Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Šetnja

 

ŠETNjA

 

Sunce je sagorelo useve, skoro da je isušilo bunare i reke, a zemlja je toliko ispucala da ako čoveku upadne noga u pukotinu, može da je polomi. Nebo odluči da vrati zemlji malo vode te pade kiša. Padala je dva dana. Obradovaše se ljudi iz sela, a bogami i iz grada, rashladi se asfalt i beton, a ja pođoh u šetnju sa svojim kišobranom.

Šetnja i Koloseum - kratka priča

Poznavao sam ulice kao svoj džep, a kada idem kod kuma, idem prečicom. Susretao sam se sa mnoštvo ljudi kojima lica nisu baš zračila srećom, ali sam najviše buljio u žene i devojke. Prolazile su i sisate i guzate, vitke, tanke i mršavice. To su naše žene! Bilo je toliko lepih žena da ružne skoro nisam ni primetio. Obećao sam sebi da ću češće šetati baš zbog toga.

Video sam neke blede gimnazijalce, pili su nekakve instant sokove i jeli kifle i krofne izlazeći iz škole, gurali su se i kreveljili kao i svi mladi ljudi.

Usput sam ispred bolnice sa desne strane opazio prodavnicu grnčarije. Zagledan u izlog video sam crepulju u kakvoj je baba pekla hleb i bardak iz kakvog je moj deda pio rakiju. Na tren sam se vratio u detinjstvo i jasno video oca kako na krsnoj slavi služi goste, a majku kako ga krišom miluje ispod oka. Ja sam se sa ostalom decom kikotao i trčkarao, te smo zbog toga dobijali blagi prekor odraslih. Trže me mekana ruka starije prodavačice i nežni glas, kao u moje bake:

– Izvolite, gospodine! Jeste li dobro?

Trgoh se uz obećanje da ću sledeći put kada budem prolazio, svratiti do radnje i obavezno kupiti nešto!

Koračao sam lagano sa oživljenim uspomenama i dragim umrlim likovima u srcu osećajući milovanja njihovih aura.

 

Zoran Nikolić Mali

Ostavite komentar

Ostavite komentar