Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Kaktusiranje ili čekanje dok stojim u redu kao kaktus

Šta radite dok stojite i čekate kao kaktus da se stvari odigraju mimo vaše volje. Kako kaktusiranje koristim dok sam okružen čekačima i redovima

 

Čekanje. To je ono stanje u kom, realno, pa i praktično, ne radim ništa. Apsolutno. Obično sam element nekog konačnog niza, koliko toliko sličnih elemenata, takozvanih čekača. Niz je fakat dinamičan, s vremena na vreme se redosled elemenata poremeti, mada je poremećaj gotovo beznačajan. Prvi element napusti niz, na njegovo mesto dođe drugi, i svi se pomere za jedno mesto, ka opšte željenom mestu u nizu, onoj poziciji iz koje se niz napušta.

Kaktusiranje ili čekanje dok stojim u redu kao kaktus - Tokidoki-Hello-Kitty

Skupovi čekača formiraju se bezmalo na svakom mogućem mestu. Pijaca, prevoz, doktor, učionica, pošta, banka, opština, kafana… Samo bolja mesta dozvoljavaju čekanje u sedećem položaju, inače trpe noge. Bez obzira na kvalitet mesta, trpe živci. Spoznaja da ću neko, neodređeno vreme provesti ne radeći apsolutno ništa, i da to „neodređeno“ zavisi od sposobnosti, raspoloženja, volje, zdravstvenog stanja, itd. nekog nečekača koji vlada nizom i njegovom dinamikom, garant izaziva u meni disbalans u lučenju hemikalija iz nekih žlezda. Znači, ja apsolutno ništa ne radim, ali moj organizam radi. Zveram napred, pa onda malo nazad, ne bi li utvrdio neki zakon dinamičnosti, a u stvari, svo to gledanje treba da me uteši, kako spreda tako i od pozadi. Džaba, naročito kad uočim retke elemente niza kako im neke žice vire iz ušiju, pa nestaju po torbama ili jaknama. Ljubomora mi proradi što oni svoju hormonsku ravnotežu ostvaruju internim muziciranjem. Po pravilu su za par mesta udaljeni, pa ne mogu ni malkice da čujem. Opet se tešim, garant slušaju neko đubre od muzike, samo bi mi išlo na živce.

Idealno je kad prvi ispred mene, ili eventualno drugi, raširi neke novine. Tad mogu da kradem, a da u stvari ne činim ništa loše. Kradući novine, činim loše, ali po sebe, prelećući po skarednim naslovima (najveća slova, najuočljivija, s obzirom na daljinu uočavanja) koji govore ko je koga i kako ubio (obično rođačka hronika), ko je koga, kako i koliko, poharao (rođaci nekog drugog nivoa). Domaćin novina po pravilu, samo preleti sportske strane, a na njima ima najmanje zla i zločina. Tek ponekad pišu o nameštaljkama utakmica ili drogiranim šampionima, a to deluje benigno u odnosu na rođakanje, skup aktivnosti koji se sastoji od sekiranja (rad sekirom), nožakanja ili pištoljanja. Ponekad se raširi, na izvol’te tzv žuta štampa, a tamo iz nje, kao iz masnog bureka, cure silikoni, kolageni, veštačke kose, nokti, trepavice, inplanti. Ko je koga, ko je kome, ko je s kim, ko nije a mogao je, ko jeste a nije. Sajberifikacija. Sve u svemu, ni kradena štampa ne utiče pozitivno na disbalans hemikalija.

Prihvatam, konačno, da sam sam sa sobom (ne i kuhinjom i kupatilom) utaknut u niz za trošenje vremena, sa jednim jedinim ciljem, da dođem do prilike, pozicije iz koje se niz napušta, koliko toliko obavljena posla. Ili delimično obavljena, što ne mora uvek da bude loše, pošto povratak sa „dopunom“ može da dozvoli protekcionizam-ono kad se ne priključiš osnovnom nizu, već s boka, iz prikrajka udaraš direktno na kontrolora niza, a čekačima daješ umirujuću dozu informacije da si već čekao, sad samo da predaš nešto.

Ovi oblici čekanja su organizovani. Međutim, postoje i latentno mnogo gori oblici čekanja, kada se niz elemenata ne vidi, ali znaš da postoji. Čekanje tog oblika isto zavisi od kontrolora niza, koji se uvek oličava u čarobnoj reči sistem, koja ima sve elemente nekog makro, ili mikro, kosmosa-ogroman je, beskonačan, haotičan, ima mnogo više tamne materije nego vidljive, u biti je izuzetno hladan, nepristupačan, ako bi pokušao da ga dosegnem sigurno bi me ubio nekom radijacijom, ili bi me spičio neki njegov asteroid ili sličan bolid. Za taj kosmos, čekač je samo vanzemaljac, alien, smor, buba. Ali jedno bez drugog ne mogu. U biti, taj kosmos je u stvari nastavak niza, u ovom slučaju niza kontrolora niza. Čekanje u nekom, da kažem prostom redu, pred vidljivim kontrolorom, samo je prvi korak onog pravog čekanja, to su kvalifikacije za ligu šampiona. Izlazak iz vidljivog niza, to je ulazak u nerešivi lavitint, u kom je svaki sledeći korak, ako ne pogrešan, ono bar kljakav. Vodi negde, pitaj Boga gde. U stvari, pitaj sistem gde. Pa tako, koračaš, a u isto vreme čekaš, da prođe dovoljno koraka (vremena), mada ne znaš koliko, u kom pravcu. U tom koračanju izgubiš pojam o tome gde si, osim generalnog saznanja da si u nerešivom lavirintu, nemaš orijentire (čekače) ni spreda ni straga, pa nemaš mogućnosti da uzgajaš lažne nade. Žlezde rade, ali podmuklo, stalno špricaju, ali male količine, taman toliko da možeš dalje da koračaš, ali da ne posegneš za odustajanjem. Nema ni one elementarne informacije „prešao sam skoro pola“, ili „skoro sam tu…“. Nema. To su tabui. Najgore od svega je, što i kad dočekaš nešto (nekog) iz tog kosmosa, to (taj) ti obavezno otvori novo mesto u nekom novom redu za neko novo čekanje. Nova galaksija. Lepote svemira.

Shvatam ja da je čekanje jedan oblik dresure. Ponašanje u tom čekanju je mera vernosti. Nadgradnja je kad elementi niza počnu sami da osmišljavaju varijante u kojima „čekaju da se nešto desi“ ili „da se nešto promeni“. Virtualna čekanja fiktivnog spasenja. A kažu strpljen-spašen. He. U stvari, dresiran-spašen, disciplinovan-veran. Dobar-loš(-zao). Zavistan-besporočan. Neukvaren-kvaran do bola. Bolje da stanem sa ovim asocijacijama, dok su još pristojne.

Nema ‘leba od čekanja. Plan B? Ako nisi element niza, onda moraš da budeš kontrolor. Da bi bio kontrolor, naravno, moraš malo da sačekaš. I žlezde da sačekaju, da se ne prerade. I živci. Opet, i da dočekam, bilo bi otužno da tada sebi priznam da nisam stvoren za kontrolora niza. U biti, odmah bi počeo da podrivam sistem. To je arhetipska sklonost ka destrukciji neslobode. Muka je to jedna, neopevana.

Ostaje plan C, ili V. Sad i odma’. Bez čekanja. Bez zavisnosti od kontrolora nizova, bez gubljenja vremena. Može li se to? Samo deset prstiju, nešto istrošenih žlezda i živaca. A da, i mozak, u nekom „stanju“. Sem što to (plan C/V) vodi u samoizolaciju, otuđenje, izopštenost, drugih posledica, naizgled i nema. Za utehu, nema ni gubljenja vremena. Nema pripadnosti nizu, nema utapanja u svekolikost. Ima naprezanja žlezda, ali to je neka druga frekvencija. Ima trošenja živaca, ali se bar zna svrha. Kao usamljeni kaktus u pustinji. Stalno izložen mogućnosti da ga neka kamila, slučajni prolaznik, zapiša. Bodljikav, pristupačan samo retkim primercima insekata. Srodne duše. Ali, bodljikav, preteće bodljikav, snabdeven velikom količinom tekućine, tako da je svaki disbalans hemije nemoguć.

Kaktusiranje. Lek za čekanje. Samorazvoj. Self-development, kako moćno zvuči. A štedi i vreme. Izgleda šašavo, ali deluje. Tera inat prevozu, pošti, banci, šalterima, kafanama, doktorima, sistemima, onima ispred i onima iza, ne dira te dok ga ne diraš. Možeš samo da ga gledaš, sa pristojne udaljenosti. Možeš da probaš da ga iščupaš, ali garant će da boli. Kaktusiranje ništa ne traži, samo daje – simbolizuje apsolutnu slobodu. Možeš ga ignorisati, ne smeta mu, može ti se i svideti, ni to mu ne smeta. Ništa mu ne smeta, osim neke zle slučajne kamile sa bešikom velike zapremine. Pa i to, pošto ga ne tera u red, poredak, niz, sem lošeg mirisa, ne pravi neke značajne smetnje.

Svi uslovi su tu. Samo je pitanje izbora, plan A, B ili neki treći. Za sve je potrebna moć transformacije. A da, i žlezde, i živci. I mozak. I osećaj potrebe za slobodom, slobodom izbora trošenja vremena, pa i šire. Za kaktusiranje treba najmanje transformacije. Rizik je veliki, a samo kaktus zna da li se i isplati. Da li je to dovoljno? Šteta što kaktusi ne govore.

Kad stanem opet u neki red, treba samo da zamišljam da sam kaktus. Obzirom da su svi moji redovi locirani u urbanoj pustinji, nema opasnosti od kamila. To je samo pola sreće, pošto ima zapišivača. Možda me pohodi neki insekt, i to je to. Neću obrađati pažnju na one sa žicama što im vire iz ušiju, ni nosače fraj štampe. Radiću na sebi, u sebi. Smišljaću nešto, bodljikavo. Teze bi valjalo pribeležiti nekako, ali to može prouzrokovati razna podozrenja, sumnje ostalih čekača. Pa šta onda? Važan je samo balans hemije, pa i fizike i matematike po malo.

Ako ne mogu da ih pobedim, treba da im se pridružim. E to pridruživanje, u njemu se krije sloboda. U načinu na koji se pridružujem. Tako da ostane deo nepopravljivosti, neizmenjenosti, za seme nekog vida slobode, anti pokornosti. Neka bodlja, koja malo preti, a malo i bode. Prema zaslugama.

Mikser

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: