Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Američka revolucija i masonska zavera – skrivena istorija borbe za nezavisnost

Skrivena istorija američke borbe za nezavisnost. Američka revolucija iza zavese zvanične istorije. Masonska zavera. Ko i kako je sproveo američku revoluciju

 

 

AMERIČKA REVOLUCIJA

Neko je jednom napisao: „Bog ne može da izmeni prošlost, to mogu samo istoričari!“

Istoričari, svakako, ne mogu da znaju za sobe „ispunjene dimom“ u kojima se planira budućnost, ukoliko ih neko ne uputi u te planove. Stoga mnogi istoričari opisuju istorijske dogadjaje bez stvarnog znanja o tome kako su ovi dogadjaji kreirani.

Uz sve to, pojedinci koji planiraju ratove, krize i druge ljudske tragedije, ne žele da se istina o njihovom delovanju sazna. Dakle, istoričari revizionisti (oni koji tragaju za stvarnim uzrocima istorijskih dogadjaja) moraju da do istine o prošlim dogadjajima dolaze okolnim putevima i kroz svedočenja ljudi koji su u njima učestvovali, i koji su svoja zapažanja zapisali po sećanju. Ovakvi izvori su obično skriveni od najšire publike, ali oni, ipak, postoje.

Verzija istorije koju ćemo izneti u sledećim poglavljima nije ona tradicionalno prihvaćena, ali je, medjutim, istinita. Bilo je potrebno mnogo vremena i truda da bi se, probijajući se kroz dim „zadimljenih soba“, iskopalo ovo do čega smo došli.

Američka revolucija i masonska zavera - skrivena istorija borbe za nezavisnost

Redžinald Mek Kena (Reginald McKenna), bivši predsedavajući odbora engleske Midlends banke (Midlands Bank of England), napisao je o snazi bankarskog establišmenta sledeće: „Bojim se da obični gradjani ne bi voleli da im se kaže da banke mogu da proizvode, i da proizvode, novac … A oni koji kontrolišu državne kredite upravljaju politikom vlade i u svom naručju drže sudbinu naroda.“

I Abraham Linkoln je bio zabrinut zbog bankarskog establišmenta, samo ga je on zvao „novčanom moći“. Napisao je: „Novčana moć pustoši širom nacije u vreme mira a kuje zavere protiv nacije u vreme nedaća. Vidim kako u bliskoj budućnosti dolazi kriza koja će… me naterati da drhtim zbog sigurnosti moje zemlje. Novčana moć u zemlji počeće da deluje… na narod i tako će biti sve dok se bogatstvo ne koncentriše u svega nekoliko ruku a republika bude uništena.“

Ser Džozija Stemp (Sir Josiah Stamp), bivši predsednik Engleske banke (Bank of England), upozoravao je: „Ako želite da ostanete u ropstvu bankara i da sami plaćate troškove svoga ropstva, dozvolite im da i dalje prave novac i da kontrolišu državni kredit.“

Predsednik Džejms Garfild (James Garfield) izrazio je slično mišljenje: „Ko kontroliše novčanu masu u nekoj zemlji, taj je apsolutni gospodar celokupne industrije i trgovine.“

Ciljeve bankarskog establišmenta detaljno je obrazložio Kerol Kvigli u svojoj knjizi Tragedija i nada: „… moćnici finansijskog kapitala imaju jedan dalekosežni cilj, a on je ništa manje nego stvaranje svetskog sistema finansijske kontrole, koja će biti u privatnim rukama, i u stanju da dominira političkim sistemom svake države i ekonomijom sveta kao celine. Sistem će biti kontrolisan na feudalan način, putem centralnih svetskih banaka koje će složno delovati, i putem tajnih dogovora koji će se postizati na čestim privatnim sastancima i konferencijama.“

Tomas Džeferson je pokušao da upozori Amerikance na moć bankarskog establišmenta: „Neophodno je da svaka generacija otplati svoje dugove pre nego što se povuče – to je princip koji bi, ako bi se po njemu postupalo, smanjio napola broj ratova u svetu.“

„Princip trošenja novca koji će se kasnije otplaćivati pod imenom kredita nije ništa drugo do velika prevara u budućnosti.“

Bendžamin Frenklin, jedan od očeva-osnivača Amerike je napisao: „Onaj ko zajmi je rob zajmodavca a dužnik je rob kreditora … Sačuvajte vašu slobodu i održite vašu nezavisnost. Budite marljivi i slobodni, budite štedljivi i slobodni.“

Sva ova upozorenja veoma su eksplicitna. Bankarski establišmenti kreiraju nacionalne dugove.

Nacionalni dug od dužnika pravi robove. Postaje, znači, veoma važno shvatiti prirodu bankarskog establišmenta jer on ima moć da ljudima stvori velike nedaće, baš kao što su citirani autori i opisali. Bankari koji pozajmljuju vladama širom sveta zovu se „medjunarodni bankari„. Kao i kod ostalih, njihov poslovni uspeh zavisi od sposobnosti da od dužnika naplate dugove. Poput lokalnih bankara koji zajam moraju da osiguraju nekim vidom kolateralnog jemstva, i medjunarodni bankari traže da dužnik nečim vrednim garantuje da će dug vratiti, nečim što može da se proda i tako zadovolji potraživanja zajmodavca. Lokalne banke pozajmljuju novac samo ako dužnik garantuje svojom kućom da će dug vratiti. Ukoliko dug ne bude vraćen u odredjenom roku, banka postaje vlasnik kuće.

Medjunarodni bankari susreću se sa složenijim problemom nego lokalni bankari. Šta može da osigura njihov zajam kada se novac pozajmljuje predsedniku neke vlade? Predsednik vlade ima jednu mogućnost koju obični kućevlasnik nema: on može da „ne prizna“ dug.

„Nepriznavanje“ je definisano kao: „Odbijanje nacionalnih ili državnih vlasti da plate stvarne ili navodne novčane obaveze.“

Bankari su morali da razviju strategiju koja ih obezbedjuje od mogućnosti da vlade kojima su novac pozajmili „ne priznaju“ dug.

Medjunarodni bankari su ovaj plan razvijali postepeno. Njegovo ime je „Balans moći u politici„.

Ovo znači da su bankari pozajmljivali istovremeno dvema vladama koje su okretali jednu protiv druge, i na taj način su ih primoravali da plaćaju svoje dugove. Najuspešnije oružje bila je pretnja ratom: bankar je uvek mogao da pripreti ratom vladi koja ne ispunjava svoje obaveze prema njemu, i to je bio način da naplati dugove. Naravno, ratovala bi druga država koju bi on obilno finansirao (opet zajmovima). Ovakav način je gotovo uvek delovao, jer su vode na vlasti želele da vlast i zadrže, a rat to nikada ne garantuje. Tako su dugovi ipak otplaćivani (svakako s kamatom) a uzimani su i novi zajmovi.

Naravno, obe države (uključene u plan „balansa moći“) morale su da budu približno iste veličine i istog potencijala za vodjenje rata; ukoliko bi jedna bila veća i imala snažniju vojsku od druge, ona bi bila pretnja za manju državu, ali ova manja ne bi bila pretnja za veću i „balans moći“ bi bio narušen. Sa ovim osnovnim saznanjem o delovanju bankara možemo lakše da razumemo istinsku prirodu dogadjaja iz bliže prošlosti.

U svojoj knjizi Prava istorija Rozenkrojcera, autor Artur Edvard Vejt iznosi ovakvu tvrdnju: „Ispod široke plime istorije teku nevidljive podstruje tajnih društava koje često, u dubini, odredjuju promene koje će se odigrati na površini.“

Sa ovakvim objašnjenjem na umu, proučavanje bliže prošlosti započećemo Američkom revolucijom iz 1776. Tradicionalno objašnjenje istoričara iz prošlosti jeste da je uzrok Američke Revolucije bio američki otpor „oporezivanju bez učešća u odlučivanju“. Ali, ovaj navodni uzrok pada u vodu kada se vidi koliko je engleska vlast oporezovala koloniste. Porez je bio manji od 1% nacionalnog bruto-proizvoda. Čini se da je bilo potrebno i nešto više da bi nagnalo Amerikance na sveobuhvatnu revoluciju protiv britanske vlasti, jer američki poreski obveznici osamdesetih godina ovog veka plaćaju porez u visini od otprilike 40% svog dohotka američkim vlastima. I sve to sa veoma malo direktnog učešća u odlučivanju (ko je, na primer, Amerikance pitao da li žele da daju pomoć inostranstvu, žele li trku u svemiru sa Sovjetima, hoće li socijalno osiguranje ili ne?), a revolucija protiv američkih vlasti, ipak, nije izbila.

Moguće je da je gospodin Vejt u pravu. Verovatno su „tajna društva“ koja spominje bila na delu u američkim kolonijama i pre osnivanja ove države i pre revolucije protiv engleske vlasti.

Možda se početak Američke revolucije može naći u 1717. godini, kada su se, 24. juna u Londonu, ujedinile četiri masonske lože i stvorile „Veliku londonsku ložu“. Osnovno načelo novog slobodnog zidarstva, koje je do tada uglavnom bilo gilda (esnafsko udruženje) zidara, kamenorezaca i drugih graditelja, ovim ujedinjenjem četiri lože se promenilo. Od gilde, Slobodno zidarstvo je preraslo u Crkvu, u Novu religiju. Promenilo se od profesionalnog zidarstva u filosofsko zidarstvo: „Suštinska filosofija slobodnog zidarstva sadrži verovanje da su mistična misao i osećanja na putu da iščeznu i da treba da ih zameni strogo logičko i racionalno doba.“

Slobodno zidarstvo „… je pokušalo da saradjuje sa Crkvom, samo da bi bilo u mogućnosti da deluje iznutra, da racionalizuje učenje o Isusu i polako iz njega izbaci mistični sadržaj. Slobodno zidarstvo se nadalo da će postati prijateljski i legalni naslednik hrišćanstva. Smatrali su logiku i naučno mišljenje jedinim apsolutom i stalnim elementom ljudskog uma.“

Nova masonerija „… nije branila Otkrovenje, dogme ili veru. Njeno ubedjenje bilo je naučno a njen moral isključivo društveni. Nova masonerija nije imala nameru da uništi crkve, već se pripremala da ih, uz pomoć napretka u idejama, zameni.“

Ova nova moralnost proširila se 1725. po Francuskoj, a nekoliko godina kasnije (1730) i po Americi, gde su slobodnozidarske lože obrazovane 1731 (u Filadelfiji) i 1733 (u Bostonu). Jedan od poznatijih članova filadelfijske lože bio je Bendžamin Frenklin, koji joj je pristupio 1732. Gospodin Frenklin je postao Veliki majstor (što je ekvivalent za predsednika) lože 1734. godine.

Iz ove lože u Filadelfiji potekla je inicijativa da se mnoge kolonije širom Amerike povežu u savez država. Ova filadelfijska loža „Sent Džon“ je 1731. godine „stupila u vezu sa Velikom londonskom ložom, a Vojvoda od Norfolka (Duke of Norfolk), njen Veliki majstor, naimenovao je Velikog majstora za Centralne kolonije. Njegovo ime bilo je Danijel Koks (Daniel Coxe). Koks je bio prvi čovek koji je javno predložio federaciju kolonija…“

Medu prvim masonima u Americi bili su: Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Džon Henkok (John Hancock), Pol Riveri (Paul Revere), Aleksander Hemilton (Alexander Hamilton), Džon Maršal (John Marshall), Džejms Medison i Eten Alen (Ethan Allen). Svi oni su znameniti američki patrioti učesnici Američke revolucije.

U novije vreme, još najmanje dvanaestorica američkih predsednika bili su masoni: Endrju Džekson, Džejms K. Polk (James K. Polk), Džejms Bjukenon (fames Buchanan), Endrju Džonson (Andrew Jonson), Džejms Garfild, Vilijem Mek Kinli (William McKinnley), Teodor Ruzvelt, Vilijem Hauard Taft (William Howard Taft), Voren G. Harding (Warren G. Harding), Frenklin Ruzvelt, Hari Truman i Džerald Ford (Gerald Ford).

Pored ovog direktnog uticaja masona na Američku revoluciju, bilo je i njihovog indirektnog uticaja. Kontinentalni kongres je 4. jula 1776. godine naimenovao Bendžamina Frenklina, Tomasa Džefersona i Džona Adamsa da, kao „Komitet trojice„, priprema nacrt za pečat Sjedinjenih Država. Dvojica (ako ne i treći) bili su masoni a pečat koji su kreirali, posebno njegov revers, sadrži masonsku simboliku i masonske tajne. Prema samim masonima: „Dizajn na reversu pečata skriva ‘tajni red’ i ‘izgubljenu reč’ drevnih slobodnih zidara. Motiv koji je upotebljen je piramida, zato što je i u drevnim vremenima, od kada slobodni zidari potiču, kao i danas, misija bila ista: sprovesti Božju volju na Zemlji. Taj rad je nedovršen; stoga ni piramida na pečatu nije završena. Svaki brat mora dati svoj udeo, znajuči da njegov rad nadgleda i vodi Svevideće oko Božje„.

Šta god Slobodni zidari bili, oni stalno izazivaju nedoumice na svim nivoima društva, još od njihovog osnivanja 1717. godine. Prva formalna deklaracija protiv ove organizacije pojavila se dvadeset jednu godinu posle njenog osnivanja, odnosno 1738, kada je „Rimokatolička crkva zvanično osudila slobodno zidarstvo… u obliku bule koju je izdao papa Kliment XII…“

Osude masonerije nastavljene su i posle 1738, jer su „čak osmorica papa osudili slobodne zidare u 400 različitih prilika, od njihovog osnivanja 1717. U prvom zvaničnom reagovanju, papa Kliment XII nazvao je njihov pokret ‘neprincipijelnim’.

Jedan od njegovih naslednika, papa Lav XXIII, optužio je masone da ciljaju na „zbacivanje religije uopšte kao i političkog i društvenog sistema zasnovanog na hrišćanskim institucijama i da teže uspostavljanju poretka stvari koji se zasniva na čistom naturalizmu.“

Najsvežije stanovište u odnosu na slobodne zidare došlo nam je 2. marta 1981, kada je Rimokatolička crkva ponovo upozorila „da svi rimokatolici koji pripadaju masonskim ložama rizikuju da budu ekskomunicirani.“

Prema knjizi Nova enciklopedija slobodnog zidarstva, Latinska crkva „… je došla do stava da slobodno zidarstvo posmatra… kao silu koja u svetu deluje protiv Crkve.“

U svakom slučaju, „U burnim vremenima pred Američku revoluciju, tajnost masonskih loža ponudila je naseljenicima – patriotima mogućnost da se sastaju i planiraju svoju strategiju.“

Jedan od dogadjaja koji su prethodili Revoluciji, a koji je svakako bio tajno planiran, jeste i „Bostonska čajanka“ kada je grupa ljudi prerušena u Indijance pobacala sanduke pune čaja u more bostonske luke. Identitet ovih patriota nije bio poznat javnosti sve dok sami masoni nisu pružili sledeće objašnjenje tog dogadjaja: „Bostonska čajanka bila je u potpunosti masonska, i nju su izveli članovi Lože ‘Sent Džon’ (iz Bostona) tokom jednog vanrednog okupljanja.

Ovaj revolucionarni akt izazvao je veoma brzu reakciju engleskog parlamenta, koji je doneo zakone kojima se luka u Bostonu zatvara za svaku pomorsku trgovinu a engleske trupe stacioniraju u Masačusetsu. Ovi zakoni proizveli su buru protesta u svim američkim kolonijama.

Postoji razlog da se veruje da su oni koji su izazvali ovaj dogadjaj nameravali da podstaknu englesku odmazdu, kako bi američke kolonije ujedinili protiv engleske vlasti. I ta strategija je delovala. Poziv da se države ujedine pod federalnom vlašću bio je snažan, a masoni su bili ključ tog poziva. Oni su imali članstvo širom zemlje – a mnogi od njih su bili dovoljno poznati – tako da se moglo očekivati da kolonisti poslušaju njihovu poruku. U stvari, pedeset trojica od pedeset šestorice potpisnika Deklaracije o nezavisnosti bili su masoni, baš kao što su činili većinu članova i u Kontinentalnom kongresu. Bendžamin Frenklin, istaknuti mason, bio je ključ koji je otvorio vrata pojedinih evropskih država, na čijem su čelu, isto tako, bili braća masoni. Članstvo u masoneriji mu je obezbedilo pristup drugim masonima širom Evrope, i ti kontakti su bili korišćeni da se dobije podrška za Američku revoluciju. Frenklin je, takode, shvatio pravi uzrok Američke revolucije. Jednom prilikom su ga u Londonu pitali: „Kako objašnjavate napredak koji postižu američke kolonije?“

Gospodin Frenklin je odgovorio: „Veoma jednostavno. Uzrok je u tome što mi u kolonijama izdajemo sopstveni novac. On se zove ‘kolonijalni zapis‘ i mi ga izdajemo u pravilnoj proporciji prema trgovini i prometu robe.“

Drugim rečima, kolonije nisu koristile svoja ovlašćenja da štampaju novac da bi izazvale inflaciju i kao rezultat toga Amerika je postala prosperitetna zemlja.

Ova situacija je, medjutim, trebalo da se promeni tokom šezdesetih godina XVIII veka, kada je Engleska banka u Parlamentu progurala zakonski predlog po kojem ni jedna kolonija ne bi imala pravo da izdaje sopstvene zapise (novac). Kolonije bi, po ovom Zakonu, mogle da izdaju obveznice i da ih prodaju ovoj banci a ona bi im tada pozajmljivala novac koji bi se koristio u kolonijama. Američki novac je trebalo da bude utemeljen na pozajmljenom dugu. Kolonije bi plaćale interes zbog privilegije da imaju novac u posedu.

Ova akcija, čim je stupila u dejstvo, izazvala je veliku nezaposlenost, budući da je Engleska banka kolonijama dozvolila da pozajme samo polovinu novca koji je prethodno bio u opticaju. Frenklin i drugi su to shvatili, a njegove reči ostale su zapisane: „Kolonije bi veoma rado plaćale male takse na čaj i druge robe da Engleska nije uzela njihov novac, što je izazvalo nezaposlenost i veliko nezadovoljstvo.“

Rekao je i ovo: „Odbijanje kralja Džordža III da kolonijama dozvoli da vode jedan časni kolonijalni novčani sistem, koji je običnog čoveka oslobodio zamki manipulatora novcem, bio je verovatno najvažniji uzrok Revolucije.“

Frenklin je uvideo da je uzrok Revolucije bio otpor kolonija prema ideji pozajmljenog novca koji dovodi do dugova i inflacije, kao i do plaćanja kamata, a ne „oporezovanja bez učešća u odlučivanju“, kao što se najčešće veruje.

Jedna od zemalja koje je mason Bendžamin Frenklin posetio bila je i Francuska. Januara 1774. Frenklin je pregovarao sa izvesnim masonskim vodjama oko kupovine oružja za američke kolonije. Transakcija je obavljena sa znanjem i uz podršku francuskog ministra za inostrane poslove Veržena (Vergennes), takode brata masona.

Štaviše, francuska vlada je, ponovo uz pomoć Veržena, pozajmila američkim kolonijama sumu od tri miliona livri.

Još jedna država se umešala, mada indirektno, u Američku revoluciju: „Dok se američka nacija radjala u vreme revolucionarnog rata, ruska carica Katarina Velika je odbila zahtev engleskog kralja Džordža III da pošalje 20 000 ruskih kozaka u cilju gušenja pobune u kolonijama… što je… kolonijama pomoglo da prežive.

Rusija, u kojoj centralna banka nije kontrolisala političke odluke, pomogla je Sjedinjenim Državama, odbivši da pošalje svoje trupe protiv kolonija. Na taj način je iskazala svoje prijateljstvo prema Americi, koje će još jednom potvrditi u Gradjanskom ratu, o čemu ćemo govoriti u narednim poglavljima. Zanimljivo je otkriti zašto su dvojica glavnih vodja u revolucionarnom ratu za otcepljenje od Engleske bili masoni (Bendžamin Frenklin i Džordž Vašington). „Kada se u Americi ispoljila potreba za državnom vojskom i državnim diplomatom, ona se obratila bratu Džordžu Vašingtonu, jedinom oficiru koji je, pored toga što je bio slavan, zahvaljujući svojim masonskim vezama, imao i prijatelje širom kontinenta. U ključnom momentu, kada se Amerika našla pred porazom, i kada joj je očajnički bila potrebna pomoć spolja, ona se obratila bratu Frenklinu, jedinom Amerikancu koji je bio poznat širom sveta i koji je, zahvaljujući masonstvu, svuda imao prijatelje.“

Američki predsednici masoniVašington se, zauzvrat, okružio braćom masonima: „Svi štapski oficiri kojima je Vašington verovao bili su masoni i svi vodeći generali u armiji bili su, takodje, masoni.“

Ovakve odluke koje je doneo Vašington dobro su se isplatile, jer je sasvim verovatno da je bio odlučio da armiju popuni masonima iz sledećeg razloga: „Čini se veoma mogućnim da su neke engleske vojne operacije bile namerno slabo izvedene, posebno one braće Houv (Howe) – jedan je bio admiral a drugi general – i to zahvaljujući želji engleskih masonskih generala da se postigne mirno rešenje i da se prolije što manje krvi.“

Drugačije rečeno, Vašington je u svoj glavni štab pozvao braću masone zato što je znao da su komandni oficiri u engleskoj vojsci takodje masoni. Činjenica da je mason zakletvom obavezan da ne ubije brata masona ukoliko zna da je njegov protivnik mason, načinila je situaciju za nemasonske generale gotovo nemogućom. Ono nisu mogli da svoje oficire nateraju da dobro obavljaju posao tokom bitke. Da bi javno iskazao podršku masonima, pošto je američka armija 27. decembra 1778. od britanske vojske preuzela grad Filadelfiju, general Džordž Vašington je „sa sabljom, u punoj masonskoj odeždi i sa znacima bratstva, marširao na čelu svečane povorke od tri stotine masona, ulicama Filadelfiie … ovo je bila najveća masonska parada ikada vidjena u Novom svetu.“

I pored najšire podrške masona, Vašington i narod Amerike morali su da plate troškove rata protiv Britanije. Godine 1775, Kontinentalni kongres je izglasao izdvajanje papirnog novca (dekretnog novca) kojim bi se finansirao rat. Ovaj novac nije pozajmljen ni od kakvog bankarskog establišmenta. On je jednostavno štampan kao način plaćanja Vladinih troškova u ratu. Stoga on u sebi nije sadržao kamatu koja bi trebalo da se plati grupi bankara koji bi ga stvorili ni iz čega.

Većina zakonodavnih vlasti nezavisnih država je, u znak dobre volje i priznavanja centralne vlasti, narodu Amerike uštedela bezbroj miliona dolara kamate, donevši zakone koji od gradjana zahtevaju da prihvate kontinentalni novac kao zakonsko sredstvo plaćanja.

Medjutim, do kraja 1776, „kontinental“ kako su ga zvali, vredeo je jedva 40 centi kada bi se menjao za srebrni dolar. Federalne vlasti su nastavile da štampaju ove dolare, tako da je na kraju iste godine u opticaju bilo 241,6 miliona „kontinentala“.

Američki trgovci su prihvatili ove dolare po kursu od 2,5 centa za dolar, da bi samo godinu dana kasnije imali kurs manji od pola centi za dolar. Inflacija je uzela svoj danak u vrednosti papirnog novca. U poredjenju sa pravim novcem u čvrstom metalu, postao je gotovo bezvredan. Najnižu cenu „kontinental“ je dostigao pri kraju rata, kada je bilo potrebno 500 papirnih dolara za jedan srebrni dolar.

Sada se vidi otkud u našem jeziku fraza „ne vredi ni jedan kontinental„. Inflacija se dogodila još jednom, u skladu sa ekonomskim zakonom koji deluje svaki put kada količina novca u opticaju koja nije potkrepljena zlatom ili srebrnom podlogom počinje da raste.

To je bilo vreme kada je izašlo na videlo neslaganje vodećih američkih patriota oko ključnih problema u državi.

Spor se vodio o pitanju: Treba li američka vlada da uspostavi centralnu banku? Tomas Džeferson se suprotstavljao stvaranju takve banke a Aleksander Hemilton se zalagao za nju. Džeferson je svoju poziciju ovako obrazložio: „Ukoliko narod Amerike ikada prihvati da privatne banke kontrolišu izdavanje novca, te banke i korporacije koje će iz njih izrasti, putem inflacije a zatim deflacijom, lišiće ljude njihove svojine i jednog dana njihova deca će se probuditi i videti da nemaju ništa na kontinentu koji su njihovi očevi osvojili.“

Hemiltonov predlog je bio da Sjedinjene Države stvore Banku Sjedinjenih Država, instituciju koja bi pravila profit, bila u privatnim rukama i uživala poseban pristup javnim fondovima. Banka bi imala zakonsko ovlašćenje da novac pravi ni iz čega, i da ga, uz kamatu, pozajmljuje vladi.

Hemilton je smatrao da većina ljudi ne zna da koristi svoj novac. Predlagao je da je najbolje da se te stvari prepuste bogatima: „Ni jedno društvo koje ne ujedini kamate i kredite bogatih i države ne može da uspe. Sve zajednice podeljene su na manjinu i većinu. Prvu čine bogati i otmenog roda a drugu čini masa naroda. Narod je buntovan i promenljiv; on retko prosudjuje i odlučuje ispravno.“

Džeferson je odgovorio optužbom da će bankarski establišmenti, kada im se pruži prilika da po želji manipulišu količinom novca u opticaju, proizvesti nizove nevolja za narod. Napisao je: „Pojedinačna tiranska dela mogu se pripisati slučajnom, dnevnom stavu, ali serija ugnjetavanja, započeta u kritičnim periodu i dosledno nastavljena raznim promenama kabineta, isuviše jasno pokazuje nameran, sistematski plan koji nas baca u ropstvo.“

Zavera na koju je Džeferson ciljao bila je, u stvari, plod grupe pod imenom Jakobinci“ koju je stvorio francuski ogranak Iluminata.

Današnji rečnici jakobince definišu kao „jedno društvo radikalnih demokrata u Francuskoj, nastalo u revoluciji iz 1789; oni su bili zaverenici protiv postojećih vlasti.“

Džon Robison je, u svom klasičnom delu o Iluminatima, pod naslovom Dokazi zavere, o jakobincima napisao sledeće: „Inteligentan čovek je u otvorenom sistemu jakobinaca lako mogao da prepozna skriveni sistem Iluminata.“ (Ova grupa će odigrati važnu ulogu u Gradjanskom ratu 1861-65, što ćemo detaljnije obrazložiti u sledećim poglavljima.)

Na nesreću po Sjedinjene Države, predsednik Džordž Vašington je, 1788. godine Aleksandra Hemiltona imenovao za sekretara finansija. Tri godine kasnije, 1791, vlada Sjedinjenih Država je dala ovlašćenja svojoj prvoj nacionalnoj banci, koja se zvala Prva banka Sjedinjenih Država (First Bank of the United States). Ta ovlašćenja su isticala 1811. godine i trebalo je da američki gradjani odluče da li da se ona obnove.

Džeferson se diskretno pridružio raspravi o Prvoj banci, tvrdeći da Kongres nije imao ovlašćenja da daje takve garancije i da je stoga ova Banka nelegalna. Svoje argumente zasnovao je na prvom članu (odeljak 8.) Ustava koji glasi: „Kongres ima pravo da kuje novac, odredjuje njegovu vrednost… itd.“

Džeferson je Kongresu osporavao pravo da prenosi svoja ovlašćenja na drugu instituciju, a posebno ne na instituciju koja je u privatnim rukama i koja će ne samo da kuje novac već će i da ga štampa, a zatim da ga pozajmljuje Vladi. Ova pitanja su, medjutim, ostala samo pitanja (na žalost) i Banka je preživela do 1811, kada je predsednik Džejms Monro Games Monroe) dozvolio da ovlašćenje istekne.

Iako je Banka pravila pritisak da Vladi da pozajmice kojima bi otplatila dugove iz revolucije, predsednici Džeferson i Monro su to odbili i sve dugove Sjedinjenih Država isplatili su bez pomoći Banke. Godine 1812, Engleska je započela novi rat protiv Sjedinjenih Država. Banka je tada počela da čini ogromnu presiju da joj se obnove akreditivi (ovlašćenja koja je imala do 1811). Ovaj rat je imao cilj da natera Sjedinjene Države u poziciju da im je neophodna centralna banka koja bi plaćala troškove rata i na taj način stvorila dugove i otplatu kamata. Engleski bankari su se nadali da će Amerikanci obnoviti ovlašćenja Prvoj banci ili da će pod drugim imenom stvoriti istu takvu instituciju.

Dvojica Amerikanaca, Henri Klej (Henry Clay) i Džon Kelhun (John Calhoun), bili su prvi propagatori ulaska Amerike u rat 1812. godine. Oni su, isto tako, bili i glavne pristalice stvaranja nove banke, pod imenom „Druga banka Sjedinjenih Država“ (The Second Bank of the United States). Rat sa Engleskom pokazao se skupim, i podigao je dugovanja Sjedinjenih Država sa 45 miliona dolara na 127 miliona dolara.

Izvesni Amerikanci su ovaj rat smatrali delom zavere. Jedan od njih, predsednik Harvarda Džozef Vilard (Joseph Willard), u čuvenom govoru od 4. juna 1812, tvrdio je da je u dogadjaje umešana tajna sekta Iluminata: „Ima dovoljno dokaza da je u ovoj zemlji uspostavljen odredjeni broj iluminatskih društava. Ona nesumnjivo rade na tajnom podrivanju naših starih institucija, kako civilnih tako i duhovnih. Ova društva su očito povezana sa istim Redom u Evropi. Neprijatelji iz svih tih redova traže naše uništenje. Prevlada li neverstvo, naša nezavisnost će svakako pasti. Naša republikanska vlast biće zbrisana…“

Na žalost, Amerikanci se nisu obazirali na njegova upozorenja a zavera je nastavila svoje smrtonosno delovanje u Sjedinjenim Državama.

Pritisak se nastavio i 1816. godine. Drugoj banci Sjedinjenih Država ponovo su data dvadesetogodišnja ovlašćenja. Banci je pružena mogućnost da vladi SAD pozajmi 60 miliona dolara. Novac je jednostavno odštampan, evidentiran obveznicama i pozajmljen federalnoj vladi. Druga banka je sada imala mogućnost, kao što je primetio jedan istraživač, da „kontroliše celokupnu fiskalnu strukturu države…“

Tomas Džeferson je 1816. još jedanput pokušao da upozori Amerikance, ovoga puta pismom upućenim Džonu Tejloru (John Taylor): „Verujem da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od postojećih vojski. One su već stvorile bankarsku aristokratiju koja prkosi vlastima. Dozvola za izdavanje novca treba da se oduzme od banaka i vrati Vladi, kojoj po pravilu i pripada.“

Banci nije trebalo mnogo da bi pokazala svoje moći. „Inflatorna politika Druge banke Sjedinjenih Država u prvim godinama posle 1812. doprinela je njenom širenju po Kentakiju, Tenesiju i drugim zapadnim državama. A onda je, sa depresijom iz 1819, Velika banka obrnula svoju politiku i započela sa odlučnom koncentracijom. Kovani novac je oticao sa Zapada, ostavljajući za sobom trag bankrotstva i veliki broj dužnika koji nisu bili u stanju da izmire svoje dugove.

Banka je koristila svoju moć da bi povećavala i smanjivala količinu novca u opticaju, izazivajući prvo inflaciju a onda deflaciju. Takav ciklus je bio od koristi samo bankarima koji su bili u mogućnosti da dodju u posed velike količine tudje svojine po ceni koja je bila samo delić njene stvarne vrednosti. Ali, ratni dug iz 1812. godine otplaćen je do 1834, što sigurno nije bilo po volji vlasnicima Druge banke.

Jedna je stvar, medjutim, zadovoljila bankare. Banka je proglašena ustavnom, 1819. godine, prilikom procesa u slučaju Mek Kuloh protiv Merilenda (McCulloch vs. Maryland), od strane sudije Vrhovnog suda Džona Maršala, inače masona. Taj sudija je presudio da Kongres ima pravo koje se podrazumeva i da može da oformi Banku Sjedinjenih Država.

Kongresu nisu data posebna prava kojim bi oformio Banku Sjedinjenih Država, tako da je Ustav morao da bude „rastegnut“ da bi se izašlo u susret okolnostima i da bi se objavilo kako u njemu postoje neka misteriozna „podrazumevajuća prava“ koja „rastezačima“ omogućavaju da čine što god hoće. Džefersonovi argumenti nisu uvaženi. Hemilton je pobedio.

Sledeći važan korak u američkoj istoriji odigrao se 1826. godine, kada je član Slobodnih zidara, kapetan Vilijem Morgan (William Morgan), objavio knjigu pod naslovom: Oslikavanje masonerije od strane jednog iz bratstva koji je posvetio 30 godina ovoj stvari. Tumačenje Slobodnog zidarstva kapetana Vilijama V. Morgana.

Ova prilično tanka knjiga, od nekih 110 strana, sadržala je „tajne“ slobodnih zidara, ili, kako je to rekao kapetan Morgan „… znakove u ložama, stiskove ruku i masonske ambleme“. Posle manje od mesec dana od izdavanja knjige, kapetan Morgan je bio „odveden… od strane slobodnih zidara“ i ubijen.“

Prema knjizi Roberta Reminija Revolucionarno doba Endrjua Džeksona, navodno je „Masonski red pripremio njegovu otmicu a verovatno i ubistvo.“

Optužba da je Morgan ubijen zato što je, objavljivanjem knjige koja detaljno opisuje sve tajne Reda, prekršio zahtev o tajnosti u svim masonskim poslovima, svakako u skladu sa našim saznanjima o masonskim ritualima. Kapetan Morgan detaljno je opisao procedure prilikom rituala kojim se ulazi u masoneriju, kada se kod budućeg masona izaziva lagani bol, uz upozorenje: „Kao što je ovo tortura za tvoje telo, tako može biti i za tvoj um i tvoju savest ako ikada pokušaš da nezakonito odaš tajne masonerije.“

Ovaj čin kapetana Morgana imao je velike posledice u godinama koje su dolazile, posebno na predsedničkim izborima 1832. Tada je po drugi put izabran Endrju Džekson (prvi put je bio predsednik 1828), prvenstveno zbog toga što se suprotstavljao Drugoj banci Sjedinjenih Država. Ostalo je zapisano da je rekao: „Ja sam bio jedan od onih koji ne veruju da je nacionalna banka blagoslov za državu, već verujem da je prokletstvo za republiku, utoliko pre što je zamišljena da oko administracije odgaji novčanu aristokratiju, opasnu po slobode u zemlji.“

Izbori iz 1832. godine bili su ključni za Banku, jer je trebalo obnoviti akreditive u vremenu vladavine novoizabranog predsednika.

Džekson je obećao Amerikancima: „Federalni Ustav se mora poštovati, moraju se očuvati prava država, nacionalni dug mora biti otplaćen, direktni porezi i zajmovi izbegnuti, a federalna Unija sačuvana.“ (Zanimljivo je da je još tada, 1832, Džekson bio zabrinut zbog očuvanja Unije, oko čega će se, navodno, i povesti rat mnogo godina kasnije.)

Nastavio je: „Ovo su ciljevi koje imam u vidu i koje ću, bez obzira na posledice, sprovesti u delo.“

Pre ovih izbora formirana je, 1830. godine, jedna nova partija. Njeno ime je bilo „Antimasonska partija„. Cilj ove partije bio je da se narod Amerike upozori na zlo koje masoni donose zemlji a povod njenog nastajanja je bilo ubistvo kapetana Morgana.

Prema Makijevoj Enciklopediji, nova partija je bila organizovana „… da bi zaustavila masonstvo koje sprovodi subverziju jedne dobre vlasti.“

Antimasoni su se okupili 11. septembra u Filadelfiji, gde su se delegati iz jedanaest država sastali da „raskrinkaju slobodnozidarski Red i pozovu svoje zemljake da se priključe političkom krstaškom ratu za spas nacije od tiranije i subverzije koju sprovode masoni…“ (Jedan od delegata na toj konvenciji bio je Vilijem Sjuard (William Seward) iz Njujorka, koji je kasnije postao državni sekretar, za vreme vladavine Abrahama Linkolna.)

I Džon Kvinsi Adams (John Quincy Adams), predsednik u periodu od 1825-1829, bio je zabrinut zbog masona. Objavio je seriju pisama „oštrih prema slobodnom zidarstvu, upućenih vodećim političarima, koja su izlazila u raznim časopisima od 1831-1833.“

Glavna stvar na izborima 1832. godine ipak je bila obnova ovlašćenja Drugoj banci Sjedinjenih Država. Predsednik ove organizacije Nikolas Bidl (Nicholas Biddle) „odlučio je da zamoli Kongres za obnovu ovlašćenja iz 1832, četiri godine pre isteka roka.“

Strategija je bila jednostavna: „… pošto je Džekson želeo da bude ponovo izabran, možda mu je moglo ići u korist da ne dozvoli da se o akreditivima raspravlja, već da dozvoli Banci da dobije obnovu ovlašćenja.“

Američka revolucija i masonska zavera - skrivena istorija borbe za nezavisnost američki dolar

Henri Klej (Henry Clay), koji će kasnije postati republikanski kandidat za predsednika i Džeksonov rival, i njegov kolega Danijel Vebster (Daniel Webster), preuzeli su vodjstvo u kampanji za obnavljanje akreditiva u Kongresu. Nisu bili nimalo razočarani kada je zakonski predlog prošao u Senatu sa 28 glasova za i 20 protiv, i u Kongresu sa 107 za i 85 protiv. Medjutim, predsednik Džekson je imao poslednju reč, tako da je 10. jula 1832. stavio veto na ovaj predlog. Tekst toga veta je nova opomena Amerikancima:

Za žaljenje je to što bogati i moćni isuviše često usmeravaju delovanje vlasti zbog svojih sebičnih ciljeva. Razlike u društvu uvek će postojati, pod svakom pravičnom vlašću. Jednakost talenta, obrazovanja, bogatstva ne može se postići ljudskim institucijama. U punom uživanju nebeskih darova i plodova nadmoćne industrije, ekonomije i vrline, svaki je čovek jednako podložan zakonskoj zaštiti, ali kada zakon tim prirodnim i pravednim pogodnostima postavi veštačke razlike da bi nekome dao titule, nagrade i posebne privilegije, da bi bogatog načinio bogatijim a moćnog još moćnijim, čestiti članovi društva – farmeri, mehaničari, radnici – koji nemaju mogućnost da takve privilegije obezbede za sebe, imaju pravo da se žale vlastima zbog nepravde.“

Nastavio je, govoreći da smatra „da su neka ovlašćenja i privilegije koje poseduju postojeće banke, autorizovane Ustavom, subverzivne u odnosu na prava država i opasne po slobode ljudi…“

Iako je stavio veto na obnovu akreditiva i na taj način mogao da izazove gnev naroda ukoliko bi on glasao za davanje tih akreditiva, Džekson je, medjutim, hrabro odlučio da prepusti izborima 1832. da odluče njegovu sudbinu. Predsednikova osnovna platforma: „Banke bez Džeksona ili Džekson bez banaka“ suočila se sa velikom opozicijom, posebno u štampi Sjedinjenih Država“, koja je velikim delom bila plaćena da pravi pritisak.

Ovo znači da je bilo elemenata u poslovnim krugovima koji su imali nameru da izvuku korist iz obnavljanja akreditiva Banci. Očigledno da jedino narod Amerike nije želeo obnavljanje akreditiva, pa je odgovorio izborom Endrjua Džeksona za predsednika. Rezultati izbora bili su sledeći:

KANDIDAT PROCENAT GLASOVA

Džekson 55%

Klej 37%

Antimasoni 8%

To znači da su približno dva od svaka tri glasača, tj. oni koji su glasali ili za Džeksona ili za antimasone, glasali protiv obnavljanja dozvole Drugoj banci Sjedinjenih Država.

Posle izbora, predsednik Džekson je naredio Bidlu da Vladine fondove povuče iz depozita Banke, ali je Bidl to odbio. I da bi pokazao svoje nezadovoljstvo Džeksonovom direktivom, Bidl je naredio „opšte ukidanje zajmova širom svog bankarskog sistema. Bidlovo naredjenje je bilo toliko iznenadno, a njegova posledica toliko razorna, da je zemlja gurnuta u ekonomsku paniku. To je bilo upravo ono što je Bidl i želeo.“

Ogromna moć Banke da uništava na tržištu, sada je korišćena protiv naroda, iako je taj narod glasovima uskratio poverenje Banci. A bio je u pravu. Ljudi nisu želeli bankarski establišment, i sada su kažnjeni zato što su glasali protiv njega.

Bidl je značajno skresao iznos zajmova u periodu od 1. avgusta 1833. do 1. novembra 1833, pa je ukupan iznos zajmova od 18 miliona dolara smanjen za nekih 14,5 miliona dolara. Bidl je posle ovoga krenuo drugim putem i prisilio banke da povećaju količinu novca u opticaju: sa 52 miliona dolara u januaru 1833, na 108 miliona dolara u toku godine, i 120 miliona dolara u sledećoj godini.

Bidl se upustio u kampanju koje se radikali iznad svega plaše: namerno stvaranje panike sa ciljem da se vlada uceni zbog obnavljanja akreditiva Banci. Evo šta je i sam izjavio: „Samo dokazi o patnji velikih razmera proizvešće utisak na Kongres … Moj put je zacrtan – sve druge banke i svi drugi trgovci mogu da popuste, ali Banka Sjedinjenih Država neće.“

I, naravno, ciklusi kontrakcija i širenja izazvali su upravo vrstu ekonomskih problema koje je Bidl anticipirao. „Poslovi su propali, ljudi su izbacivani s posla, do novca se nije moglo doći.“ Predsednik Džekson je prozreo Bidlove poteze i uputio još jednu u nizu opomena narodu Amerike: „Veliki napori koje je ova Banka preduzela da bi stavila Vladu pod kontrolu, i nesreća koju je namerno prouzrokovala, samo su slika sudbine koja čeka američki narod ukoliko bude uvučen u obnavljanje ove institucije ili u uspostavljanje slične.

Džekson je smatrao da će Bidlovi postupci uništiti ne samo ekonomiju Sjedinjenih Država, nego će imati uticaj i na Evropu. Tvrdio je da Banka predstavlja pretnju i njegovoj ličnoj bezbednosti. Svom potpredsedniku Martinu Van Bjurenu (Martin Van Buren) je rekao: „Banka, gospodine Van Bjuren, pokušava da me ubije. Ali ja ću ubiti nju.“

Nije sigurno da li je Džekson mislio da Banka pokušava da mu uništi političku karijeru ili da ga liši života, no svejedno, 30. januara 1835. godine atentator Ričard Lorens (Richard Lawrence) je na njega ispalio metke iz dva pištolja, s malog rastojanja. Oba puta je promašio i Džekson je ostao nepovredjen. Lorens je kasnije tvrdio da je bio „u vezi sa moćnim ljudima iz Evrope koji su obećali da će intervenisati ako iko pokuša da ga kazni.“

Pored toga što je bio prvi američki predsednik na koga je pokušan atentat, Džekson je bio prvi američki predsednik čija je odluka naknadno izmenjena. Senat se, marta 1834, saglasio, glasajući 26 prema 20, da zvanično preinači Džeksonovu odluku o povlačenju Vladinog depozita iz Banke Sjedinjenih Država, bez ovlašćenja Kongresa SAD.

Džekson je za ovo odmah okrivio Banku. Rekao je: „Toliko su očigledne bile zloupotrebe i pokvarenosti Banke… toliko je jasan bio njihov plan da novcem i silom kontrolišu vlast i promene njen karakter…

Neko je pokušao da zagospodari Vladom, njegovim uklanjanjem sa mesta predsednika. Senat je 1837. preinačio ovu odluku, glasajući 24 prema 19. Pored svih muka i nevolja u ovom periodu, Džekson je uspeo da za osam godina svoje vladavine u potpunosti likvidira nacionalni dug. Poslednje upozorenje Amerikancima Džekson je uputio prilikom oproštajnog govora, kada je napuštao mesto predsednika: „Ustav Sjedinjenih Država je nesumnjivo imao nameru da osigura promet zlatnog i srebrnog novca. Ali uspostavljanje Nacionalne banke, od strane Kongresa, koja ima privilegiju da izdaje papirni novac kojim se mogu plaćati javni dugovi… udaljava nas od Ustavom zagarantovanog metalnog novca u opticaju i umesto njega uvodi običan papir.“

Svi ovi porazi, doživljeni od Džeksona i američkog naroda, nisu pokolebali bankare u njihovoj nameri da ponovo dobiju ovlašćenja za Banku. Predsednik Džon Tajler (John Tyler) je dva puta morao da stavlja veto na zakonske predloge o oživljavanju Druge banke Sjedinjenih Država.

Dakle, akreditivi Banke su istekli 1836; u sledećih 24 godina do početka gradjanskog rata, SAD nisu imale centralnu banku. Bar do 1861, znači, pokušaji bankara da Sjedinjene Države upletu u mrežu stalnog bankarskog establišmenta, bili su neuspešni.

Ralf Eperson – Nevidljiva ruka

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: