Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Čaj od šljiva – U potrazi za izgubljenim vremenom

 

U potrazi za izgubljenim vremenom

U potrazi za vremenom koje protiče u Beogradu i Londonu. Sporost ili užurbanost života odredjuje naša percepcije sveta i društveni milje u kome se nalazimo

.

London i Beograd funkcionišu na dva različita vremenska sistema. Nije samo u pitanju taj jedan sat razlike u vremenskim zonama: na elektronskom globusu, to je ista poslovna zona. To nije problem.

Razlika je u vremenskim jedinicama oko kojih se vrti svakodnevni život. U Londonu su to sati i minuti; u Beogradu su (i dalje) nedelje i meseci. Mnogi naši BG prijatelji će se sada namrštiti, u jurnjavi iz njihovih profesionalnih kancelarija, za dugačkom listom dnevnih zahteva, pokušavajući da pokupe decu iz škole na vreme.

Čaj od šljiva - U potrazi za izgubljenim vremenom - čuveni Londonski taxi
Londonski taxi – zaštitni znak Londona

To je, ipak, novina. Naš nacionalni puls i dalje kuca sporo. Iz perspektive zahuktalog Zapada, to je mentalni i kulturni defekt. Ja ipak mislim da je i prednost.

Ako ičega u Srbiji ima na pretek, onda izgleda da je to vreme. Razloga za to je dosta: nedostatak kvalitetnih karijera, slaba preduzetnička kultura, slaba ekonomija, opšte zanemarivanje intelektualnih postignuća. Ukratko, nema mnogo razloga za žurbu, za veliki, grozničavi napor. ‘Slice time’, sa svim pripadajućim ispoljavanjima u hrani, socijalnom životu i ponašanju, je naš ‘Matriks’.

Razgovori u kafićima su dugi i detaljni – zanimljivo i specifično zgubidanstvo koje se graniči sa filozofijom; ‘naivna filozofija’ kao pandan ‘naivnom slikarstvu’? Život je narativni diskurs, ne samo lista dogadjaja koz koju mora da se projuri sa fokusiranom disciplinom jer nas sutra čeka ista takva, isto toliko komplikovana.

Kao student, dok sam još živeo u Smederevu, provodio sam čitave letnje dane samo svirajući bubnjeve ili čitajući. Od jutra do (kasnog) mraka. A onda u grad, da bih dobar deo noći proveo sa prijateljima, patrolirajući tople ulice koje mirišu na lipu i upijao sulude avanture Koste inkasanta, Kibe, Maligana, Robija i ostalih gradskih folklornih legendi, neiscrpnog rudnika nadrealne inspiracije.

Vreme. Imao sam vremena na pretek. Za razmišljanje; za procesovanje neuroza i neumitnih emotivnih rana odrastanja; za sredjivanje računa sa samim sobom i svetom; za obrazovanje, povrh školskog; za osluškivanje, ne samo efikasno, regimentalno delovanje…

Ta tipična balkanska atemporalnost – osećaj da je kod nas, nekako, vreme stalo – je bila jedan od najvećih poklona koje sam ikada dobio: sve vreme ovoga sveta, za sve što me zanima. Nije samo sentimentalnost razlog da smatram da je to nešto što sam izgubio, a voleo bih da povratim.

Problem sa Londonom, u ovom specifičnom smislu, je žurba u kojoj se život procesuje individualno, za razliku od Srbije gde je podela misli kolektivniji čin. Londonski sastanci su to – sastanci sa specifičnim ciljem – ne raspršeno slobodno asociranje naših kafanskih rituala, ‘storystorm’ sa mnogo manje direkcionalnosti. Nekome prija, nekome ne. Mislim da, ponekad, s vremena na vreme, i oni imaju svoje mesto…

Ako ništa drugo, onda makar kao odmor i antiteza stimulativnoj, ali i iscrpljujućoj nepopustljivosti dnevne kompleksnosti života u efikasnom megalopolisu. Samo mali izvod iz današnjeg rasporeda, iako je u pitanju nedelja: istražiti detalje za kupovine pretplatne vozne i metro karte za stariju ćerku, raspitati se o detaljima tužbe protiv američke avio-linije za prijatelja, pripremiti decu za plivanje, kupanje, pranje kose i rasčešljavanje posle plivanja, ići na šišanje (za mene), proveriti sastanke na poslu sutra i koju vrstu pripreme zahtevaju, kuvati ručak…

Idealno rešenje je negde izmedju, što je malo teško. Gravitaciona sila efikasnosti modernog sveta je jaka; agresivni kapitalizam opstaje jedino ako besplatno prisvoji maksimum našeg slobodnog vremena – sem kada ispunjavamo svoju potrošačku dužnost. Biće teško odupreti se.

Ono što možemo je da makar povremeno skinemo kapu sporosti. Da je nekada prepoznamo i kao benefit, ne samo kao problem. Da je i dalje mentalno negujemo, kao našu malu tajnu i sitno zadovoljstvo. Za moderni svet, i mudar život u njemu, trebaju nam obe stvari.

Duboko oranje: ni samo drljanje, ni samo kopanje bunara. I površina i dubina.

 

Lazar Džamić

Novi magazin logoČlanak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar