Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Novi izbori i držanje volana u Srbiji – Predsednik vlade ili Vesna Pešić

Ko drži volan u srpskoj politici i državi, predsednik vlade ili sistem. Razmišljanja na autorski tekst koji je napisala Vesna Pešić na temu da li su novi izbori rešenje za feudalizam u državi

 

Svojevremeno se Bora Čorba pitao: „Da li da ustanem, ili da odustanem?“ Isto pitanje sada postavlja i Vesna Pešić u tekstu Lična moć na izborima. Par teza je u tom tekstu prilično diskutabilno, redom:

Predsednik vlade ima oskudna ovlašćenja: “on vodi i usmerava rad Vlade, stara se o ujednačenom političkom delovanju Vlade, usklađuje rad članova Vlade i predstavlja Vladu”. I to je sve. Ništa “moćno” nije dato predsedniku vlade.

Novi izbori i držanje volana u Srbiji - Predsednik vlade ili Vesna Pešić film Ko to tamo peva

On vodi. Malo li je, da ne pitam „malo moći“ li je? I sad se tek dolazi do suštine. On vodi, on usmerava. Gde, u kom pravcu? Pa lepo kaže nastavak rečenice „…stara se o ujednačenom političkom delovanju…“. Po mom mišljenju, ovime je Ustavom dato pravo jednom čoveku da sprovodi, praktično nameće, diktira politički program svoje stranke. Predsednik vlade, osim što drži volan, ima tu privilegiju da jedini zna put kojim se autobus sa ministrima kreće, na raskrsnicama je on taj koji odlučuje kada skrenuti levo ili desno, a kada produžiti pravo, a ministri su tu da balansiraju prilikom skretanja. Iz autobusa ispadaju svi oni koji ne balansiraju (recimo, Radulović, ili ranije Dinkić i sl.).

Ako se malo prisetimo, perioda vladavine DS-a, videćemo da je sve bilo vrlo slično, Tadić je bio taj koji je držao volan, Mirko Cvetković je bio nešto kao počasni član Vlade. U poslednjem periodu, Vučić je držao volan, Dačić je samo trebalo da šoferu doliva sigurnost da je izabrao dobar pravac.

To je ta neformalnost o kojoj Vesna Pešić govori. Zato su budući izbori i opasni. Sa Tomom i Vučićem, Srbiju će natkriliti dvoglavi orao (ili možda aždaja, svakako ne jarebica ili neka pitomija ptičica).

Sada se događa to da se vlast ponaša kao kafanski siledžija.

Sa budućim izborima, vlast će se transformisati u pravu navijačku hordu. SNS očito ima sve elemente navijačke grupe, vođu, potčinjavanje, pesme, dobar osećaj za tuču kako sa protivničkim navijačima, tako i sa policijom. Tek sada se vidi koliko su pogubna bila delovanja pojedinih ljudi iz DS-a koji su „pomogli“ da se SNS napravi. Tek sada i nemam sumnju da su to bile špekulacije, to oko „pomaganja“, to je naprosto bio jedini mogući scenario. Samo se treba malo prisetiti…

Bara sa blatom (u kome se valja društvo) i krokodilima (koji vladaju u bari) ne isušuje se izborima, naprotiv. Njena dubina se povećava, time raste verovatnoća da se društvo još više uvalja, i stvara prostor za razmnožavanje krokodila. Oni obični građani, koji preživljavaju i istrajavaju u toj bari, odavno su prestali da razlikuju krokodile po boji, recimo, ili broju zuba. Njima (građanima) oči su pune blata. Sve to traje, brate, tako dugo, da su svi mehanizmi odbrane i adaptacioni sistemi razvijeni i uključeni na maksimum.

Da se prebrojimo.

Čemu to? Zamka formalizma. Šta da radimo sa činjenicom koja je opšte poznata? Nepotrebno (sa)znanje. Šta je stvarno potrebno? Za početak isušiti baru. Ne valjati se u blatu (definitivno nije lekovito) nego od njega početi praviti cigle. Tim ciglama praviti zabrane za krokodile, izolovati ih tako da krenu jedni na druge, da se međusobno izujedaju, pa i pojedu. Nekome će se učiniti da pozivam na građansku neposlušnost. Tako je. Do toga će ionako doći, pre ili kasnije. Mehanizmi odbrane i adaptacioni sistemi polako se iscrpljuju, brže se troše nego što se obnavljaju. Vlast je u poziciji da brže reaguje, za korak je ispred, sa tog mesta sve se vidi bolje. Samo iznenađenje, neka vrsta elektro-šoka može biti efikasna.

Vesna Pešić se pita da li: apstinirati, bojkotovati belim listićima ili dati glas Đilasu. Svejedno je, rezultat je toliko izvestan, da se i saberu glasovi svih ovih opcija, manje će ih biti od SNS-a i njihove satelitske pratnje.

Apstiniranjem se gubi pravo. Pravo za ili na šta? Prikloniti se manje pogubnom sistemu. Kao, imam pravo da biram hoću li da mandrknem od raka ili od moždanog udara. Prilično je svejedno.

Belim listićem se daje pravo da budem prisvajan od svih.

O Đilasu ne bih, dovoljno je i par procenata onoga što je Tadić rekao.

Deluje defetistički, ali mislim da je apstinencija jedini iskren odgovor. Znam da će masa povikati da mala izlaznost povećava moć SNS-a. Pa šta, ionako će postizborna kombinatorika dovesti do onoga što je pravi cilj. Ali bi izlaznost ispod 50% bila prva opomena svakoj vlasti da ne može da se zaklanja iza volje naroda. To je prvi korak, onaj najvažniji. Svaki sledeći korak biće lakše napraviti, postojaće saznanje o ispravnosti i davno zaboravljeni osećaj sigurnosti.

Kako god bilo, prebrojaćemo se. Na poslušne i neposlušne, na uplašene i one koji se ne boje, na sitne duše i one slobodnog duha. Na one koji se uvlače ne mareći čiji je donji deo leđa izložen, i one koji, uprkos svemu i u inat svima, misle svojom glavom. Ovi izbori biće jedna kolektivna fotografija, prilično nadrealna, pošto će jedan deo biti u crno-beloj tehnici, a drugi u kakvom-takvom koloru. Gledaćemo se na toj slici, a od kontrasta će nas boleti oči, a i šire.

Pa, da nazdravimo. Živeli…

Neko piće? Ne hvala, apstiniram

Mikser

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: