Samoubistvo i samoubice – Oni koje je svet prevario

Samoubistvo je neoprostivi greh, jer se samoubica drznuo da sebi oduzme život koji mu je Gospod Bog podario. To je čin bogoprotivljenja i bogohuljenja, zato se samoubice ne sahranjuju na grobljima

 

 

Samoubice – Oni koje je svet prevario

Najtragičniji oblik smrti je samoubistvo. Samoubica sam briše sebe iz živih.

Međutim, ni mrtvi ne žele da ga prime. Ranije samoubice nisu bile sahranjivane na grobljima, njihove grobove nije osenjivao krst, na nadgrobnom kamenu nisu paljene sveće. U stara vremena samoubice su sahranjivane negde pored puta, daleko od ljudskih staništa kao da su ih ljudi terali od sebe kao gubavce.

Samoubistvo i samoubice - Oni koje je svet prevario

Šta primorava samoubicu na to da ode iz života, kao što se izlazi na kapiju tuđe kuće? Šta primorava čoveka da traži slobodu u smrti kao što sužanj traži slobodu od okova? Zbog čega život za njega postaje neizdrživo i bezizlazno mučenje? Uzroka i povoda ima mnogo, ali ako je svako samoubistvo zlokobna pesma duše otpevana đavolu sva ona su prožeta i objedinjena jednim lajt-motivom koji prolazi, kao jecaj kroz ovu osuđenu gomilu, fantazmagoriju bolom izobličenih lica, mračnu simfoniju ljudskih duša, kroz ovaj crni rekvijem očajanja, ovaj lajt-motiv je gubitak nade.

Čovek je poistovetio sebe sa zemljom, osim ovog života on ne vidi ništa, želi sreću, ali sreće nema, svet nije u stanju da mu da ono što ni sam nema. Čovek može da nađe sreću samo u onome što je srodno njegovoj duši, a njegova duša nije od zemlje, već je od neba. Njegova mašta i strasti stvaraju iluziju postojanja, ali se ona ruši, susrevši se s realnošću. Ovaj kontrast između umišljenog i stvarnog, koji čovek doživljava kao rušenje svih nada, kao obmanu, kao tragikomediju, čiji lik je on postao, pretvara se u njegovoj duši u ubeđenost u to da je život laž i grumen boli, a večnost – zjapeća praznina.

Priča se da škorpion kad biva uhvaćen udara otrovnim repom sebe u glavu kako bi se izbavio od neprijatelja i sopstveni otrov pušta u sebe samog. Tako i samoubica želi da pobegne od protivrečnosti i stradanja, od razočarenja i sramote, od obmane i duševne boli u isto tako iluzornu, kao što je bio njegov raniji život, metafizičku prazninu. Za njega život i smrt menjaju mesta: on isto toliko žudi za tim da umre kao što drugi žele da žive. Sreće u ovom životu nema, ali metafizičke praznine – crne provalije u kojoj bi se gasili osećanje i svest, u kojoj bi se čovek rastvorio pretvarajući se ni u šta – takođe nema i čovek prelazi u oblast onog mračnog i bogobornog duha, kroz koji je smrt došla na zemlju.

U samoubistvu mogu da prisustvuju dva faktora: ili neverovanje u Boga ili mržnja prema Bogu – treće nije moguće. Ili samoubica smatra da je život slučajnost, iskra koja se sama pali u mrtvom prostoru kosmosa, ili ako pak veruje u Tvorca ovog sveta, Njega smatra vinovnikom zla. Zato je samoubistvo apsolutno odricanje od Boga.

U čoveku živi greh: to je nakazno čudovište, koje obitava u dubini njegove duše. Međutim, čovek kao obraz Božji teži ka lepoti. Strasti mu crtaju greh u zamamnom obličju, ali zatim nastupa gorko unutrašnje prozrenje. Ono što mu je izgledalo predivno upravo pred njegovim očima postaje nakazno, ružno. To je konflikt skriven u duši, koji čovek stalno doživljava. Ako nema stimulansa da se bori s grehom i strastima, čovek ne zna za drugo unutrašnje stanje osim smenjivanja prevare i razočarenja, naslade i praznine, privida sreće i njegovog nestanka. Karakteristično je to da znatan deo samoubica upravo među ljudima koji su opevali zemaljsku lepotu, koji su joj služili kao svom idolu, koji su u njoj tražili sreću. Kumir je glinena ili kamena statua pokrivena pozlatom: on blista iz daljine, a od čestih dodira pozlata spada s njega. Možda je zbog toga najviše samoubica među alkoholičarima i pesnicima.

Pesnici su gurmani zemaljske lepote. Oni ne da se prosto prepuštaju strastima:  strasti su izvor njihovog nadanuća, boje njihove palete; oni žele da iskuse sve strasti, da ih vide u svim nijansama i tonovima kako bi ih ovaplotili u svojim stihovima. Pesnici su u duši pagani, ono što pripada Bogu oni pripisuju svetu i čoveku, zato se u njihovom srcima spaja čežnja za idealom i nezadrživa težnja ka grehu koju oni ukrašavaju kao mrtvački sanduk zlatnim brokatom.

U poeziji se sjedinjuju dva načela: reč i muzika, kao imitacija muzike služe rima i ritam. Kad slušamo muziku naš um je neaktivan, on kao da zamire, prelazi u pasivno stanje. Čovek ne može da doživi muziku na nivou svesti, ona deluje na one duboke strune ljudske duše koji primoravaju emocije i strasti da zvuče. Muzika više od bilo koje druge umetnosti ovladava čovekovom dušom i parališe njegovu ličnu volju. Ako um i volja deluju čovek prestaje da sluša i oseća muziku. Harmonija ritma obuzima čoveka, očarava ga i on doživljava stihove pogružen uz pomoć njihove muzike u stanje nekakve hipnoze, doživljava slovesno tkivo poezije kroz tanane asocijativne veze koje se nalaze u oblasti čula.

Poezija gasi duh (razume se, govorimo o svetovnoj poeziji), ali čini osećanja tananima i plastičnima. Zbog toga tragičnost života – smenjivanje duševnih poleta i padova pesnici mogu da doživljavaju veoma bolno. Hajne je pisao:

Međutim, evo, iako sam zbacio ove rite,
Iako nema pozorišne starudije,
Do sada me još boli srce,
Kao da igram dramu!
I ono što sam veštačkim bolom smatrao,
Pokazalo se kao bol živi, –
O Bože! Ja sam smrtno ranjen, igrao,
Gladijatorovu smrt predstavljajući!

Bodler je sebe poredio s Ikarom, koji je pao na zemlju. Život bez Boga se pretvara u apsolutnu prevaru. Oni koji služe ovoj prevari postaju njene žrtve. Povremeno kao pijanica, koji se probudio u blatu, oni vide da su strasti zamka za dušu i osećaju pakao u sebi. Međutim, nemaju kud da beže. Nebo je za njih zatvoreno. Oni vide samo oblake, koji plivaju po plavetnilu, – hladne senke dalekog neba, i zbog toga se put pred njima razdvaja, kao na raskrsnici: ili da ponovo idu u svet ranijih strasti i iluzija, ili u nebiće, gde čovek želi da se izbavi pre svega od samog sebe.

Mnogi pesnici su život završili samoubistvom. Još veći broj je pokušavao da to učini. I gotovo kod svih povremeno u stihovima zvuči prava čežnja za smrću. Samoubistvo pesnika je posledica odbacivanja Boga i opijanja zemaljskom lepotom. Pesnici su kao vinari nalivali vreli napitak strasti u zlatne pehare i kristalne čaše filigranskih stihova, ali su zatim osećali da je njihov ukus – prljavština iz septičke jame. Šta im je preostajalo? Da mrze Boga, i još… da začarano gledaju oblake, koji kao ostrva iz bajke plutaju po prevrnutom okeanu iznad zemlje.

Iz grobova samoubica se otkida crni plamen proklinjanja Boga, Koji ih je stvorio i sveta koji ih je prevario, to je molitva đavolu. Iznad grobova samoubica je večita noć. Od ovih strašnih grobova dopire hladnoća, tako ponekad kao da ledena ruka steže srce čoveku koji se odjednom našao na samoj ivici duboke provalije bez dna.

Arhimandrit Rafail Karelin – Umeće življenja ili tajna umiranja

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.