkov auto na mostu. Svedok ga je video kako skače s mosta u 13:58 prethodnog dana. Mnogo Vam hvala što se zalažete za one koji su možda privremeno previše slabi da se zauzmu za sebe. Ko se nije osećao loše, a ne pati od prave mentalne bolesti? Ne bi trebalo da tako lako može da se okonča. Moje molitve su uz Vašu borbu. MGG, most Golden Gejt, trebalo bi da bude prelaz preko našeg divnog zaliva, a ne groblje. Srećno ove nedelje. Viki.”

Ne mogu da zamislim koliko joj je hrabrosti potrebno da ode na most i hoda putem kojim je njen sin išao tog dana, ali i hrabrosti da nastavi.

Želim da vam predstavim čoveka kog smatram za nadu i hrabrost. 11. marta 2005. odgovorio sam na poziv o mogućem izvršiocu samoubistva na trotoaru blizu severnog stuba. Otišao sam tamo motociklom i video ovog čoveka, Kevina Bertiju, kako stoji na trotoaru. Čim me je ugledao, prešao je sa trotoara na onu malu cev koja ide oko stuba. Narednih sat i po vremena slušao sam Kevina kako govori o svojoj depresiji i beznađu. Kevin je tog dana sam odlučio da se vrati preko ograde i životu da još jednu šansu. Kada je prešao, čestitao sam mu. ”Ovo je novi početak, novi život.” Ali pitao sam ga: ”Šta Vas je navelo da se vratite, i date nadi i životu još jednu šansu?” Znate šta mi je rekao? Rekao je: ”Slušali ste. Pustili ste me da govorim i samo ste slušali.”

Ubrzo posle tog incidenta, dobio sam pismo od njegove majke, imam ga kod sebe i želim da vam ga pročitam.

”Dragi gospodine Brigs, ništa neće izbrisati događaje od 11. marta ali Vi ste jedan od razloga što je Kevin i dalje sa nama. Iskreno verujem da je vapio za pomoći. Dijagnostikovana mu je mentalna bolest za koju prima potrebne lekove. Usvojila sam Kevina kad je imao samo 6 meseci, potpuno nesvesna bilo kakvih naslednih osobina, ali hvala bogu, sada znamo. Kevin kaže da je dobro. Zaista smo zahvalni bogu na Vama. Vaš iskreni dužnik, Nervela Bertija.” A na dnu piše: ”PS: Kada sam te večeri posetila opštu bolnicu San Franciska, Vi ste bili navedeni kao pacijent. Čoveče, ala sam morala da razjašnjavam.”

Danas, Kevin je pažljiv otac i aktivan član društva. Otvoreno govori o događajima tog dana i svojoj depresiji u nadi da će njegova priča ispirisati druge.

Samoubistvo nije samo nešto sa čim sam se susreo na poslu. Ono je lično. Moj deda je izvršio samoubistvo trovanjem. Taj čin, iako je skratio njegov bol, uskratio mi je šansu da ga upoznam. To je ono što samoubistvo čini. Većina onih koji izvrše ili razmišljaju o samoubistvu, ne bi pomislila da povredi drugu osobu. Samo žele da se njihov bol okonča. Ovo se tipično postiže na tri načina: snom, drogama ili alkoholom i smrću. Tokom karijere, odgovorio sam i učestvovao u stotinama poziva zbog mentalne bolesti ili samoubistva u okolini mosta. Od tih slučajeva u koje sam bio direktno uključen, izgubio sam samo dva, ali to je dva previše. Jedan je bio Džejson. Drugi je bio čovek sa kojim sam razgovarao oko sat vremena. Tokom tog vremena, tri puta smo se rukovali. Prilikom poslednjeg rukovanja pogledao me je i rekao: ”Kevine, žao mi je, ali moram da idem.” I skočio je. Užasno, potpuno užasno.

Želim da vam kažem da većina ljudi sa kojima uspostavimo kontakt na mostu ne izvrši samoubistvo. Pored toga, onih nekoliko koji su skočili i preživeli i koji mogu o tome da govore, onih jedan ili dva procenta, većina njih kaže da, čim su se odvojili od te ograde, znali su da su pogrešili i da žele da žive. Govorim ljudima da most ne povezuje samo Marin i San Francisko, nego i ljude. Ta veza, taj most koji ostvarujemo je nešto čemu bi svako od nas trebalo da stremi. Samoubistvo je moguće sprečiti. Postoji pomoć. Postoji nada.

Mnogo vam hvala.

Kevin Brigs

Izvor: Prezentacija sa Ted konferencije

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: