Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život Čovek

Bil i Melinda Gejts – odricanje od bogatstva je najbolja stvar koju smo učinili

 

Bil i Melinda Gejts – odricanje od bogatstva je najbolja stvar koju smo uradili

Jedni od najbogatijih ljudi na svetu Bil i Melinda Gejts i njihova odluka da osnuju fondaciju i da bogatstvo i novac koji imaju od rada kompanije Microsoft vrate društvu

 

Godine 1993, Bil i Melinda Gejts, tada verenici, šetali su plažom u Zanzibaru i doneli hrabru odluku o tome na koji način će bogatstvo od Majkrosofta biti vraćeno društvu. U razgovoru sa Krisom Andersonom, par govori o svom radu u Fondaciji Bill i Melinda Gejts, kao i o svom braku, deci, svojim neuspesima i zadovoljstvu u poklanjanju većine svog bogatstva.

Bil i Melinda Gejts - odricanje od bogatstva je najbolja stvar koju smo učinili

Zašto je odricanje od bogatstva bilo najbolja stvar koju smo uradili

Kris Anderson: Dakle, ovo je intervju koji se razlikuje od ostalih. S obzirom na to da slika govori više od reči, ja sam zamolio Bila i Melindu da pronađu u svojoj arhivi neke slike koje bi pojasnile nešto od onoga što su oni uradili, i da tako porazgovaramo o nekim stvarima.

Dakle, počećemo odavde. Melinda, kada i gde je ovo bilo, i ko je taj zgodni muškarac pored tebe?

Melinda Gejts: Sa velikim naočarima, ha? Ovo je u Africi, na našem prvom putovanju, kada smo oboje prvi put bili tamo, u jesen 1993. Već smo bili vereni. Venčali smo se nakon nekoliko meseci a na ovo putovanje smo u stvari išli da vidimo životinje i savanu. Bilo je neverovatno. On nikada nije toliko odsustvovao sa posla. Ali na nas su najveći utisak u stvari ostavili ljudi i ekstremno siromaštvo. Počeli smo da se pitamo. Da li mora da bude ovako? Pred sam kraj putovanja, otišli smo u Zanzibar, i malo prošetali plažom, to smo često radili dok smo se zabavljali. I već smo tada razgovarali o tome da bogatstvo stečeno u Majkrosoftu bude vraćeno društvu, ali smo baš za vreme te šetnje počeli da govorimo o tome šta bismo mogli da uradimo i na koji način?

KA: Dakle, budući da je na ovom odmoru nastala najveća privatna fondacija na svetu, to je prilično skup odmor. (Smeh)

MG: Može se reći. Mi smo uživali.

KA: Ko je od vas dvoje bio glavni inicijator, ili je to bilo obostrano? Bil Gejts: Ja mislim da smo bili uzbuđeni što ćemo u ovoj životnoj fazi raditi zajedno i razmišljati kako da vratimo taj novac. U tom trenutku, govorili smo o najsiromašnijima, i da li se može uticati na njih. Da li je bilo nešto što nije učinjeno? Mnogo toga nismo znali. Bili smo prilično neupućeni, kad pogledamo unazad. Ali smo bili puni entuzijazma što će ta faza, faza posle Majkrosofta, biti filantropska.

MG: Za koju je Bil uvek mislio da će doći nakon njegove 60. godine, ali nije još uvek napunio 60, tako da su se neke stvari usput promenile.

KA: To je tu započelo, a zatim se i brzo odvijalo. To je bilo ’93, ali je fondacija zapravo osnovana tek ’97.

MG: Da, ’97. smo pročitali članak o tome kako deca širom sveta umiru od dijareje, i stalno smo govorili: „Pa to nije moguće. U Americi samo odeš u apoteku.“ I zatim smo okupili naučnike i počeli da učimo o stanovništvu, da učimo o vakcinama, o tome šta je uspelo, a šta nije, i tada je u stvari sve krenulo. krajem 1998., 1999.

KA: Dakle, imali ste mnogo novca i svet pun raznih problema. Kako ste odlučili čemu da se posvetite?

BG: Pa,odlučili smo da odaberemo dva bilo koja najveća globalna problema, a to su bila deca koja umiru, deca nerazvijena zbog nedovoljne ishrane, i zemlje u problemu zbog velike smrtnosti, a roditelji su imali toliko dece da je broj stanovništva rastao a deca bivala toliko bolesna da nisu mogla da se obrazuju i napreduju. To je globalno, a opet, ovde u Americi, oboje smo imali odlično obrazovanje i shvatili smo da, to što Amerika uspeva da ispuni obećanje o jednakim mogućnostima, jeste zbog fenomenalnog obrazovnog sistema, i što smo više saznavali, više smo shvatali da mi baš i ne ispunjavamo to obećanje. I tako smo odabrali te dve stvari, i sve što fondacija radi je fokusirano na to.

KA: Dakle, pitao sam vas oboje da odaberete sliku koja vam se dopada, a ilustruje vaš rad, i Melinda, ti si odabrala ovu. O čemu se ovde radi?

MG: Jedna od stvari koju volim da radim kad putujem je da odem u ruralne krajeve i pričam sa ženama, bilo da je to Bangladeš, Indija, mnoge zemlje Afrike, i tada sam žena sa Zapada, bez imena. Ne kažem im ko sam. Jednostavno obučena. I što sam više putovala, uvek sam slušala od žena, iznova i iznova: „Želela bih da koristim ovu vakcinu.“ Ja bih im govorila o dečjim vakcinama, a one bi okrenule razgovor na temu „A šta je sa onom koju ja primam?“ a to je injekcija koja se zove Depo-Provera, koja je zapravo sredstvo za kontracepciju. Zatim bih se vratila i pričala sa stručnjacima, koji bi rekli: „Kontraceptivna sredstva se skladište u zemljama u razvoju.“ Morate da kopate dublje po izveštajima, i evo šta je moj tim našao, a to je da, za prvu stvar koju žene u Africi žele da koriste, nema zaliha više od 200 dana u godini, što objašnjava zašto su mi žene govorile, „Pešačila sam 10km bez muževljevog znanja, došla do klinike, a tamo nije bilo ničega.“ A postojale su zalihe kondoma u Africi zbog rada na prevenciji side koji SAD i ostale zemlje pomažu. Ali žene će vam stalno ponavljati: „Ne mogu da razgovaram o kondomu sa svojim mužem: time sugerišem da jedno od nas ima sidu a potreban mi je da bih napravila pauzu između rađanja dece, da bih mogla da ih hranim i da imam priliku da ih obrazujem.“

KA: Melinda, ti si katolkinja i često si bila upletena u polemike u vezi sa ovim problemom i po pitanju abortusa, sa obe strane, u stvari. Kako si se borila sa tim?

MG: Da, mislim da je to veoma važno gledište, da smo se mi, kao globalno društvo, udaljili od kontracepcije. Znali smo da 210 miliona žena želi da im sredstva za kontracepciju budu dostupna čak i ona koja imamo ovde u Americi, a mi im to nismo omogućavali zbog političke polemike u zemlji i za mene je to bilo ravno zločinu pa sam tragala za osobom koja bi mogla to da vrati na globalnu scenu i konačno sam shvatila da to moram sama. I iako sam katolkinja verujem u kontracepciju kao i većina katolkinja u Americi koje su izjavile da je koriste. I nisam smela da dozvolim da nas ta polemika zaustavi. Ranije smo u Americi po tom pitanju imali koncenzus a zatim smo se okrenuli globalnom koncenzusu i prikupili 2,6 milijardi dolara upravo na ovom problemu. (Aplauz)

KA: Bile, ovo je tvoj grafikon. O čemu je ovde reč?

BG: Pa, moj grafikon sadrži brojeve. (Smeh) Baš mi se sviđa ovaj grafikon. Ovo predstavlja broj dece koja umru pre svoje pete godine. A ono što vidite je, u stvari, jedna fenomenalna priča o uspehu o kojem se ne zna puno, a to je da smo neverovatno napredovali. Došli smo sa 20 miliona, nedugo pošto sam ja rođen, do nekih 6 miliona sada. Tako da je ovo u velikoj meri priča o vakcinama. Na milione dece je umiralo svake godine od boginja. To je iskorenjeno, tako da je broj sada nula. Od malih boginja umirali su milioni. Sada je to nekoliko stotina hiljada. Uglavnom, ovo je tabela gde taj trend treba da se nastavi i to će biti moguće korišćenjem novih vakcina i davanjem deci. Mi zapravo možemo da ubrzamo to. Poslednjih deset godina, taj broj je je opao brže nego ikada u istoriji, i volim što mogu da kažem, u redu, ako možemo da izmislimo nove vakcine, možemo i da ih dostavimo tamo, da upotrebimo najnovija saznanja o njima, i da ih pravilno damo, da bismo mogli da izvedemo čudo.

KA: Kad se ovo izračuna dođe se do toga da se, bukvalno, hiljade dečjih života spasi svakog dana u poređenju sa prethodnom godinom. O tome se nigde ne piše. Avionska nesreća sa više od 200 poginulih je daleko važnija priča od ove. Da li te to nervira?

BG: Da, zato što se to dešava u tišini. U pitanju je dete, jedno po jedno. 98% slučajeva nema nikakve veze sa prirodnim katastrofama, a ipak, kad vide prirodnu katastrofu, ljudska humanost je zadivljujuća. Neverovatno je kako ljudi razmišljaju, okej, to sam mogao biti ja, i novac stiže. Ovi problemi su bili pomalo nevidljivi. Sada kada postoje Milenijumski ciljevi razvoja i razne druge stvari, primećujemo da velikodušnost raste, tako da je cilj da se to smanji daleko ispod milion, što bi trebalo biti moguće za vreme našeg života.

KA: Možda je trebalo da se uposli neko ko voli cifre i grafikone umesto nekog nekog poznatog, tužnog lica. To si napisao u svom pismu ove godine, upravo ovaj argument gde kažeš da je pomoć, suprotno ustaljenom mišljenju da je beskorisna i neredovna, u stvari, bila vrlo efikasna.

BG: Da, ljudi mogu da razumeju da ima dobronamerne pomoći koja nije ispala kako treba. Bilo je kapitalnih investicija koje su bile dobronamerne i nisu uspele. Ne bi trebalo zbog toga, što nismo imali savršene rezultate, reći da je to bio uzaludan napor. Treba gledati na to šta je cilj. Kako poboljšati ishranu, opstanak i opismenjavanje, da bi se ove zemlje mogle brinuti same o sebi, da možemo da kažemo, ovo ide kako treba i da budemo pametniji. Možemo pametnije da iskoristimo pomoć. Nije svaki lek univerzalan. Možemo učiniti mnogo više od riskantnih kapitala uključujući i ovako važne stvari.

KA: Uvreženo je mišljenje da je bračnim parovima teško da rade zajedno. Kako vi to uspevate? MG: Da, dosta žena mi je reklo: „Mislim da ne bih mogla da radim sa svojim mužem. To ne bi funkcionisalo“. Znate, mi u tome uživamo i – ova fondacija je bila osvešćenje za oboje u smislu neprestanog učenja i mi ne putujemo toliko zajedno zbog fondacije, kao nekad dok je Bil radio u Majkrosoftu. Na većinu putovanja idemo odvojeno, ali ja znam da, kad dođem kući, Bil će se interesovati za to što sam saznala, bilo da je reč o ženama ili devojčicama ili nečem novom o lancu dostave vakcina, ili o nekome ko je sjajan lider. On će saslušati i biti iskreno zainteresovan. I on zna, kad se vrati kući, čak i ako je u pitanju govor koji je održao ili podaci ili nešto što je naučio, da sam ja veoma zainteresovana, i mislim da lepo sarađujemo. Ali naravno da ne provodimo svaki minut zajedno. (Smeh)

KA: Ali, sada provodite, i drago nam je zbog toga. Melinda, ti si ranije gotovo sve sama vodila. Čini mi se da je Bil, pre šest godina, prešao iz Majkrosofta i počeo da radi za stalno. Sigurno je bilo teško prilagoditi se tome. Zar ne?

MG: Da. U stvari, mislim da su zaposleni u fondaciji više strahovali zbog Bilovog dolaska nego ja. Ja sam zapravo bila zaista uzbuđena. Mislim, Bil je doneo tu odluku pre nego što je zvanično objavljeno 2006, i to je bila zaista njegova odluka, ali ponavljam, to je bilo na odmoru kada smo se šetali plažom i kad je počeo da razmišlja o ovome. Što se mene tiče, to što će Bil iskoristiti svoju pamet i plemenitost za rešavanje ovih globalnih problema i nepravdi, bilo uzbudljivo. Da, zaposleni u fondaciji su strahovali zbog toga. (Aplauz)

KA: To je sjajno.

MG: Ali, to je prošlo tri meseca pošto je on došao.

BG: Uključujući i neke zaposlene.

MG: To sam i rekla, za njih, to ih je prošlo tri meseca pošto si došao.

BG: Ne, šalim se.

MG: Misliš, zaposleni su otišli.

BG: Neki od njih jesu, ali – (Smeh)

KA: Oko čega se vas dvoje raspravljate? Nedelja je, 11 sati, niste na poslu, šta bude tema? O čemu diskutujete?

BG: Zbog toga što smo gradili ovo zajedno od početka, to ga čini sjajnim partnerstvom. To sam imao sa Polom Alenom u prvim danima Majkrosofta. Imao sam i sa Stivom Balmerom kad se Majkrosoft razvio, i sada je Melinda partner, u mnogo jačem, jednakom smislu. Tako da mnogo razgovaramo o tome gde treba da damo više, koje grupe rade dobro. Ona je dosta upućena. Dosta razgovara sa zaposlenima. Ne putujemo zajedno, kao što je rekla. Tako da puno sarađujemo. Ne mogu da se setim da se ikada jedno od nas držalo svog čvrstog stava o nečemu.

KA: A ti, Melinda? Možeš li ti? (Smeh) Nikad se ne zna.

MG: Evo u čemu je stvar. Pristupamo stvarima iz različitih uglova, i ja mislim da je to zapravo dobro. Bil će pregledati važne podatke i reći će: „Vodiću se ovim globalnim statistikama.“ A ja svemu prilazim intuitivno. Susrećem se sa velikim brojem ljudi i Bil me je naučio da ta iskustva i globalne podatke upoređujem, a mislim da sam ja njega naučila da te podatke iskoristi u susretima s ljudima da razume, mozeš li ti uopšte da daš tu vakcinu? Možeš li da nateraš ženu da njeno dete primi oralnu vakcinu protiv dečje paralize? Zato što je davanje vakcina važno gotovo isto kao i nauka. Tako da mislim da smo tokom vremena prihvatili stavove onog drugog i iskreno, naš rad je mnogo bolji zbog toga.

KA: Dakle, imali ste neverovatan uspeh što se tiče vakcina i dečje paralize i ostalog. Šta je sa neuspesima? Možete li da kažete nešto o tome i šta ste eventualno iz toga naučili?

BG: Da. Na sreću, možemo da priuštimo par neuspeha, jer smo ih naravno, imali. Puno radimo sa lekovima i vakcinama i očekivano je da ćemo imati razne neuspehe. Na primer, u jednom od projekata s najviše publiciteta tražio se bolji kondom. I imali smo na hiljade ideja. Možda će samo nekoliko njih ispasti dobro. Bili smo prilično naivni, barem ja, u vezi sa lekom protiv visceralne lajšmanijaze u Indiji, jer sam mislio da kad jednom dobijemo lek, bolest će samo nestati. Ispostavilo se da je bilo potrebno primati injekciju svaki dan tokom 10 dana. Trebalo je 3 godine više nego što smo očekivali i opet nije bilo moguće da se sasvim iskoreni. Na sreću, otkrili smo da ako uništimo peščane mušice, verovatno ćemo imati uspeha, ali trebalo nam je pet godina. moglo bi se reći uzalud i oko 60 miliona, za nešto što je na kraju imalo veoma skromne rezultate.

KA: Vi trošite oko milijardu dolara godišnje na obrazovanje, čini mi se. Priča o onome što ste tu prošli je prilično duga i složena. Kakvih neuspeha je tu bilo?

MG: Važna lekcija koju smo naučili u početku je što smo mislili da su manje škole rešenje, a manje škole su definitivno od pomoći. Tu je stopa napuštanja manja. Ima manje nasilja i kriminala. Ali ono što smo naučili i što se ispostavilo kao ključno, jeste dobar učitelj u učionici. Ako nemate uspešnog učitelja u učionici, nebitno da li je škola mala ili velika, ne možete uticati na to da li će učenik biti spreman za koledž. (Aplauz)

KA: Melinda, ovo ste ti i tvoja najstarija ćerka, Džen. Slika je od pre 3 nedelje, čini mi se, pre 3 ili 4 nedelje. Gde je nastala?

MG: Išli smo u Tanzaniju. Džen je bila tamo. Sva naša deca su često išla u Afriku. Ovog puta smo uradili nešto drugačije. Odlučili smo da provedemo dva dana i tri noći sa jednom porodicom. Ana i Sanari su roditelji. Pozvali su nas da boravimo u njihovoj kolibi. U stvari, mislim da su tu živele koze, baš u toj maloj kolibi, pre nego što smo mi došli. I boravili smo sa porodicom, i zaista smo, ali zaista naučili kako izgleda život u ruralnoj Tanzaniji. A razlika između odlaska na pola dana ili tri četrvtine dana u odnosu na ostanak preko noći je velika i sada ću vam objasniti nešto. Oni imaju šestoro dece, i dok sam razgovarala sa Anom u kuhinji, kuvale smo otprilike 5 sati taj dan u kolibi za kuvanje, i dok smo pričale, ona je sa mužem potpuno isplanirala kada da rodi i koliku će razliku napraviti među decom. Oni se mnogo vole. U pitanju su Masai ratnik i njegova žena, ali oni su odlučili da se uzmu, i među njima definitivno postoji poštovanje i ljubav. Od njihovo šestoro dece, ovo dvoje u sredini su blizanci, od 13 godina, dečak, i devojčica Grejs. I mi bismo išli da cepamo drva, da radimo sve ono što Grejs i njena majka rade, Grejs nije bila dete, bila je adolescent, ali nije bila odrasla osoba. Bila je veoma, veoma stidljiva. Htela je da priča sa mnom i sa Džen. Pokušavale smo da je podstaknemo, ali se stidela. Pa ipak, te noći, kada je nestalo svetla u ruralnoj Tanzaniji, a nije bilo ni meseca, prva noć, bez zvezda, i Džen je izašla iz naše kolibe sa lampom koja se nosi na glavi a Grejs je odmah pošla za njom, dovela prevodioca, stala ispred Džen i rekla joj: „Kad budeš pošla kući, mogu li ja da dobijem tvoju lampu da mogu da učim noću?“

KA: O, neverovatno.

MG: A njen otac mi je rekao da se plaši da, za razliku od sina, koji je položio završne ispite zbog obaveza oko kuće ona neće proći tako dobro, a još uvek nije u državnoj školi. Rekao je: „Ne znam kako ću da platim školovanje. Ne mogu da platim privatnu školu, a ona može da završi na farmi kao moja žena.“ Tako da znaju razliku koju daje obrazovanje, i to veoma.

KA: Dakle, sledeća slika je tvoje drugo dvoje dece, Rorija i Fibi. zajedno sa Polom Farmerom. Odgajanje troje dece kad si najbogatiji na svetu liči na društveni eksperiment bez presedana. Kako ste se snašli? Koje metode ste koristili?

BG: Pa, rekao bih da su deca dobila sjajno obrazovanje, ali se treba postarati i da budu svesni svojih sposobnosti i onoga što će da rade, a naša filozofija je bila da budemo iskreni prema njima – veći deo novca ide u fondaciju – i da im pomognemo da pronađu ono što vole. Želimo da održimo balans između slobode da rade šta žele ali da ih ne obasipamo novcem tako da na kraju odu i ne rade ništa. Za sada su prilično vredni i uzbuđeni što mogu da biraju svoj put.

KA: Vi ste pazili na njihovu privatnost iz očiglednih razloga. Zanima me zašto ste mi dali dozvolu da pokažem ove slike na TED-u. MG: To je zanimljivo. Što su stariji, više razumeju da porodično verujemo u odgovornost, i da smo u odličnoj situaciji samim tim što živimo u Americi i imamo odlično obrazovanje, i imamo odgovornost da uzvratimo svetu. I što su stariji mi ih učimo – bili su u mnogo zemalja u svetu – oni kažu, želimo da ljudi znaju da mi verujemo u ono što vi radite, mama i tata, i treba da nas pokažete više. Tako da imamo njihovu dozvolu da pokažemo slike i mislim da će Pol Farmer verovatno da ih upotrebi jednog dana u svom radu. Ali njima je takođe zaista stalo do misije ove fondacije.

KA: Vi imate dovoljno novca, uprkos velikim doprinosima fondaciji, da od njih napravite milijardere. Je li to vaš plan za njih?

BG: Ne. Nikako. Neće imati ništa od toga. Oni moraju da imaju svest da je njihov rad važan i značajan. Čitali smo članak o tome pre nego što smo se venčali, gde je Voren Bafet govorio o tome, i bili smo uvereni da se time ne čini usluga ni društvu ni deci.

KA: Kad smo već kod Vorena Bafeta, nešto neverovatno se dogodilo 2006, kada se tvoj jedini rival za najbogatijeg čoveka u Americi odjednom promenio i rešio da da 80 odsto svog bogatstva tvojoj fondaciji. Kako se to uopšte dogodilo? Verovatno ima duga i kratka verzija. Mi imamo vremena za kratku.

BG: U redu. Pa, Voren je bio blizak prijatelj i on je hteo da njegova žena Suzi sve to pokloni. Nažalost, ona je umrla pre njega, a on veruje u izvršavanje zadataka, – (Smeh) – i rekao je –

KA: Tvitujte ovo.

BG: Ako ima nekoga ko je dobar u nečemu, i želi to da uradi bez naknade, to je u redu. Ali mi smo bili zatečeni.

MG: Zaista zatečeni.

BG: Nismo to očekivali, i bilo je neverovatno. To je omogućilo da nam ambicije drastično porastu u smislu onoga što fondacija može da uradi. Polovina sredstava koje imamo je Vorenova neverovatna velikodušnost.

KA: A čini mi se da si obećao, kad ne budeš više radio, da ćeš više od, ili 95% tvog bogatstva, pokloniti fondaciji.

BG: Da.

KA: A s obzirom na ovaj odnos, to je neverovatno – (Aplauz) A nedavno ste ti i Voren pokušavali da ubedite ostale milijardere i uspešne ljude da obećaju da će dati više od pola svojih sredstava u dobrotvorne svrhe. Kako to napreduje? BG: Pa, za sada je oko 120 ljudi dalo obećanje. Ono što je sjajno je da se mi sastajemo jednom godišnje i razgovaramo, zapošljavaš li radnike, šta im daješ? Ne želimo da homogenizujemo. Lepota filantropije je u neverovatnoj raznolikosti. Daje se za razne stvari. Mi vidimo i kažemo: „Opa!“ Ali to je divno. To i jeste uloga finatropije, da odabere različite pristupe, čak i one u jednoj oblasti, poput obrazovanja. Potrebno je više eksperimentisanja. Ali bilo je divno upoznati te ljude, deliti njihov put ka filantropiji, kako uključuju svoju decu, način na koji to rade, i bilo je mnogo uspešnije nego što smo očekivali. Izgleda da će s godinama taj broj samo rasti.

MG: I kada ljudi vide da drugi nešto menjaju filantropijom, ljudi koji su stvorili sopstveni biznis, čija genijalnost stoji iza neverovatnih ideja. Ako svojim idejama i pameću stanu iza filantropije, onda mogu promeniti svet. Kada vide druge da to rade i govore: „Opa, i ja želim to da uradim sa svojim novcem.“ Za mene je to nešto neverovatno.

KA: Rekao bih da je nekim ljudima prilično teško da smisle kako da uopšte potroše toliki novac na nešto drugo. Verovatno u ovoj prostoriji ima milijardera i sasvim sigurno uspešnih ljudi. Zanima me, možete li da ih ubedite? Kako to radite?

BG: Pa, to što smo uradili nam je donelo najveće ispunjenje, a to ne možeš da poneseš sa sobom, a ako to nije dobro za našu decu, treba da sednemo i razmislimo o onome što možemo da uradimo. Svet je mnogo bolje mesto zahvaljujući filantropima a Amerika u tome ima jaku tradiciju, zbog čega joj zavidi ceo svet. A razlog mom optimizmu je što mislim da će filantropija tek da se razvija i preuzme neke stvari na čijem radu i otkrivanju vlada jednostavno nije dobra i da će pokazati put u pravom smeru.

KA: U svetu postoji strahovita nejednakost, problem koji je u porastu i koji je strukturni. Čini mi se da, ako bi više ljudi poput vas postupilo kao vi, to bi ostavilo traga kako na taj problem, tako i na njegovu percepciju. Jesam li u pravu?

BG: O, da. Ako uzmete od najbogatijih i date najsiromašnijima, to je dobro. Tako će doći do balansa.

MG: Ali tako menjate sistem. U Americi pokušavamo da promenimo obrazovni sistem koji je pravedan za sve i koji koristi svim učenicima. To, po mom mišljenju dovodi nejednakost u ravnotežu.

BG: A to je najvažnije. (Aplauz)

KA: Pa, rekao bih da je većina ljudi ovde i nekoliko miliona širom sveta zadivljena putem kojim je vaš život krenuo i impresivnim stupnjem na koji ste doveli budućnost. Hvala što ste došli na TED da podelite ovo i hvala na svemu što radite.

BG: Hvala. MG: Hvala. (Aplauz)

BG: Hvala. MG: Hvala mnogo. BG: U redu, bilo je odlično. (Aplauz)

 

 

Izvor: Ted konferencija

Ostavite komentar

Ostavite komentar