Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost Kultura

Веселинка Стојковић: Памтим

Веселинка Стојковић

Памтим

Било је врело лето. Завршавали су се дани летовања са групом мојих вршњака, можда и старијих, не памтим, то што се десило после летовања, избрисало је или истањило и скратило многе слике које су се низале читавих двадесет дана. Памтим приче о Прохору, његовом подвижавању, памтим пентрања по Козјаку и пећину у којој је Прохор боравио, памтим светачка Прохорова чињења, памтим реку Пчињу, памтим обрађена танка поља око корита њеног, стиснута планинама. Памтим високо светло небо над земаљским-Божјим рукама, и људским, памтим излазе што иду коритом Пчиње и између планина у дубину небеску спојену са земљом, и лево и десно крило земље и неба ове јединствене тачке у свеопштем бивству памтим. Памтим кривудаво и помало страшиво путовање аутобусом у манастир прашњавим путем, а кроз села и пределе који су се дивно низали, памтим силазак у белу лепоту која нам се са висине указала – спуштену у најлепши зелени врт, у рај. Памтим излазак из раја, кроз рај, из те Божје шумовите и водене грађевине са светињом у срцу, успоне из манастира памтим кроз висока брда па спуштање према Бујановцу и Врању, новим сјајем озарене обале пута памтим, само не колико бели пут и белу лепоту с висине с које смо је угледали у бели дан. Сунце памтим.

Свети Прохор Пчињски
Свети Прохор Пчињски

Памтим нашег наставника Добривоја и часове прве помоћи, свешчице са квадратићима које смо исписивали, дуго сам чувала своју свешчицу, танушну и пуну, памтим пропитивања и вежбе које смо имали, памтим игре, памтим дружења. Памтим обеде и седељке у дворишту манастирском и на обалама воде и по околним висовима. Ужине памтим које смо носили са собом. Памтим мрак који се спуштао рано и са којим смо одлазили на конак, памтим сунце које нас је из високих прозора подизало у зелене обале Пчиње и белине манастирске, на ноге лагане.

Памтим – у назнакама ипак. Памћење ми је далеко, а сасвим уз мене је због топлине и светле светости коју смо колективно проживљавали тамо, коју сам понела са собом, и која сада је у мени.

Памтим, с високе висине манастир памтим који сам први пут угледала, први манастир који сам видела, с те висине белину Светог Прохора Пчињског живо памтим, спуштеног у тишину и светлост безмало пре хиљаду година, између снебивљиве Пчиње и слојевитог Козјака, у који чврсто упро је светачка своја леђа.

Памтим тугу дуге одвојености од дома, скривену сузу, мрак и молитву у мраку памтим.

Били су то дани награде за одличан успех, било је то после петог разреда основне школе.

(Драга моја Антонина)

Фотографија: http://www.euroturs.rs/receptiva-u-srbiji/merak-juga-nis-vranje-manastir-prohor-pcinjski-dvodnevni-program/

2 komentara

  • Kad god Veselinka nešto napiše ja poželim da odem i vidim taj kraj. Pročitao sam mnogo toga ali njen VELIGDEN je neponovljiv

  • И треба доћи у Свети Прохор Пчињски. Науживати се лепоте и мира и непролазности. Вечности.

Ostavite komentar