Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Ruska Zagranična Crkva – Kratka istorija Ruske Zagranične Crkve

Ruska Zagranična Crkva – Kratka istorija Ruske Zagranične Crkve

Naziv Ruska Zagranična Crkva podrazumeva pravoslavne ruske crkve van Rusije, u inostranstvu. Tokom vladavine boljševika ta crkva je podnela najveći teret očuvanja izvornog pravoslavlja. Sveti Jovan Šangajski pravi prikaz njenje istorije

 

 

KRATKA ISTORIJA RUSKE ZAGRANIČNE CRKVE
sa­sta­vio Ar­hi­e­pi­skop Bri­sel­ski i Za­pad­no­e­vrop­ski Jo­van (Mak­si­mo­vič)

 

Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva je onaj deo Ru­ske Cr­kve ko­ji se na­la­zi iz­van gra­ni­ca Ru­ske dr­ža­ve i ko­me da­nas na če­lu sto­je Pr­vo­je­rarh i Ar­hi­je­rej­ski Si­nod, iza­bra­ni od Stra­ne Sa­bo­ra Ru­skih Za­gra­nič­nih Epi­sko­pa.

Ruska Zagranična Crkva - Kratka istorija Ruske Zagranične Crkve Kizi manastir
Manastir brvnara – najveća drvena crkva na svetu – ostrvo Kizi, zapadna Rusija

Ru­ska Cr­kva ima svoj Za­gra­nič­ni deo već oko dva ve­ka. Pro­po­ved hri­šćan­stva ne­zna­bo­žač­kim ple­me­ni­ma Azi­je do­ve­la je do stva­ra­nja Mi­si­ja ko­je su vre­me­nom pre­ra­sle u epar­hi­je u Ki­ni i Ja­pa­nu. Na­sta­vak pro­po­ve­di u Azi­ji do­veo je do ši­re­nja Pra­vo­sla­vlja me­đu ne­zna­bo­žač­kim sta­nov­ni­štvom na Ale­ut­skim ostr­vi­ma i Alja­sci, i do stva­ra­nja Mi­si­je za Se­ver­nu Ame­ri­ku, a za­tim i epar­hi­je. U Za­pad­noj Evro­pi po­čev od XVI­II ve­ka po­di­za­ne su cr­kve is­pr­va pri ru­skim am­ba­sa­da­ma, a za­tim i odvo­je­no od njih, u me­sti­ma ko­je su Ru­si po­se­ći­va­li pri­li­kom pu­to­va­nja u ino­stran­stvo. Za sve te cr­kve sma­tra­no je da pri­pa­da­ju epar­hi­ji Mi­tro­po­li­ta Pe­tro­grad­skog, dok su se u pe­ri­o­du pred re­vo­lu­ci­ju na­la­zi­le se pod ne­po­sred­nom upra­vom nje­go­vog vi­ka­ra, Epi­sko­pa Kron­štat­skog. Ni­ko od Is­toč­nih Pa­tri­ja­ra­ha, či­ji je auto­ri­tet bio vi­so­ko ce­njen u ru­skom na­ro­du, ni­ti iko dru­gi od po­gla­va­ra Pra­vo­slav­nih Cr­ka­va, ni­ka­da ni­je pri­go­va­rao pro­tiv ta­kvog ši­re­nja Ru­ske Cr­kve. Ako je po cr­kve­nim ka­no­ni­ma tri­de­se­to­go­di­šnji rok do­vo­ljan da bi se za hram ili me­sto sma­tra­lo da pri­pa­da­ju od­re­đe­noj epar­hi­ji ko­ja je u tom pe­ri­o­du nji­me upra­vlja­la, on­da tim pre tre­ba pri­zna­ti ne­spor­no pra­vo Ru­ske Cr­kve na ona me­sta o ko­ji­ma se ona sta­ra­la to­kom mno­gih de­ce­ni­ja. Sa­svim si­gur­no se mo­že re­ći da to pi­ta­nje ni­ka­da ne bi ni bi­lo po­kre­nu­to da su Ru­sko Car­stvo i Ru­ska Cr­kva sa njim sa­ču­va­li pre­đa­šnju si­lu i sla­vu, i da ih ni­je za­de­si­la ne­sre­ća.

Po­sle ru­še­nja mo­nar­hi­je, Ru­ska Cr­kva je i unu­tar i iz­van Ru­si­je na­sta­vi­la da ko­ri­sti pre­đa­šnja pra­va. Ali ta­kvo sta­nje ni­je du­go po­tra­ja­lo. Usko­ro je po­če­lo go­nje­nje. Ko­mu­ni­stič­ka vla­da ko­ja je pre­u­ze­la vlast, po­sta­vi­la je se­bi za cilj is­ko­re­nji­va­nje sva­ke re­li­gi­je, ko­ja po mark­si­stič­kom uče­nju pred­sta­vlja pred­ra­su­du i su­je­ver­je. Glav­ni uda­rac bio je usme­ren na Pra­vo­slav­nu Cr­kvu, ko­joj je pri­pa­da­la ve­ći­na ru­skog na­ro­da i ko­ja je ga je na­dah­nji­va­la ve­ko­vi­ma, još od vre­me­na kr­šte­nja Ru­si­je. Po­če­la su za­tva­ra­nja cr­ka­va, pro­go­ni i ubi­stva sve­šte­no­slu­ži­te­lja, što je za­tim pre­ra­slo u si­ste­mat­sku bor­bu pro­tiv Cr­kve, sa ci­ljem da ona bu­de uni­šte­na.

Pred­vi­đa­ju­ći mo­guć­nost da će naj­vi­ša vlast Ru­ske Cr­kve bi­ti li­še­na slo­bo­de i da će bi­ti one­mo­gu­ćen kon­takt uda­lje­nih de­lo­va Ru­ske Cr­kve sa njom, Pa­tri­jarh Ti­hon, ko­ji joj je u to vre­me bio na če­lu, do­neo je od­lu­ku da se u de­lo­vi­ma Cr­kve ko­ji bu­du odvo­je­ni od Cen­tral­ne Upra­ve stvo­re pri­vre­me­ne Cr­kve­ne Upra­ve pod pred­se­da­va­njem naj­sta­ri­jeg me­đu je­rar­si­ma ko­ji se na­la­ze u do­tič­nim obla­sti­ma. U to vre­me, unu­tar sa­me Ru­si­je već su bi­le stvo­re­ne Cr­kve­ne Upra­ve u me­sti­ma ko­ja to­kom gra­đan­skog ra­ta ni­su ima­la kon­takt sa Mo­skvom. A ka­da je usle­dio Ve­li­ki Eg­zo­dus Ru­sa iz svo­je Otadž­bi­ne, na­kon po­ra­za ar­mi­ja ko­je su se bo­ri­le pro­tiv ko­mu­ni­stič­ke vla­sti, iz­van gra­ni­ca Ru­si­je ob­re­la se i Vi­ša Cr­kve­na Upra­va Ju­ga Ru­si­je, ko­ju je pred­vo­dio u či­ta­vom pra­vo­slav­nom sve­tu po­zna­ti Mi­tro­po­lit Ano­to­ni­je (Hra­po­vic­ki).

Po do­la­sku u Kon­stan­ti­no­polj je­rar­si su se od­mah obra­ti­li Ču­va­ru tro­na Va­se­ljen­skog Pa­tri­jar­ha, bla­že­noj uspo­me­ni Mi­tro­po­li­tu Pru­skom Do­ro­te­ju, sa mol­bom za do­pu­šte­nje da pro­du­že da se sta­ra­ju o svo­joj ru­skoj pa­stvi. Do­pu­šte­nje im je da­to ak­tom od 29. de­cem­bra 1920. go­di­ne. Po­čet­kom sle­de­će 1921. go­di­ne, na po­ziv Srp­skog Pa­tri­jar­ha Di­mi­tri­ja, Mi­tro­po­lit An­to­ni­je je pre­šao u Sr­bi­ju, a za njim je ta­mo pre­šla Vi­ša Upra­va Ru­ske Cr­kve u ino­stran­stvu. Oko nje­ga su se ta­da ob­je­di­ni­li svi ru­ski ar­hi­je­re­ji i svi de­lo­vi Ru­ske Cr­kve ko­ji su se na­la­zi­li iz­van gra­ni­ca Ru­ske dr­ža­ve. One cr­kve ko­je su se na­la­zi­le pod upra­vom Vi­ka­ra Pe­tro­grad­skog Mi­tro­po­li­ta Pri­vre­me­na Vi­ša Cr­kve­na Upra­va po­ve­ri­la je Ar­hi­e­pi­sko­pu Evlo­gi­ju. Ovu po­sta­vlje­nje po­tom je pri­znao i Pa­tri­jarh Ti­hon. Du­hov­ne Mi­si­je na Da­le­kom Is­to­ku (Ki­na i Ja­pan), kao i epi­sko­pi ko­ji su pre­šli iz Ru­si­je u Man­džu­ri­ju, ta­ko­đe su pri­hva­ti­li vlast Za­gra­nič­ne Cr­kve­ne Upra­ve. Shod­no že­lji Pa­tri­jar­ha Ti­ho­na ta ista Upra­va je za Ame­ri­ku po­sta­vi­la jed­no­ga od epi­sko­pa ko­ji su sa Ju­ga Ru­si­je sti­gli u Kon­stan­ti­no­polj (mi­tro­po­li­ta Pla­to­na). Osim to­ga, Vi­šoj Cr­kve­noj Upra­vi pot­či­ni­la se i na­ša Du­hov­na Mi­si­ja u Je­ru­sa­li­mu, i pro­to­pre­zvi­ter u Ar­gen­ti­ni.

Ta­ko je Vi­ša Cr­kve­na Upra­va – po­ni­kla na Ju­gu Ru­si­je u obla­sti­ma ko­je su ta­da još bi­le slo­bod­ne od so­vjet­ske vla­sti, for­mi­ra­na u skla­du sa uka­zom Pa­tri­jar­ha Ti­ho­na od 7/20. no­vem­bra 1920. go­di­ne, ko­ju je po­tvr­dio Ču­var tro­na Va­se­ljen­skog Pa­tri­jar­ha Mi­tro­po­lit Do­ro­tej, a za­tim brat­ski pri­mio Pa­tri­jarh Srp­ski Di­mi­tri­je – po­sta­la za­i­sta naj­vi­ša cr­kve­na vlast za sve ru­ske cr­kve ko­je su se na­la­zi­le iz­van gra­ni­ca Ru­si­je.
U po­čet­ku su u sa­stav Vi­še Cr­kve­ne Upra­ve osim ar­hi­je­re­ja ula­zi­li i pred­stav­ni­ci kli­ra i sve­tov­nja­ka. Ona je za svog pr­vo­je­rar­ha pri­zna­va­la Pa­tri­jar­ha Mo­skov­skog Ti­ho­na, a svo­ju pri­nud­nu odvo­je­nost od nje­ga do­ži­vlja­va­la je kao pri­vre­me­nu. Se­be je sma­tra­la od­go­vor­nom bu­du­ćem Sve­ru­skom Sa­bo­ru ko­ji će bi­ti sa­zvan na­kon oslo­bo­đe­nja Ru­si­je od bez­bo­žne vla­sti. Pa­tri­jarh Mo­skov­ski Ti­hon je pri­znao po­sta­vlje­nja ko­ja je iz­vr­ši­la Za­gra­nič­na Vi­ša Cr­kve­na Upra­va. Čak joj je da­vao uput­stva, na pri­mer o po­sta­vlja­nju Mi­tro­po­li­ta Pla­to­na na me­sto epar­hij­skog ar­hi­je­re­ja u Se­ver­noj Ame­ri­ci, ili o is­tra­zi u slu­ča­ju Epi­sko­pa An­to­ni­ja, na­sto­ja­te­lja cr­kve u Ko­pen­ha­ge­nu, ko­ji je bio po­sve­ćen u Be­o­gra­du.
U no­vem­bru 1921. u Srem­skim Kar­lov­ci­ma u Ju­go­sla­vi­ji sa­stao se Pr­vi Sve­za­gra­nič­ni Sa­bor, u či­jem su ra­du, po­red 24 ar­hi­je­re­ja, uče­šće uze­li i pred­stav­ni­ci kli­ra i ver­nog na­ro­da.

Bu­du­ći da je pred­sta­vljao glas svih Ru­sa ko­ji su us­pe­li da se sklo­ne pred so­vjet­skom vla­šću, Sa­bor je sma­trao za svo­ju oba­ve­zu da se iz­ja­sni o si­tu­a­ci­ji u Otadž­bi­ni, gde se pod jar­mom bez­bo­žni­ka mu­či­lo sve osta­lo sta­nov­ni­štvo Ru­si­je. Sa­bor se obra­tio Že­nev­skoj kon­fe­ren­ci­ji sa mol­bom da ne po­dr­ži bolj­še­vič­ku vlast i da po­mog­ne ru­skom na­ro­du da se od nje oslo­bo­di.

Vi­de­ći u to­me pret­nju za se­be, bolj­še­vič­ka vlast je re­ši­la da pre­ko cr­kve­ne ad­mi­ni­stra­ci­je ućut­ka Ru­se ko­ji su se na­la­zi­li u ino­stran­stvu. Pod ve­li­kim pri­ti­skom so­vjet­skih vla­sti Pa­tri­jarh Ti­hon je pot­pi­sao ukaz o uki­da­nju Vi­še Cr­kve­ne Upra­ve, pri če­mu je Mi­tro­po­li­tu Evlo­gi­ju po­ve­rio za­da­tak da se po­sta­ra oko for­mi­ra­nja no­ve Upra­ve. Ubr­zo na­kon to­ga Pa­tri­jarh Ti­hon je i uhap­šen.
Ru­ko­vo­de­ći se nje­go­vom pret­hod­nom od­lu­kom od 7/20. no­vem­bra 1920. go­di­ne, za­gra­nič­ni ar­hi­je­re­ji su se sa­bra­li 31. av­gu­sta 1922. go­di­ne i do­ne­li od­lu­ku o za­tva­ra­nju Vi­še Cr­kve­ne Upra­ve i o to­me da se ume­sto nje iza­be­re Ar­hi­je­rej­ski Si­nod. Za pred­sed­ni­ka Si­no­da iza­bran je Mi­tro­po­lit Ki­jev­ski An­to­ni­je, naj­sta­ri­ji ar­hi­je­rej po či­nu, ko­ji se na­la­zio na naj­sta­ri­joj ru­skoj ka­te­dri i, osim Pa­tri­jar­ha, bio je­di­ni stal­ni član Ru­skog Si­no­da.

Sve ru­ske cr­kve u ino­stran­stvu pot­či­ni­le su se Ar­hi­je­rej­skom Si­no­du, baš kao ra­ni­je Vi­šoj Cr­kve­noj Upra­vi, pa je no­vo­for­mi­ra­ni Ar­hi­je­rej­ski Si­nod po­stao pri­zna­ta cr­kve­na vlast u ino­stran­stvu. Ar­hi­je­rej­ski Si­nod i Sa­bor na­sta­vi­li su da se­be i svo­je pod­ruč­ne pa­ro­hi­je sma­tra­ju ne­ras­ki­di­vim de­lom Ru­ske Cr­kve. Po obi­ča­ju, u svim ru­skim hra­mo­vi­ma u ino­stran­stvu na bo­go­slu­že­nji­ma je po­mi­nja­no ime Pa­tri­jar­ha Ti­ho­na, a po­sle nje­ga ime po­gla­va­ra Za­gra­nič­ne Cr­kve Mi­tro­po­li­ta An­to­ni­ja.

Pred­sed­nik za­gra­nič­nog Ar­hi­je­rej­skog Si­no­da Mi­tro­po­lit An­to­ni­je, ko­ji je na­kon hap­še­nja Pa­tri­jar­ha Ti­ho­na ostao naj­sta­ri­ji ru­ski je­rarh na slo­bo­di, ustao je u za­šti­tu pro­go­nje­ne Ru­ske Cr­kve. U svo­jim po­sla­ni­ca­ma naj­sve­ti­jim pa­tri­jar­si­ma, kao i ne­pra­vo­slav­nim uti­caj­nim kru­go­vi­ma, ob­ja­šnja­vao je pra­vo sta­nje u ko­me se na­la­zi­la Ru­ska Cr­kva, ali one su do njih če­sto sti­za­le u is­kri­vlje­nom ob­li­ku. Nje­go­vo obra­ća­nje Ken­ter­be­rij­skom Nad­bi­sku­pu ima­lo je za po­sle­di­cu to da se en­gle­ska vla­da ume­ša­la u slu­čaj Pa­tri­jar­ha Ti­ho­na i on je pu­šten iz za­tvo­ra u tre­nut­ku ka­da mu je već bi­lo za­ka­za­no su­đe­nje i ka­da je sa­sta­vlje­na okri­vlju­ju­ća pre­su­da sa ci­ljem da bu­de osu­đen na smrt.

Po­sle upo­ko­je­nja Pa­tri­jar­ha Ti­ho­na 1925. go­di­ne Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva je za Ču­va­ra Pa­tri­jar­šij­skog tro­na pri­zna­la Mi­tro­po­li­ta Kru­tic­kog Pe­tra, ma­da je i on usko­ro uhap­šen i prog­nan od stra­ne so­vjet­ske vla­sti zbog svo­je čvr­sti­ne i od­bi­ja­nja da uči­ni ustup­ke bez­bo­žni­ci­ma. Cr­kva u Ru­si­ji i u ino­stran­stvu na­sta­vi­la je da ga sma­tra za svog po­gla­va­ra i nje­go­vo ime pro­iz­no­še­no na bo­go­slu­že­nji­ma u svim hra­mo­vi­ma. A on­da je za­me­nik po­stao Mi­tro­po­lit Ser­gi­je. U to vre­me me­đu za­gra­nič­nim ru­skim je­rar­si­ma po­ja­vi­le su se iz­ve­sne ne­su­gla­si­ce pa se Mi­tro­po­lit Evlo­gi­je obra­tio mi­tro­po­li­tu Ser­gi­ju sa mol­bom da po­mog­ne u ot­kla­nja­nju ne­spo­ra­zu­ma. To je Mi­tro­po­li­tu Ser­gi­ju pru­ži­lo pri­li­ku da iz­ne­se svo­je po­gle­de na po­lo­žaj za­gra­nič­nog de­la Ru­ske Cr­kve. Obra­ća­ju­ći se 26. sep­tem­bra 1926. go­di­ne za­jed­nič­kim pi­smom epi­sko­pi­ma ko­ji su se na­la­zi­li u ino­stran­stvu on pi­še: „Dra­gi mo­ji ar­hi­je­re­ji. Mo­li­te me da bu­dem su­di­ja u stva­ri ko­ja mi je sa­svim ne­po­zna­ta… Mo­že li uop­šte Mo­skov­ski Pa­tri­jarh da ru­ko­vo­di cr­kve­nim ži­vo­tom pra­vo­slav­ne emi­gra­ci­je?.. Za sa­mo cr­kve­no de­lo bi­lo bi ko­ri­sno ka­da bi­ste vi za­jed­nič­kom sa­gla­sno­šću stvo­ri­li za se­be cen­tral­ni or­gan cr­kve­ne upra­ve ko­ji bi imao do­volj­no auto­ri­te­ta da raz­re­ši sva­ku ne­do­u­mi­cu ili ne­sla­ga­nje, i ko­ji bi imao sna­gu da pre­se­če sva­ku ne­po­slu­šnost, a da pri to­me ne pri­be­ga­va na­šoj po­dr­šci…“ U pi­smu is­pu­nje­nom lju­ba­vlju pre­ma svo­joj sa­bra­ći u ino­stran­stvu on da­lje ka­že: „Te­ško da ću vas još vi­de­ti u ovom ži­vo­tu, ali se na­dam da će­mo se, mi­lo­šću Bo­ži­jom, sre­sti u ži­vo­tu ko­ji do­la­zi“.
Ovo je bi­lo po­sled­nje pi­smo mi­tro­po­li­ta Ser­gi­ja gde je on slo­bod­no pi­sao ono što je u se­bi sma­trao za isti­ni­to. Za­to­če­nje, pret­nje upu­će­ne ne sa­mo nje­mu ne­go i či­ta­voj Ru­skoj Cr­kvi i la­žlji­va obe­ća­nja so­vjet­ske vla­sti na kra­ju su ga slo­mi­li: ne­ko­li­ko me­se­ci na­kon ovog pi­sma pu­nog lju­ba­vi ko­je je po­slao za­gra­nič­nim ar­hi­je­re­ji­ma, i ko­je kao da je pred­sta­vlja­lo za­ve­šta­nje uoči gu­bit­ka unu­tra­šnje slo­bo­de, Mi­tro­po­lit Ser­gi­je je iz­dao De­kla­ra­ci­ju u ko­joj je pri­znao so­vjet­sku vlast za istin­sku i za­ko­ni­tu ru­sku vlast, ko­ja se sta­ra o na­rod­nom do­bru, „či­je su ra­do­sti – na­še ra­do­sti, i nje­ne tu­ge – na­še tu­ge“ (De­kla­ra­ci­ja od 16/29. ju­la 1927. go­di­ne). Isto­vre­me­no, pre­ma obe­ća­nju ko­je je dao so­vje­ti­ma, Mi­tro­po­lit Ser­gi­je je od za­gra­nič­nog sve­šten­stva zah­te­vao da pot­pi­šu iz­ja­ve lo­jal­no­sti so­vjet­skoj vla­sti.

Ovaj ukaz je pot­pu­no pro­tiv­re­čio de­vet me­se­ci ra­ni­je iz­ne­tom gle­di­štu po ko­me Mo­skov­ska Pa­tri­jar­ši­ja ne mo­že da ru­ko­vo­di cr­kve­nim ži­vo­tom emi­gra­na­ta. Ako je za one ko­ji su se na­la­zi­li u Ru­si­ji i pod­no­si­li te­ška stra­da­nja mo­glo da bu­de olak­ša­va­ju­ćih okol­no­sti za nji­ho­vu mo­ral­nu ka­pi­tu­la­ci­ju pred okrut­nom vla­šću, jer su i cr­kve­ni ka­no­ni za vre­me go­nje­nja ubla­ža­va­li epi­ti­mi­je oni­ma ko­ji su se po­sle te­ških stra­da­nja od­re­kli Hri­sta, za one ko­ji su se na­la­zi­li na slo­bo­di i u re­la­tiv­noj si­gur­no­sti ni­je bi­lo ni­ka­kvih olak­ša­va­ju­ćih okol­no­sti, pa čak ni ra­zum­nog oprav­da­nja za ta­kav pot­pis. Te­ško da je i sam Mi­tro­po­lit Ser­gi­je oče­ki­vao da će se bi­lo ko u ino­stran­stvu pot­či­ni­ti nje­go­vom uka­zu. On je ovo uči­nio oči­gled­no za­to da bi is­pu­nio zah­tev so­vjet­ske vla­sti i sa­mim tim ski­nuo od­go­vor­nost sa se­be. Ipak, Mi­tro­po­lit Evlo­gi­je je sa svo­jim vi­ka­ri­ma i epi­sko­pom Se­va­sto­polj­skim Ve­ni­ja­mi­nom pri­stao da se pot­či­ni uka­zu Mi­tro­po­li­ta Ser­gi­ja. Me­đu­tim, u sa­moj Ru­si­ji po­ja­vi­li su se hra­bri is­po­ved­ni­ci me­đu epi­sko­pi­ma ko­ji su se na­la­zi­li u za­to­če­nju ili na slo­bo­di, ko­ji su Mi­tro­po­li­tu Ser­gi­ju iz­ja­vi­li ka­ko ne pri­sta­ju da se slo­že sa bez­bo­žnom vla­šću ko­ja pro­go­ni Cr­kvu. Mno­gi od njih su čak pre­ki­nu­li op­šte­nje sa Mi­tro­po­li­tom Ser­gi­jem kao sa „pa­lim“, jer je stu­pio u sa­vez sa bez­bo­žni­ci­ma, a za ta­kvim epi­sko­pi­ma po­šao je i deo sve­šten­stva i ver­nih u Ru­si­ji. Bez­bo­žna so­vjet­ska vlast že­sto­ko je pro­go­ni­la ove ne­po­ko­le­blji­ve je­rar­he i nji­ho­ve sled­be­ni­ke. Ne is­pu­niv­ši svo­ja obe­ća­nja da­ta Mi­tro­po­li­tu Ser­gi­ju, ko­ja su ga i pod­sta­kla da pri­sta­ne na po­god­bu sa njom, ona je u isto vre­me li­ša­va­la slo­bo­de, sla­la u pro­gon­stvo i ka­žnja­va­la sve ko­ji ni­su pri­hva­ti­li De­kla­ra­ci­ju Mi­tro­po­li­ta Ser­gi­ja.
Me­đu oni­ma ko­ji su od­ba­ci­li De­kla­ra­ci­ju o ver­no­sti so­vjet­skoj vla­sti na­la­zi­li su se i Ču­var Pa­tri­jar­šij­skog tro­na Mi­tro­po­lit Pe­tar, ko­me je Mi­tro­po­lit Ser­gi­je za­pra­vo bio za­me­nik, za­tim Mi­tro­po­li­ti Aga­tan­gel Ja­ro­slav­ski i Ki­ril Ka­zan­ski na ko­je je Pa­tri­jarh Ti­hon uka­zao kao na mo­gu­će Ču­va­re tro­na (uko­li­ko Mi­tro­po­lit Pe­tar ne bi pre­u­zeo tu du­žnost), Mi­tro­po­lit Jo­sif Pe­tro­grad­ski i mno­gi dru­gi po­zna­ti je­rar­si. Uosta­lom, i sam Mi­tro­po­lit Ser­gi­je je iz go­re na­ve­de­nih raz­lo­ga ne­du­go pre pot­pi­si­va­nja De­kla­ra­ci­je de­lio nji­ho­vo mi­šlje­nje.

De­kla­ra­ci­ja Mi­tro­po­li­ta Ser­gi­ja ni­je do­ne­la ko­ri­sti Cr­kvi. Go­nje­nja ne sa­mo da ni­su pre­sta­la, ne­go su zna­čaj­no po­ja­ča­na. Op­tu­žba­ma ko­je je so­vjet­ska vlast ina­če iz­no­si­la pro­tiv sve­šte­no­slu­ži­te­lja i ver­nih, sa­da je pri­do­da­ta još jed­na: ne­pri­zna­va­nje De­kla­ra­ci­je. Isto­vre­me­no, ce­lom Ru­si­jom pro­tut­njao je ta­las za­tva­ra­nja hra­mo­va. To­kom ne­ko­li­ko go­di­na go­to­vo svi hra­mo­vi bi­li su uni­šte­ni ili pre­u­ze­ti za raz­li­či­te po­tre­be. Či­ta­ve obla­sti osta­le su bez i jed­ne cr­kve. U kon­cen­tra­ci­o­nim lo­go­ri­ma i na pri­nud­nom ra­du na­la­zi­le su se hi­lja­de sve­šte­no­slu­ži­te­lja, od ko­jih zna­ča­jan deo ni­ka­da ni­je iza­šao na slo­bo­du po­što su ta­mo po­gu­blje­ni ili umr­li usled is­cr­plje­no­sti te­škim ra­dom i gla­do­va­njem. Pro­go­nje­na su čak i de­ca sve­šte­ni­ka i svi ve­ru­ju­ći hri­šća­ni.

Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva je du­hov­no bi­la sa oni­ma ko­ji su pro­go­nje­ni. Osim ne­ko­li­ci­ne već po­me­nu­tih je­ra­ra­ha, svi osta­li, na če­lu sa mi­tro­po­li­tom An­to­ni­jem, od­luč­no su od­bi­li da pot­pi­šu lo­jal­nost so­vjet­skoj vla­sti, is­tu­piv­ši sa oštrom kri­ti­kom usme­re­nom pro­tiv ta­kvog zah­te­va. Po­red to­ga, Mi­tro­po­lit An­to­ni­je, ko­ji je ve­o­ma vo­leo Ser­gi­ja i tu­go­vao zbog svog dra­gog uče­ni­ka i pri­ja­te­lja, na­pi­sao je ovo­me jed­no opo­mi­nju­će pi­smo, ko­je do nje­ga ve­ro­vat­no ni­je ni sti­glo, od­no­sno, u sva­kom slu­ča­ju, ni­je vi­še mo­glo da uti­če na nje­go­ve po­stup­ke.

Je­rar­si i pa­stva ko­ji ni­su pri­zna­li De­kla­ra­ci­ju Mi­tro­po­li­ta Ser­gi­ja ni­ka­da ni­su is­tu­pi­li iz Ru­ske Cr­kve, ka­ko u Ru­si­ji ta­ko i u ino­stran­stvu. Svi su oni kao i ra­ni­je osta­ja­li u du­hov­nom je­din­stvu sa Ču­va­rom Pa­tri­jar­šij­skog tro­na Mi­tro­po­li­tom Pe­trom ko­ji je stra­dao ne­gde u pu­stim obla­sti­ma na kraj­njem se­ve­ru ze­mlje. Nje­go­vo ime pro­iz­no­še­no je na bo­go­slu­že­nji­ma u svim hra­mo­vi­ma Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve. U svim nje­nim hra­mo­vi­ma pro­iz­no­še­ne su mo­li­tve za bra­ću ko­ja stra­da­ju u Otadž­bi­ni, za iz­ba­vlje­nje od bez­bo­žne vla­sti, i za upo­ko­je­nje onih ko­je je ona po­gu­bi­la.

Me­đu­tim, Mi­tro­po­lit Evlo­gi­je, ko­ji je na zah­tev Mi­tro­po­li­ta Ser­gi­ja pot­pi­sao lo­jal­nost so­vjet­skoj dr­ža­vi, po­zvan je u En­gle­sku na mo­le­ban za stra­dal­nu Ru­sku Cr­kvu i uzeo je uče­šće na nje­mu. Bu­du­ći da je to sma­tra­no za istu­pa­nje pro­tiv so­vjet­ske vla­sti, Mi­tro­po­lit Ser­gi­je je i nje­mu za­bra­nio sve­šte­no­slu­že­nje. Ne že­le­ći da se po­vi­nu­je toj od­lu­ci, ali isto­vre­me­no ne že­le­ći da pri­zna svo­ju kri­vi­cu pred Za­gra­nič­nim Ru­skim Si­no­dom, Mi­tro­po­lit Evlo­gi­je je ta­da za­mo­lio Kon­stan­ti­no­polj­skog Pa­tri­jar­ha da pri­vre­me­no pri­mi nje­ga i nje­go­vu pa­stvu u ju­ris­dik­ci­ju Va­se­ljen­ske Pa­tri­jar­ši­je, na šta je Ca­ri­grad od­go­vo­rio po­zi­tiv­no.

No, bez ob­zi­ra na od­la­zak Mi­tro­po­li­ta Evlo­gi­ja i Mi­tro­po­li­ta Pla­to­na sa nji­ho­vim sled­be­ni­ci­ma iz sa­sta­va Za­gra­nič­ne Cr­kve i, mo­že se re­ći, iz Ru­ske Cr­kve uop­šte – Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva i da­lje pred­sta­vlja slo­bod­ni deo Ru­ske Cr­kve. Ona je uži­va­la na­klo­nost Naj­sve­ti­jih Pa­tri­ja­ra­ha i dru­gih je­ra­ra­ha brat­skih Pra­vo­slav­nih Cr­ka­va. Na­ro­či­tu pa­žnju i bri­gu po­sve­tio joj je Srp­ski pa­tri­jarh Var­na­va, ko­ji se tru­dio da u Ru­sku Za­gra­nič­nu Cr­kvu vra­ti Epi­sko­pe ko­ji su se od nje odvo­ji­li (Mi­tro­po­li­te Evlo­gi­ja i Pla­to­na sa nji­ho­vim vi­ka­ri­ma). On je ta­ko­đe bio po­sred­nik iz­me­đu nje i Mi­tro­po­li­ta Ser­gi­ja, ko­ga je po­što­vao i vo­leo kao svog rek­to­ra sa Aka­de­mi­je. Me­đu­tim, ubr­zo se uve­rio da se Mi­tro­po­lit Ser­gi­je na­la­zi u ru­ka­ma ne­pri­ja­te­lja Cr­kve i da su nje­go­va de­la štet­na po nju, što mu je u pi­smu di­rekt­no i sa­op­štio.

Ru­si­ma u eg­zi­lu Pa­tri­jarh Var­na­va se obra­tio 9/22. ju­la 1930. go­di­ne, za vre­me slu­žbe u ru­skoj Tro­jic­koj cr­kvi, be­se­dom u ko­joj je re­kao: „Znaj­te da ne­ver­ni­ci ko­ji go­ne Cr­kvu, ne sa­mo da je mu­če, ne­go se tru­de i da na­pra­ve ras­kol, da je raz­je­di­ne, i na sva­ko­ja­ke na­či­ne pru­ža­ju svo­je zlo­či­nač­ke ru­ke ka va­ma ko­ji se na­la­zi­te iz­van gra­ni­ca svo­je Otadž­bi­ne. Vi, ver­ni si­no­vi Ru­si­je, tre­ba da ima­te na umu da pred­sta­vlja­te je­di­ni oslo­nac ve­li­kog Ru­skog na­ro­da… Cr­kve­ni raz­do­ri ko­je su po­se­ja­li ne­pri­ja­te­lji va­še Do­mo­vi­ne tre­ba po sva­ku ce­nu da pre­sta­nu. Me­đu va­ma se na­la­zi ve­li­ki je­rarh Mi­tro­po­lit An­to­ni­je, ko­ji pred­sta­vlja ukras va­se­ljen­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve. To je uz­vi­šen i uman čo­vek, na­lik pr­vim je­rar­si­ma Cr­kve Hri­sto­ve, na po­čet­ku hri­šćan­stva. On je ri­zni­ca cr­kve­ne isti­ne, i oni ko­ji su se odvo­ji­li, k nje­mu tre­ba da se vra­te. Svi vi, ne sa­mo oni ko­ji ži­ve kod nas u Ju­go­sla­vi­ji, ne­go i oni ko­ji se na­la­ze u Ame­ri­ci, u Azi­ji, u svim ze­mlja­ma sve­ta, tre­ba da či­ni­te jed­nu ne­u­ni­šti­vu ce­li­nu, na če­lu sa va­šim ve­li­kim Ar­hi­pa­sti­rom Mi­tro­po­li­tom An­to­ni­jem, i da ne po­klek­ne­te pred na­pa­di­ma i pro­vo­ka­ci­ja­ma ne­pri­ja­te­lja Cr­kve. Ja kao Srp­ski Pa­tri­jarh i sa­da vaš ro­đe­ni brat, va­tre­no se mo­lim Bo­gu da on sje­di­ni sve Ru­se ko­ji se na­la­ze u ino­stran­stvu u jed­nu ce­li­nu, ka­ko bi Ru­si­ja usta­la ona­kva ka­kva je bi­la, pred­vo­đe­na Pra­vo­slav­nim Sa­mord­žav­nim Im­pe­ra­to­rom. U ime Go­spo­da Isu­sa Hri­sta i svih sve­tih Nje­go­vih, bla­go­si­ljam vas bla­go­slo­vom pa­tri­jar­ha“.

Pa­tri­jarh Var­na­va je uzi­mao ži­vog uče­šća u de­li­ma Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve, sa­zi­va­ju­ći pod svo­jim pred­se­da­va­njem sa­ve­to­va­nja pred­stav­ni­ka raz­li­či­tih za­gra­nič­nih Cr­kve­nih obla­sti u ci­lju iz­gla­đi­va­nja ne­su­gla­si­ca, pre­ki­da ras­ko­la i po­vrat­ka u Ru­sku Za­gra­nič­nu Cr­kvu onih ko­ji su iza­šli iz nje. Uz nje­go­vo uče­šće i pod nje­go­vim pred­se­da­va­njem sa­či­nje­na je „Od­lu­ka (Po­lo­že­ni­je) o Ru­skoj Pra­vo­slav­noj Pra­vo­slav­noj Za­gra­nič­noj Cr­kvi“ ko­ju su pot­pi­sa­li i on i ru­ski je­rar­si, i ko­ja je pred­sta­vlja­la osnov za upra­vlja­nje Ru­skom Za­gra­nič­nom Cr­kvom.

Isti ta­kav lju­ba­vlju is­pu­njen od­nos pre­ma Ru­skoj Za­gra­nič­noj Cr­kvi po­ka­zi­vao je i An­ti­o­hij­ski Pa­tri­jarh Gri­go­ri­je, ko­ji joj je uvek pru­žao po­dr­šku. On je iz­me­đu osta­log pri­lo­žio sred­stva za štam­pa­nje Pra­vo­slav­nog Ka­ti­hi­zi­sa ko­ji je sa­sta­vio Mi­tro­po­lit An­to­ni­je. U op­šte­nju sa Ru­skom Pra­vo­slav­nom Za­gra­nič­nom Cr­kvom uvek je pre­bi­vao i naj­sve­ti­ji Alek­san­drij­ski Pa­tri­jarh, pru­ža­ju­ći joj brat­sku po­dr­šku i obra­ća­ju­ći se nje­nim pr­vo­je­rar­si­ma kao za­ko­ni­tim cr­kve­nim pred­vod­ni­ci­ma. Bla­že­ni Pa­tri­jarh Je­ru­sa­lim­ski ta­ko­đe – ne sa­mo da je do­pu­štao de­lo­va­nje Ru­ske Cr­kve u obla­sti­ma svo­je Pa­tri­jar­ši­je, ne­go ju je i po­zi­vao na uče­šće u pa­tri­jar­šij­skim po­slo­vi­ma. Ta­ko, ka­da je imao po­tre­bu za ru­ko­po­la­ga­njem no­vih epi­sko­pa, on je ra­di sa­slu­ži­va­nja po­zvao Ar­hi­e­pi­sko­pa Ana­sta­si­ja, po­to­njeg Mi­tro­po­li­ta i Pr­vo­je­rar­ha Ru­ske za­gra­nič­ne Cr­kve ko­ji se u to vre­me na­la­zio u Je­ru­sa­li­mu. Nje­go­vo bla­žen­stvo pa­tri­jarh Ti­mo­tej bio je je­dan od epi­sko­pa ko­je su za­jed­no ru­ko­po­lo­ži­li Pa­tri­jarh Da­mjan i Mi­tro­po­lit Ana­sta­si­je. U op­šte­nju sa Ru­skom Za­gra­nič­nom cr­vom uvek je bio i Ar­hi­e­pi­skop Si­naj­ske Go­re. U brat­skom je­din­stvu sa njom bi­la je i Bu­gar­ska Cr­kva. U obla­sti­ma Po­me­snih Cr­ka­va Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva se o svo­jim du­hov­nim če­di­ma sta­ra­la uz sa­gla­snost je­rar­hi­je tih cr­ka­va i u gra­ni­ca­ma odo­bre­nja de­lo­va­la je pot­pu­no sa­mo­stal­no, na­sta­vlja­ju­ći da ostva­ru­je pra­va Ru­ske Cr­kve ko­ja su joj pret­hod­no da­ta.

Go­di­ne 1935. obe­le­žen je ju­bi­lej pe­de­se­to­go­di­šnji­ce sve­šte­no­slu­že­nja pr­vo­je­rar­ha Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve Mi­tro­po­li­ta An­to­ni­ja. Pra­zno­va­nje ovog ju­bi­le­ja do­bi­lo je ka­rak­ter ve­li­kog sla­vlja Pra­vo­slav­ne Cr­kve. U nje­mu je ži­vo uče­šće uze­la ne sa­mo Srp­ska Pra­vo­slav­na Cr­kva, u či­jim je obla­sti­ma on ži­veo, ne­go su u Be­o­grad do­pu­to­va­li i pred­stav­ni­ci ra­znih dru­gih cr­ka­va. U ime An­ti­o­hij­ske Cr­kve pri­su­tan je bio Mi­tro­po­lit Ili­ja Li­van­ski. Sti­gli su i dru­gi pred­stav­ni­ci, iz ra­znih kra­je­va ze­malj­skog ša­ra.

Sle­de­će, 1936. go­di­ne, Pr­vo­je­rarh Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve Mi­tro­po­lit An­to­ni­je se upo­ko­jio.(1) Nje­gov na­sled­nik po­stao je mi­tro­po­lit Ana­sta­si­je, ko­ji je pred­na­re­čen još ra­ni­je, i ubr­zo je iza­bran od stra­ne Sa­bo­ra Ru­skih Za­gra­nič­nih Ar­hi­je­re­ja. Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva je na­sta­vi­la da po­sto­ji i da de­lu­je kao i ra­ni­je, ru­ko­vo­de­ći se „Po­lo­že­ni­jem“ usvo­je­nim pod pred­se­da­va­njem Pa­tri­jar­ha Var­na­ve, svu­da uži­va­ju­ći svo­ja pre­đa­šnja pra­va. Go­di­ne 1937. u pro­gon­stvu se upo­ko­jio Ču­var tro­na Mo­skov­skog Pa­tri­ja­ra­ha, Mi­tro­po­lit Kru­tic­ki Pe­tar, a ma­lo pre nje­ga, ili ubr­zo na­kon nje­ga, ta­ko­đe u pro­gon­stvu, upo­ko­jio se mi­tro­po­lit Ki­ril Ka­zan­ski, ko­ji je tre­ba­lo da po­sta­ne Ču­var tro­na po­sle Mi­tro­po­li­ta Pe­tra. Si­nod Mo­skov­ske Pa­tri­jar­ši­je, sa­sta­vljen od ar­hi­je­re­ja ko­je je sa­zvao Mi­tro­po­lit Ser­gi­je, po­sta­vio je ovog po­sled­njeg za Ču­va­ra Pa­tri­jar­šij­skog tro­na. U to vre­me Ru­ska Cr­kva unu­tar Ru­si­je na­la­zi­la se u sta­nju kraj­nje opu­sto­še­no­sti. Na slo­bo­di je bi­lo sa­mo 20 ar­hi­je­re­ja, ve­ći­na cr­ka­va bi­la je za­tvo­re­na, uni­šte­na, ili su pak ko­ri­šće­ne u bez­bo­žne svr­he. Ogrom­na pro­stran­stva ni­su ima­la ni je­dan hram. Mo­šti i ču­do­tvor­ne iko­ne pre­ne­te su u mu­ze­je. Ve­ći­na pre­o­sta­log sve­šten­stva na­la­zi­la se u pro­gon­stvu, na pri­nud­nim ra­do­vi­ma, ili su pak ži­ve­li skri­va­ju­ći svoj čin: ko­ri­cu hle­ba za­ra­đi­va­li su ra­de­ći bi­lo ka­kav po­sao, i sa­mo su u naj­stro­žoj taj­no­sti oba­vlja­li bo­go­slu­že­nja kod ver­nih hri­šća­na.

Isto­vre­me­no, mi­tro­po­lit Ser­gi­je je na­sta­vljao da tvr­di ka­ko u Ru­si­ji ne­ma go­nje­nja Cr­kve… Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva ko­ja vi­še ni­je bi­la pot­či­nje­na Mi­tro­po­li­tu Ser­gi­ju i nje­go­vom Si­no­du, osta­la je pre­ma nji­ma u pre­đa­šnjem od­no­su, od­no­sno ni­je ih pri­zna­va­la. Ipak, ona je za ose­ća­la da je jed­no sa Maj­kom Cr­kvom ko­ja stra­da, pa je kao i pre uz­no­si­la mo­lje­nja za nju i za bra­ću ko­ja stra­da­ju.

Go­di­ne 1939. po­čeo je Dru­gi Svet­ski rat u ko­ji je uvu­če­na i Ru­si­ja pred­vo­đe­na so­vjet­skom vla­šću. Na­rod je oče­ki­vao da će rat do­ne­ti oslo­bo­đe­nje od so­vjet­ske vla­sti, pa su se u po­čet­ku či­ta­ve je­di­ni­ce pre­da­va­le, ne že­le­ći da bra­ne svo­je ugnje­ta­če. Ipak, ka­da su Ru­si shva­ti­li da se bor­ba vo­di pro­tiv sa­me Ru­si­je ko­ju Nem­ci že­le da po­ko­re, po­di­gli su se u za­šti­tu svo­je Otadž­bi­ne. So­vjet­ska vlast je is­ko­ri­sti­la na­rod­ni po­let. Vi­de­ći da je ve­ra, ko­ju je na­rod do­tle ta­jio, u ra­tu po­če­la ne­za­dr­ži­vo da se ma­ni­fe­stu­je i da je ne­mo­gu­će spu­ta­ti je, jer ona kao i u pro­šlo­sti pred­sta­vlja glav­nu unu­tra­šnju si­lu mi­li­o­na Ru­sa, so­vjet­ska vlast je re­ši­la da pri­vre­me­no pri­sta­ne na ustup­ke i iza­đe u su­sret Cr­kvi, ka­ko bi na­rod uči­ni­la svo­jim sa­ve­zni­kom u te­škoj bor­bi u ko­joj bi bez na­rod­ne po­dr­ške la­ko mo­gla da bu­de uni­šte­na. Ta­ko su otvo­re­ni ne­ki hra­mo­vi i deo mo­šti­ju vra­ćen je iz mu­ze­ja. Ovo je bio sa­mo ma­li deo sve­ti­nja i cr­kve­ne imo­vi­ne ko­ju su so­vje­ti pri­svo­ji­li, no ipak mno­gi su čak i u to­me vi­de­li pro­me­nu od­no­sa so­vjet­ske vla­sti pre­ma Cr­kvi.

So­vjet­ska vlast je do­pu­sti­la iz­bo­re za pa­tri­jar­ha i Cr­kvi je da­la pri­vid­nu slo­bo­du, ma­da u su­šti­ni ni ma­lo ni­je olak­ša­la njen po­lo­žaj. Pa­tri­jarh i nje­gov Si­nod bi­li su pod stro­gim nad­zo­rom vla­sti i ni­šta ni­su mo­gli da uči­ne bez zna­nja pred­stav­ni­ka so­vjet­skog re­ži­ma, to jest bez pred­sed­ni­ka So­vje­ta za po­slo­ve Pra­vo­slav­ne Cr­kve, jer su ima­li oba­ve­zu da sle­de nje­go­va uput­stva. U to­me ne­ma ni­ka­kve slič­no­sti sa po­lo­ža­jem Naj­sve­ti­jeg Si­no­da za vre­me Car­ske Ru­si­je. Car i nje­go­va vla­da bi­li su pra­vo­slav­ni i stre­mi­li su ka do­bru Cr­kve, a ako je u to vre­me i bi­lo slu­ča­je­va da ober-pro­ku­ra­to­ri kao pred­stav­ni­ci vla­sti po­gre­šno shva­te in­te­re­se Cr­kve i ako su nji­ho­va de­la bi­la štet­na za Cr­kvu, to su ipak bi­le sa­mo usa­mlje­ne epi­zo­de, ko­je je­su na­no­si­le šte­tu, ali ni­su pred­sta­vlja­le si­ste­mat­sko ra­za­ra­nje Cr­kve.

S dru­ge stra­ne, so­vjet­ska vlast je ko­mu­ni­stič­ka, bez­bo­žna u svo­joj osno­vi i ide­ji. Ona je se­bi po­sta­vi­la za cilj uni­šte­nje sva­ke re­li­gi­je kao su­je­ver­ja, i us­po­sta­vlja­nje ate­i­zma. Mo­že bi­ti pri­vre­me­nih ustu­pa­ka, mo­gu bi­ti pri­me­nje­ni raz­li­či­ti tak­tič­ki me­to­di, ali osnov­ni cilj osta­je ne­pro­me­njen. Ko­ri­ste­ći cr­kve­nu vlast i Cr­kvu za po­sti­za­nje svo­jih po­li­tič­kih ci­lje­va, so­vjet­ska vlast je una­pred pri­pre­ma­la uda­rac ko­ji će za­da­ti Cr­kvi ka­da bu­de na­šla da to mo­že la­ko da iz­ve­de. Do­ka­ze i pri­me­re ta­kve pri­la­go­dlji­vo­sti so­vjet­ske po­li­ti­ke mi vi­di­mo u svim obla­sti­ma. So­vjet­ska vlast, ka­da joj je bi­lo po­treb­no, is­ko­ri­sti­la je pa­tri­o­ti­zam ru­skog na­ro­da i pred­sta­vi­la se kao odi­sta ru­ska vlast, ali rat se još ni­je ni za­vr­šio, a ru­ske pa­tri­ot­ske pa­ro­le bi­le su od­ba­če­ne, i vla­da je u pr­vi plan is­ta­kla in­ter­na­ci­o­nal­nu po­li­ti­ku i ci­lje­ve ko­mu­ni­zma, iako se u pr­vi mah ni­je u pot­pu­no­sti od­re­kla ru­skih isto­rij­skih ci­lje­va ko­ji su joj tre­nut­no bi­li od ko­ri­sti. Po­što je u vre­me ra­ta do­pu­sti­la ja­ča­nje uti­ca­ja ar­mi­je i i vi­so­kih ofi­ci­ra, so­vjet­ska vla­da se po­sle ob­ra­ču­na­la sa voj­nim sta­re­ši­na­ma ko­je su ste­kle po­pu­lar­nost, pa je mno­ge is­tak­nu­te voj­ni­ke po­sla­la u pro­gon­stvo, ob­ja­viv­ši da sve rat­ne uspe­he tre­ba pri­pi­sa­ti ko­mu­ni­stič­koj par­ti­ji. Po­što su us­po­sta­vi­le pri­ja­telj­ske od­no­se sa ra­znim stra­nim vla­da­ma, so­vjet­ske vo­đe su na­kon ra­ta oštro pro­me­ni­le svoj stav, pa su po­če­le da bla­te one sa ko­ji­ma su se do ta­da gr­li­li. So­vjet­ska vla­da je za vre­me ra­ta po­zi­va­la da se po­dr­ži ce­lo­vi­tost i sla­va Otadž­bi­ne, da bi po­sle ote­ra­la u smrt mno­ge is­tak­nu­te ru­ske pa­tri­o­te.

Ta­ko i u po­gle­du Cr­kve, ko­mu­ni­stič­ka vla­da je, pro­tiv­no osno­va­ma svog po­gle­da na svet, u od­re­đe­nom tre­nut­ku po­dr­ža­la Cr­kvu, ima­ju­ći u vi­du da će on­da ka­da joj ona vi­še ne bu­de po­treb­na po­ni­šti­ti sve što joj je do­pu­sti­la, i nju sa­mu uni­šti­ti.

Zbog če­ga so­vjet­ska vlast u da­na­šnje vre­me po­ne­kad po­ka­zu­je pri­vid­nu bla­go­na­klo­nost pre­ma Cr­kvi? Kao pr­vo, zbog to­ga što se još ne ose­ća do­volj­no ja­kom da bi u sva­koj pri­li­ci mo­gla da stu­pi u otvo­re­nu bor­bu pro­tiv ve­ru­ju­ćeg na­ro­da u Ru­si­ji i da se otvo­re­no su­ko­bi sa njim, pred oči­ma či­ta­vog sve­ta, po­go­to­vo zbog mo­gu­ćih me­đu­na­rod­nih kom­pli­ka­ci­ja. Kao dru­go, njoj je po­treb­no da za ne­ko vre­me pri­kri­je svo­je pra­ve ci­lje­ve i da is­ko­ri­sti sve­šten­stvo za stva­ra­nje po­zi­tiv­nog mi­šlje­nja o se­bi me­đu slo­bod­nim na­ro­di­ma. Kao tre­će, pre­ko sve­šten­stva ko­je joj je pot­či­nje­no so­vjet­ska vlast že­li da ogra­ni­či re­li­gi­o­zno bu­đe­nje, da uti­če na ru­sko ra­se­ja­nje i dr­ži u svo­jim ru­ka­ma ru­sku emi­gra­ci­ju. Zna­ju­ći da se Ru­si oku­plja­ju pr­ven­stve­no oko Cr­kve, ona, po­što sa­da još ne­ma sna­ge da je uni­šti, ho­će da pre­ko nje ma­kar ostva­ri uti­caj na one ko­ji joj ni­su pot­či­nje­ni: dr­že­ći u svo­jim ru­ka­ma sve­šten­stvo, ona sa­mim tim ra­ču­na da će mo­ći da uti­če i na pa­stvu. Oda­tle zah­tev, pre­ko po­gla­va­ra Cr­kve ko­ji joj se po­ko­ra­va, da svi sve­šte­no­slu­ži­te­lji pot­pi­šu iz­ja­vu lo­jal­no­sti so­vjet­skoj vla­sti. Da li je ta­kav zah­tev za­ko­nit i mo­že li se is­pu­ni­ti?

Ru­si iz­van gra­ni­ca Ru­si­je ni­su po­da­ni­ci so­vjet­ske vla­sti. Osta­ju­ći ver­ni svo­joj Otadž­bi­ni, mi ne pri­zna­je­mo kao za­ko­ni­tu onu vlast ko­ja ide pro­tiv hi­lja­du­go­di­šnjeg po­gle­da na svet na­šeg na­ro­da, pa smo i u ino­stran­stvo oti­šli ka­ko joj se ne bi­smo pot­či­ni­li. Za­što ar­hi­je­re­ji i dru­gi kli­ri­ci tre­ba da joj obe­ća­ju lo­jal­nost? Tra­ži li Ar­hi­e­pi­skop Kon­stan­ti­no­po­lja, Va­se­ljen­ski Pa­tri­jarh, od svo­je grč­ke i dru­ge pa­stve ko­ja se na­la­zi u Ame­ri­ci i dru­gim de­lo­vi­ma sve­ta lo­jal­nost tur­skoj vla­sti?

Tra­ži li An­ti­o­hij­ski Pa­tri­jarh, či­ja pa­tri­jar­ši­ja ob­u­hva­ta Si­ri­ju i Li­ban, lo­jal­nost jed­noj ili dru­goj vla­di od onih ko­ji ni­su nji­ho­vi dr­ža­vlja­ni?
Da li je Ru­ski Sve­ti si­nod zah­te­vao lo­jal­nost Ru­skoj vla­di, ili čak sa­mom Naj­bla­go­če­sti­vi­jem Im­pe­ra­to­ru, od pra­vo­slav­nih gra­đa­na Ame­ri­ke ili od onih ko­ji su bi­li po­da­ni­ci dru­gih dr­ža­va?

U vre­me Ru­sko-Ja­pan­skog su­ko­ba, ru­ski Ar­hi­e­pi­skop Ni­ko­laj, pro­sve­ti­telj Ja­pa­na, ostao je u toj ze­mlji i da­vao bla­go­slov pra­vo­slav­nim ja­pan­skim voj­ni­ci­ma ko­ji su kre­ta­li u rat ka­ko bi se bo­ri­li za svo­ju otadž­bi­nu. Ma­da on sam ni­je oba­vljao ta­kva bo­go­slu­že­nja, jer ni­je mo­gao da se mo­li za po­be­du nad svo­jom otadž­bi­nom Ru­si­jom, do­pu­stio je to ja­pan­skom sve­šten­stvu ko­je se na­la­zi­lo pod nje­go­vom ju­ris­dik­ci­jom. Po za­vr­šet­ku ra­ta zbog do­brog oba­vlja­nja svo­je pa­stir­ske du­žno­sti bio je na­gra­đen od stra­ne Ru­skog Sve­tog Si­no­da, pa i sa­mog Ru­skog Ca­ra. Ako su ta­ko po­stu­pa­li Naj­bla­go­če­sti­vi­ji Car i Naj­sve­ti­ji Pra­vi­telj­stvu­ju­šči Si­nod, ima li bi­lo ko pra­vo, i je li to uop­šte mo­ral­no, da od lju­di ko­ji se bo­re pro­tiv bez­bo­žne vla­sti, pre­ko nji­ho­vih du­hov­nih pa­sti­ra, tra­ži da se toj vla­sti po­ko­ra­va­ju?

Ka­da su Srp­ski Pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III i po­sle nje­ga Ar­se­ni­je IV sa svo­jom pa­stvom na­pu­sti­li Otadž­bi­nu, ko­ja se od XIV ve­ka na­la­zi­la pod vla­šću Tu­ra­ka, i ka­da su se pre­se­li­li u dru­gu ze­mlju, ar­hi­pa­sti­ri i pa­sti­ri pre­se­lje­nih Sr­ba ni­su se vi­še pot­či­nja­va­li no­vim pa­tri­jar­si­ma u Sr­bi­ji po­ro­blje­noj od stra­ne Tu­ra­ka, ka­ko bi bi­li slo­bod­ni.

Ni­je li se ne­što slič­no do­go­di­lo i u Grč­koj? Za­što se Grč­ka cr­kva po­ja­vi­la i po­sto­ji kao auto­ke­fal­na, ako je nje­na oblast od isko­na či­ni­la deo Kon­stan­ti­no­polj­ske (Va­se­ljen­ske) Pa­tri­jar­ši­je? Ka­da je 1819-1820. po­dig­nut usta­nak pro­tiv Tu­ra­ka, Tur­ska vla­da je od Pa­tri­jar­ši­je zah­te­va­la da od­lu­či od Cr­kve grč­ke usta­ni­ke, i Pa­tri­jarh je to uči­nio. Ma­da su Gr­ci do­bro zna­li da je on sa­mo for­mal­no is­pu­nio ono što su Tur­ci od nje­ga zah­te­va­li, osta­ju­ći du­šom i sr­cem sa nji­ma, ipak su nje­go­ve za­bra­ne pro­gla­si­li za ne­va­že­će, i po­če­li su ne­za­vi­sno od nje­ga da upra­vlja­ju Cr­kvom, a pri­li­kom obra­zo­va­nja ne­za­vi­sne Grč­ke dr­ža­ve osno­va­na je i ne­za­vi­sna Grč­ka Cr­kva. Oko 30 go­di­na Ar­hi­e­pi­skop Kon­stan­ti­no­polj­ski i Grč­ki Si­nod ni­su bi­li u me­đu­sob­nom op­šte­nju, dok ko­nač­no iz­me­đu Pa­tri­jar­ši­je i Grč­ke Cr­kve ni­su us­po­sta­vlje­ni od­no­si kao iz­me­đu ne­za­vi­snih cr­ka­va. Sve do ne­dav­no o Gr­ci­ma ko­ji su ži­ve­li u dru­gim ze­mlja­ma du­hov­no se sta­ra­lo sve­šten­stvo Grč­ke Cr­kve, a tek po­sle Pr­vog Svet­skog ra­ta, ka­da je Tur­ska bi­la ra­zo­re­na i osla­blje­na, Gr­ci u di­ja­spo­ri po­no­vo su po­sta­li du­hov­na pa­stva Va­se­ljen­skog Pa­tri­jar­ha. Ipak, Grč­ka Cr­kva i da­nas osta­je auto­ke­fal­na, čak su u nju, po­sle Bal­kan­skog i dva svet­ska ra­ta, ušle i no­ve obla­sti pri­sa­je­di­nje­ne Grč­koj, ko­je su od dav­ni­na pri­pa­da­le Kon­stan­ti­no­polj­skoj Pa­tri­jar­ši­ji, dok je Ar­hi­e­pi­skop Atin­ski do­bio ti­tu­lu Naj­bla­že­ni­jeg. Oči­gled­no, tek ka­da Kon­stan­ti­no­polj po­no­vo po­sta­ne pre­sto­ni­ca Grč­kog car­stva – ako se to po mi­lo­sti Bo­ži­joj do­go­di – te dve grč­ke Cr­kve će opet da se sli­ju u jed­nu, kao što su se uje­di­ni­li svi raz­dvo­je­ni de­lo­vi Srp­ske Cr­kve on­da ka­da su sve srp­ske obla­sti bi­le oslo­bo­đe­ne i uje­di­nje­ne u jed­nu dr­ža­vu.

Ako je uzrok spo­lja­šnjeg odva­ja­nja de­lo­va Cr­kve od Maj­ke-Cr­kve bi­lo stre­mlje­nje da se du­hov­na slo­bo­da sa­ču­va i ogra­di od sva­kog uti­ca­ja vla­sti ko­je ni­su hri­šćan­ske ali ipak na svoj na­čin po­štu­ju Bo­ga i ko­je ogra­ni­ča­va­ju slo­bo­du hri­šća­na ali su otvo­ren pro­gon do­pu­šta­le sa­mo po­vre­me­no – on­da je tim pre oprav­da­no, do­pu­sti­vo i neo­p­hod­no da se ve­ru­ju­ći sa­ču­va­ju od sva­kog pri­ti­ska vla­sti ko­ja je se­bi kao cilj otvo­re­no po­sta­vi­la bor­bu pro­tiv re­li­gi­je kao pro­tiv su­je­ver­ja, i si­ste­mat­ski te­ži nje­nom uni­šte­nju.

„Vra­ta ada ne­će odo­le­ti Cr­kvi“ – Cr­kva je do­ži­ve­la stra­šna go­nje­nja i pre­tr­pe­la ih, oven­čav­ši se zbo­rom no­vih mu­če­ni­ka. Ali Cr­kva ni­ka­da ni­je že­le­la go­nje­nja, ne­go se mo­li­la za iz­ba­vlje­nje od njih i od sa­bla­zni. Mo­li­la se za ne­u­speh go­ni­te­lja i po­zna­to je ka­ko je Ju­li­jan Od­stup­nik po­gi­nuo ka­da se sve­ti Va­si­li­je Ve­li­ki po­mo­lio da Cr­kva bu­de sa­ču­va­na od nje­ga.

Ko­me je po­treb­no uni­šte­nje Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve?

Da li ru­skim iz­be­gli­ca­ma, ru­skoj emi­gra­ci­ji? Pa nji­ma upra­vo Za­gra­nič­na Cr­kva da­je sna­gu, uje­di­nju­je ih i šti­ti od pot­pu­nog iš­če­za­va­nja po­ve­za­nog sa gu­bit­kom Pra­vo­slav­ne ve­re, a isto­vre­me­no ču­va i ce­lo­kup­nu ru­sku kul­tu­ru ko­ju je po­di­glo Pra­vo­sla­vlje.

To da­kle mo­gu da že­le sa­mo ne­pri­ja­te­lji ru­skog na­ro­da.

Da li je za Ru­sku Cr­kvu unu­tar Ru­si­je ko­ri­sno uni­šte­nje Za­gra­nič­ne Cr­kve i nje­no pri­sa­je­di­nje­nje Pa­tri­jar­ši­ji?

Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva se du­hov­no ne odva­ja od svo­je Maj­ke ko­ja stra­da. Ona za nju uz­no­si mo­li­tve, ču­va nje­no du­hov­no i ma­te­ri­jal­no bo­gat­stvo i sje­di­ni­će se sa njom on­da ka­da iš­če­znu uzro­ci nji­ho­vog raz­dva­ja­nja.

Ne­ma sum­nje da su i unu­tar Ru­si­je mno­gi je­rar­si, kli­ri­ci i sve­tov­nja­ci sa na­ma, te da bi i sa­mi ra­do po­stu­pi­li kao mi, ka­da bi to bi­lo mo­gu­će.
Pre­sta­nak odvo­je­nog po­sto­ja­nja Za­gra­nič­ne Cr­kve po­tre­ban je i ko­ri­stan sa­mo So­vjet­skoj vla­sti. Pre­ko sve­šten­stva ona že­li da ima kon­tro­lu nad emi­gra­ci­jom i uti­caj na nju. Po­što emi­gran­ti ne bi hte­li da bu­du pod du­hov­nim ru­ko­vod­stvom pa­sti­ra ko­ji za­vi­se od so­vje­ta, oni se vi­še ne bi oku­plja­li oko Cr­kve i ta­ko bi pre­sta­li da bu­du opa­sni po So­vjet­sku vlast. Sve­šten­stvo u Ru­si­ji, na­ro­či­to je­rar­hi­ja, pred­sta­vlja­li bi ta­o­ce za emi­gra­ci­ju. Ako je pa­tri­jarh Ti­hon okri­vlja­van zbog de­lo­va­nja za­gra­nič­ne je­rar­hi­je i u vre­me ka­da ni­je bi­lo ni­ka­kvog osno­va za ta­ko ne­što, on­da bi pa­tri­jarh u uslo­vi­ma pot­či­nje­no­sti za­gra­nič­nih ar­hi­je­re­ja sno­sio pot­pu­nu od­go­vor­nost za njih. Pri­li­kom istu­pa­nja ru­skih emi­gra­na­ta pro­tiv so­vjet­ske vla­sti, ona se ta­da ne bi ustru­ča­va­la da Pa­tri­jar­ha obe­si na vra­ti­ma Kre­mlja, baš kao što su Tur­ci obe­si­li Pa­tri­jar­ha Gri­go­ri­ja V na vra­ti­ma Pa­tri­jar­ši­je.

Iako ne­ma vi­dlji­ve od­no­se sa svo­jom Maj­kom-Cr­kvom u Otadž­bi­ni, Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva je u du­hov­nom op­šte­nju sa svi­ma ko­ji ta­mo stra­da­ju i ko­ji su pro­go­nje­ni, ko­ji pa­te u oko­vi­ma i iz­gnan­stvu.

Mi ve­ru­je­mo i zna­mo da u Ru­si­ji po­sto­ji sil­na Pra­vo­slav­na ve­ra.

Go­spod Bog, ko­ji je u vre­me pro­ro­ka Ili­je sa­ču­vao se­dam hi­lja­da mu­že­va da ne pre­klo­ne ko­le­na pred Va­a­lom, i da­nas ima mno­go svo­jih slu­gu ko­ji Mu taj­no slu­že i mo­le se ši­rom ru­ske ze­mlje. I me­đu ar­hi­je­re­ji­ma ko­ji su na­o­ko po­kor­ni so­vjet­skoj vla­sti, mno­ge zbog to­ga mu­či sa­vest; a ka­da se po­ja­vi mo­guć­nost, po­stu­pi­će po­put onih ko­ji su na Hal­ki­don­skom Sa­bo­ru sa su­za­ma iz­ja­vi­li da su svo­je pot­pi­se na Raz­boj­nič­kom Sa­bo­ru da­li pod pri­nu­dom. Ili po uzo­ru na sve­tog pa­tri­jar­ha Pa­vla ko­ga je mu­či­la sa­vest i ko­ji je pri­mio shi­mu sve­stan svo­je sla­bo­sti pod iko­no­bor­ci­ma. O to­me sve­do­či i mno­štvo onih ko­ji su na­pu­sti­li Otadž­bi­nu u vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta. To zna­ju i so­vje­ti, pa ih sve dr­že pod jav­nim i taj­nim nad­zo­rom, a po­go­to­vo ka­da ih pri­vre­me­no pu­ste u ino­stran­stvo.

No, upo­re­do sa tim po­sto­je i su­prot­ne po­ja­ve. Ne­dav­no se sa stra­šnom hu­lom na Bo­ga i ve­ru Hri­sto­vu svo­jim član­kom ob­ru­šio pro­fe­sor Du­hov­ne Aka­de­mi­je pro­to­je­rej Osi­pov, ko­ji je sa­mo ne­ko­li­ko da­na pre to­ga za­u­zi­mao is­tak­nu­to me­sto u kli­ru. Sa­gla­snost sa njim iz­ja­vi­lo je još ne­ko­li­ko sve­šte­no­slu­ži­te­lja ko­ji su od­lu­kom Si­no­da Mo­skov­ske Pa­tri­jar­ši­je od 30. de­cem­bra 1959. go­di­ne raš­či­nje­ni i li­še­ni sva­kog cr­kve­nog op­šte­nja. Od nas izi­đo­še, ali ne be­hu od nas (1. Jn. 2,19). Ne­sum­nji­vo je da osim ovih ko­ji su se već ot­kri­li, po­sto­je i dru­gi taj­ni ne­pri­ja­te­lji Cr­kve, ko­ji se sa­da još pre­tva­ra­ju da su nje­ni ver­ni si­no­vi, da bi je ka­sni­je osra­mo­ti­li. Pod vla­šću bez­bo­žni­ka je du­hov­na zi­ma, to­kom ko­je se dr­ve­će ne mo­že ras­po­zna­ti jer je osta­lo bez svo­ga li­šća („Pa­stir“ Jer­min). Ta­mo se u pot­pu­no­sti is­pu­nja­va­ju re­či pro­ro­ka Mi­he­ja: Ne ve­ruj­te pri­ja­te­lju, ne osla­njaj­te se na vo­đa… Ne­pri­ja­te­lji su čo­ve­ku do­ma­ći nje­go­vi (Mih. 7,5-6).

Go­di­ne 1964. Mi­tro­po­lit Ana­sta­si­je se zbog sta­ro­sti i bo­le­sti po­vu­kao u mi­ro­vi­nu, a na nje­go­vo me­sto iza­bran je epi­skop Fi­la­ret (Vo­zne­sen­ski), ko­ji je stao na če­lo Za­gra­nič­ne Cr­kve i vo­di je istim onim pu­tem ko­jim su cr­kve­ni ži­vot usme­ri­li nje­go­vi pret­hod­ni­ci.

Ru­ske iz­be­gli­ce, ra­se­ja­ne po či­ta­vom sve­tu, ži­ve­ći če­sto u vr­lo te­škim uslo­vi­ma, sa­mo če­ka­ju onaj sve­tli dan ka­da će se Otadž­bi­na oslo­bo­di­ti od vla­sti bez­bo­žni­ka ko­ji mu­če du­še i te­la nji­ho­ve bra­će, pa da mo­gu da se uje­di­ne. Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva za­jed­no sa nji­ma pod­no­si te­ški te­ret iz­gnan­stva. Bu­du­ći da ni u če­mu ni­je iz­da­la Pra­vo­sla­vlje, ne­go ču­va pre­da­nja i obi­ča­je Ru­ske Cr­kve, kao i nje­ne po­se­de ko­ji se na­la­ze u ino­stran­stvu, ona se po svo­jim mo­guć­no­sti­ma sta­ra o pa­stvi ko­ja joj je po­ve­re­na, ču­va je u Pra­vo­sla­vlju, vas­pi­ta­va u njoj no­va po­ko­le­nja i ši­ri pra­vo­slav­nu ve­ru kod onih na­ro­di­ma me­đu ko­ji­ma se na­la­zi. U za­gra­nič­nim hra­mo­vi­ma svag­da se uz­no­se mo­li­tve za stra­dal­nu Otadž­bi­nu, za pro­go­nje­nu Cr­kvu, za mu­če­ne i ubi­je­ne za ko­je ta­mo ne sme­ju otvo­re­no da se mo­le, za spa­se­nje Otadž­bi­ne i iz­ba­vlje­nje od svi­re­pe vla­sti, za ob­no­vu pra­ve ve­re i po­bo­žno­sti. Sva ova mo­lje­nja mo­gu­ća su sa­mo ne­za­vi­sno od onih ko­ji se na­la­ze u ru­ka­ma te vla­sti i po­ko­ra­va­ju joj se.
Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva, pred­vo­đe­na Sa­bo­rom epi­sko­pa ko­ji su sa­da već po­sve­će­ni u ino­stran­stvu i ar­hi­je­rej­skom za­kle­tvom oba­ve­za­ni na po­slu­šnost upra­vo nje­noj cr­kve­noj vla­sti, ima osam­na­est ar­hi­je­re­ja u raz­li­či­tim ze­mlja­ma. Ona ta­ko­đe ima mu­ške i žen­ske ma­na­sti­re od ko­jih ne­ki po­sto­je još iz vre­me­na Car­stva (u Pa­le­sti­ni), dru­gi su na­sta­li u Ru­si­ji pred re­vo­lu­ci­ju (Le­snin­ski u Fran­cu­skoj, Bo­go­ro­di­ce Vla­di­mir­ske u Ka­li­for­ni­ji i Ka­na­di), a osta­li su stvo­re­ni u da­ni­ma na­ših ne­vo­lja, u ne­dri­ma Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve (ka­kvi su na pri­mer Sve­to-Tro­jic­ki u Džor­dan­vi­lu, Pre­po­dob­nog Jo­va Po­ča­jev­skog u Min­he­nu, No­vo Di­vje­je­vo, No­va Ko­re­na Pu­sti­nja i dru­gi). Cen­tar Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve na­la­zi se u Nju­jor­ku, u ve­li­koj zgra­di ko­ju je po­klo­nio je­dan bo­ga­ti Rus. Tu je cr­kva sa ču­do­tvor­nom Kur­sko-Ko­re­nom iko­nom Maj­ke Bo­ži­je, Mi­tro­po­li­to­ve oda­je, Si­nod­ska kan­ce­la­ri­ja ko­ju vo­di se­kre­tar Si­no­da, kao i se­di­šte dru­gih cr­kve­nih usta­no­va. Ru­ska Za­gra­nič­na Cr­kva ima svo­ju Bo­go­slo­vi­ju (ko­ja se pre­ma lo­kal­nim pro­pi­si­ma na­la­zi u ran­gu vi­še ško­le), svo­je sred­nje ško­le i ško­le gde no­ve ge­ne­ra­ci­je de­ce ko­ja ra­stu u ino­stran­stvu do­la­ze ka­ko bi uči­li pra­vo­slav­nu ve­ro­na­u­ku i usva­ja­li ru­sku kul­tu­ru. Pa­ro­hi­je i cr­kve­ne op­šti­ne Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve raz­ba­ca­ne su po či­ta­vom sve­tu. Ima ih i u ve­le­gra­di­ma svet­skog zna­ča­ja, i na pu­stim me­sti­ma gde ži­vi tek ša­ka Ru­sa. O nji­ma se sta­ra­ju sve­šte­ni­ci ko­ji su če­sto pri­mo­ra­ni da du­go pu­tu­ju ka­ko bi po­se­ti­li svo­je pa­ro­hi­ja­ne jer ži­ve u ve­o­ma uda­lje­nim me­sti­ma. Ne­ki od njih pri to­me još mo­ra­ju da se iz­dr­ža­va­ju ra­de­ći i ka­kve dru­ge po­slo­ve, bu­du­ći da nji­ho­va si­ro­ma­šna pa­stva ne mo­že da im obez­be­di sred­stva za ži­vot.
Na­ro­čit zna­čaj ima Ru­ska Du­hov­na Mi­si­ja u Je­ru­sa­li­mu sa dva žen­ska ma­na­sti­ra (na Ma­sli­no­voj go­ri i u Get­si­ma­ni­ji). Ona se stal­no bo­ri za oču­va­nje svo­jih sve­ti­nja u Sve­toj Ze­mlji i po­ma­že u or­ga­ni­zo­va­nju po­klo­nič­kih pu­to­va­nja.

Ar­hi­pa­sti­ri i pa­sti­ri Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve de­le sa svo­jom pa­stvom sve nje­ne du­šev­ne i ma­te­ri­jal­ne te­go­be ko­je su ne­iz­be­žno po­ve­za­ne sa iz­be­glič­kim ži­vo­tom, is­pu­nja­va­ju svoj dug slu­že­nja Pra­vo­slav­noj Ru­skoj Cr­kvi i slu­ša­ju glas sa­ve­sti u po­gle­du svo­je ze­malj­ske otadž­bi­ne Ru­si­je i svo­ga na­ro­da. Njih me­đu­tim ne pri­ti­ska to­li­ko osku­di­ca, ko­li­ko ne­ra­zu­me­va­nje od stra­ne sa­bra­će, pred­stav­ni­ka dru­gih pra­vo­slav­nih Cr­ka­va. I dok Za­gra­nič­na Cr­kva i da­lje ide istim onim pu­tem ko­ji su svo­je­vre­me­no bla­go­slo­vi­li Pr­vo­je­rar­si či­ta­ve Pra­vo­slav­ne Cr­kve, od­nos nji­ho­vih na­sled­ni­ka zna­čaj­no se pro­me­nio. Za­gra­nič­noj Cr­kvi se po­sta­vlja­ju ogra­ni­če­nja, a nje­noj je­rar­hi­ji i kli­ru po­sta­vlja­ju se zah­te­vi ko­ji se po sa­ve­sti i pa­stir­skom du­gu ne mo­gu is­pu­ni­ti.

Ka­da je Ru­si­ja ži­ve­la u spo­koj­stvu, ona je pru­ža­la sva­ku po­dr­šku pra­vo­slav­noj sa­bra­ći ko­ja su se na­la­zi­la u te­žim uslo­vi­ma, po­seb­no u slu­ča­ju po­ro­blje­no­sti od stra­ne ino­ver­ni­ka. Ne sa­mo da je Dr­ža­va de­lo­va­la u tom prav­cu, ne­go je uče­šće uzi­mao sav na­rod. Mo­li­tve za njih uz­no­še­ne su u hra­mo­vi­ma i ku­ća­ma. Sve ve­čer­nje mo­li­tve štam­pa­ne u pot­pu­nim mo­li­tve­ni­ci­ma za­vr­ša­va­le su se pro­zbom: „Bo­go­hul­no tur­sko car­stvo obo­ri i pra­vo­slav­nim ca­re­vi­ma po­ko­ri, pra­vo­ver­je utvr­di i do­ne­si po­be­du pra­vo­slav­nim hri­šća­ni­ma“. Ovo je bi­lo štam­pa­no ka­ko u cr­kve­nim knji­ga­ma, ta­ko i u mo­li­tve­ni­ci­ma za na­rod – to sva­ko mo­že da pro­ve­ri. Sve do ne­dav­no, mno­štvo Ru­sa je tu mo­li­tvu či­ta­lo u svim kra­je­vi­ma Ru­si­je. Zar ne bi da­nas svi još vi­še tre­ba­lo da se mo­le ka­ko bi bi­la obo­re­na bo­go­hul­na i bo­go­bo­rač­ka vlast ko­ja se to­li­ko oko­mi­la ne sa­mo na Pra­vo­sla­vlje, ne­go uop­šte na ve­ru u Bo­ga. I ako se ta­kve mo­li­tve če­sto uz­no­se u hra­mo­vi­ma dru­gih hri­šćan­skih ve­ro­i­spo­ve­sti, zar to ni­je du­žnost pre sve­ga pra­vo­slav­nih, na­ro­či­to si­no­va po­ro­blje­ne Ru­si­je ko­ji se na­la­ze iz­van nje?

Jer ka­da do­đe vre­me, i oni ko­ji su u rop­stvu i oni na slo­bo­di da­će od­go­vor Ve­li­kom Ar­hi­je­re­ju, Sve­pra­ved­nom Su­di­ji. Ne­ka bi On ta­da re­kao: U ma­lo­me si bio ve­ran… uđi u ra­dost Go­spo­da­ra svo­ga.

(1964)

(1) Grob Mi­tro­po­li­ta An­to­ni­ja (Hra­po­vic­kog) na­la­zi se u krip­ti ru­ske Iverske ka­pe­le na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du.

Prevod: Mladen Stanković

Iz knjige: Svetitelj Jovan Šangajski Čudotvorac – Žitije i Akatist
Predanjske studije, Beograd, Biblioteka „Filokalija“, knjiga I

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280