BORBA

„I… koliko ima?”

„Četrdeset dana. Još se borim”.

„A ja, baš sam… Evo gasim”.

„Nemoj. Moram da ostanem čvrst. Kao da će drugi voditi računa o meni”.

„Da, teško je, ali može se. Uspećeš ti. Kad si počeo?”

„U gimnaziji. A ti?”

„Negde posle fakulteta, na letovanju. Prva, zaista dobra cigareta”.

„Prethodne nisu valjale?”

„Ne, grizle su i štipale, uvek gorke. Da povratiš. Moja tadašnja devojka, iz malog mesta, pušila je. Naročito posle… u krevetu. Navlačila bi tamne zavese, gasila svetlo, i tek na kraju, posle, za trenutak moglo se nazreti njeno lice dok bi palila onu svoju cigaretu. Smetao mi je gorak ukus duvana na njenim usnama. I mrak. Leži pored mene u tami, pokrivena do grla, jedva nazireš krevet, nju u krevetu, puši onu svoju cigaretu i priča koješta. Sve nešto nevažno. Govorim joj da ostavi taj smrad, baci otrov. Ne sluša, neće… ili ne može. A sada eto… evo i ja sam…”Pogleda svoju cigaretu, ono malo što je od nje ostalo, ugasi je, kaže: „Ja ti baš nešto i ne pomažem.”

„U redu je. A sledeća? Bila je drugačija?”

„Kao nebo spram zemlje. Jedna s mora. Stalno u pokretu, preplanula, nasmejana, celu smo obalu obišli. Ta svetlo nije gasila, nije se pokrivala do grla. Jedno veče na moru… liznu papir, zamota cigaretu, zamota i drugu, zapali, ponudi mi. Popušim tu jednu – prija. Sutra dve, pa tri, i tako sve više… do danas”.

„To nije ova s kojom si sada”.

„Moja žena? Ne, posle tog leta više je nisam video. Otišla nekuda. Ali sinoć… slučajno – nađem jednu sliku preko interneta. Iste oči… ista kosa. Osmeh. I telefon – njen broj”.

„Nazvaćeš?”

„Ne znam. Videću… Mogu još jednu? Neće ti smetati?”

„Neće, daj i meni jednu”.

„Ne, onda ja neću”.

„Svejedno, ti nemoj – meni daj jednu”.

„Zaboravi.”

Vladimir Radić