Čovek

Viljem Blejk – otvaranje vrata percepcije

 

Ko je bio Viljam Blejk

Engleski slikar graver i pesnik sa fantazmogoričnim vizijama Viljem Blejk je svojim radovima oslikaovao tamnu stranu ljudskog uma i predanost satani

 

 

OTVARANjE „VRATA PERCEPCIJE“

 

Kratak životopis

Viljem Blejk se rodio 1757, upravo one godine za koju je Svedenborg tvrdio da je godina Strašnog Suda na nebu, od skromnih ljudi – oca Džejmsa i majke Katarine. „Vrata percepcije” su mu se otvorila još kao malome: 1765. godine ugledao je „drvo prekriveno anđelima”, zbog čega ga je otac, misleći da laže, hteo da pretuče, ali ga je majka izbavila. Imao je vizije „sahrane jedne vile”, ugledao „poroka Jezekilja”, „bog” mu se javio kroz prozor i naterao ga da zavrišti. 1767. godine počeo je da uči slikarstvo.

Ko je Viljem Blejk - otvaranje vrata percepcije engleski pisac i slikar satanista

U Kraljevskoj akademiji 1780. izlaže svoje slike bez ikakvog uspeha. Dve godine kasnije ženi se Katarinom Bučer, koja ga je obožavala i trpela skoro sve njegove „proročke” hirove. 1787. umro mu je brat Robert koga vidi kako se „uspinje na nebo, plještući rukama”. 1789. u Londonu pristupa, kao trinaesti član, skupa sa svojom ženom, „crkvi” Svedenborgovih sledbenika, a sledeće godine piše „Venčanje nebesa i pakla”, koje, kao i druge svoje knjige, sam ilustruje.

Viljem Blejk podržava američku i francusku revoluciju, radujući se pogubljenju Luja XVI (spevovi „Amerika”, „Francuska revolucija”, itd.). Piše prve „proročke” knjige u kojima iznosi svoje paganske vizije sveta punog novih „bogova”. Godine 1800. seli se u Felfam gde mu kućicu obezbeđuje mecena Tomas Bats. Do tada je živeo u neomiljenom gradu svoga rođenja, Londonu, koji je zbog svoje bede i prljavštine zaista bio strašan.

1802. završava spev „Milton” u kome poziva da se Novi Jerusalim gradi u „divnoj, zelenoj Engleskoj”. 1809. izlaže slike. List „The Examiner” ga, tim povodom, naziva „nesrećnim ludakom”. Izuzev pomenutog Batsa i svedenborgovca Flaksmana, nema
puno prijatelja, a neki vele da je on „ludak čije smeštanje u ludnicu onemogućuje činjenice da je bezopasan”. Viljem Blejk se često spori sa onima koji su mu bliski i veoma je sklon da ih vređa. Piše „Jerusalim” i „Večno evanđelje” gde Hrista predstavlja sličnim sebi – kao „oholog i grešnog”. Pod stare dane je umislio da je njemu, kao starozavetnim praocima, potrebno da ima dve žene, ali se Katarina Blejk tome odlučno usprotivila. Viljem Blejk umire 12. avgusta 1827. godine, zapisujući nove vizije i uzvikujući: „To nije moje! To nije moje!”

Blejkovo delo

Viljem Blejk je sebe smatrao prorokom i vidovnjakom, čovekom kome su dostupni drugi, viši svetovi, i druge, više spoznaje. Kao pesnik i slikar, bio je samosvojan u postupcima i idejama koje je obrađivao, ali njegova su proroštva upravo ona koja Bogočovek Hristos pripisuje „lažnim prorocima i lažnim hristosima”.

Najveći deo svojih „proročkih” spisa Viljem Blejk, kao i većina samoombanutih, piše „automatski“. Govoreći o spevu „Milton”, on tvrdi da je bio samo sekretar sile koja je to delo kroz njega napisala.

Za do tada nepoznatu tehniku izrade gravira tvrdio je da ju je naučio u paklu. Njegove slike sa biblijskom tematikom sasvim su izopačene: satana je lepi angeo svetlosti, „bog” sa kozjim papcima stvara Adama obmotanog zmijom, demonska bića združuju se sa nagim paganskim telima…

U prvoj značajnoj zbirci „Pesme nevinosti”, Viljem Blejk piše namerno detinjaste pesme, čiji je ritam – ritam pljeskanja rukama, ili, pak, ritam uspavanke. Zanet prvim čulnim utiscima, pesnik infantilizuje svet, želeći da ga učini beskrajnim. U uvodnoj pesmi na oblaku sedi dečak koji začikuje zbunjenog frulaša i navodi ga da zapiše to što peva (a frulaševa pesma kod dečka izaziva čas smeh, čas suze, detinjska je i nepostojana, hermafroditna). Zatim čitalac šeta kroz polja puna dečije igre, livadom što odjekuje, slušajući dadiljin poj, i stiže do „Jagnjeta”, pesme kojoj po ljupkosti i vedrini poređenja deteta sa jagnjetom i Hristom, Jagnjetom Božijom, nema premca u onovremenoj romantičarskoj poeziji Evrope. Na žalost, Blejk je
previše verovao svojim prelestnim vizijama da bi ostao na čednom Hrišćanstvu prve pesničke faze.

Bog „Pesama nevinosti” je Bog dečijeg crteža: On nudi „milost, sažaljenje, mir i ljubav”, sve oprašta zato što se igra, svemu daje snagu za igru. U igri se začinje večnost u ljudskim srcima. Sve je čedno: svemu se blagodari; majčine reči uspavljuju, a snovi su jedino slatki. Najčešći pridev „Pesma nevinosti” je „sweet” – sladak. Radostan, vedar, opijen, on priznaje pravo svemu što živi da bude radosno, vedro i opijeno skupa sa njim. Mali crni dečko i mali beli dečko imaju istog Tvorca, kome će se obradovati u Dan sveopšteg eshatološkog bratimljenja.

„Pesme iskustva” govore o iskustvu kao gubljenju prvobitnog sebe, uplovljavanju u carstvo senki, obmana, vremena, prostora nasuprot večnosti. Bog „Pesama iskustva” kažnjava, surov je, a čovek kalja svoju „božanstvenu ljudsku formu” („The human form divine”). Slatki zanos čula nestaje . Telesnost je kriva, želje su neutoljene, deca u kolevkama umiru od straha. Umesto Jagnjeta, u „Pesmama iskustva” je prisutan Tigar, moćno, pakleno biće, za koje izgleda da ga nije načinila ista ona ruka koja je načinila Jagnje. Ovaj Tigar luta zemljom u kojoj decu mori beda, dok im škrtice uskraćuju hranu. U njoj Crv načinje Ružu svojom „tamnom tajnom ljubavlju”, a suncokreti, ljudi čije seželje ne ostvaruju, posrću pod teretom sopstvenog korenja. Tigar vidi izgubljenu devojčicu Lizu, i useljava se u njeno telo koje je, kad je roditelji nađu, već prestalo da bude čedno, okusivši slast
požude. Viljem Blejk urla u vrtu ljubavi u kome su, umesto cveća, nadgrobni spomenici, a umesto ljubavnika – predstavnici zvaničnog hrišćanstva sa trnovim krunama. Kao zver u kavezu, Viljem Blejk bi da pobegne – ali se nema kuda iz sopstvene senke. Nema nade, a verige ne spadaju sa ruku.

U „Pesmama nevinosti” i „Pesmama iskustva”, javlja se manihejsko-gnostičko verovanje u božanstvenost kako dobra, tako i zla.

„Pesme iskustva” Boga Starog Zaveta nazivaju „Nikom tatica” („Nobo-daddy“) a Blejk Jahvea, kao i mnogi rani gnostičari, naziva „satanom”, jer „ograničava ljudsku čulnost”, za koju bi dotični vizionar hteo da je sasvim nesputana. (Tipična muka zapadnog čoveka XIXveka: na jednoj strani surovo potiskivanje čulnosti propovedano od predstavnika zvanične verzije Hrišćanstva, a na drugoj strani, želja za razuzdanošću i rušenjem svih ograničenja, predavanjem jednoj orgijastičkoj stihiji). „Bog, pop i kralj” su, sasvim u skladu sa idealima Francuske revolucije, simvoli tiranije, i Viljem Blejk ih mrzi iz dna duše. Gnostička ideja apokatastaze u njegovom delu dobija vulgarnu formu u pesmi „Mali skitnica” u kojoj dečak predlaže majci da se hram pretvori u kafanu, a da Bog prestane da tuče đavola, časti ga „pićem”, pa čak i „poljubi”. Ideja o doživotnoj vezi sa majkom, kroz koju neostvaren čovek pokušava da pobegne u ništavilo, javlja se u pesmi „Detinja tuga”, mnogo pre Frojda:

„Majčin, očev jecaj glasan,
padoh u svet preopasan …
Bespomoćan, nag sam bio
k’o vrag što ga oblak skrio.
S očevom se tukuć rukom
da pelene skinem s mukom.
Vezan, smoren, bolje, mišljah
s majčinih da dojim sisa”.

Blejkove „proročke” knjige poput „Miltona”, „Vale”, „Jerusalima”, „Knjige o Teli”, „Losove pesme” nastale su pod uticajem Svedenborga, alhemije, kabale, celokupne gnostičke tradicije iz koje je Hrišćanstvu stizalo samo mnoštvo novih jeresi. U ovim knjigama likovi Urizena, Ahanije, Rintraha, Luvaha, Tharmasa, Enione, Losa, itd. predstavljaju kosmičke sile nalik na paganska božanstva.

Ideja Adama Kadmona, predvečnog čoveka, surogata Hristovog, navela je engleskog pesnika da stvori lik Albiona,  pra-Adama. Umesto nasilja društva, Viljem Blejk nudi revoluciju, a muškarcima i ženama predlaže oslobođenje od „stega čednosti”. Njegova panteističko-kabalistička mistika sva živa bića spaja u jedinstvenu celinu: „Znamenja nevinosti” to zovu „verom deteta!”

Kritikujući racionalizam Loka, Njutna i Voltera, takođe velikih antropocentrista, Viljem Blejk spas vidi u iracionalnom, u pohodu za oslobođenje pohote i fantazije. Po njemu, pesnički genije je jedini izvor verskog otkrivenja, pa je pesniku „sve dopušteno” (tipično ludilo romantičarskog „ja”). Tvrdeći da je „bog” stalno uznjega, Viljem Blejk veruje da je gnostičko znanje isto što i Božanska Mudrost, pa kaže: „Glupak neće ući u raj, ma koliko da je svetac. Svetost nije ulaznica za raj”.

Vrhunac Blejkovog umnog i duhovnog rastrojstva je pozni, starački spis „Večno Evanđelje” u kome je antihrist predstavljen kao „Hristos”. U „Večnom Evanđelju” Blejk tvrdi da je „Isus” bio gord, a da je blagost i poniznost glumio da bi obmanuo ljude. On nije nudio ljubav prema neprijateljima, jer to znači „mržnju prema prijateljima”. Smirenje ponižava „čak i Boga”, a pošto je život sazdan od pritivrečnosti, treba činiti ono što hoćeš. Po učenju Crkve, antihrist će biti sin bludnice; Viljem Blejk tvrdi da je njegov „Isus” – „sin bludnice”, jer drukčije ne bi mogao da na sebe uzme grehe sveta.

Najgromkiji poziv „Večnog Evanđelja” upućen je desetlećima pre Ničea:

„Ti si čovek, Boga više nema,
nauči da poštuješ svoju ljudskost”.

Pakao Viljema Blejka

Viljem Blejk engleski pisac pesnik i slikar mistikDa je ovaj nesrećni čovek zaista bio đavolji sekretar, najbolje se može videti iz njegovog spisa „Venčanje nebesa i pakla” (alhemičarima omiljeni „spoj suprotnosti”, zar ne?) Kako je ovo delo nastalo i šta mu je poruka?

Većina Svedenborgovih dela je na engleski prevedena osamdesetih godina XVIII veka. Oko 1780. godine Viljem Blejk je sreo Džona Flaksmana koji ga je odveo na prvi svedenborgijanski skup u Londonu 1789. Pesnik se oduševio Svedenborgovim zanesenjaštvom, verom u Božiju Čovečnost (u antropomorfnog boga pagana, u stvari), u Bibliju kao knjigu za „posvećenike”. Savedenborg je veličao seksualnost i čoveka nazivao obličjem raja. Kada je odbacio svog učitelj, Viljem Blejk je uradio 27 ploča svog „Venčanja nebesa i pakla”, svojevrsne parodije Svedenborgovih dela, koja su već bila parodija na Hristovo učenje o raju i paklu. „Venčanje nebesa i pakla” je do danas, sa Blejkovim grafikama, sačuvano u devet primeraka.

Spis bi se mogao podeliti na“ Viziju pakla“ i „Paklenu propoved“.

Po ludom vizionaru, svet će nestati u ognju posle „šest hiljada godina”, i tada će se javiti „beskonačno tamo gde je sada ograničeno”. Ovo je moguće ostvariti jedino „putem povećanja čulnih uživanja”, uništavajući „shvatanje po kome čovek ima telo različito od duše”. Viljem Blejk se prihvata tog zadatka štampajući knjige „po paklenoj metodi” i to nagrizajućim kiselinama, „koje su u paklu lekovite”. U opisu pakla Viljem Blejk govori o „paklenoj štampariji” u kojoj se znanje prenosi sa pokolenja na pokolenje. Razna nakazna bića (između ostalog, i čovek-zmija) vrše obradu metala i predaju ih ljudima koji te metale pretvaraju u knjige. Engleski infernalista vidi čitave biblioteke pune demonske literature koja čeka da uđe u ovaj svet. (Sada se te knjige, očito, mogu naći u svim svetskim knjižarama i bibliotekama…)

Jedan anđeo (verovatno maskirani zloduh, učesnik u igri „vučenja za nos” samoobmanutog pesnika) dolazi da mu, kao „budalastom mladiću”, pokaže pravi pakao i njegov udeo u večnom ognju koji će dobiti ako se ne pokaje. Evo zastrašujuće vizije:

„Posmatrali smo beskonačni ambis, strašan kao dim gorućeg grada. Pod nama na ogromnoj udaljenosti beše sunce crno, ali svetlo. Okonjega plamene trake, a ponjima pauci koji su jurili svoj plen. Plen su bile strašne životinje koje su izrasle iz nečisti. To su đavoli kojih je bio pun vazduh. Upitah svog drugara koja mi je sudba, a on reče da je između crnih i belih paukova… Gledajući na istok između oblaka i talasa videsmo izraslinu od krvi smešane sa plamenom i nedaleko od nas se pojavi, pa potonu, klupko zmija krljuštavih i užasnih…Ukaza se plamena kresta iznad talasa dižući se kao greben i videsmo dve kugle grimiznog plama, iz kojih je more isparavalo… To beše Levijatanova glava…”

Ova vizija, međutim, ne preobrazi Blejka jer se on, odmah posle, nađe uz nekakvog harfistu, koji u idealnom pejzažu svirucka o tome da oni koji se nikad ne menjaju rađaju gmizavce uma. Blejk tvrdi da je vizija pakla lažna, plod „Aristotelove analitike”, pa, kroz ponor u Bibliji, ugleda sedam kuća u kojima smradom obliveni babuni žderu jedan drugom…

Paklena propoved počinje kritikom Svedenborga, pošto dotični nije razgovarao sa đavolima, koji su svi „Božiji neprijatelji” (da bi tako postigao „jedinstvo suprotnosti”). Naravno, jasno je da su i Svedenborgovi anđeli takođe demoni, ali je ovaj bar mislio da nisu. Viljem Blejk, njegov nastavljač se, međutim, hvališe svojom sklonošću da „sasluša i drugu stranu”, pa tek onda da rasudi. Doduše, Blejku se, pored očitih slugu Hromog Dabe, javljaju i „Isaija” i „Jezekilj”.

Ne postoji pakao kao kazna za grešnike, veli Blejk, jer je zlo samo jedna od ljudskih energija koju treba slediti, pošto ona donosi slast, a zbog slasti Bog ne kažnjava. „Neobuzdanost je lepota”, veli Blejk u „Izrekama pakla”, kao i: „Čednost je bogata i ružna usedelica, kojoj se udvara Nemoć”; ili: „Nikad ne znaš šta je dosta dok ne znaš šta je previše”; ili: „Bolje ubij dete u kolevci nego da uzgajaš nedelatneželje”, kaže „prorok”, dodajući tako štafetu svom duhovnom sledbeniku Alisteru Krouliju, najvećem ideologu „delatne želje” među savremenim okultistima.

Treba srušiti svešto postoji, i ontički i etički sve okrenuti naglavce: anarhija je predvorje satanine monarhije, koju Viljem Blejk želi. Đavo se ruga Blejku, govoreći da je „Hrist” kršio deset zapovesti, i da se nijedna vrlina ne može ostvariti ako se te zapovesti ne prekrše. Ovaj to prihvata, pa kaže da će svet uskoro dobiti „paklenu Bibliju”, hteo on to ili ne. (Ova se, zaista, i pojavila u drugoj polovini XX veka, kada je Anton Šandor La Vej u San Francisku osnovao „crkvu satane”!).

Đavopoklonstvo je očigledno: po Blejku, satana je samo jedna od „prepotopskih energija”, a devičanstvo „bleda religiozna bludnost” koju treba uništiti. Na kraju, nema Istine, nego je sve onako kakvim se osvedočimo da jeste. Sve religije su dobre, jer izviru iz „pesničkog genija”…

Prvi koji je govorio o otvaranju „vrata percepcije“ bio je, dakle, Viljem Blejk. Posle njega je o tome govorio Oldouz Haksli, koji je svoj ogled o uzimanju halucinogena meskalina nazvao „Vrata percepcije“. Na kraju se pojavio Džim Morison, koji je svoj bend nazvao „Vrata“, zbog Hakslija. Kroz ta vrata će, ipak, prvo proći Dionis, koga će na kraju Blejkovog veka, prizvati Fridrih Niče.

 

Vladimir Dimitrijević – izvod iz knjige Put za Nigdinu

Ostavite komentar

Ostavite komentar