Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život

Limunovo drvo

 

Limunovo drvo

Jedan mali dečak Petar ili Pjotr kako ga majka u oba slučaja sa ljubavlju zove i jedno limunovo drvo iz Garden centra

 

„Ovo je cvet, jedino. Iako imaju, kao i sve biljke, latinski naziv, Orchidaceae, on potiče od grčkog-όρχις.“ Kako je rekao orhis, tako je postiđeno oborio glavu, verujući da znam šta to znači. Blago rumenilo sa čarobnih cvetnih papučica zaposedalo je dečakove obraze. Kao da ga je njegova omiljena biljka nekim čudom umivala svojom somotskom bojom.

„To je zbog izgleda njihovog korena“, sada se već obraćao biljci, „podseća na…znaš…“, isčeprkao je prstima malo zemlje u dlan, da bi otkrio, da bi samnom podelio svoj trenutni stid.

„Znam“, hvatam ga za ruku, kao da se bojim da će nauditi toj, njemu svetoj biljci. Tad još nisam znao puno toga, a najmanje sam znao da on, Petar, biljkama ne može nauditi.

Limunovo drvo - kratka priča Mikser

***

Majka ga doziva po imenu, tada nisam znao da ona za njega ima dva, ravnopravna imena. Petar, kada nisu sami, i Pjotr kada svet ne dele ni sa kim. Njegova majka, ruskinja, oslovljavala ga je istom količinom ljubavi bez obzira da li je koristila srpski ili njoj maternji oblik imena. Kao da je ta njena uporna dvojnost u dozivanju trebala da nadoknadi činjenicu da dečaka otac nije oslovljavao. Nikako.

***

„Ovde sam, gotovo svo svoje slobodno vreme. On ovde ne dolazi, teško mu je da se penje, kad je…znaš…pijan. Ovde sam miran.“ Otkrivao mi je svoje pribežište. Potkrovlje kuće, do koga se stizalo uzanim dvokrakim stepeništem. Stajali smo na betonu, po kome je Sunce uspevalo da našara pravilne pruge. I krajevi tih pruga završavali su se saksijama muškatli, koje su se gasile, i jasmina, koji su se budili. Tada sam pomislio da su se biljke obradovale kada su mu čule glas, kao što to obično čine kućni ljubimci.

***

Nije se odazvao na poziv, ali je vidno ustreptao. „Hajdemo, Irina me treba. Da li si upoznao Irinu?“. Ne, formalno se nisam upoznao sa Petrovom majkom, do sada. Čuli smo se preko telefona par dana pre mog dolaska. Samo par razmenjenih rečenica nije moglo da nagovesti ništa. Mekoća njenog srpskog, i često podpomaganje sa „slыšьte menя“, tek su mogli da mi potaknu znatiželju.

***

Kuća je bila stara. Danas je na periferiji, a tada kada je podizana, pred drugi veliki rat, bila je letnjikovac, izolovano vikend pribežište, optočena božanstvenom tišinom i mirom, tek pokadkad gotovo sporadično narušenom lepetom krila kakvog para barskih ptica. Ostarela, kuća je usput, kroz vreme izgubila puno svoje fasade, sav mir i spokoj. Grad joj se preteće primakao, sveže asfaltirana ulica kao da je trebala da najavi njen skori nestanak. Dvorište je bilo veliko i široko. Sve što ljudi odlažu iza kuće, kutije od starih televizora, kartoni u kojima se dovoze novi frižideri, razni limovi, gomile cigala i šuta, daske i daščice, nešto što je nekad bio veliki seoski bicikl, kofe, plastične kante i po koje bure, sve je to bilo u dvorištu, odvajalo kuću od sveta koji neumitno prilazi. Dvorište je svojom ružnoćom odvlačilo pažnju od kuće, njenih stanara, njihovih međusobnih odnosa i pojedinačnih priča. Samo hrabrost je nedostajala da se zakorači u to dvorište kojim odavno nije gospodario čovek, već dva iskežena, ofucana kerbera, dva neuspela pokušaja mešanja dobermana i nekog valjda lovačkog psa.

Psima je gospodario Petrov otac.

„Vi ste…?“.

„Iz centra…“

„Ooo, država se sekira. Marš tamo. Marš!“ Nije dopustio da dovršim predstavljanje. Marširanje je bilo namenjeno psima, mada u prvom trenutku nije tako izgledalo. Oni su reagovali na to, mnogo bolje od mene, pre mene su se okrenuli i nestali po dvorišnim budžacima.

„Uđite…slobodno…nemojte im pokazivati da se bojite. Na kraju krajeva, vi ste država, nema čega se boji država.“ Nisam ni čuo baš najbolje sve duhovitosti i zajedljivosti. „Sigurno tražite Irinu…ona vas je zvala. Ja nisam. Tu je, valjda. Idite u kuću…“. Omanji pedesetogodišnjak obraćao mi se dosta tiho, jedva razgovetno. Nije ni doviknuo ženu, samo me je propustio napred, klimao par koraka za mnom, nešto brundao, i brzo nestao u dvorištu. Da se nije prodrao na pse, gotovo nikad ne bih poverovao da je robijao devet godina, za ubistvo sabrata po kocki. Dvorištem je išao bos, bez kakve majice, košulje. Samo u masnom radničkom kombinezonu, tregerima prego kože, izlizane od provlačenja kroz život.

Brzo sam šmugnuo kroz vrata. Nesmotreno sam pokazivao strah, i Petrovom ocu i psima. Nije mi bilo teško, naprotiv, gotovo da mi je strah pojačavao čula.

U trenutku sam se našao u kući. Vrata su bila širom otvorena. Toliko su bila otvorena, kao da ih godinama niko nije ni zatvarao. Ulazni hodnik bio je pun teške senke oktobarskog popodneva, ali je ponosno pokazivao pravo na kuhinju. U njoj, blistavo čistoj, bila je žena, za par prstiju višlja od Petrovog oca, nagnuta nad ogromnom vanglom, sa obe ruke uronjene u testo. Barem dva i po kilograma brašna. Toliko testa nisam video od poslednjeg bombardovanja Beograda devedeset devete.

Žena me nije primetila. Ali jeste dečak, Petar, koji je stajao na početku stepeništa koje je vodilo na sprat. Pokret rukom govorio mi je „Dođite“, na šta sam poslušno reagovao, gledajući da ni jednim jedinim potezom ne prekinem ono, gotovo sveto, mešanje testa.

Odveo me je pravo u potkrovlje, u svoj svet, u mesto sve njegove radosti, spokoja, mira. Odveo me je iz jednog nestvarnog u drugi nestvarni život. Nesebično ga je otvarao predamnom, kao da se od rođenja za to spremao, kao da nije mogao da dočeka. Kao da je hteo sve sam, brzo da ispriča, da nikom ne dopusti da ga u tome omete. Kao da je hteo da skine sav svoj teret, u jednom jedinom trenu…

***

„Ovo je moja soba…Hajdemo dole, Irina je zvala…“, jedva da sam video sobu. Krevet, prekriven prostirkom od raznobojnog kanapa, sto, stolica i pored neki šemizet, bez šiber stakala, koja su povađena da bi u unutrašnjost mogle da se naguraju knjige. I skoro sve su bile o biljkama, cveću, po Petrovim rečima.

„Da li je bio bos kada ste došli?“ Presekao me je pitanjem dok smo se spuštali niz stepenice. „Da.“

„Uvek je bos. Takav je bio kad mi je zatro limunovo drvo. Trebalo je samo par nedelja da se cvet zametne u plod. Radio sam tri meseca, brao i jabuke i kukuruz dok nisam skupio novac za njega. Kupio sam ga u Garden Centru, tamo je bio najzdraviji od svih koje sam video dok sam ga tražio. On ga je zatro. On zna da kaže: „Ljudski život je ništa. Lako ga je uzeti.“ Ovo je bila biljka, zato to nikada neću razumeti. Mi ne pričamo, nemamo ni pitanja ni odgovore. Nemamo jezik na kome bi živeli jedno uz drugo. Tako je od kad znam za sebe…“

„Moй gospodin. Kagda vi došli, kak ja vas ne uvidjela. Petre, počemu ti menja odmah ne pozval?“ Stajala je u podnožju stepeništa, trljajući ruke o bokove, da bi bile čiste kada se rukujemo. Kao da ruke mogu biti prljave od brašna. Čvrsta žena, svojih četrdeset godina, običnog lica, kose vezane u rep. Uspravna, neprilično uspravna, poštujući sve nagoveštaje njene, pa i njihove prošlosti.

„Bili ste u poslu, a Petar me je dočekao. Proveo me je kroz kuću, pokazao mi je svoje cveće.“

„Lepo, vi upoznali Petra. Moj muš, njega vidjeli?“

„Gospodin me je dočekao na kapiji. Bez njegove pomoći teško bih došao do kuće, od onih pasa.“

„Ne dajte straha, ne pokazujte strah. Samo to meni daje snagu.“

Kako jednostavan recept. Univerzalan. Petrova majka ne pamti svoje roditelje. Odrasla je u nekom domu, tamo u njenoj Rusiji, ne u Moskvi, već daleko. Daleko u ruskom smislu te reči, koji nas samo zavarava da ga razumemo.

Irina me vodi ka kuhinji, dok pokušavam da zamislim na koji je način dospela do ove kuće, dvorišta, do ovog života, sa rukama u testu. I snagom, od prikrivanja straha. Na poziv drugarice došla je ovde, za poslom, u domu je naučila krznarski zanat. Tada, devedesetih, i u Rusiji su se bunde proredile sa umiranjem perestrojke, a ovo ovde još uvek nije slutilo šta predstoji. „Irina, gospodin, vaš muž…?“ Pokušavam da natuknem da bi možda i on mogao da prisustvuje našem razgovoru. Reč je o njihovom detetu. „On dobar čelovjek. Čestnый…izvinite, pošten. Kak skažetsa, nepovreždennый, razumjeete. Što bilo, bilo…“, ona prosto ne ostavlja milimetar prostora, ni trunku pomisli da bi njega trebalo uključiti u razgovor. „On nevažan. Samo Petar važan. Pjatnacac godina, znaete, eti godini opasni. Petar mnogo sam. Nigde ne ide, niko mu ne dolazi. To nje dobra, znaete.“

Mučim. Znam, i ne znam. Nemam reči. Osećam kako me po licu miluje boja Petrovih orhideja. Boli me svaka grančica njegovog ugaženog limuna. I plod me boli, onaj nedozreli, onaj sa dečakovim likom utisnutim na kori. Hoću nešto da kažem, bilo šta, samo da me ne sabija miris jasmina koji kovitla stepeništem, sa leđa prilazi, kao duh se šunja.

Rastrzan sam između svih tih svetova, Petrovog, Irininog, tog bosonogog čoveka, a meso mi kidaju dva šugava kerbera. Ničeg nema, u ovom Božijem trenutku, što bi mi dalo malo snage da se oduprem, osim Irininog recepta: „Ne dajte straha…“

„Irina…“, izgovaram naglas, znajući da do nje to nikada neće stići.

„Ja dumala. Jesli bilo možna, kakoj kompjutr. Za Petra, za školu. Možet bit ispolьzovannый, kak vi skažete, polovan, da? To Petru mnogo možet pomognut. Ja znaju kak važno internet. Možet družitsa, vi eta vsjo znaete, gospodin.“

„Irina…“

„Pa izobraženiй, slike, da slike…“, nije se mogao nazreti kraj ushićenju. Tražio sam Petra pogledom po kući. Tražio sam nekoga da mu udelim malo latica orhideja koje je neštedimice prosipala Irina. Sumrak se privlačio kroz širom otvorena ulazna vrata. Kao kakvo ćebe, zamotavao je ovaj moj dolazak, ovaj moj pohod neverovatnih, neotkrivenih svetova. Morao sam dalje, a da prosto nisam imao kud. Nazad za grad, a tamo sigurno nema potkrovlja kao što je Petrovo. Tamo niko ne zna jezik orhideja, svako nekome ide i svakom neko dolazi.

***

Petar ima računar. Dobio sam pre neki dan mejl od njega. Treba da se vidimo. Bio je na sajmu cveća, na Terazijama, pre par nedelja, prilično je razočaran. Nije bilo cvetnica, kaže, samo ono što se dobro, skupo može prodati.

Izvinite, ja sad moram do rasadnika. Videću se sa Petrom, možda me pita da li sam se nekad peo uz drvo života. Moram da znam da mu odgovorim, na njegovom jeziku. Ne smem pokazati strah.

Mikser

Ostavite komentar

Ostavite komentar