Ispod mog jastuka

VELIBOR MIHIĆ: MOJ CIMER

Predući, lizne me po čelu
i ja znam da je 6:20
pa doda:
pazi, dvaput ne budim,
nastaviću da spavam…

U njegovim zelenim jezerima,
ogledaju se moje zelene ljubavi,
sve, odreda, behu zekaste…
Zelen sam i ja, ali,
ja te neću izneveriti
kao te šmizle… hej…

Hej, ne budi pristrasan,
ponekad bih i ja
prevario njih
kao što reče Ivo
kad je s Gustavovom ženom
čitao lektiru,
ona je uvažila izvinjenje,
ali Gustav ne,
bio je slab na izvinjenja…

Moj cimer voli
da šapicom miluje ceo Beograd,
kad zapara od Slavije,
škripi do Kalemegdana
i Kapije princa Savojskog…

Ima i on „svoje dane“
kad me… ama, baš…
„gleda kroz mene“, samo se
oglasi, kratko i zevne, slatko…
i ode Gospodaru Sna
u krilo, baj-baj…
jedno 20 sati,
žalim slučaj…
nisam ovde…

oOOo