Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Društvo

Ravnopravnost polova u poslu ili možemo li svi da imamo sve?

 

Revnopravnost polova u poslu ili možemo li svi da imamo sve?

Da li je ravnopravnost polova u poslu nužna da bi svako imao sve što poželi ili su porodične potrebe iznad potrebe posla odgovara jedna uspešna žena

.

Stručnjak za odnose sa javnošću En Mari Sloter uzburkala je javnost člankom iz 2012. godine „Zašto žene još uvek ne mogu da imaju sve.“ Ali zapravo, da li je ovo samo pitanje za žene? Ovde Sloterova proširuje svoje ideje i objašnjava zašto promene u radnoj kulturi, javnoj politici i društvenim normama mogu dovesti do veće ravnopravnosti – za muškarce, žene, svakoga od nas.

Ravnopravnost polova u poslu ili možemo li svi da imamo sve
Ravnopravnost polova u poslu i porodici

 

Možemo li svi da imamo sve?

Moj trenutak istine nije došao odjednom. Godine 2010, imala sam priliku da razmotre moje unapređenje na poslu kao načelnika odeljenja za planiranje politike u američkom Državnom sekretarijatu. To je bio trenutak da napredujem, da idem dalje jer postoji samo nekoliko najviših poslova za inostranu politiku, i samo što sam završila veliki projekat koji je trajao 18 meseci za sekretarku Klinton, uspešno, i znala sam da mogu da uspešno rukovodim većim poslom.

Ta žena za koju sam mislila da sam, rekla bi da. Ali putovala sam zbog posla dve godine. između Vašingtona i Prinstona u Nju Džerziju, gde su živeli moj suprug i dvojica sinova tinejdžera, i to nije išlo kako treba. Pokušala sam sa idejom da nadomestim druge dve godine u Vašingtonu ili možda da odvojim sinove od njihovih škola i muža od njegovog posla i da ih pitam da mi se pridruže. Ali duboko u sebi, znala sam da je ispravna odluka da se vratim kući, iako nisam u potpunosti prepoznala tu ženu koja je tako odlučila.

Ta odluka je bila zasnovana na ljubavi i odgovornosti. Nisam mogla da nastavim da gledam svog najstarijeg sina kako donosi pogrešne odluke bez mogućnosti da budem tu za njega kada i ako sam mu potrebna. Ali prava promena je nastupila postepeno. Tokom naredne godine, dok se moja porodica popravljala, počela sam da shvatam da čak i ako bih mogla da se vratim da radim za vladu, nisam to želela. Nisam želela da propustim poslednjih pet godina tokom kojih bi moji sinovi bili kod kuće. Konačno sam dozvolila sebi da prihvatim šta je meni bilo najvažnije, ne ono što sam bila uslovljena da želim ili možda što sam uslovila sebe da želim, i ta odluka je vodila do ponovne procene tog feminističkog narativa uz koji sam odrasla i uvek predvodila.

I dalje sam u potpunosti posvećena ideji muško-ženske ravnopravnosti, ali hajde da razmislimo o tome šta ta ravnopravnost zapravo znači, i koji je najbolji način da se tako nešto postigne. Oduvek sam prihvatala ideju da su najpoštovaniji i najmoćniji ljudi u našem društvu muškarci na vrhu svojih karijera, tako da bi merilo muško-ženske jednakosti trebalo da bude koliko žena ima na sledećim radnim mestima: premijer, predsednik, generalni direktor, direktor, menadžer, nosilac Nobelove nagrade, vođa. I dalje mislim da bi trebalo da učinimo sve što možemo da bismo postigli taj cilj. Ali to je samo jedna polovina stvarne ravnopravnosti, i sada smatram da nikada nećemo uspeti ako ne uvidimo drugu polovinu. Predlažem da prava ravnopravnost, potpuna ravnopravnost, ne znači samo da procenjujemo žene po muškim merilima. To znači stvaranje mnogo šireg spektra jednako poštovanih izbora za žene i za muškarce. A da bismo to postigli, moramo da promenimo naše radno okruženje, politiku i kulturu.

Na radnom mestu, prava ravnopravnost znači vrednovanje porodice isto koliko vrednujemo posao, i razumevanje da to dvoje podupire jedno drugo. Kao vođa i menadžer, uvek sam verovala u to da ako je porodica na prvom mestu, posao nije na drugom – život čine zajedno. Ako radiš za mene i imaš porodični problem, očekujem da ga rešiš, i ja sam samouverena, i moja samouverenost je uvek poticala, da će posao biti urađen i da će biti urađen bolje. Radnici koji imaju razlog da idu kući da bi brinuli o deci ili članovima porodice su usredsređeniji, efikasniji, više usredsređeni na rezultate. A hranitelj koji ujedno i neguje ima viši nivo iskustva i kontakta. Razmislite o advokatu koji provodi deo svog vremena na školskim događajima sa decom i priča sa drugim roditeljima. Verovatno je da će privući nove klijente za firmu nego neki advokat koji nikada ne napušta kancelariju. A nega sama po sebi razvija strpljenje – dosta strpljenja – i empatiju, kreativnost, otpornost, prilagodljivost. Ovi svi pridevi su čak i važniji u ubrzanoj, horizontalnoj, umreženoj svetskoj ekonomiji.

Najbolja preduzeća ovo zapravo znaju. Preduzeća koja osvajaju nagrade za prilagodljivost radnog okruženja u SAD-u uključuju neke od naših najuspešnijih korporacija, a nacionalno istraživanje iz 2008. o promeni radne snage pokazalo je da su zaposleni na prilagodljivim i efikasnim radnim mestima privrženiji poslu, zadovoljniji su i verniji, imaju niži nivo stresa i viši nivo mentalnog zdravlja. A istraživanje o poslodavcima iz 2012. godine pokazalo je da su duboke, fleksibilne prakse zapravo smanjile operativne troškove i povećale prilagodljivost u globalnoj uslužnoj ekonomiji.

Stoga možda mislite da je stavljanje posla ispred porodice zapravo samo američki problem. Ipak nažalost, opsesija poslom nije više bolest od koje pati samo Amerika Pre dvadeset godina, kada je moja porodica prvi put išla u Italiju, imali smo naviku da uživamo u kulturi popodnevnog odmora. Taj odmor nije tu samo da se izbegne najveća vrućina u toku dana. Zapravo predstavlja isto toliko i uživanje u toplini porodičnog ručka. Kada sada odemo, sve manje i manje kompanija se zatvara zbog popodnevnog odmora, što oslikava napredak svetskih korporacija i 24-časovnog nadmetanja. Stoga je stvaranje mesta za one koje volimo zapravo svetski imperativ.

U smislu politike, prava ravnopravnost znači razumevanje da je posao koji su žene tradicionalno obavljale podjednako važan kao i posao koji su muškarci tradicionalno obavljali, nije važno ko ga obavlja. Razmislite o tome: zarađivanje i briga za porodicu su podjednako neophodni da bi čovek preživeo. Barem ako idemo dalje od ekonomije razmene, neko mora da zaradi prihod, a neko drugi mora da taj prihod pretvori u brigu i hranu za one koje volimo.

Većina vas, kada me čujete kako pričam o zaradi i brizi, po instinktu prevodite ove kategorije u muški i ženski posao. A obično ne izazivamo to zašto je muški posao u prednosti. Ali ako razmislimo o istopolnom paru kao što su moji prijatelji, Sara i Emili. Obe su psihijatri. Venčale su se pre pet godina, i sada imaju dvogodišnje blizance. Vole što su majke, ali takođe vole i posao koji rade. i zaista su dobre u tome što rade. Kako će njih dve onda da podele odgovornost o zarađivanju i brizi? Da li bi jedna od njih trebalo da prestane da radi ili da smanji radno vreme da bi bila kod kuće? Ili bi obe trebalo da promene posao da bi imale mnogo prilagodljivije rasporede? I kojim kriterijumom bi trebalo da budu vođene da bi donele odluku? Da li je ona osoba koja donosi najviše novca ili ona koja je privrženija karijeri? Ili ona koja ima fleksibilnijeg šefa?

Perspektiva o istopolnom paru nam pomaže da uvidimo da balansiranje posla i porodice nisu ženski problemi, to su porodični problemi. I Sara i Emili su među srećnicima, zato što imaju izbor koliko žele da rade. Milioni muškaraca i žena moraju da budu istovremeno i oni koji zarađuju i oni koji brinu samo da bi zaradili prihod koji im treba a mnogi od ovih radnika se koprcaju. Na brzinu izmišljaju aranžmane o brizi koji su neodgovarajući i često zapravo nebezbedni. Da su zarada i briga stvarno ravnopravni, zašto onda ne bi vlada investirala podjednako u infrastrukturu o brizi, kao temelj za zdravo društvo, koliko investira u fizičku infrastrukturu kao osnovu uspešne privrede?

Vlade koje to shvataju – ovde nema iznenađenja – vlade koje to shvataju, Norveška, Švedska, Danska, Holandija obezbeđuju univerzalnu brigu za decu, podršku za one koji neguju kod kuće, škole i obrazovanje od ranog detinjstva, zaštitu trudnica i brigu za stare i invalide. Ove vlade investiraju u takvu infrastrukturu isto koliko investiraju u puteve i mostove tunele i vozove. Takva društva će takođe pokazati da donošenje prihoda kao i briga podupiru jedno drugo. Oni se rutinski rangiraju između 15 najboljih država sa najkompetitivnijim privredama na svetskom nivou, ali istovremeno rangiraju se visoko na OECD indeksu „Bolji život“. Zapravo, rangiraju se više nego druge vlade, kao recimo moja, američka ili švajcarska, koje imaju više prosečne nivoe prihoda ali niži rang na balansu posla i života.

Stoga menjanje naših radnih mesta i izgrađivanje infrastrukture za brigu napravilo bi veliku razliku, ali nećemo ravnopravno vrednovati izbore ako ne promenimo našu kulturu, i vrsta kulturne promene koja je neophodna podrazumeva resocijalizaciju muškaraca. (Aplauz) Sve više i više u razvijenim državama, žene su podržane da veruju da naše mesto nije više samo kod kuće, ali muškarci su još uvek na istom mestu gde su uvek bili. Muškarci su još uvek podržani da veruju da oni moraju da budu oni koji hrane porodicu, da osećaj sopstvene vrednosti dobijaju iz toga koliko mogu da se uzdignu iznad drugih muškaraca na merdevinama karijere. Feministička revolucija mora da pređe još dug put. Svakako nije završena. Ali 60 godina nakon što je objavljena knjiga „Ženska mistika“, mnoge žene zapravo imaju više izbora od muškaraca. Mi možemo da odlučimo da budemo one koje će donositi prihod ili pružati negu, ili bilo koja kombinacija ta dva. Kada muškarac, sa druge strane, odluči da brine o porodici, dovodi svoju muškost u pitanje. Njegovi prijatelji će možda podržavati njegovu odluku, ali zapravo, češkaju se po glavama. Zar nije vrednost muškarca njegova volja da se takmiči sa drugim muškarcima za moć i prestiž? Taj stav ima jednak broj žena kao i muškaraca. Znamo da mnogo žena još uvek sudi o privlačnosti muškarca u velikoj meri na osnovu njegovog uspeha u karijeri. Žena može da napusti radno mesto i dalje će biti privlačna partneru. Za muškarca, to je rizičan potez. Stoga, kao roditelji i partneri trebalo bi da socijalizujemo naše sinove i naše muževe da budu šta god oni žele bilo oni koji brinu, bilo oni koji zarađuju. Trebalo bi da ih socijalizujemo tako da im briga bude zanimljiva. (Aplauz)

Skoro da mogu da čujem mnoge od vas kako razmišljate: „Nema šanse.“ Ali zapravo, promena se već događa. Bar u Americi mnogi muškarci se ponose što kuvaju i potpuno su opsednuti šporetima. Oni su i u porođajnim salama. Uzimaju roditeljska odsustva kad god mogu. Vode bebu u šetnju ili smiruju dvogodišnjaka podjednako dobro kao i njihove žene, i sve veći broj njih radi kućne poslove. Zaista, sada postoji mnogo muškaraca na fakultetu koji počinju da kažu: „Želim da brinem o porodici iz kuće.“ To je bilo u potpunosti nezamislivo pre 50 ili čak 30 godina. U Norveškoj, gde muškarci imaju odmah tromesečno roditeljsko odsustvo ali ga gube, ako odluče da ga ne uzmu, visoki vladin zvaničnik mi je rekao da kompanije počinju da traže muškarce – buduće očeve kao zaposlene i postaju sumnjičavi ako oni nisu uzeli odsustvo dok su imali decu. To znači da počinje da se čini kao mana ličnosti ako ne želite da budete potpuno angažovani otac.

Pa, ja sam odgajanada verujem da predvođenje u ženskim pravima znači da radimo sve što možemo da dovedemo žene do vrha. I još uvek se nadam da ću poživeti dovoljno dugo da vidim muškarce i žene podjednako predstavljene u svim nivoima radne snage. Ali došla sam do uverenja da moramo da vrednujemo porodicu podjednako koliko vrednujemo posao, i da bi trebalo da zastupamo ideju da ako radimo ispravne stvari za one koje volimo, to će nas učiniti boljim u svemu što radimo.

Pre trideset godina, Kerol Giligen,predivni psiholog, proučavala je adolescentkinje i otkrila etiku o brizi, element ljudske prirode podjednako važan kao i etika pravde. Ispostavlja se da je „tebi nije stalo“ podjednako deo onoga ko smo kao i „to nije pošteno.“ Bil Gejts se slaže. On tvrdi da su dve velike sile ljudske prirode samointeres i briga za druge. Hajde da ih udružimo. Hajde da učinimo feminističku revoluciju ljudskom revolucijom. Kao celokupna ljudska bića, bićemo bolji staratelji i hranitelji. Možda mislite da se to neće dogoditi, ali ja sam odrasla u društvu gde je moja majka vadila male vaze sa cigaretama na večernjim zabavama, gde su crnci i belci koristili odvojena kupatila, i gde su svi tvrdili da su heteroseksualci. Danas, nije tako. Revolucija ljudske ravnopravnosti može da se dogodi. Događa se. I dogodiće se. Do koje mere i koliko brzo, zavisi od nas. Hvala.

 

En Mari Sloter

Izvor: Ted konferencija

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280