Веселинка Стојковић
Сећам се
Сећам се. Дан на Светом Стефану врвео је од туриста, од странаца највише. (…)
Сећам се. Пљускали смо се, од црвеног шљунка до дубина испробавали воду, и враћали се на обалу и с једне и с друге стране острвске руке која је на воду спустила град.
Сећам се парка и све лепоте земаљске која је хрупила у овај кут света, сећам се наше журбе да све видимо, омиришемо, чујемо, захватимо, да завиримо у сваку пору водену и обалску.
Сећам се нашега хода по лепоти.
Сећам се наших очију и наших стопала. Наших румених образа и високих чела. Наших руку, наших коса. Хаљина. Сећам се свега нашега.
Сећам се наших радости пристиглих из самих небеса. Године када си стигла из своје нове домовине, Антонина.
…
Драгана данас нема, отишао је пред сам почетак школске године. Нема Драгана, отишао је.
.
.
Звони. Нови учитељ отвара школска врата.
(Драга моја Антонина)
Илустрација: http://www.ljepota.ba/novost/29746/Kucni-ljubimci-zahtijevaju-pripremu-za-zimu
Драга моја Весела, баш си ме растужила, али нека си. Наш Драган, колега, друг, пријатељ, добра али несрећна душа, заслужује да га се сећамо по добру. Хвала ти.
Поздрав, Дуна.
(Писамце)
(Илустрација: псић попут Бекија; готово исти Беки Драганов.)