Koje države najviše doprinose svetu – Indeks dobrih država

Indeks dobrih država je istraživanje i ocena koje države najviše doprinose svetu. Podaci i lista su iznenadjujući. Slovenija je 28, Hrvatska je 46, Makedonija je 55, Srbija je 62, Bosna je 70 mesto

Neočekivano neželjeno dejstvo globalizacije je: problemi koji su nekad ostajali na lokalnom nivou – recimo, banka koja pozajmljuje previše novca – sada imaju posledice svetskih razmera. No države i dalje posluju kao da su same na planeti. Politički savetnik Sajmon Anholt, osmislio je neobičnu listu: Indeks dobrih država, kako bi vlade ubedio da razmišljaju ka spolja. Svojim opčinjavajućim i duhovitim govorom, odgovara na pitanje: „Koja država najviše doprinosi svetu?“ Odgovor će vas možda iznenaditi (naročito ako živite u SAD-u ili Kini.)

Koje države najviše doprinose svetu - Indeks dobrih država

Indeks dobrih država – Prvih 10 država koje doprinose svetu

U poslednje vreme sam mnogo razmišljao o svetu i kako se promenio u poslednjih 20, 30, 40 godina. Pre 20 ili 30 godina, ukoliko bi kokoška zakačila prehladu, kinula i uginula u udaljenom selu na istoku Azije, bila bi to tragedija za kokošku i njene najbliže, ali mislim da nije bilo mnogo verovatno da strepimo od globalne pandemije i smrti miliona ljudi. Pre 20 ili 30 godina, ukoliko bi banka u Severnoj Americi pozajmila previše novca nekome ko ne bi bio u stanju da vrati novac i ako bi banka propala, zajmodavac i dužnik bi loše prošli, ali nismo mogli da pretpostavimo da bi to moglo da baci ekonomski sistem na kolena za skoro čitavu deceniju.

Ovo je globalizacija. Ovo je čudo koje nam je omogućilo da prekrcavamo naša tela i naše umove i naše reči i naše slike i naše ideje i naša učenja i naša znanja širom planete sve brže i sve jeftinije. To je donelo mnogo zla, poput onog koje sam upravo opisao, ali je takođe donelo i mnogo dobra. Mnogi od nas nisu svesni koliko su izuzetno uspešni bili Milenijumski razvojni ciljevi, neki od njih su ostvareni mnogo pre krajnjeg roka. Ovo je dokaz da je ljudska vrsta sposobna za izvanredan napredak ako zaista sarađuje i ako se zaista jako potrudi. No, ukoliko bih to morao da sažmem, nekako osećam da nas je globalizacija zatekla nespremne i sporo smo odreagovali. Ukoliko pogledate loše strane globalizacije, zaista se čine poražavajućim. Svi izazovi s kojima se danas suočavamo, poput promene klime, ljudskih prava i demografije i terorizma i pandemije i šverca narkotika i ljudskog ropstva i izgubljenih vrsta, da ne nabrajam, mi ne napredujemo toliko mnogo u poređenju sa ovim izazovima.

Dakle, ukratko, to je izazov s kojim se suočavamo danas u ovom zanimljivom istorijskom momentu. Očito se moramo time baviti odmah. Moramo nekako da se saberemo i moramo da shvatimo kako da bolje globalizujemo rešenja, kako ne bismo prosto postali vrsta koja je žrtva globalizacije problema.

Zašto sporo ostvarujemo ovaj napredak? Šta je razlog tome? Pa, postoji, naravno mnogo razloga, ali možda je glavni razlog tome to što smo kao vrsta organizovani isto kako smo bili organizovani pre 200 ili 300 godina. Ostala je jedna supersila na planeti, a to je sedam milijardi ljudi, sedam milijardi nas koji uzrokujemo ove probleme, sedam milijardi istih, usput, koji će ih sve rešiti. Ali kako je tih sedam milijardi organizovano? Organizovani su i dalje u otprilike 200 nacionalnih država, a nacije imaju svoje vlade koje donose zakone, zbog kojih se ponašamo na određeni način. I to je prilično efikasan sistem, ali problem je što način na koji su ovi zakoni doneseni i način na koji ove vlade razmišljaju su potpuno pogrešni za rešavanje globalnih problema jer su zagledani ka unutra. Političari koje biramo i oni koje ne biramo, u suštini, imaju umove poput mikroskopa. Nemaju umove poput teleskopa. Oni gledaju unutra. Pretvaraju se, ponašaju se kao da veruju da je svaka država ostrvo koje postoji prilično srećno, nezavisno od svih drugih, na svojoj ličnoj malenoj planeti u svom ličnom malenom solarnom sistemu. Evo šta je problem: države koje se takmiče jedne s drugima, države koje ratuju jedne protiv drugih. Bilo koje sedmice, pogledajte videćete narode koji zapravo pokušavaju da se međusobno poubijaju, no čak i kad se to ne dešava, imamo takmičenje među državama, svaka pokušava da zaseni drugu.

Ovo očigledno nije dobro uređenje. Očigledno ga moramo promeniti. Očigledno moramo da pronađemo način da ohrabrimo države da počnu da sarađuju malo bolje. Zašto to i ne urade? Zašto naše vođe i dalje insistiraju na gledanju ka unutra?

Pa, prvi i najočigledniji razlog je zato što mi to tražimo od njih. To im mi govorimo da rade. Kada biramo vlade ili kada tolerišemo vlade koje nismo birali, mi im, u stvari, poručujemo da želimo da oni obezbede našoj državi određene stvari. Želimo da nam obezbede prosperitet, rast, konkurentnost, transparentnost, pravdu i slične stvari. Zato ako ne počnemo da tražimo od vlada da razmišljaju malo prema spolja i razmotre globalne probleme koji će nas sve dokrajčiti, ukoliko se ne pozabavimo njima, onda jedva da možemo da ih krivimo ako nastave da gledaju ka unutra, ako zadrže umove poput mikroskopa, umesto umova poput teleskopa. To je prvi razlog zašto se stvari ne menjaju.

Drugi razlog je da su ove vlade, poput nas samih, kulturološke psihopate. Ne želim da vređam, ali znate šta je psihopata. Psihopata je osoba koja, na njegovu ili njenu žalost, nema sposobnost saosećanja s drugim ljudima. Kada pogledaju oko sebe, oni ne vide ljudska bića s dubokim, bogatim, trodimenzionalnim ličnim životima, ciljevima i ambicijama. Oni vide isečke od kartona, i to je veoma tužno i veoma usamljeno i veoma je retko, na sreću.

No zapravo, zar i većini nas empatija nije slabija strana? Ah, naravno da jeste kada su u pitanju ljudi koji nekako liče na nas, koji hodaju i govore i jedu i mole se i oblače se poput nas, no kada su u pitanju ljudi koji to ne rade, koji se baš ne oblače kao mi i baš se i ne mole kao mi i baš ne govore kao mi, zar nemamo tendenciju da ih vidimo, makar malo, poput isečaka od kartona? Ovo pitanje moramo postaviti sebi. Mislim da stalno moramo da bdimo nad njim. Jesmo li mi i naši političari, u izvesnoj meri, kulturološke psihopate?

Treći razlog ne vredi ni pominjati jer je prilično smešan, ali postoji verovanje unutar vlada da su domaći dnevni red i spoljnopolitički dnevni red nesaglasni i da će uvek to i biti. Ovo je prosto besmisleno. Ja sam politički savetnik. Proveo sam poslednjih 15 godina, otprilike, savetujući vlade širom sveta i tokom tog vremena, nijednom nisam video jedan jedini unutrašnji problem, koji ne bi mogao da bude maštovitije, efikasnije i brže rešen ukoliko bi se posmatrao kao spoljnopolitički problem, viđen u internacionalnom kontekstu, upoređen sa praksom drugih, dovođenjem drugih, radeći ka spolja, umesto rada u unutrašnjosti.

Možda ćete se zapitati, uzimajući u obzir sve to, zašto to ne funkcioniše? Zašto ne možemo naterati političare da se promene? Zašto ne bismo to zahtevali od njih? Ja, poput većine nas, provodim mnogo vremena žaleći se na to kako je teško naterati ljude da se promene i ne bi trebalo da se zamaramo time. Mislim da bi trebalo da prihvatimo to da smo po prirodi konzervativna vrsta. Ne volimo promene. To je tako zbog razumnih evolutivnih razloga. Verovatno ne bismo danas bili tu da se nismo opirali promenama. Jednostavno je: hiljadama godina unazad otkrili smo da ako nastavimo da radimo iste stvari, nećemo umreti, jer nas ono što smo radili pre, po definiciji nije ubilo i zato dokle god nastavimo po starom, bićemo dobro. Razumno je ne raditi ništa novo jer bi nas to moglo ubiti. No, naravno, postoje izuzeci tome. U suprotnom ne bismo nigde stigli. Jedan izuzetak, zanimljiv izuzetak, je kada uspete da pokažete ljudima da možda postoji lični interes u tom skoku u nepoznato i malenoj promeni.

Proveo sam poslednjih 10 ili 15 godina pokušavajući da otkrijem šta bi mogao da bude taj lični interes koji bi ohrabrio, ne samo političare, već i preduzeća i javno mnjenje, sve nas, da počnemo da razmišljamo više ka spolja, da zamišljamo širu sliku, da ne gledamo uvek ka unutra, da ponekad pogledamo ka spolja. I tu sam otkrio nešto prilično važno. Godine 2005, započeo sam istraživanje pod nazivom Indeks nacionalnih brendova. To je izuzetno opsežna studija kojom je anketiran veoma veliki uzorak svetske populacije, uzorak koji predstavlja oko 70 procenata populacije na planeti. Počeo sam da im postavljam niz pitanja o tome kako doživljavaju druge države. Indeks nacionalnih brendova je vremenom postao veoma, veoma velika baza podataka. Sadrži oko 200 milijardi jedinica podataka o tome šta obični ljudi misle o drugim državama i zašto. Zašto sam se time bavio? Zato što su vlade koje savetujem vrlo, vrlo željne da znaju kako ih drugi vide. Znali su, delom jer sam ih ja ohrabrivao da to shvate, da se države oslanjaju uveliko na svoju reputaciju, kako bi preživele i napredovale u svetu. Ukoliko država ima izuzetno pozitivan ugled, poput Nemačke, Švedske ili Švajcarske, sve je lako i sve je jeftino. Imate više turista. Više investitora. Prodajete skuplje svoje proizvode. Ako, s druge strane, imate državu sa slabim ili veoma negativnim ugledom, sve je teško i sve je skupo. Zato je vladama očajnički važan ugled svoje države jer direktno utiče na to koliko novca mogu da zarade, a to su obećali svom narodu da će da urade.

Pre par godina sam razmišljao da iskoristim slobodno vreme i razgovaram s džinosvkom bazom podataka i da je pitam: zašto neki ljudi više vole jednu državu od neke druge? A odgovor koji mi je baza dala potpuno me je potresao. Odgovor je bio 6,8. Nemam vremena da objašnjavam detalje. U suštini mi je rekla – Države koje najviše volimo su dobre države. Ne divimo se državama samo zato što su bogate, zato što su moćne, zato što su uspešne, zato što su moderne, zato što su tehnološki napredne. Pre svega se divimo državama koje su dobre. Šta smatramo pod dobrim? Smatramo da te države doprinose nešto svetu u kome živimo, da te države, zapravo čine svet sigurnijim ili boljim ili bogatijim ili poštenijim. Takve države nam se sviđaju. Ovo otkriće je od značajne važnosti – vidite na šta ciljam – jer uokviruje krug. Sada mogu da kažem, često to i radim, bilo kojoj vladi: kako bi vam išlo bolje, morate da budete dobri. Želite li bolji izvoz, želite li više investicija, želite li da postanete konkurentniji, onda morate da se upristojite jer će zbog toga ljudi da vas cene i poslovaće s vama, i samim tim, što više budete sarađivali, bićete konkurentniji.

Ovo je prilično važno otkriće i čim sam to otkrio, osetio sam da mi se javlja novi indeks. Kunem se, kako starim, ideje su mi jednostavnije i sve detinjastije. Ovaj se zove Indeks dobrih država i bavi se onim što piše na ambalaži. Meri, ili bar pokušava da meri, tačno koliko svaka država na planeti Zemlji doprinosi, ne sopstvenom narodu, već ostatku čovečanstva. Bizarno, niko se nikada pre nije setio da ovo izmeri. Kolega, dr Robert Govers i ja smo proveli dobar deo protekle dve godine, uz pomoć velikog broja veoma ozbiljnih i pametnih ljudi, uklapajući sve pouzdane podatke iz sveta do kojih smo mogli da dođemo, o tome koliko države doprinose svetu.

Vi sad čekate da vam kažem koja je na vrhu. Reći ću vam, ali pre svega želim da vam kažem šta tačno podrazumevam kad kažem dobra država. Ne mislim dobra u moralnom smislu. Kad kažem da je Država x najdobrija država na Zemlji, najdobrija, ne najbolja. Najbolja ima drugo značenje. Govoreći o dobroj državi, ona može da bude dobra, dobrija i najdobrija. To nije isto kao dobra, bolja i najbolja. To je prosto država koja doprinosi čovečanstvu više od bilo koje druge države. Ne govorim o ponašanju kod kuće jer se to meri drugde. I pobednik je: Irska. (Aplauz) Prema podacima ovde, nijedna država na Zemlji, po glavi stanovnika, po dolaru od BDP-a, ne doprinosi više od Irske svetu u kome živimo. Šta ovo znači? Ovo znači da kad legnemo da spavamo noćas, svima bi u poslednjih 15 sekundi, pre nego što odlutamo u san, poslednja misao trebalo da bude: dovraga, baš mi je drago što Irska postoji. (Smeh) I da – (Aplauz) – u dubinama veoma ozbiljne ekonomske recesije, mislim da se tu krije izuzetno važna lekcija, ako možete da mislite na međunarodne obaveze dok pokušavate da obnovite svoju ekonomiju, to je zaista nešto. Finska se kotira slično. Ispod Irske je samo zato što je njen najslabiji rezultat, lošiji od onog kod Irske.

Primetićete još nešto kod prvih deset, sve su, naravno osim Novog Zelanda, zapadnoevropske nacije. Sve su takođe veoma bogate. Ovo me je rastužilo, jer ako nešto nisam želeo da otkrijem uz ovaj indeks je kako je isključivo nadležnost bogatih država da pomažu siromešne. Ne radi se samo o tome. Zaista, pogledate li niže na listi, nemam slajd ovde, videćete nešto što me je veoma usrećilo: Kenija je u prvih trideset i to je pokazatelj jedne veoma, veoma važne stvari. Ovde se ne radi o novcu. Ovde je stav bitan. Kultura je bitna. Ovde se radi o vladama i ljudima koji brinu o ostatku sveta i imaju mašte i hrabrosti da razmišljaju ka spolja, umesto isključivo sebičnog razmišljanja.

Preleteću preko drugih slajdova, prosto da biste videli neke od nižerangiranih država. Nemačka je na 13, SAD je na 21, Meksiko je na 66. mestu, a zatim slede neke od najrazvijenijih država, poput Rusije na 95, Kine na 107. mestu. Države, poput Kine, Rusije i Indije su u istom delu indeksa, i to, na neki način, ne iznenađuje. Proveli su veći deo poslenjih decenija gradeći sopstvene ekonomije, gradeći sopstvena društva i sopstvene politike, ali nadajmo se da će u drugoj fazi rasta biti okrenutiji bar malo ka spolja nego što su bili u prvoj fazi.

Potom možete da razložite svaku državu prema aktuelnim setovima podataka koji je čine. Omogućiću vam to. Noćas od ponoći to će da bude na goodcountry.org, pa ispitajte neku državu. Možete da imate uvid čak i u nivo individualnih setova podataka.

Eto, to vam je Indeks dobrih država. Čemu služi? Pa, tu je kako bih pokušao da uvedem ovu reč ili da je vratim u diskurs. Ne želim više da slušam o konkurentnim državama. Ne želim više da slušam o prosperitetnim, bogatim, brzorastućim državama. Ne želim više da slušam ni o srećnim državama jer je i to, na kraju krajeva, sebično. To je i dalje vezano za nas, a ako nastavimo da razmišljamo o sebi, bićemo u velikom, velikom problemu. Mislim da svi znamo o čemu želimo da slušamo. Želimo da slušamo o dobrim državama i zato ću da vas zamolim za uslugu. Ne tražim previše. To je nešto što vam neće teško pasti, možda vam se i svidi i bude vam korisno, a to je da prosto počnete da koristite reč „dobra“ u ovom kontekstu. Kada razmišljate o svojoj državi, kada razmišljate o tuđim državama, kada razmišljate o preduzećima, kada razmišljate o svetu u kom trenutno živimo, počnite da koristite tu reč, na način na koji sam vam večeras predočio. Ne dobra, suprotno od loša, jer je to neiscrpna rasprava. Dobra, nasuprot sebičnoj, dobra je ona država koja misli na sve nas. To bih želeo da uradite i da to koristite kao štap kojim ćete tući svoje političare. Kada ih izaberete, kada ih reizaberete, kada glasate za njih, kada slušate šta vam nude, koristite tu reč: „dobra“ i zapitajte se: „Da li bi tako radila dobra država?“ I ako je odgovor ne, budite veoma sumnjičavi. Pitajte se: da li se tako ponaša moja država? Da li želim da potičem iz države čija vlada, u moje ime, radi takve stvari? Ili mi se, s druge strane, više sviđa ideja da hodam svetom visoko podignute glave, misleći: „Da, ponosan sam jer dolazim iz dobre države“? I svuda ćete da budete dobrodošli. I svi će poslednjih 15 sekundi, pre nego što odlutaju u san, reći: „Gospode, baš mi je drago što država te osobe postoji.“

Konačno, mislim da će to dovesti do promene. Ta reč: „dobra“ i broj 6,8 kao i otkriće koje stoji iza toga, promenili su moj život. Mislim da mogu promeniti i vaš i to možemo koristiti da promenimo ponašanje naših političara i naših preduzeća i radeći tako, možemo da promenimo svet. Počeo sam da razmišljam drugačije o svojoj državi, otkad sam počeo da mislim na ove stvari. Nekad sam želeo da živim u bogatoj državi, a onda sam poželeo da živim u srećnoj državi, no onda sam shvatio da to nije dovoljno. Ne želim da živim u bogatoj državi. Ne želim da živim u brzorastućoj državi ili konkurentnoj državi. Želim da živim u dobroj državi, i iskreno se nadam da i vi želite isto što i ja.