Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kolumna

Pismo o Srbiji: Dragi moj Petroviću – Milovan Danojlić

 

Pismo o Srbiji: Dragi moj Petroviću – Milovan Danojlić

Roman Dragi moj Petroviću književnika Milovana Danojlića je skup pisama povratnika u Srbiju koja opisuju mentalitet Srbije i život Srba. Tekst za pozorišnu predstavu

 

 

DRAGI MOJ PETROVIĆU

Prima: Steve Petrovich, 2822 Lincoln Ave, Clevland, Ohio 43220, USA

Šalje: Milica Putnik, NH Stanka Pavića 2, 11997 Kopanja, Yugoslavia

 

Pitaš me, dragi moj Petroviću,

zašto sam se u poslednje vreme razlenila u pisanju? E, zašto! Kad bih ti samo na ovo pitanje odgovorila kako treba, rekla bih ti vrlo mnogo o ovdašnjim prilikama i njihovom nepovoljnom uticaju na ljudsku dušu. Ovde me je sve nadjačalo. Ne znaš kako, ne znaš kad, obuzme te slast umrtvljivanja, bolest spavanja. Počneš uživati u svojoj zapuštenosti i ogluvelosti: zaboraviš kud si pošao, šta si hteo, i ne želiš da te iko na to podseća. Da, dragi moj Petroviću, opijam se nepotrebnošću: blaženstvo koje je tebi, tamo, potpuno nepoznato. Tebi su važne i sitnice, a za mene, malo-pomalo, i ono glavno gubi značaj.

Pismo o Srbiji Dragi moj Petroviću - Milovan Danojlić-Stara vrata na tavanu kuće
Roman Dragi moj Petroviću – Milovan Danojlić

Mojim dolaskom ovamo ti i ja smo prestali da živimo u istom veku. Leteći avionom sa zapada na istok, čovek se pomera i kroz vreme, unazad, naravno. Izmedju nas je taj okean pun slanih isparenja, koja nam danonoćno nagrizaju uspomene i veze. Ne vidimo isto, i ne mislimo o istom. Treba da zahvalimo našem lepom maternjem jeziku što se i ovoliko razumemo. Kad bih ti pisala na engleskom, ne verujem da bi shvatio o čemu ti govorim.

Kako god zagrejan otud došao, ovde ćeš se za mesec-dva ohladiti. Na sve strane će ti se pokazati zidovi i pregrade. I ono što se ovde oko čoveka prividno kreće, ne veruje da će igde stići. To pokazuju i jezičke poštapalice sa kojima se neprestano susrećeš: nema veze, lako ćemo, nema problema, nije važno, polako-polako, nije smrt za vrat. I kako, dragi moj Petroviću, u takvom stanju da napišeš pismo? O čemu da pišeš? Dragi moj Petroviću, ljudski jad je svuda isti, ali se u malim, u detinjstvu upoznatim mestima, najbolje se vidi.

U mojoj Kopanji sve zamrlo. Od živih stvorenja, samo se jedan vrabac koprca. Raskopava balegu ostavljenu kraj stočnog pojila. Pun smešnog besa i strašljivog nestrpljenja, rastura toplu humčicu, a krilima lomata uprazno, da održi ravnotežu. Prateći njegovu radnju, umalo ne upadoh u jarak. Počeli da postavljaju vodovod, raskopali ulicu, onda iskrsle teškoće i radovi zamrli. Ni da prekinu, ni da nastave. Dodju izjutra, na posao, pa se oko užine umore, iščeznu nekud, posakrivaju se duž reke, i počnu se prikupljati tek pred veče. Satima dva ašova zabodena u zemlju, na svakom po jedna izbledela bluza, zamenjuju pregaoce kojima se izgubio trag i glas. Ulični kiosk nov, zatvoren. Dnevna štampa stiže posle ručka i prodaje se u kafani, za jednim stolom. U izlogu dućana razapeta mornarska majica, preko čijih grudi, krupnim plavim slovima, piše JADRAN! Uz kameni stepenik nekoliko flaša dopola ispunjenih ustajalom tečnošću, verovatno kišnicom… Prodješ na kraj ulice, vratiš se, i već osećaš krivicu što si tu: da te neko pozove na saslušanje, spremno bi se odazvao, ne bi pitao ni zašto te, ni s kojim pravom poziva.

A evo ti i izveštaj sa vašara o Gospojini Maloj: sve što izmedju Kopanje, Prigrevice i Rudne Glave ima noge došlo je tu da se vidi i da se pokaže. I sve je na prodaju: krave, teled, rešeta za štukaturu, negašeni kreč koji očajava na suncu, klepane motike, i tek ubrane bundeve. Život se nudi budzašto, ali ga ni po tu cenu niko neće. LJudska žudnja se sudarila sa prazninom, i sudar prešao u veliki produženi zev. Dumba, dumba, dum! Trese se traktor zaustavljen ispred kafanske terase: Seljak svratio da popije pivo, motor još radi: dumba, dumba, dum. Pevačica u uskim srebrnim pantalonama, izvija kukove, mikrofon privukla do samih usta, kao da se sprema da ga proguta: Crni vrhu kraju od Srbije, Srpska se truba sa Kosova čuje, Slava Srbu i Čarugi Jovi, Oj vojvodo Sindjeliću, ti si Srbe umeo zakleti… Pevačica sokoli sustale junake, ona je preuzela ulogu guslara. A guslari promenili teme. Bogorade o bolestima i sahranama državnih rukovodilaca: razbolje se Veljoviću Veljo, on boluje tri godine dana, njega leči doktor Medenica, u dalekoj zemlji, u Švajcarskoj. Oko stočne vage, razvili kolo, zemlja se potresa, dumba, dumba, dum. Seljačija cupkajući odlazi iz istorije, dumba, dumba, dum. Igra i igra, baš je briga ko joj stoji na grbači, uvek joj je neko tamo stajao. Poleće novo kolo, obvija se oko spomenika palim borcima. Igraju se delije… Život je kratak, drž’ se za batak! Za stolovima pečenje s panja, lome plećke, razvaljuju vilice, prebiraju zubima, kao po usnoj harmonici. LJudske glave, glavice kupusa. Homo homini kupus.

Eto, to su gospoda koja me ovde okružuju, a njihovi nadimci govore ono što oni jedni o drugima misle: Prca, Kodža Konj, Majmun Bućalo, Brka, Gedža, DŽule, Rkalo, Arap, Drnda, Šonja, Vampir, Trta, Koljač, Čuma, Reza, Drekalo, Buva, Crv, Vrana, Ker, Karabudža… Ima jedna pesma koja se ovde neprestano emituje preko radijskih stanica i koja ide ovako: Moj Milane, jabuko sa grane! Moj Milane, kad u vojsku podješ, nemoj našu kapiju da prodješ! Nogom stani, maramicom mani, neka puknu svi naši dušmani!

Molim te, obrati pažnju na ovu strofu… Devojka poziva dragog, JABUKU SA GRANE, da svrati uoči polaska u vojsku. To je lep običaj, kad mladići polaze na odsluženje vojnog roka, devojke im pevaju nežne pesme. Ova cura, medjutim, ne poziva dragana da se zagrle, nego da joj on pomogne u ratu protiv komšija – dušmana koji će zbog njene radosti, POPUCATI OD MUKE! Ni u ljubavi ne mogu bez pakosti! Pobegavši na drugi kraj sveta, pomislila sam da se i s mržnjom nešto desilo, da se, u mom odsustvu, istopila i smirila. Prevarila sam se. Ništa te ovde od mržnje neće spasti. Ni jedan javni uspeh, nikakva počast, ni bogatstvo ni slava, neće ti dati siguran zaklon. NJima to ništa ne znači, kao što im je i sve drugo do kolena. Na tvoj će doktorat pogledati s visine – ko ga danas nema! – a i tvoje bogatstvo će prezreti: bezvredno je kad nije njihovo… Dodješ s kraja sveta, prolupao si se i svašta si video, a on te gleda s visoka: i pre tebe je znao da ćeš se morati vratiti.

Tek ovde, dragi moj Petroviću počneš dostojno ceniti ledenu hladnoću tamošnjih nexdoor neighbours, s kojima se i posle deset godina susedovanja, na stepeništu jedva pozdravljaš. Tek ovde počneš da žudiš za hladnim, mrzovoljnim, pa, ako hoćeš, i licemernim poštovanjem! Mogu ti reći da se, izmeñu zverske neposrednosti s jedne strane, i prazne pristojnosti s druge, ja, više, ni jednog trenutka ne dvoumim! Učtivost je lekovita i nikad mi je nije dosta. Sita sam prejakih osećanja, zamršenih pobuda, etnologije i psihologije, duše i svega što je prati! A s kim se ovde družim? Zbližila sam se sa nekim nesrodnim i dalekim svetom. I sad, mislim: ako je to moguće, to znači da bi se sa svakim, bilo kim, dalo drugovati i prijateljevati. Nemaš boljeg izbora, prikloniš glavu, i već ćeš naći šta je dobro u lošem, šta uzvišeno u osrednjem. Skupili smo se i držimo se po primeru Šopenhauerove bodljikave prasadi: da bi nam bilo toplije, približili smo se, ali pošto su nam bodlje nakostrešene, čuvamo neophodno rastojanje, trudimo se da održimo toplotu ne ubadajući se. Naše druženje je neka vrsta očajničke zavere. Sporimo se o stvarima koje nas se, u biti, ne tiču mnogo. Kroz ovo o čemu se može govoriti isterujemo sve ono drugo, nedostupno i neizrecivo, o čemu ne umemo i nećemo da mislimo. Tajno očajanje se, brbljanjem, preobraća u spokojstvo i mir. A o čemu se ovde najviše govori? Uglavnom o politici. To je polje na kojem se ljudi najlakše susreću i najbrže razilaze.

Kriza kod nas, kriza u svetu, Srbi i Hrvati, Srbi i Albanci, nesrećna sudbina srpskog naroda, zagadjivanje prirode, opasnost od nuklearnog rata, Kinezi, Jevreji, Arapi, dugovi inostranstvu, nezaposlenost… Kao što vidiš sve sama nerešiva pitanja, o svakom možeš sto godina pričati a za pedalj ga nećeš s mesta pomaći. Svejedno, RAZMENJUJEMO MISLI, što bi rekli ovi u novinama, uvek iste misli, šta ćemo kad nemamo drugih, svako se zubima drži za ono malo što je u životu smislio, i ne odstupa jer nema kud: za korak da uzmakne, upao bi u ponor večitog ćutanja. Evo, jedan primer razmenjivanja misli: «Nije tačno – kaže mi uvreñeni srpski rodoljub – da je ulaskom u ovo svako ponešto i dobio i izgubio! Drugi su, uglavnom, dobili, jedni više, jedni manje, a mi, gledajte, na šta smo se sveli! Pre ulaska u ovo imali smo državu, sad nemamo ništa. Ćirilice sve manje, ako slaviš pravoslavnu Novu godinu, smeju ti se kao da si Papuanac!» „Dobro, kažem ja, ali ko nas je naterao da napustimo julijanski i prihvatimo gregorijanski kalendar? Praktični razlozi, trgovina i saobraćaj, uključivanje u evropski promet. Imali smo da biramo izmedju tradicije i koristi, izabrali smo korist. To je prilično razumljivo. Ono što ne razumem jeste na koga se danas ljutimo, kome to prkosimo slaveći „našu“ godinu, koje smo se dragovoljno, posle onog rata odrekli. A slično je i sa potiskivanjem ćirilice: mi se sami prebacujemo na latinicu, a onda se povremeno trgnemo i nadamo viku, kao da nam neko podvaljuje.“ A tek priče o Srbima i Hrvatima – to je da ti se smuči… Sećam se, 1960, tamo, u Kolumbasu, bila jedna pop-grupa, skupljali se subotom po podne, kraj groblja, i satima pevali. Medju ostalim stvarima pevali su i kuplet: CROATS AND SERBS/GET ON MY NERVES.

Ovo je, dragi moj Petroviću, najbolji komentar naših narodnih problema koji sam u svom životu čula, poklik iz zdravih grudi, iz čiste glave, sve što se OBJEKTIVNO, SA STRANE, o nama može reći. Valjda su ti mladići uočili koliko se naši saplemenici i u belom svetu ne trpe, pokušali da udju u uzroke te mržnje, pa kad nisu uspeli, otresli su se celog pitanja jednim dvostihom: CROATS AND SERBS/GET ON MY NERVES. Biće da više od toga i ne zaslužujemo. A o velikanima – po kojima se meri ozbiljnost jedne zajednice – šta da ti kažem… U poslednje vreme ovom svetu veliki i jaki ljudi nisu potrebni. NEMA KO JE NEZAMENLJIV, KOGA NEMA BEZ NJEGA SE MOŽE – to su mudrosti po kojima se ovde narod upravlja. Svako ti ovde veruje da je sposoban za bilo koje mesto u državnoj upravi, privredi, nauci, i umetnosti, pošto se svojim očima uverio da te poslove mogu obavljati ljudi bez ikakvih intelektualnih vrlina. Protiv najboljih, protiv same ideje vrsnosti, vodi se načelni rat. Već je školski sistem zadojen borbom protiv ELITIZMA. Cilj mu je da izjednači sposobne i nesposobne, vredne i lenje, da unizi prve i ohrabri druge. Isto je i u privredi: uspešni su primorani na solidarnost sa neuspešnima. Sva zarada ide na pokrivanje gubitaka i na održavanje mašine koja je zamislila ovakav poredak. Sve što je bilo nisko i osrednje združilo se i krenulo da ospori Logos, da ponizi pamet, obezvredi snagu i hrabrost… Verovatno se zato, pored ostalog, odavde i beži u svet. Nema, valjda, čoveka koji bar jednom nije poželeo da pobegne.

Nedavno sam putovala sa nekim seljacima iz okoline Petrovca na Mlavi. Krenuli, trbuhom za kruhom, u Australiju. Gledam ih: žena lomi pileći batak i daje ga starijem dečaku, on ga odlaže na pločicu na kojoj piše E PERICOLOSO SPORGERSI! Dečak čita nerazumljiv natpis seckajući ga na slogove i pevušeći. Jezik kojim je do juče govorio uskoro mu, izvan kuće, ničemu neće služiti, stajaće pod nebom kao na početku sveta i ničemu oko sebe neće znati imena. Mleko maternjeg jezika zgrušaće se i pretvoriti u šećer koji se samo nedeljom, kod kuće, sa najbližima kuša, a pred goste ne iznosi. Sigurno vas je velika nevolja naterala na ovaj put – pitam seljaka. Mora da vam je zemlja nerodna? Seljak me gleda pravo u oči, ne razume o čemu govorim. Dobra je zemlja kod nas, kaže odlučno. Pa zašto onda idete, pitam ga. Poćuta seljak trenutak-dva, pa promuca. Tako, ZBOG MOGUĆSTVO!

Krišom zapisujem reč MOGUĆSTVO, prvo što je neobična, i drugo, što objašnjava jedan od važnijih razloga zbog kojeg se beži iz domovine. Ukazalo im se MOGUĆSTVO, da odu, država dala pasoše, šteta ne pokušati. Hitaju da vide ima li gde je bolje. Beže jer su razumeli da za sve ljude koji se ovde rode nema mesta, posla ni života. Ali ne misle, kao nekad, da su za ovo novo odlivanje naroda u beli svet krivi upravljači. Vlast tu nizašta nije kriva. Tužna srca, ona pušta da svako ide kud ga je volja, a kad se zaposli, upućuje ga da zaradu uloži u našu banku, da ne bi prekinuo sve veze sa zemljom. I tako odlaze ne misleći kuda idu, kao ptice kad im dodje vreme. Novi naraštaj ne gleda ni u kojem odredjenom pravcu, niti od ijedne zemlje očekuje da mu zameni domovinu. Odlaze gde je trenutno najbolje. Nemačka ili Švedska, Francuska ili Amerika, sve im je isto. Kad im dozlogrdi, vrate se da predahnu, da se podsete na ono od čega su pobegli, i opet odlaze, bez radosti, ali odlučnije nego prvi put.

O zemljama u kojima rade govore ravnodušno, s dosadom. Frankofilija, germanofilija, rusofilija i sve druge filije tudje su im i smešne. Oni su videli da je velikim narodima stalo do ljubavi malih i nesrećnih, pod usloviom da sami u tu ljubav ne unose sebe. A današnja mladež, Bogu hvala, nema smisla za takve, jednostrane ljubavne veze. Ona je svuda privremeno: privremeno kod kuće, privremeno na radu, privremeno na zemlji. Vremena su teška, razbuktala se kriza, niko ne zna šta nosi sutrašnjica, a ima izgleda da nosi gore i od ovog danas. Ležimo na dnu jaruge, vetar huji visoko, sunce nas obasja tek predveče, pa i onda iskosa. Vrtimo se po rubu kruga čije nam središte izgleda nepostojeće. Posrćemo kao klovnovi u ko zna čijoj ludoj fantaziji.

Naša najdublja istina je žalosna i nemerljiva. Mnoge godine povesti su ispremetane, čitava razdoblja zamućena. Zamenjen red uzroka i posledica… Stalno isplivavaju pojedinosti o kojima se nije znalo, koje valja uklopiti pazeći da se celina ne poremeti. Eto, dragi moj Petroviću, tako izgleda cilj tvoje bolne žudnje, to je ono što u tebi izaziva homesickness, mal de paus, heim weh, ili kako se to već na raznim meridijanima zove. Znam šta sada misliš, dragi moj Petroviću: da sam prema ovdašnjoj stvarnosti od početka zauzela odbojan stav. Nije tako. Nije! Bila sam baš raspoložena za saradnju. Svi se mi ovamo zapućujemo sa mnogo dobre volje, a to što je brzo izgubimo nije naša krivica. Pokušavala sam da se uključim, još kako sam pokušavala! Nameravala sam da kupim štampariju i pokrenem nedeljni list, list jugoslovenskog karaktera, otvoren za veoma različite statove i shvatanja.

Moja Kopanja nema mnogo sreće sa izdavačkom delatnošću. NJen prvi sused Gornji Milanovac, u tom pogledu joj je daleko odmakao. Nadala sam se da će moj predlog biti povoljno primljen i iz razloga lokalne taštine. Medjutim već kod prvog raspitivanja za ostvarivanje moje zamisli, naišla sam na čudjenje i nedoumicu. Da sam im zatražila bespovratni zajam, socijalnu pomoć, kredit na 25 godina lakše bi mi izišli u susret. Na one koji traže su navikli, lopove i proneveritelje razumeju ili im se bar ne čude. Ali da neko hoće u stvar od opšteg značaja da uloži svoje pare – to nisu čuli, ni videli. U opštinu sam otišla prvi put marta 1977. Sekretar me uputi nekom referentu, ovaj odgovornom za malu privredu, koji mi objasni da to što tražim ne spada u malu, nego u veliku privredu, pa udari u telefoniranje. Zovi sad ovog, sad onog, objašnjavaj da je kod njega jedna drugarica, a pre toga mi se obraćao sa gospodjo. Naposletku izruči me izvesnom Lakoviću. Laković pedesetogodišnjak, sanjiva lica, s jakim brkovima i kosom na razdeljak. Upravo je završavao doručak. Smotao veliki beli papir, u kome je bio burek. Obrisao njime usta, pa sto, a zatim mi se srdačno obratio: – Izvolite, sedite. Čuo sam za vaše planove i rado bih vam pomogao, ali nažalost, za to su potrebna ogromna sredstva. – Razume se da su potrebna, ali to je moja briga. Spremna sam da u to uložim celu svoju uštedjevinu… – A što taj novac ne prepustite nekoj društvenoj firmi. Mi, u opštini, imamo NIP „Slobodu“. Ja bih vam to sredio… – Šta biste mi sredili? – Pa to, oko ulaganja ličnih sredstava. Od čiste dobiti, 49% vama, 51% njima. – Lepo je od vas što biste mi pomogli, i od njih što bi moj novac primili, ali to se ne slaže s mojim namerama. Ja želim SVOJ list, za zaradu ne pitam. Ako što dodje, dobro jest, ako ne, gubitak će biti moj… – Ako vam je do pisanja naš list bi vam mogao dopustiti redovnu rubriku. – Svoje sam pare sama zaradila, pa bih volela da ih sama, po svojoj volji, uložim.

Laković se zakašlja, pa iz creva, muklo, reče: – Bojim se da to neće ići bez dozvole Socijalističkog saveza. – U zakonu se taj Savez nigde ne spominje… – Pominje se, pominje, niste do kraja iščitali… – Znači li da se s NJIMA moram uortačiti? – Nije stvar u ortakluku. Vi pokrećete inicijativu od posebnog društvenog interesa. Društvo mora reći svoju reč o svrsishodnosti pokretanja novog lista. – Kakvo sad DRUŠTVO? Ako čitaoci prihvate moj list, to će biti društveno priznanje mom trudu, ako ga odbace, biće mi jasno da list nije potreban. – Ovo društvo ima neke norme… Vidi se da ste dugo odsustvovali iz naše sredine.Tok istorije se promenio. – Ne verujem da je istorija svoje najvažnije tajne o budućnosti najpre šapnula Balkanu, Mongoliji, Angoli i Beninu, a Zapad ostavila da trune na sporednom koloseku. Bilo bi prirodno da oni koji su pronašli parnu mašinu, telegraf, Deklaraciju o pravima čoveka i teoriju relativiteta, prvi osete štetnost privatne svojine, tj. ličnog preduzetništva! – Podnesite pismenu molbu, pa ćemo VIDETI.

Napišem molbu i stanem čekati odgovor.  Prolaze nedelje, meseci. Krenem da se raspitam. Laković me gleda kao da me prvi put vidi, zatim se diže i reče: – Vaš je predlog idejno-politički neprihvatljiv. Jeste, to je sve što imam da vam kažem. Ne, nemate pravo žalbe… – Dajte mi rešenje, hoću da ga imam u dokumentaciji. – Dobićete ga poštom. Taj Laković, nije bio zao čovek, ni izrazito glup. On prosto ni o čemu nije lično odlučivao, bio je, posredno, zaklet Toj Stvari. Ono što je o njoj mislio ni sam nije uzimao ozbiljno, verovatno bi se i pretplatio na moj list, ili bi ga, u potaji, s uživanjem, čitao, ali dozvolu da izda, ne sme. To ne zavisi od njega, ni od onog koji mu je pretpostavljen, niti od bilo kojeg čoveka na svetu. U tome je suština te stvari. Ona je nadjačala ne samo protivnika nego i sopstvene pobornike, postala sama sebi cilj.

Od razgovora s Lakovićem prodju tri meseca. Ja već zaboravila, kad jednog dana u lokalnim novinama, pojavi se oštar napad na POJEDINCE koji, zloupotrebljavajući POZNATE TEŠKOĆE, i koristeći PRAZAN PROSTOR, pod IZGOVOROM  prihvatanja inače KORISNE ZAMISLI o razvijanju MALE PRIVREDE, pokušavaju da, obilaznim putem, izvrše RESTAURACIJU KAPITALIZMA. Šta znači pokretati, DANAS I U NAS, nekakav TOBOŽNJI «nezavisni list», izuzet od JAVNOG UTICAJA I DRUŠTVENE KONTROLE? Pokušavati tako nešto znači vredjati žrtve koje su dale svoje živote da bi smo imali ovo što danas imamo. Takve pokušaje treba sprečavati SVIM SREDSTVIMA, uključujući i ADMINISTRATIVNA! Kao primer NEDOPUŠTENOG ROVARENJA navedena su imena autoprevoznika Ivana Mihajlovića, koji je nabavio pet teretnih kamiona, i moje.

Ne znam, dragi moj Petroviću, da li sam ti prikazom ovog članka i kroz razgovor s Lakovićem uspela da predstavim neke od bitnih oblika Te Stvari? Evo, ipak još jedan primer: pitao si me zašto sam prestala slati knjige i časopise, i, zašto, sama, ne želim ništa više otud da primam? Slanje knjiga i časopisa za tebe je, pitanje dobre volje i vremena koje ti je potrebno da paket odneseš na poštu. Ovde je to nešto sasvim drugo. Kad god se nañem pred poštanskim šalterom s knjigom koju bih da šaljem u svet, osetim se kao sumnjiva osoba. Kao da to što smeram nije do kraja dopušteno. Doduše nije ni zabranjeno, ali bolje bi bilo kada bi se uzdržavala od takvih poslova. Prvo ti traže da razvežeš paket. Taman si ga uvezao i sad hajde razvezuj. A onda ni to nije dovoljno, nego treba da uplatiš doplatu za još nekog, odsutnog, ko će paket ponovo razvezivati. Obratila sam se, tim povodom, upravniku Kopanjske pošte: – Poštarina je ionako visoka, a sad još i troškovi carinskog pregleda… – To nije carina, drugarice, daleko od toga. To je iznos koji treba da uplatite da bi vam knjigu OSLOBODILI od carine! Da bi kontrola utvrdila da je ono što šaljete doista knjiga. To su propisi. Niko se dosada nije žalio i bunio. – Zato ste do ovog i došli, što se ne žalite i ne bunite! U drukčijem svetu upakuješ knjigu kako hoćeš i umeš, izjaviš da je u pitanju knjiga, i službenik ti veruje. Primeni najnižu tarifu, i gotovo. Računa se ono što si REKAO. Naravno, ima i tamo onih koji podvaljuju, prijave da je knjiga a spakuju cipele ili hašiš. Takve gone policajci, ali gone samo njih, ne proveravaju sve odreda. – U redu, možda je sve to tačno, drugarice, samo ipak ne shvatam zašto se vi bunite. Reč je o sitnim parama, a ja sam čuo da ste vi vrlo bogati. Kako vas ne mrzi da traćite vreme na takve koještarije? Ovde je ovako, drugde je drukčije. Oni se ne obaziru na naše uzuse, zašto bismo mi vodili računa o njihovima? U interesu je svakog gradjanina da mu otvorimo paket i pregledamo ono što šalje u inostranstvo. Vi, možda, ne znate, postoje paketi koji eksplodiraju, to se svakog dana dešava… – Kod nas? – I kod nas… ne baš kod nas… u svetu… ali bolje je sprečiti nego lečiti, moramo biti budni, ništa nas ne sme iznenaditi, kako se to kaže… Pa i knjige… Šta ako su knjige? U knjigama svašta piše. Ako se neka knjiga kod nas slobodno rastura, to još ne znači da je treba slati u svet. Pustite vi Beograd, tamo se svašta radi, u Beogradu možda i može, a za kopanjsku poštu odgovaram ja! – U redu. Ima i u Americi pozitivnih stvari, priznajem. Svaka čast! Ali ako mi priznajemo njoj njeno, nek i ona nama prizna naše. Danas, kod nas, i pored krize, šta vidimo? U svakom stanu ili frižider, ili televizor, ili električni šporet! O tome pre rata običan čovek nije ni sanjao. Televizija je unela radost u domove radnika i seljaka. Preko nje se stalno nešto prenosi: festivali i utakmice, posete Tutinu i Bajinoj Bašti. Ko je pre rata znao za Tutin i Bajinu Baštu? Pojava krize kod nas je jedna protivrečnost koju treba razumeti i objasniti. Priznajem, neke stvari tu ni meni nisu jasne. Ali se zato, sada, kada se pojavio problem našeg duga inostranstvu, jasno vidi pravo lice kapitalizma. Ono je zversko i surovo. Prvo su osetili potrebe naše nedovoljno razvijene privrede za kreditima, navukli nas na tanak led, a sad nam skidaju kožu s ledja. Svetske banke ajkule drže nož pod grlom. Ja sam za to da im se rekne jedno novo istorijsko NE. Da, tako je to, drugarice… I šta sad – ko da plati pregled tog vašeg paketa, ako vi nećete?

Ovlastili ga, dragi moj Petroviću, rekli mu da otvori četvore oči, i on kopa i traži, a ne zna šta traži. Ne misli i ne želi da misli. Zadovoljan je onim što mu se našlo u glavi. I drugi su oko njega kao i on, nema pred kim da se stidi. Laž mu se uvukla u nozdrve, u uši, u pogled i pokazuje mu se kao jedina moguća stvarnost. Raspituješ se, da li narod prihvata Tu Stvar? Narod sve prihvata i u isti mah ništa ne prihvata. On pristaje na ono što ne može da izbegne, a kad moranju prodje vek, odjednom se ispostavi da je u dubini duše sve vreme bio protiv. Narod je kao voda: svaka mu posuda odgovara, ako je nepropustljiva i ako ceo u nju staje. Kad su vremena ružna i opasna, on ne obraća pažnju na oblik i izgled posude. Glavno mu je da se u njoj održava.

On je, i ovome, dao neku vrstu pristanka pod nejasnim uslovima i na neodredjeno vreme. I ljudi se navikli, a ne vide na šta su se navikli. Nešto im se popelo na ledja, sraslo im sa grbačom, čini im se da bez toga što im za vratom stoji, ne bi mogli postojati. Možda bi i mogli, ali bolje da ne proveravaju. Dovaljalo im se kao magla u zimsko pre podne, ne vredi mahati metlom, paliti vatru, huktati: maglu nećeš oterati dok sama ne ode. A ono najlepše, i najmučnije što ovaj svet neguje, jeste smisao za izduravanje! Ovo podneblje leči od taštine, od nade, od ambicije. Na svakom koraku te podsećaju da si suvišan, da je igra odigrana, da nije čas, nije prilika, da ne vredi i ne treba. I ljudi legli na rudu, a sad gledaju da ležaj umekšaju i izravnjaju. Čak ih nije stid što im vrhovnik odaje priznanje za izduravanje. Teško narodu koga vodje hvale zbog krotkosti i poslušnosti! A kad su i kako, digli ruke? Odgovor mi je dao jedan seljak iz Struganika. Reče mi da se preziva Mišić, bočni potomak Vojvode. U poslednja dva veka Mišići su učestvovali u svim ustancima i ratovima, glasali za vladine i opozicione partije. Danas su odvratili glave, ne glasaju ni za koga i ni za šta. Kad su se i zašto umorili? Pomenuti Mišić mi je, nehotice, dao objašnjenje. U njihovo selo je, posle rata, često svraćao sudija Jovanić, predsednik nečeg visokog. LJubitelj prirode, redovno je letovao u Struganiku, a u dokolici je običavao da razgovara sa seljacima, kako to čine napredni i obrazovani ljudi kad sidju u narod. Stalno je ponavljao: „Vi ne znate gde živite, ovde je lepše nego u Švajcarskoj“. Dobar čovek beše taj Jovanić, po rečima Mišićevim. Pomogao im je kad je bilo ono oko ukidanja koza…

A jednom pogleda on Mišića iskosa, gleda ga, gleda, nešto smišlja, pa reče: „Slušaj, Mišiću, ovo da znaš: ubij čoveka, ja ću te izvaditi, to mogu… Ali, ako nešto oko politike, Bog te neće spasti, razumeš li?“ Mišić razumeo. Za razumevanje pretnji ne traži se velika pamet. Ako mirno radiš svoj posao, neće te dirati. Čim nekog gone, mora da ima razlog. PRIČAO, je li? Vidiš da je nešto bilo. Zaveži jezik, i živećeš s mirom. Nigde nema da se priča sve što ti doñe na um! Ako ima, idi, ne držimo te vezanog.

Moj sinovac lekar u Domu zdravlja u Kopanji. Kad ga pitam šta misli o Toj Stvari, odmahne rukom ili opsuje. Ni u šta se ne meša, ništa ga se ne tiče. Žena, deca, kuća, plata, kao da osim njih, nikog živog na svetu nema. Iz nemoći i dosade, s vremenom, zavoliš zid pred kojim stojiš. Ta Stvar, dragi moj Petroviću, ima utvrñen spoljašnji oblik, a sadržina joj je neodredjena. Možeš u nju staviti šta te volja, pod uslovom da se potčiniš njenom okviru. NJeni zakleti zagovornici trude se da je sprovode a da ni narodu ne načine preveliku štetu. Tako mora. Niko više ne zna ko je i kad i šta naredio, ni dokle će naredba važiti.

Vek je iznajmio ove gudure da u njima isproba jednu ljudsku ludoriju. Svako je žrtvovan: jedni svesno, drugi na silu, jedni uz izvesnu nadoknadu, drugi sasvim zabadava. I dokle može ovako? Dokle hoćeš. Narod je izdržljiva raga, navikao je na svašta. Kad se uspava, po pedeset godina ne zna za sebe. Probudi se jednom ili dva puta u sto godina, kad je zaista važno, otre prašinu s lica, pogura u kola, a onda brzo zaboravi šta je hteo i padne u san. Toliko su ga lagali i prevodili žednog preko vode da više nikom ništa ne veruje. Slabo radi, a mogao bi i slabije. Zapni, pa ćeš imati, kažu mu. A on neće da zapne, i neće da ima. Voli da gleda kako se kuvaju u svom sosu. Svi ćemo propasti ako se ne trgnete, opominju ga oni odozgo. Samo vi propadajte, ja ne mogu propasti, mrmlja narod, i usniva.

Ta Stvar će izlaziti na videlo dugo i postepeno. A kad se završi, malo će ko primetiti kad je i kako završila. Nedavno sam, putujuću u Amsterdam, prošla kroz Nemačku. U dva-tri maha silazila sam na usputnim stanicama, razgledala gradove. Ono što mi je pri tim zastancima posebno palo u oči bila je jedna metalna tabla, pričvršćena negde oko polovine perona. Ta me tabla zadivila. Evo zašto: na toj tabli bio je predstavljen raspored vagona prispevajućeg voza. Maketa kompozicije, lokomotiva, kola prve i druge klase, spavaća kola, restoran, poštanski vagon. Dok čekaš na peronu tačno znaš gde će se koji vagon zaustaviti. Na voznoj karti imaš broj vagona, i tako staneš gde treba. Kad voz stigne ne moraš juriti gore-dole, sudarajući se s drugima, koji su se, kao i ti, zaputili u pogrešnom pravcu. Zakoračiš, i evo, u svom si vagonu. Vidiš, dragi moj Petroviću, tu tablu nisu smislili Marks i Engels, nego neki sasvim mali i bezimeni nemački mislilac. Čini mi se da bi za ovaj narod bilo mnogo bolje da su se poveli za tim opskurnim švapskim filozofom, nego što su, predvodjeni klasicima, krenuli u epohalnu bitku za razotudjivanje čoveka i oslobadjenje rada. Nadahnuti takvim pogledom na svet, oni danas ne samo da ne znaju gde će koji vagon stati, nego je neizvesno hoće li voz koji čekaju, ikad doći. Dragi moj Petroviću, oni koji smatraju da se ljudska sudbina može menjati izuzetnim prevratničkim naporima, trebalo bi povremeno da se izdvajaju, i da željeno društvo grade isključivo sa svojim istomišljenicima, koji bi pristali da opite protiv svoje ljudske prirode izvode dragovoljno. Onako kao što su početkom veka radili anarhisti, ili mormoni u Americi, ili, još kasnije Jevreji u kibucima i, najzad, hipici u svojim udruženjima. Mormonima je prepušten odgovarajući deo zemlje da na njemu ostvaruju svoju sreću, a da ostale gradjane, kojima nije do takvog usrećivanja, ostave na miru.

Zamisli na šta bi ličila Amerika da su čudaci iz Jute zavladali svim njenim državama. U ovom veku mnogima se učinilo da su našli lek za ljudsku nesreću. Milosti za naše zablude, vapiju, u poslednje vreme. Čovek u nešto mora verovati! U nešto, možda, ali ne u svašta. Nije svaka vera, samim tim što je vera, dostojna poštovanja i divljenja. A opet, ko zna, verovatno je i ovo bilo neizbežno. Dobro je kad se uzme u obzir kako je nekad bilo! Izmeñu idealne slobode, koje nigde nema, i realnog ropstva, kojeg još kako ima, nadjeno je srednje, najhumanije rešenje: snošljiva nesloboda. Sa mogućnošću beskrajnog popravljanja i usavršavanja. Znaš šta mi se čini, dragi moj Petroviću, da sam baš ja možda, savršen podanik ovakvog poretka stvari: penzionisana, pare mi stižu s drugog kraja sveta. Toliko se ne slažem ni sa čim oko sebe da je to već smešno i bezopasno. U stvari – ja sam ubedjena, da bi Ta Stvar najviše volela kad bi svi uredili život po mom primeru: kad bi im zarada stizala iz bela sveta, u tvrdoj valuti, tako da one gore ne gnjaviš svojim svakodnevnim tegobama. Onda bi se oni mogli do kraja posvetiti suptilnim teorijskim pitanjima, kongresima, i uopšte, negovanju lepih tradicija.

Oprosti, dragi moj Petroviću, oprosti mi zbog preterivanja, utoliko pre što ih ja sebi ne opraštam. Sve je kao što sam ti iznela, a ništa nije samo ovakvo. Buneći se i negodujući uključujem se i ja u popravljače sveta.

Volela bih, naravno, da se, koliko sutra, moje procene pokažu pogrešne i brzoplete. Možda, već u ovom času, negde nešto potajno sazreva. Dopušteno je verovati u tajnu, preporodilačku snagu naroda. Narod je uvek u pravu. I kad čini ono što mi nije po volji, verovatno ide jedinim mogućim putem. NJegov je zadatak da opstane, ne pitajući za cenu. Ponekad pomislim: mora da postoji neko MOGUĆSTVO koje još nismo imenovali.

 

Milovan Danojlić – DRAGI MOJ PETROVIĆU

Adaptacija romana za predstavu i izvodjenje: Rada Djuričin

6 komentara

  • kakva baljezgarija na sajtu koji kao pripoveda pravoslavlje i Srpstvo! kako vas nije sramota da iznosite ovakve srbofobne i fasisticke tekstove?! ipak su na ovome sajtu ekumanisti i kvislinzi,ljudi koji se stide svog porekla…ljudi kojima je draze eu govno nego hleb iz svoje domovine!!

  • Kada 60% mladih u Srbiji ne zna ko je Branislav Nušić, onda je verovatno još veći broj njih koji ne zna ko je Milovan Danojlić.

    A ne znaju ni da čitaju napisano, to jest da razumeju napisano, funkcionalno su nepismeni. Tako je to kada deca lektiru zamene za video igrice i Fejsbuk.

    Žao nam je što komentar osobe pod nadimkom Paki odgovara tom modelu mladih u Srbiji. Takva osoba ne zna da je Milovan Danojlić veliki književnik i mislilac koji je decenijama unazad optuživan kao srpski nacionalista, kao neko ko se bori za srpskog seljaka i koji je veliki patriota.

    Takva osoba ne ume ni da pročita da je ovo pismo, to jest roman, pisan o vremenu Srbije 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, kada je Srbija bila komunistička i kada su njom vladali komunistički kadrovi, koji su celo društvo zaglupljivali.

    Ono što danas imamo u Srbiji nastavak je tog vremena, kakvi roditelji takva i deca.

  • Bilo bi veoma dobro da gospodin Danojlić pošalje svoju junakinju (damu sa inostranom penzijom) u današnju Srbiju. Zaključila bi da su komunisti bili mala deca sa govornom manom u odnosu na današnje „demokrate“, „socijaliste“ i „naprednjake“ koji su rešili da vladaju do poslednjeg srpskog ognjišta. Koliko je kapitalizam prijao Srbima najbolje pokazuju satire Radoja Domanovića i „Srbija na istoku“ Svetozara Markovića. Citirao bih Vaclava Havela „Od komunista mrzim više samo antikomuniste“. Zapitao bih uvaženog gospodina Danojlića, ako su on i njegova junakinja pobegli iz „komunističke“ Srbije, zbog čega iz „demokratske“ Srbije beže njena deca. Da li se u Velikoj Kopanji čuje dečji plač ili je to samo bezživotna tačka na geografskoj karti. Za razliku od druga Lakovića, koji je sprečio ulaganje ličnih sredstava u pokretanje nezavisnih novina, današnji gospodin Laković bi izgovorio čuvenu skraćenicu IMT („Ima li mene tu“) i opelješio bi gospođu pre nego što bi prvi broj ugledao svetlost dana. Predložio bi temu za „Baštu Balkana“ : „Kojim putem krenuti iz mraka prema svetlosti?“

  • Božidar je gospodin Lukić, a ja bi trebao da se nadovežem kao pravi Paligorić ili pre Putnik. Zaboravite tadašnji trenutak i posmatrajte knjigu kao da je pisana van konteksta onog vremena. Socijalizam zamenite kapitazlizmom, SS sa SPS;SNS, i to je slika nas onda i sada. Odlična kritika svega onog što jesmo i kako pristupamo shvatanju ideologije, države, društva…

  • Bravo , Basto Balkana – iako je uzaludno , zbog komentara neobrazovanih Bozidara i Paki-ja . Pozdrav.

  • Bravo za redakciju, Milovan Danojlic je Srpski patriota veliki pisac i čuvar srpskog ognjišta. Njegovim zalaganjem i donatorstvom izgradio je Crkvu u selu Ivanovci kod Ljiga. Hvala Milovanu za sve štoje učinio za Srpski narod. Sramnim komentarom takozvanog Pakija se srozava ugled svega što je Srpsko. Zamolio bih redakciju da ne dozvoli komentare bez pravog imena, jer ovi koji se kriju nanose štetu svima. Ovakav komentar daju samo nepismeni i uništitelji Srpskog imena.

Ostavite komentar