Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Blud i pohota – duhovna borba sa bludom

 

Blud i pohota – duhovna borba sa bludom

Druga strast od osam glavnih je blud, pohota koja vodi u sladostrašće i razvrat. Kako taj greh istrebiti iz sebe i očistiti svoje srce od bludnih pomisli

 .

b) BORBA SA DUHOM BLUDA (VI knjiga pravila)

46. Po predanju otaca, druga borba kod nas jeste borba sa duhom bluda. Ona je svagdašnja, ljuta i duža od drugih. Veoma su retki oni koji je u potpunosti savlađuju. Ona počinje da se javlja od prvog uzrasta zrelosti i ne prestaje pre pobede nad ostalim strastima. Pošto je način napadanja dvojak, i pošto je oružje za borbu dvostruko, i oružje odbrane treba da je dvojako. Za sticanje savršene čistote celomudrenosti nije dovoljan samo telesni post: važnija od njega treba da bude pokajnička skrušenost duha i neprekidna molitva protiv najnečistijeg duha. [Njih treba da prate] neprestano poučavanje u Svetom Pismu, sjedinjeno sa umnim delanjem, telesni trud i rukodelje koje srce uzdržava od lutanja i koje ga vraća u sebe, i više od svega – istinsko duboko smirenje, bez koga ni nad jednom strašću nikada ne može biti zadobijena pobeda.

Blud i pohota - duhovna borba sa bludom

47. Preobražaj ove strasti uslovljen je savršenim očišćenjem srca, iz koga se, po reči Gospoda, ispušta otrov te bolesti. Jer iz srca, kaže On, izlaze zle pomisli… preljube, blud i ostalo (Mt.15,19). Prema tome, najpre treba očistiti ono otkuda izlazi izvor života i smrti, kao što govori Solomon: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23). Jer, telo se pokorava njegovoj volji i vlasti. Naravno, zakon isposničke oskudnosti u hrani treba slediti sa svim usrđem da telo, presićeno obiljem jela i protiveći se zapovestima duše, u svome ludilu ne bi oborilo svog rukovoditelja – duha. Međutim, ukoliko svu suštinu svoga delanja stavimo samo na iznuravanje tela, ne posteći istovremeno dušom od drugih strasti, i ne zanimajući se poukom u Božanstvenom ili drugim duhovnim delanjima, mi nećemo moći da stignemo na vrh istinske čistote.

Jer, u tom slučaju će ono što je vladalačko oskvrnjivati naše telo, koje može biti i čisto. Prema tome, po ukazanju Gospoda, mi treba najpre da iznutra očistimo čašu i zdelu da bi i spolja bile čiste (Mt.23,26).

48. Ostale strasti se, pored ostalog, obično očišćuju i opštenjem sa ljudima i svakodnevnim poslovima i delima. One se nekako leče i samom neprijatnošću i dosadom zbog padanja u njih. Tako, na primer, porivi gneva, poniženja i netrpeljivosti se, osim srdačnom poukom i bodrom pažnjom, leče i posećivanjem bratije i čestim izazivanjem samih strasti. Jer, budući izazivane i češće ispoljavane, one se češće i izobličavaju i, stoga – brže i leče. Ova, pak, bolest pored iznuravanja tela i skrušenosti srca ima potrebu i za usamljenošću i udaljavanjem od ljudi kako bi se, pošto povodi za njeno pogubno grozničavo raspaljivanje budu uklonjeni, brže došlo do stanja savršenog ozdravljenja. Kao što je za one koji boluju od neke bolesti korisno da im se štetna jela ne iznose pred oči (da se pri pogledu na njih ne bi pojavila smrtonosna želja), tako i za proganjanje ove bolesti (tj. pohotljivosti) veoma mnogo potpomaže bezmolvije i usamljenost: budući udaljena od spoljnog izazivanja raznim licima i stvarima, bolesna duša slobodnije ushodi prema najčistijem umnom sagledavanju, čime lakše sa korenom može iščupati zarazno uzbuđivanje pohote.

49. Jedna je stvar – biti uzdržljiv, a druga – biti čedan, i postići nepomućeno stanje celomudrene neporočnosti i devstvene nevinosti. Ova vrlina pripisuje se samo devstvenicima i devstvenicama dušom i telom, kakvi su, na primer, u Novom Zavetu – oba Jovana (Preteča i Jevanđelist), a u Starom – Ilija, Jeremija i Danilo. Pravedno se može smatrati da na njihovom stepenu stoje i oni koji su, posle pada, dugotrajnim podvižničkim trudovima i revnosnim iskanjem izgubljenoga dostigli do stanja čistote i neporočnosti duševne i telesne i koji žalac ploti ne osećaju toliko usled napada sramne pohote koliko zbog pokreta prirode. Takvo stanje je, dakle, kažemo, krajnje teško postići među mnogim ljudima, a možda čak i nemoguće! To, uostalom, neka svako sam sazna kroz ispitivanje svoje savesti i neka ne očekuje da ga obavesti naše rasuđivanje. Mi ne sumnjamo da postoje mnogi koji se uzdržavaju, koji retke ili svakodnevne napade ploti progone i savlađuju čas strahom od večnog ognja, čas željom Carstva nebeskog. Starci smatraju da može da se desi da oni ne budu sasvim rastrojeni i pobeđeni strasnim razdraživanjima, ali da još uvek nisu obezbeđeni od napada i ranjavanja. Jer, onaj ko se bori neizbežno ponekad doživljava uznemirenost i ranjavanje, premda često i pobeđuje i savlađuje protivnika.

50. Ako sa apostolom treba da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom (2.Tim.2,5), potrudimo se da sa svom revnošću pobeđujemo tog najnečistijeg duha, i to ne svojim silama (budući da je čovekovo usilje nemoćno), nego nadajući se na pomoć Gospodnju. Jer, duša se neće osloboditi ove strasti koja ne odustaje od pokušaja da je pobedi sve dok ne postane svesna da je uspešno vođenje borbe iznad njenih moći, te da (ukoliko ne bude potkrepljena pomoći i zastupništvom Gospoda) svojim usiljem i svojom revnošću nikako ne može održati pobedu.

51. Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje. I savlađivanje svake strasti jeste Njegova pobeda. Utoliko pre je ovo delo (tj. sticanje čistote i savladavanje pohotne strasti) naročita blagodat i dar, kao što potvrđuje mišljenje svetih otaca i iskustvo očišćenja od strasti, po svedočenju onih koji su se udostojili da ga steknu. Jer, ne osećati žalac ploti je, na neki način, isto što i – prebivati u telu i izaći iz ploti, i – biti odeven u plot i biti izvan prirode. Zbog toga čovek, da tako kažem, ne može na svojim krilima da uzleti na takvu nebesku visinu savršenstva, ukoliko ga blagodat Gospodnja iz zemaljskog blata ne izvuče darom čistote. Jer, ljudi u telu se ni jednom vrlinom tako uspešno ne upodobljuju anđelima, podražavajući njihov život, kao sticanjem blagodati čistote. Njome oni, premda žive na zemlji, po apostolu, imaju življenje na nebesima (Fil.3,20). Njome oni u smrtnom telu već poseduju ono što se obećava svetima u budućem životu, po odlaganju truležne ploti.

52. Počuj šta kaže apostol: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Nama, u našem duhovnom podvižništvu, on kao obrazac postavlja onoga ko se bori na trkalištima. Radi uspeha u borbi, on se uzdržava ne samo od zabranjene hrane, pijanstva i netrezvenosti, nego i od nerada, besposlice i lenjosti. Postojanim upražnjavanjem i pronicanjem u delo, on se stara da razvije svoje sile i zadobije veštinu. On ostavlja svaku brigu i žalost zbog žitejskih i supružanskih dela, mučeći se samo brigom o uspehu i pobedničkom vencu. Naročito se on brine da se sačuva čist od plotskog oskvrnjenja, da se čak ni u snu ne zavara nekakvim sramnim maštanjima kako ne bi umanjio silu zadobijenu posle dugog vremena i velike brige. Iz toga možeš videti sve što treba da radi i duhovni podvižnik. Možeš videti i to da je za uspeh u duhovnom delanju i tebi potrebno da prvenstveno čuvaš čistotu i celomudrenost. Prema tome, čistota je potrebna i u svetskim spoljašnjim nadmetanjima za truležne vence. Koliko tek ona beskrajno neophodnija u našem duhovnom unutrašnjem stremljenju ka nebeskim vencima? Kod nas se zahteva ne samo spoljašnja čistota od telesnog greha, ili nevoljnog oskvrnjenja, nego naročito unutrašnja čistota misli i osećanja. Mi na svaki način treba da sačuvamo čiste same skrivnice srca. Ono što oni (tj. trkači na trkalištu) žele da imaju samo telesno, mi treba da posedujemo u dubinama savesti, u kojoj naš podvigopoložnik Gospod posmatra sve, pa i najmanje, pokrete našeg proizvoljenja. Prema tome, ono što ne smemo da učinimo javno, ne treba da dopustimo da iznikne ni u unutrašnjosti kroz neoprezne pomisli, i onim što je sramota pred ljudima ne treba da se oskrnavljujemo srce kroz tajno saglašavanje. Jer, od ljudi se to i može sakriti, ali ne i od anđela i od samog svemogućeg Boga, od koga se nikakva tajna ne može utajiti.

53. Znak i mera savršenstva stečene čistote jeste odsustvo svakog maštajućeg obraza čak i kada se odmaramo ili spavamo dubokim snom. Ako se on i javi, pri takvom stanju, ipak ostaje nemoćan da pokrene bilo kakve pohotne pokrete. Jer, takvi pokreti služe kao veran znak da duša još nije dostigla savršenstvo, premda se i ne uračunavaju u krivicu i greh. Čim maštajući obrazi uspevaju da proizvedu takvu neprijatnost, očigledno je da strast još nije u potpunosti iskorenjena.

54. Svojstvo pomisli koje se za vreme trajanja dana ne čuvaju sasvim revnosno, ispoljava se za vreme noćnog pokoja. Stoga, kada nam se desi navedena neprijatnost, ne treba da krivimo san, nego nepažnju u prethodnom vremenu. U tome treba da vidimo ispoljavanje bolesti koja se skriva u unutrašnjosti i koju nije prvi porodio noćni čas. On ju je samo izveo na površinu kože, u vreme potkrepljenja tela snom, dok se ona, u stvari, nalazila u unutrašnjim nitima duše. Unutrašnji plamen strasti smo mi sami zapalili, hraneći se u toku celoga dana rđavim pomislima. I telesne bolesti se ne rađaju onda kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja je štetna za zdravlje i od koje se sabiraju rđavi sokovi.

55. Znajući bolje od svih prirodu svoga stvorenja, i sam Bog, Tvorac i Sazdatelj celokupnog ljudskog roda, lečenje usmerava ka uzrocima nastanka ove strasne bolesti i kaže: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Napominjući o sladostrašću očiju, On ipak više izobličava unutrašnje osećanje koje se rđavo koristi njihovom uslugom gledanja. U stvari, srce koje je bolesno i ranjeno strelom pohote gleda sa željom, te dar gledanja koji mu je Tvorac pružio na dobro, po svojoj strasnosti, obraća na služenje rđavim delima, čulom vida izvodeći na videlo bolest sladostrašća sakrivenu u njemu. Zbog toga se spasonosna zapovest i upućuje onome čijom strasnošću proizilazi zlo ranjavanje kroz gledanje. Jer, ne kaže se: „Na svaki način čuvaj oči svoje“, nego: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje (Prič.4,23).

56. Neka nam prvo i glavno delo čuvanja čistote srca bude da što je moguće brže iz naših misli izagnamo sećanje na lice ženskog pola (čak i majke, sestre, srodnice ili svete žene) koje nam se po tananom dejstvu đavolske pakosti prokrada u um. Inače. ako se dugo zadržimo na takvim pomislima, neprijatelj naš i obmanjivač može naš um od ovih žena neprimetno da prevede na one preko kojih bi mogao posejati misli koje su štetne za dušu. Starajući se, stoga, da ispunimo zapovest: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, mi smo dužni da, po prvobitnoj zapovesti Božijoj, pažljivo pazimo na smrtonosnu glavu zmije (Post.Z), tj. začetke zlih pomisli preko kojih đavo pokušava da uđe u našu dušu. Ukoliko se desi da, zbog našeg nemara, njegova glava prodre u naše srce treba da pazimo da za njom ne pođe i celokupno njegovo telo, tj. da se od nečistih misli ne porodi i saglasnost na grehovno naslađivanje. Ukoliko, pak, bude pušten u unutrašnjost, neprijatelj će zapleniti dušu i konačno je ubiti svojim smrtonosnim ugrizom. Sve bezbožnike na zemlji koji niču, tj. plotska osećanja, mi smo dužni da zatiremo od jutra njihovog rađanja (Ps.100,8), i da razbijamo o kamen sinove Vavilona, dok su još deca (Ps.136,9). Jer, ako ne budu razbijeni dok su još nežni i slabi, oni će, uzrastavši zbog našeg povlađivanja, sa velikom silom ustati na nas, te će nas ili pogubiti, ili će biti pobeđeni, premda ne bez velikih uzdaha i napora. Jer, kada se jaki, tj. duh naš, naoruža i čuva svoj dvor, tj. čuva mir našeg srca strahom Božijim, imanje je njegovo na miru (Lk.11,21), tj. plodovi njegovih trudova i vrlina, stečeni nakon dugog vremena. A kada dođe jači od njega i nadvlada ga, tj. đavo kroz saglasnost sa pomislima koje ubacuje, uzme sve oružje njegovo u koje se uzdao, tj. sećanje na Pisma, ili strah Božiji, i razdeli što je zaplenio od njega (Lk.11,22), tj. navike u vrlinama razveje porocima koji su im suprotni.

57. Ovo je, kaže sveti Pavle, volja Božija – svetost vaša (1.Sol.4,3). I da u nama ne bi ostavio sumnju ili tamu nerazumevanja oko toga šta upravo naziva svetošću (da li pravdu, ili ljubav, ili smirenje, ili trpljenje – budući da se svim tim vrlinama stiče svetost), on dalje otvoreno ističe: Da se čuvate od bluda, i svaki od vas da zna držati svoje telo u svetosti i časti, a ne u strasnoj želji, kao i neznabošci koji ne poznaju Boga (1.Sol.4,3-5). Pogledaj kakvim pohvalama on prevaznosi celomudrenost, nazivajući je čašću sasuda, tj. tela našega i svetinjom. Prema tome, onaj ko prebiva u strasti pohote, nalazi se u stanju beščašća i nečistote i njegov život je tuđ svetosti. Nešto dalje, opet nazivajući celomudrenost svetošću, sveti Pavle dodaje: Jer nas ne prizva Bog na nečistotu, nego u svetost. Koji, dakle, odbacuje (čistotu) ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je i dao Svetoga Duha svoga vama. (1.Sol.4,7-8). On je svojoj zapovesti dao nerazrušivu silu i važnost govoreći da onaj ko je odbacuje ne prezire čoveka, tj. njega koji je zapovedio, nego Boga koji kroz njega govori, koji je srce naše naznačio za obitalište Duha Svetog. Vidiš li kakvim pohvalama (premda i prostim rečima) on hvali ovu vrlinu! On, najpre, njoj pripisuje svetost; zatim utvrđuje da se njome sasud našega tela oslobađa od svake nečistote; potom, da će sasud prebivati u časti kao svetinja kada izbaci sramnu nečistotu; i, na kraju, da preko nje Sveti Duh postaje obitavatelj našeg srca (što i jeste njeno najviše preimućstvo).

58. Navešću i drugo slično svedočanstvo istog apostola. Pišući Jevrejima, on kaže: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14). I ovde on jasno potvrđuje da bez svetosti, koju on obično naziva neporočnošću i čistotom duše i tela, nikako  nije moguće videti Gospoda.

59. Što je uzvišenije i nebeskije dostojanstvo celomudrenosti, tim izaziva silnije napade neprijatelja. Stoga smo dužni da se pojačano pridržavamo ne samo telesnog uzdržanja, nego i skrušenosti srca, sa neprestanim molitvenim uzdasima, kako bismo peć naše ploti, koju car vavilonski neprestano potpaljuje žarom plotskih želja, stalno gasili i hladili rosom Duha Svetoga koja silazi u naša srca.

60. Takvo raspoloženje ćemo uspeti da zadržimo ukoliko se uvek budemo sećali da Bog i noću i danju gleda i zna ne samo naša tajna dela, nego i sve pomisli, i ukoliko budemo verovali da ćemo morati da mu damo odgovor za sve što se nalazi u srcu našem, kao i za sva naša dela i postupke.

61. Mi uvek treba da držimo ravnomerno umereni post kako nas čak ni za vreme sna nečista maštanja ne bi oskvrnjivala. Jer, ko naruši razumnu meru strogosti u uzdržanju od hrane, neizostavno će kasnije na isti način narušiti i meru popustljivosti. A sa izmenom mere potkrepljavanja hranom, neizbežno će se izmeniti i svojstvo naše čistote. Pri tome je neophodno imati postojano smirenje srca i trpljenje, kao i pažljivo udaljavanje od gneva i drugih strasti u toku dana. Jer, čim se u nama razgori oganj gneva, u nas će lako prodreti i žar pohote. Više od svega je neophodna bodra pažnja noću. Jer, kao što čistota i pažnja tokom dana priprema noćnu čistotu, tako i noćno bdenje srcu i pažnji pruža silu i krepost da ustane protiv svake nečistote tokom dana.

62. Da li je moguće sasvim ugasiti oganj pohote, čiji žar naše telo oseća kao sebi prirođen? Prethodno pogledajmo šta o tome misli blaženi Pavle. Umrtvite, kaže on, udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Kakve to udove on zapoveda da umrtvljujemo? Naravno, ne ruke i noge ili neke druge udove da odsecamo, već da istrebljujemo telo grehovno, o kome govori na drugom mestu: Da bi se uništilo telo grehovno (Rim.6,6), koje, kao i svako drugo telo, ima svoje udove. Upravo njih zapoveda da umrtvimo. Na istom mestu on i nabraja koji su to udovi. Jer, rekavši: Umrtvite, dakle, udove svoje, koji su na zemlji, on produžava: Blud, nečistotu, strast, zlu pohotu, i lakomstvo, što je idolopoklonstvo. Prvi ud je blud, tj. greh nezakonitog telesnog spajanja; drugi blud je nečistota, koja se bez ikakvog dodira sa ženom događa za vreme sna, ili za vreme bdenja; treći ud je strast, koja, nalazeći se u skrivnicama duše, može da se razgori i bez dejstva telesne pohote; četvrti ud je zla pohota, koja može da se odnosi ne samo na navedenu nečistu strast, nego i uopšte na sve pogubne želje, i koja je bolest razvraćene volje; i poslednji ud tela grehovnog za apostola jeste lakomstvo. Apostol savetuje da treba da se uzdržavamo ne samo od tuđih stvari, nego da i svoje velikodušno preziremo, kao što je zaista i postupala prva zajednica verujućih koja se spominje u knjizi Dela apostolskih (Dap.4,32-35). Iz svega rečenoga može se izvesti zaključak: ako su mnogi Hrista radi odbacili svoje imanje, pri čemu su ne samo posedovanje novca, nego i samu želju za njim, odsekli od svojih srdaca, sledi da je na isti način moguće ugasiti i raspaljivanje pohote. Jer, apostol ne bi  sjedinio nemoguće delo sa mogućim.

Priznajući i jedno i drugo mogućim, on je zapovedio da i jedno i drugo umrtvimo. Blaženi Pavle je do te mere bio uveren u mogućnost da se iskoreni bludna strast iz udova naših da je zapovedio ne samo da je umrtvimo, nego da se čak ni ime njeno ne izgovara među nama: A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što i dolikuje svetima; ni sramotne ni lude reči ili šale, što god je nepristojno (Ef.5,3-4). Stoga i ne može biti sumnje da strast bluda može biti istrebljena iz udova naših. Jer, apostol je zapovedio da je odsecamo kao i gramžljivost, praznoslovlje, smehotvorstvo, koje je lakše odseći.

63. Uostalom, treba da znamo da i pored sve strogosti uzdržanja, tj. gladi, žeđi, bdenja, postojanog truda, usrdnog čitanja dušekorisnih knjiga, mi ne možemo zadobiti neprekidnu čistotu celomudrenosti, ukoliko nam ne dođe u pomoć naročita blagodat Božija. Neka svako zna da je dužan da se neumorno upražnjava u navedenim podvizima samo radi toga da bi se, trpeljivo podnoseći žalosti od njih i privukavši k sebi milosrđe Božije, udostojio Božanstvenog dara oslobođenja od borbe ploti i od gospodarenja nadmoćnih strasti, a ne sa nadom da će sam po sebi, posredstvom njih, postići neuništivu čistotu telesne celomudrenosti, koju toliko želi i traži.

64. Želje sadašnjih stvari ne mogu biti savladane ili odbačene, ukoliko umesto njih ne budu prihvaćene druge, spasonosne. Stoga, ako želimo da istrebimo plotske želje iz naših srdaca, na njihovo mesto treba da posadimo duhovne želje kako naš duh, stremeći uvek ka njihovim predmetima, ne bi imao niti želju, niti vremena da obraća pažnju na prelesti prolaznih zemaljskih radosti. Kada se naš duh svakodnevnim upražnjavanjem u duhovnom delanju utvrdi u raspoloženju odricanja od svega, iskustveno će razumeti silu stiha koji svi mi često ponavljamo, premda ga samo malobrojni, tj. opitni poimaju: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Dakle silu i smisao ovoga stiha razume samo onaj ko, dostigavši do čistote tela i duha o kojoj govorimo, postane svestan da ga Gospod čuva svakoga minuta da ne skrene na pređašnje, i da desnicu njegovu, tj. da njegova sveta dela – On ograđuje. Jer, Gospod je uvek prisutan pored svetih svojih i to ne sa leve (budući da sveti muž nema ništa levo, tj. zlo), nego sa desne strane. A za grešnike i nečiste On biva nevidljiv, zato što oni nemaju desnu stranu, na kojoj je On obično prisutan.

65. Mnogo je stepena celomudrenosti, po kojima se uzlazi do nepokolebive čistote. Lestvicu takvog usavršavanja celomudrenosti ja razdeljujem na šest stupnjeva, koji se zapravo neprimetno prolaze, kao što i naše telo svaki dan neosetno raste, i bez našeg znanja izrasta do svoga savršenog oblika. Prvi stepen celomudrenosti je prisutan tamo gde se monah ne podvrgava smućenju od plotske pohote u budnom stanju; drugi, tamo gde se um ne zadržava na sladostrasnim pomislima; treći, tamo gde se pri viđenju žene ni malo ne uznemiri željom; četvrti, tamo gde u budnom stanju ne dopušta ni proste plotske pokrete; peti, tamo gde i sama tanana saglasnost na plotsko delanje ne ranjava um u slučaju kada rasuđivanje ili čitanje privodi na sećanje čovekovo rođenje; šesti, tamo gde ni za vreme sna ne biva smućen sablažnjivim maštanjima o ženama.

66. Potpuna celomudrena čistota se od početaka uzdržanja od pohotnih misli i pokreta razlikuje savršenim umirenjem plotskih uzbuđenja i pokojem. Savršeno sazrela celomudrenost uvek čuva nepomućenom i nepokolebivom čistotu tela i duše. Ona nije drugo do – svetost. To se dešava kada telo, prestavši da želi protiv duha, počne da se saglašava sa njegovim željama i vrlinom, i kada se oboje međusobno sjedine čvrstim mirom, i, po izreci Psalmopojca, kao braća stanu da žive zajedno (Ps.132,1). Tada i Bog prebiva sa njima, budući da se kaže da je u miru mesto Njegovo (Ps.75,3), tj. ne u buci rata i borbe sa strastima, nego u miru celomudrenosti i u postojanom pokoju srca. Stoga onaj ko se, kroz gašenje plotskih strasti, udostoji da stekne ovo mesto mira u isto vreme postaje i obitalište Božije.

Prepodobni Jovan Kasijan

Izvor teksta: Dobrotoljublje

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280