Веселинка Стојковић
Мајко, Ти би да идеш?
Сањам.
Пливам за мајком, вода широка и шири се, само огромна вода, огромна, безобална, мутна, не стижем је, журим за њом, мајком, за њом сам, само нас танка вода дели, мутљавина кратка, она не може да се заустави, плива, узимају је под мишке два крупна мушкарца, лица њихова се утискују у моје очи, смркнута и озбиљна и решена да је не дају, она се окреће, марама јој на глави са којом је спавала у последње зимско време, тамно-црвена са тамнијим пругама, вунена, моли ме, лице њено и очи, које не видим, моле да је не дам, не дам! они је вуку, носе, испод мишица чврсто је држе, пливају, носе је, односе, опет окреће главу, с мање снаге, молбено-немоћно-драго лице њено реже ми све мозгове, читаву мене и моју немоћ да јој помогнем, све се брзо дешава, рамена јој упадају у воду, марама ми је у видном пољу, и две магловито-крупне и чврсто-решене прилике с обе стране њене да је не дају, отпливавају, све су даље од мене, немоћнија бивам, страх ме хвата, страх огроман, окрећем се и враћам, у крајичку ума ми је да морам да одустанем, да пустим да ми мајка оде, да схватим да ми мајка иде, да ми се не дâ да сам с њом, да ми се не дâ да јој притекнем у помоћ, да не могу да јој помогнем, вода је метална и мутна и велика, страх ме носи, ужасан бол и ужасан страх, строваљујем се низводно, вода се сужава, иде кроз мрак све гушћи, отимам се од страшила црнобелих на танким ногама с некаквим штаповима дугачким у танким рукама, и ноге и руке им као штапови, раскоракнути су, с чудним главама, као главе распрслих чиода да гледам, љуљају се, и с једне и с друге стране воденог су корита, распомамљени, лове ме, хватају хватаљкама-штаповима, запречавају ми пут, брда, што су им за леђима, гурају их према мени, кидишу на мене заједно, и чудовишта и брда, светлост се затвара, и сасвим затвара, строваљујем се више, падам у вртлог коме нема краја, мрак је, страх, страх, страх! одасвуда бије страх, и бије мрак, ударају, обесвешћују, а не дам се, куда ме то води ова дубодолина, овај пакао? нећу тамо, тамо нећу! одједном сам пред вратима, пред вратима! врата само испред мене су, у теснацу, страшила су остала, брда се изгубила, само водени теснац и зидови од мрака, и небо од мрака које су на неколико корака од врата левкасто сужавале густе гране густиша, с обала срезаних ништавилом, и врата, вода под вратима у жубору иде даље, ја немам где, до на врата, успевам да отворим врата, успевам! ноге прескачу праг, ускачем иза врата, бежим, побегла сам, леђима затварам врата, упирем у њих свом снагом, не дам се, не дам! широм отварам очи, у мало светлости нешто нејасно је, ту, преда мном, у собичку сам као у кавезу са ловцем, опет страх, заваран, букнуо је, скупљам снагу, сву снагу, у решеност да бежим, побегнем, да се спасем, заварам чудо што је пред вратима тик насупрот мојим, не видим му ни лице ни стас, осећам га, то чудо зури у мене, чека прилику да ме зграби, да ме зграби! десном руком хватам се за браву његових врата, у једном кораку га заваравам и излећем у отворен простор, у светлост! затварам их у хипу, затварам врата читавом снагом која ми је остала и додала се, свом снагом преосталом и надошлом, ту сам! ту сам! побегла сам, спас, спас, спас!…
.
Минуло је време, ако га има. Седим за столом, читам Теслине „Изуме“. Гледам на сат, подижем очи према календару, великом, добили смо га. Откидам календар за јун, спуштам се на столицу, падам у њу, забезекнуто зурим: иста лица која су ми повела мајку, озбиљна и смрачена, у води окрупњала, и у тамним превлакама преко образа! Страх ме узима, она ноћ, бол.
Читам: Свети апостол Петар и свети апостол Павле.
Постаје ми јасно: са мајком смо на последњи пут њен од куће пошли 12. јула, субота је била, на Петровдан, на Дан светих апостола Петра и Павла.
.
Мајко
Ти би да идеш
Спремаш се
.
Не
Не иде ми се
.
Тешка на сузу
(Која се види)
Плачеш
(Последњи тренуци)
.
А кад ми несаница дође, око поноћи чујем и слушам и слушам куцкање у прозор, као од недеље до четрдесетог дана узастопце по одласку њеном, и топло ми, и тужно, тужно-топло ми, и ишчекујуће, завичајно души, надајуће, болно, и не бих да стане, не бих да стане… Колико пута по поноћи устадох и изађох у ходник, и у њену собу уђох, све верујући да ћу је угледати, наћи. Моју мајку. А не беше ни Богданове ни моје маме.
.
Ласте ћућоре, ћућоре ласте изнад мог прозора, а ја пишем домаћи задатак и бригу мајчину ослушкујем: „Ако се башта не засади на време, ако се кукуруз не окопа на време, ако се жито не пожње на време, ако се сено не покупи на време, ако се стока не нахрани на време, као и све ако се не уради на време…“.
.
Отишао је и Борис, Антонина моја. Пре ње.
(Драга моја Антонина)
Слика: Горан Хрвиц: Старица
