Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Kritika ili nešto lično – ljubav i romantika

Kad ljubav i romantika postano nešto lično, kritika tu nema šta da traži

 

 

Samo vas slušam. Tačnije, čitam. „Ljubav…“, pa „Ljubav…“, ko o čemu baba o uštipcima. Aman. Tolike reči, složene, te ovako, te onako. K’o da se radi o Lego kockicama, pa čija će figura da bude lepša.

Toliko tona uškrabanog papira. Kakva bi to samo lomača bila.

Kritika ili nešto lično - ljubav, romantika i muzika

Čemu? Ima li smisla? To su nepregledne naslage patnje, čežnje, okeani suza. To je, Bože me oprosti, stalno na ivici nekog suicida, te on se ubio zbog neuzvraćene ljubavi. Te oni su popili otrov. Mislim. Bolje da su se tukli, sve bi ih isfolirali, ovako, to sa tim trovanjem? Šta reći.

Ili ona što ga je videla jednom, negde na nekoj železničkoj stanici, i posle toga mu trideset godina piše ljubavna pisma. Da je bar godinu dana odvajala kintu na stranu, ne kupujući mastilo za penkalo i ’artiju, skupila bi valjda za tu voznu kartu.

Ili onaj lik, „…kamen gori, val se pjeni…“. Kamen gori, pa šta je on radio, gasio kreč, i baš mu se tad javilo da su oni, kao, zaljubljeni. Idi, begaj. Sve sam manijak do manijaka.

Frano Lasić – Zagrljeni

httpv://www.youtube.com/watch?v=SNA3HO9sJ-Q

A tek one micke što imaju osećaj insekata u stomacima. Pa koliko su morale gusenica da pojedu? Koliko, more, ima li neko neku zdravu, čuj zdravu, predstavu o tome. I šta bi bio vrhunac ljubavi u njihovom slučaju. One, s oproštenjem, blago natrćene a iza njih dragani sa mrežama za hvatanje leftira. Pa svaki uhićenik, jedan dokaz ljubavi više. Da se više nikad ne obriše…Dajte dragom malo toalet papira.

Slušam, čitam, sve čekam o’ladićete malo. Jok. Ljubav, pa ljubav. Samo riječ, i ništa više, obična slova papira. Kako da ne. U stvari, kako da da. To i jeste reč, ali nije to to.

Pa idi, idi, ne vraćaj se više. Pa onda gazi, gazi mala sitno nožicama, pa ne klepeći sa nanulama. Ovo k’o da je neki fitness trener smišljao, samo još i da im je propisao dijetu. Gde to vodi, ljudi?

Ima li neki iskren ovde. Balaševiću, ti sedi. Ti si od onih sa granica pomračenja uma, ubi čoveka zbog bagrema. Jes, simbolika, ali aman, vrati mu istom merom, nađi neki šimšir gde se on begenisao, ’de bre ubi čoveka. Sedi, more. Vasa Ladački te je skrozirao, alkosa si napravio na narodnog heroja, i sve to, kao zbog ljubavi. ’ajde, mani se te foliraže.

Priča o Vasi Ladačkom – Djordje Balašević

httpv://www.youtube.com/watch?v=28K9zuP7e5I

Boro, ti si rekao tvoje, sa onim priča o ljubavi obično udavi, ugnjavi, ni sam više ne znam šta bolje pasuje. Da ti nisi upoznao slučajno onog Vasu Đoletovog, imate isti krug objekata jednolične namene, za slučaj žeđi i srodnih poriva.

Kako Bregu promašiti. Njegova ljubav prema…mjjjjesec-u, koji se u njegovim ljubavnim pesmama pojavljuje više od žena krajnje je simptomatična. On je neki lunofil, šta li? More…

Bijelo dugme – Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš

httpv://www.youtube.com/watch?v=twwtAFFsfXY

A Toma? I Branka, i Mirjana, pa Ciganka, Aleksandra, Ana, Anđela, Danka, Dijana…tek sam stigao do D, a on već pretek’o i samog sultana Sulejmana…

Bio jedan moj pajtos u srednjoj školi, kao bolesno zaljubljen u neku cica micu. A ona ništa. ’ladna k’o sladoled. Ma još gore, kalibrisana nula. I on, moš misliti, zbog nje polupao gitaru. I sad kao, cela škola zapanjena. To je kao, izraz ljubavi. A ja, što sam svirao usnu harmoniku, šta ja da radim? Mislim, kako da izrazim ljubav nekoj lomeći mi omiljeni instrumenat. Ili zam isli nekog ko svira tubu, pa njemu bi trebao čekić, nakovanj, antifoni za uši, naočare za sunce, mislim za sprečavanje varnica da ga oćorave…A orguljaš? Morao bi demolira katedralu. Kakve su to samo egzibicije. I sve, kao, ljubav. Amour…O da, ko se sad nije setio onog tvora iz crtaća koji ganja mačku, taj verovatno nema pojma šta je crtani film… A kamoli ljubav…prema crtaćima, mislim…

Tek one scene. Zalazak sunca. A oni okrenuti leđima ka nama, a licima ka nandžarastoj loptekanji… A između njih, valjda ljubav. Ili skembali po parče pice i flašu coca-cole, a u stvari su vegani, pa da ih niko ne vidi. Pa i ako ih vidi, da ne prilazi, jer … oni su trenutno… to… u ljubavi… šta li. Bože, bože … Foliraža ima bezbroj oblika, za razliku od te…kako da kažem… ljubavi.

Ili ono, peščana plaža, sumrak, ona sedi nadomak plićaka, okrenuta ka moru. Pesak žut, žut bre, žut bre u…(ovo je Pericina komparacija), uz vodu vlažan, resto suvo. Nema vetra, jerbo da duva, ne bi se ništa videlo, ko nije u Ulcinju na velikoj plaži doživeo to sa vetrom, taj je džabe išao na more da uživa… Nego, ona, okrenuta ka moru. Tamo negde na pučini (to se ne vidi, mora da se zamisli) preko bare, tamo je negde njen dragi. Ona čezne. Ili on njoj udara čežnju, ali bolje zvuči kad ona čezne. Mora da postoji neka patnja, neki bol, duševni bol… to je esencija ljubavi. Cvrc.

Nema ništa od toga. To, ljubav na daljinu, ma idi. Plivaj sestro, skači u more i plivaj, pretvori se u sirenu bre, al’ ga nađi. Ili još bolje, uhiti ga u švaleraciji, tek tada ćeš da vidiš šta je ljubav. I još po nešto.

A tek varijacije na temu. Ona šeta obalom reke, te obalom potoka, te obalom jezera, te jezero prirodno, te veštačko, te manula se voda, prešla na livade, pa proplanke, a livade mirisne i cvetne… Pa nema više geografskih pojmova, reljef je siromašan koliko god bogat bio. A sve smo bliže Nacionalnoj geografiji, što smo dalje od ljubavi. Zar ne?

Ima i one fore sa cvećem. Kao „Ružo moja, ružica si bila…“. Sve sami biolozi, fanflores, ovo mu doće k’o dijagnoza. Ja se i na one hibridne ruže iznabadam, a kamoli na ove domaće…I sad kao tu je ljubav. Pa jeste, krv lipti, boli k’o u oko, nije da nije. A tek što miriše. Koje preterivanje. Koja diskriminacija među cvetnom populacijom. Gde su tu kaktusi, fikusi… More čist rasizam, ružoizam. A muškarci obični uvlakači…

Bijelo Dugme – Ružica si bila

httpv://www.youtube.com/watch?v=s3rayOZULWE

Ne mogu više to da podnesem. Ljudi, ljubav je sve samo nije preterivanje. Sve, samo ne bol, patnja, čežnja. Verujte. Bol je bol, patnja je patnja, čežnja je baš to. Kao, on nju sanja, večito. Ali kad se probudi, nje nikad nema. Pa ko mu je kriv. Mnogo gleda televizor, mnogo čita „ljubavnu“ poeziju. Sve to da ukine, počeće da sanja normalne stvari, ovo što on sanja, to očigledno ne postoji. Ali izgleda da on to baš i hoće, smišljeno sanja nešto što ne postoji. Cvika. Za sebe. Nema tu humusa za ljubav da nikne, cvećarski rečeno…

Ljubav nisu reči. A kamoli kombinacija reči. Mislim, šteta je to, koliko samo ima dobrih kombinacija… Ali džaba, ovde se ne radi o kladionici, ovde je u pitanju nešto drugo.

Šta da radimo sa onima što bulje u čašu s vinom, te lome čaše, te ruke im krvave. Te masa u transu, te cigani ovamo, te džipsi kings, i sve to, kao ljubav.’oćeš, more. Komercijala. Pa je l’ onaj blek panter stalno ponavlja „emocija, kardio“, šta god da ga pitaju. Kako si? Emocija, kardio. Ko ti bre zapali kafanu? Emocija, kardio. Stvarno? Šta je to neki italijan, kad se tako zove. Kako se zove? Emocija, kardio. Da, to zvuči italijanski. Nego, kad opet otvaraš kafanu? I tako, u krug. Krug oko stola, oko šanka, krug od čaše okrenute naopačke, kad zaljubljenik presisa. More, sve fol do fola. Sve fol emocija, fol kardio, nije fol samo lova.

Miroslav Ilić – polomiću čaše od kristala

httpv://www.youtube.com/watch?v=DbmldwXV9LM

Ljubav. Ima je, to znam. U mikro i makro svetu. Kako da kažem, svugde samo ne tamo gde su ljudi, ovi današnji, ne znam za buduće, nisam baba Vanga. Ne znam ni za prošle, nisam iz dinastije Topalović-Krkobabić, mada ova druga dinastija ima u korenu krkanje i babe,hmmm.

Mikro svet. Imate pogled. Pogled kao pojam, usmeren snop svetlosti koji moje oko prima. U tom snopu je lik, predmet, slika odnosno sve ono što moj mozak obrađuje. U tom odaslanom pogledu postoji mrva. Stid. E to je ljubav. Znači, nema slike, ali mozak obrađuje. Onako, reklo bi se, na prazno. Ali daleko je od toga.

Ili sličan primer iz mikro sveta. Imate oko. U njemu je zen. U njoj je čioda, sa crnom glavicom (figurativno, pesnički). Poklapa otvor zenice. Ali nikako skroz. Ako na sve to još hoćete ljubav, morate da zažmurite. Samo tada je sve crno, apsolutno crno, veliko i beskonačno. Ne smeta vam ništa u tom trenutku, ni čioda u zenici, ni crna glavica koja vas oslepljuje. Ljubav je tada na dnu vaše očne jabučice. Nemoguće ju je videti, ali tu je. I ne boli, verujte. Naprotiv.

Makro svet. ’ajde sad, svi da gledamo u nebo. Noć je. Mora tako, videćete zašto. Gledajte bre, gore, nemoj sad da se folirate. Svi gledamo u nebo, jel tako? Tako je. Je l’ vidimo mesec? Vidimo. Je l’ pun? Pun je. E onda ništa. Moramo da čekamo da mesec bude ojeden. Bar malo. Ljubav je upravo onaj ugrizak od meseca, koji se ne vidi, ali mi znamo da postoji. Malo sutra mi nešto znamo. Mi samo hoćemo da je to tako. Otkud mi znamo, možda je u međuvremenu nešto roknulo u mesec, odvalilo parče njega, a mi tripujemo, kao mlad je, kao tri četvrt. Ma jok, u stvari, poenta je u objašnjenju ljubavi, manite ove katastrofične sentence.

’oćete neki primer iz fizike? Možete da hoćete koliko god hoćete, tu nema ljubavi. Kao ni u matematici. A naročito hemiji. Najviše volim one što kažu „odma’ se između nas razvila neka čudna hemija…“. Jeste, alhemija, starleta namirisala bimbu sa buđelarom, pa se pravi školovana. Ili stara koka upecala mlado pilence, a za sve je kriva „neka čudna hemija“. Nije nego. Bar da lociraju granu, ono, organska, neorganska, nama sa strane bilo bi mnogo lakše. Da se zgadimo, mislim.

Zdravko Colic – Ti si mi u krvi

httpv://www.youtube.com/watch?v=GC7kEN16PiM

Nemam primer iz sveta. Imam, ali se još lomim da li da ga podelim sa vama. Nekad baš valja ljubomorno sakriti sebe od sveta. Al’ ja nisam od te fele. Otvaram se, večito sam gladan pažnje. Mora da sam slabo bio mažen kao mali. Bolje i to nego nošen pa ispušten. Kao. Ko zna šta je bolje? Nego, ovako. Imate dodir. Osećate ga, osećate prste na obrazu, ili po kosi. Niste valjda toliko drveni da ne osećate prste. Možda možete da osetite toplinu dodira. Možda. Ta toplina, to nije ljubav, to je tek ono, kao u dečijoj igri sakrivanja stvari, „hladno, hladno, malko toplije, mlako…“. To je tek mlako. Ono što je vrelo, to je jeza koja vam prostruji kičmom. Ako prostruji. Sećate se, ne vidi se, ali znate da je to to.

Sve je ređe ljubavi. Lakše je naći detelinu sa četiri lista, čak i na Kalemegdanu. I to noću, pa još ispod nekog drveta, gde slabo šta raste osim pikavaca i limenki. Sve smo manje raspoloženi da pazimo na ljubav. A ona to jeste. Pažnja. Ne žrtva, ne trpljenje, ne ubistvo i samoubistvo. To je zloupotreba ljubavi. Ili oni čuveni završeci u bajkama „…i živeli su srećno i u ljubavi do kraja svojih života.“ Happy end. Živeli su srećno, da, ali u dvorcu od dvesta soba, sa poslugom, da jedu i piju i izležavaju se koliko god hoće. Pa kad se ne izležavahu, malo su jahali, malo su se vozili na jahti, ili za promenu u nekom oldtajmer kabrioletu. Pričamo o princu i prinćipesi. U čemu je sreća, u presvlačenju više puta dnevno? U gala prijemima, žurkama, bahanalijama? Srećno i u ljubavi…Gde bi tu bila ljubav, ako nije prema nekom ekstremumu, što u biti nije ljubav, već zloupotreba iste.

Sve smo manje jaki za ljubav. Žene se sve više, s oproštenjem, kurče, muškarci su sve više lepi k’o devojke. Ljubav nas, evolucijski, sve manje tretira kao nešto podobno.

Prebrzi smo postali za ljubav. Ona ima svoj ritam. To nema veze sa ritmom pulsiranja svemira, to nema veze sa otkucajima srca. Svaka, bukvalno svaka, ljubav ima svoj sopstveni ritam. Na nama je da se u taj ritam udenemo, kako god znali ili ne znali. Inače, pesma prođe, a mi ostajemo gluvi kod ušiju, nekako kao po pravilu.

A ljubav se stalno događa. Ko nam je kriv što je sve lakše zloupotrebljavamo nego što je živimo. Eto, večeras. Vraćao sam se, najeden pravom krompirušom. Uvek se vraćam istim putem, stazama i parkinzima koji su paralelni sa Vidovdanskom ulicom, gde je moj hotel. Tek po koja ulična lampa. Kad sam bio na dogled hotela, pored mene se zaustavi neki krš karavan, barem dvadeset godina star. Iz njega istrča oniži, postariji čovek.

„Khardiolog…hardio…“, izgovarao je nešto prilično nerazgovetno, ali se kretao u mom pravcu. Stao sam, okrenuo se ka njemu…

„Prijatelju…khardiolog…gde je…“

Nemam pojma, rekoh, prijatelju ja nisam iz Doboja… Džaba. On je nastavljao:

„Prijatelju, khard…kardiolog, ovdje je negde…ima, sigurno…“

Iako su mu oči bile pomućene uzbuđenjem, iako mu je izgovor bio mucav i nerazgovetan, iako jedva poznajem Doboj, osetio sam čudnu potrebu da mu se, nekako, ko bi znao kako, nađem u datoj situaciji.

Okrenuh se ka staroj tvrđavi, odjednom sam video u sećanju da je u podnožju brda gde je bila tvrđava neki dom zdravlja, bolnica, neka zgrada ispred koje ima ambulantnih kola…Prijatelju, vidiš gde je tvrđava?, pokazivao sam rukom…

„Ne, ne…kardiolog…privatni…ovdje mora biti…“

Ma gde ovde, muko moja, sve same zgrade. U ruci je stiskao papirić…Zgrabih deo koji je bio slobodan te ga okrenuh. Pisalo je „hotel Integra“. Moj hotel, mislim, tu sam smešten. Priajtelju, okrenuh se skroz na drugu stranu od tvrđave. Eno hotela, vidiš tamo, ono što svetli na raskrsnici, to ti je hotel. Taj ti je kardiolog u hotelu?

„Ne, prijatelju, na dvjesto metara ispred…ima neko osiguranje…“

Znam, Nešković osiguranje, znam prijatelju. Ajde idi ovde levo, pa opet levo, pa polako, videćeš to Nešković osiguranje, sa leve strane…

„Kako reče, lijevo…pa opet lijevo…pa gdje onda?“

Polako, polako, stigao si. Slušaj me. Sedi u auto. Ideš odma’ levo. On klimnu „Lijevo“. Tako je, pa pravo, dokle se može. Pa tu opet skreneš levo. „Opet lijevo.“ Tako je, prijatelju. I onda polako, gledaj na levu stranu ulice, videćeš tog Neškovića…Već je sedeo u kolima. Valjda je skontao. Daj Bože. Ostao sam da vidim, hoće li skrenuti. Hoće. Jarca, isek’o je nekog, taj mu silno zatrube, ovaj poče da poskakuje, valjda se prepadnut još više prepao. Samo da skrene opet levo.

Uhhh. Okretoh kao hotelu. Jedva sam čekao da zapalim cigaru. I sad mislite da vam sve ovo pričam zbog moje ljubavi prema nikotinu. Ne, naravno.

Ljubav je bila u tom čoveku. Tačnije u njegovom pogledu koji je iskakako iz iskolačenih i zamućenih očiju. Još tačnije u njegovim drhtavim rukama, još još tačnije, ljubav je bila u toj sili koja je izazivala drhtavicu. Sećate se, ne vidi se, ali je tu. Ljubav je čučnula u strah tog prijatelja, kolačila mu i mutila oči, tresla mu ruke, mucala mu govor. Ljubav, užasna ljubav, teška, oročena, možda do kraja dovedena.

Ljubav je u duši. Ne meri se dok ne dođe do kraja. A ono neki kažu, duša ima dvadesetak grama. Ako je i tako, bar pola je od ljubavi, ako je pola od mržnje. Pa je gram taj koji će da prevagne. Pa će ljubav sa anđelima, ako ne sa đavolima. Ali svakako će negde. Sila je to.

Ja svašta rekoh ovde večeras. I kao što se pitah na početku, da se pitam sad, na kraju. Ima li smisla?

Moje tri ljubavi. Neko će reći, auuu, velika duša. Ne. Prosta, prečesto skrušena, trokira na nekom međukoraku toga puta do nevidljivog. Vreme je da se moje tri ljubavi preko zamišljenih dodira, kroz moje otvorene zene, usade onako stidljive, po ko zna koji put u moju dušu. A ja, srećan da ih zamišljeno zagrlim. Za još jednu, laku noć.

Mikser

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: