Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Čaj od šljiva – Srpski mentalitet je „Wiki“

 

Srpski mentalitet je „Wiki“

Kako se srpski mentalitet doživljava kada se gleda iz Londona, piše Lazar Džamić, poredeći sve to kao jedan operativni sistem mišljenja i delanja usled istorije, gena, navika, iskustva naših prostora

.

Srpski mentalitet je ‘wiki’

Najstabilnija pojava na našim prostorima je nestabilnost.

Na ivici Londona postoji železnička stanica pod nazivom Clapham Junction (Klapam Raskrsnica) – najprometnija stanica u Evropi. Srbija je to isto za svetsku i evropsku geostrategiju. Prolazna stanica za svaku hordu, buljuk i vojsku na svojim istorijskim napadima, povlačenjima i generalnim manevrima u beskrajnom geopolitičkom natezanju izmedju Zapada i Istoka.

Srpski mentalitet je wiki - Čaj od šljiva by Lazar Džamić

Kada su se doseljavali na Balkan, u vreme kada Evropa u modernom slmislu nije postojala, Sloveni su odabrali nezgodno mesto da podignu svoje šatore. Hiljadu i kusur godina nakon toga, Srbija se češće nego što bi želela nalazila u poziciji pijanog vozača koji blokira prometnu raskrsnicu: svima na putu, svima na smetnji…

Zbog tog i takvog položaja – i zbog nekih drugih istorijsko-političko-kulturnih razloga – srpski mentalitet i njemu kauzalni pogled na svet i osećanje nacionalnog identiteta, su, najkraće rečeno, zbunjeni. Naše srpske glave su ‘švedski sto’ sa raznoraznim jelima i svako od nas ima svoju omiljenu kombinaciju.

Pola milenijuma Anatolije je neosporno zabiberilo naš pogled na svet bliskoistočnim začinima; obrazovanje naše istorijske elite u Beču i Pešti je uvelo austrougarski nagon za birokratijom; naš tehnički rečnik je precizni nemački; Mediteran nas vuče ka spontanosti, komunizam ka dvoličnosti i kultu ličnosti, pravoslavlje nas gura u verski fundamentalizam, dok ispod svega toga tinja prekovoljno priznavanje ekonomske i mitološke (film, muzika, jezik…) superiornosti Anglosaksonaca.

Naš intelektualni operativni sistem nije ništa tako zaokruženo kao Windows, Android ili Mac OX; ništa što dolazi uredno spakovano u jednu kutiju. Naš intelektualni OS je ‘wiki’, a palimpsest sa mnogo slojeva, sve vreme beskrajno menjan i dopisivan ne samo od bilo koje ruke koja je bila na vlasti u odredjenom trenutku, već i od svakog od nas individualno, u našim običnim, svakodnevnim, raznolikim životima. Mladi uspešni profesionalac u Beogradu, na fantastičnoj plati u ekspozituri poznate strane kompanije, u skoro svakom smislu živi u drugom sistemu od bravara koji već godinu nije dobio platu u propaloj kvazi-privatizovanoj železničkoj firmi u Smederevu.

Otuda i fenomen ‘dve Srbije’, one gradjanske i one autoritarne, otuda izreka ‘dva Srbina, tri partije’, otuda naša nesloga. Mi možda mislimo da postoji nešto što se može nazvati ‘tipični Srbin’, ali taj stereotip pada u vodu već sa prvim cugom vinjaka za bilo kojim kafanskim stolom bilo gde u zemlji. U suprotnom, naše kafanske rasprave ne bi bile tako glasne. Ljudi koji se slažu u svemu, nemaju potrebu da viču.

Razlika izmedju nas i Engleza je, ovde, značajna. Ostrvo, uglavnom izolovano od Evrope, ali dugo pod raznim okupacijama (Rimljana, Angla, Saksonaca, Juta i Frizijaca, pa onda Vikinga i Normana). Čak i tu, mnoge socijalne, poljoprivredne i administrativne navike starosedelaca su zadržane i čak aktivno kopirane od došljaka. Svi su oni, istorijski, bili istog ili sličnog porekla. Kontinuitet je, nekako, uvek u pozadini.

U modernoj Britaniji, nacionalna konverzacija odjekuje po periferiji. Niko ozbiljno ne razmatra alternative kapitalizmu (uredjenom, ne neoliberalnom), vladavini zakona, borbi protiv korupcije, pravu na slobodno mišljenje i primarnosti institucija. Ljudi manje viču. Njihov operativni sistem je malo uredniji.

Što sam duže ovde, sve više mislim da odgovor na naše istorijsko pitanje ne zavisi toliko od privatizacije ili konkurencije (još bolje nego privatizacija), nego od stabilnosti. Jedini problem je što i dalje nisam siguran da li je to polazno mesto ili destinacija: uzrok ili posledica svega ostalog?

Ako je, kako kaže Aleksandar Hemon, glavni strah nacionalista onaj od asimilacije, onda se naši ne moraju bojati. Ne može se asimilovati nešto što nije precizno definisano. Najveća nacionalistička laž je ta da smo mi posebni. Nismo. Samo smo posebno zbunjeni.

 

Lazar Džamić

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar