Srebroljublje ili grešna strast prema novcu monaha

Lakomost prema novcu i strast sticanja koja se zove srebroljublje je greh koji napada monahe i sveštenike, što zbog pohlepe a što zbog straha. Kako se osloboditi strasti sticanja

 

v) BORBA SA DUHOM SREBROLjUBLjA (VII knjiga pravila)

67. Treća borba koja nam predstoji jeste borba sa duhom srebroljublja, tj. sa strašću koja je tuđa i nesvojstvena našoj prirodi. Ona se u monasima rađa zbog malodušnosti slaboenergične duše koja nije nastrojena kako treba, i najvećim delom – od rđavo položenog odricanja od sveta, u čijoj osnovi nije ležala plamena ljubav prema Bogu. Pokreti ostalih strasti kao da u nama samima imaju početak, kao da su usađeni u čovekovu prirodu i nekako unedreni u plot. Budući da su istovremene sa našim rođenjem, strasti svojim pokretima predupređuju projavu sposobnosti da se razlikuje dobro i zlo. One se pobeđuju jedino dugotrajnim trudom. Ta, pak, bolest (tj. srebroljublje) dolazi kasnije i spolja prilazi duši.

Hrist isteruje trgovce iz hrama - Srebroljublje ili grešna strast prema novcu monaha i episkopa
Isus Hrist isteruje trgovce iz Jerusalimskog hrama – Djoto

Zbog toga ona i može da se lakše otkloni i istera. Međutim, ukoliko zbog nemara bude prenebregnuta i jednom puštena u srce, ona biva pogubnija od svih. Ona se tada teže izgoni od svih, budući da postaje koren svih zala (1-Tim.6,10), služeći kao izvor buđenja raznih strasti.

68. Ukoliko ugrabi vlast nad malodušnom i hladnom dušom monaha, ova strast ga najpre pobuđuje ka malom sticanju, sa upečatljivim slikama mu opisujući neke, navodno pravedne i razumne razloge zbog kojih mu je neophodno ili da sačuva nešto novca prilikom odricanja od sveta, ili da ga stekne nakon odricanja. „Ono što se daje u manastiru, – žali se ona, – nije dovoljno za zdravo i krepko telo. Šta ćeš činiti ako se desi telesna bolest, a kod tebe ne bude ništa da bi sebi pomogao u nemoći? Manastirska sredstva za izdržavanje su preoskudna, a nebriga o bolesnima prevelika. Moraćeš da umreš na bedan način ukoliko ne budeš imao nešta vlastito što bi mogao da upotrebiš na popravku telesnog zdravlja. Ni odeća koju ti je dao  manastir nije dovoljna. Zbog toga treba da imaš nešto čime bi mogao sebi da nabaviš drugu. Na kraju, ne može se sve vreme [života] provesti u istom manastiru. Prema tome, ukoliko ne pripremiš sebi pare za putne troškove i prevoz preko mora, nećeš moći da se preseliš kada budeš ushteo, te ćeš, stešnjen krajnjom bedom, bez ikakvog uspeha postojano provoditi radnički i bedan život“.

Kada takvim pomislima zaplete svoj um, monah počinje da misli kako da stekne makar jedan dinar. Sa tim ciljem on traži neki posao, koji i ispunjava sa svom marljivošću, bez znanja svoga ave. Prodavši, zatim, tajno [svoje rukodelje] i dobivši željenu monetu, on se, u strahu za nju, premišlja gde da je stavi, ili kome da je poveri na čuvanje. Istovremeno, njega je već počela da ga nagriza još ljuća briga o tome kako da udvostruči monetu – i on napregnuto stvara važne planove o tome šta bi kupio za nju, i kakvu bi novu korist stekao od kupljenog.

A kada mu se i ta želja ostvari, pojaviće se najnezasitija pohlepa za zlatom, koja se zatim sve silnije i silnije razgoreva, srazmerno sa količinom prihoda: jer, sa umnoženjem novca, uvećava se i besnilo strasti prema njemu. Kao žar na žar, dolaze i druge brižljive pomisli: obećava mu se dug život, predstavlja starost i razne duge bolesti koje u starosti nije moguće podneti ukoliko se u mlade godine ne pripremi dovoljno para. Tako se nesrećna duša, budući svezana uzama ove zmije (srebroljublja), sve više i više razgoreva u želji da umnoži rđavo započeto sabiranje imetka, sama u sebi rađajući zarazu koja je, slično plamenu, sve jače i jače proždire. Budući sva prožeta koristoljubivom pomisli, ona ni šta ne obraća srdačan pogled osim na izvor iz koga bi mogla da nabavi novac kojim bi se što brže oslobodila od bremena manastirske strogosti. Ukoliko se pojavi neka nada za dobijanje novca, ona se već ničega ne ustručava: ni laži, ni kleveta, ni krađe, ni narušavanja vernosti. Jednom rečju, zlato i očekivanje koristi u svemu za nju postaje bog, kao što je za druge – stomak. Provideći poguban otrov ove bolesti, blaženi apostol je nazvao ne samo korenom svih zala, nego i idolosluženjem, govoreći: (Umrtvite) i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo (Kol.3,5).

69. Postoje tri vrste te bolesti koje svi oci sa jednakim gađenjem osuđuju. Prva, čiju smo pogubnost već opisali, vara neke nesrećnike i ubeđuje ih da sabiraju ono što nisu imali ni ranije, kada su živeli u svetu; druga ih pobuđuje da opet žele i da povrate ono što su ostavili na početku svoga odricanja od sveta: treća se rađa pri lošem postavljanju početka monahovanja (tj. pri nesavršenom odricanju od svega) i onima koje uspeva da zarazi duševnom hladnoćom ne dopušta da se savršeno obnaže od svih svetskih imanja, uplašivši ih budućom oskudicom i raslabivši ih neverjem: ona im zatim, usled zadržavanja novca i drugog imanja, (koja su bili dužni da ostave, odričući se od sveta) nikako ne dopušta da dostignu jevanđelsko savršenstvo. I u Svetom Pismu možemo naći primere osude te tri vrste pada, sa teškim kaznama koje ih prate. Želeći da dobije ono što pre nije imao, Gijezije ne samo da se nije udostojio da zadobije blagodat proročke službe (koju je trebalo da dobije od svoga učitelja po naslednom prejemstvu), nego je bio i poražen gubom zbog Jelisejevog prokletstva (4.Car.5,21-27). Želeći da povrati novac koji je, pošavši za Hristom, odbacio, Juda je upao u izdajstvo Gospoda i izgubio apostolski čin. Osim toga, on ni svoj život nije okončao na opšti način, već samonasilnom smrću (Mt.27,5). Zadržavši neki deo od onoga što su posedovali, Ananija i Sapfira su ustima apostola kažnjeni smrću (Dap.5,1-11).

70. O onima koji su se odrekli sveta, ali su zatim bili pobeđeni neverjem, bojeći se da ostanu obnaženi od svakog zemaljskog imanja, tajanstveno je zapisano u knjizi Ponovljenih zakona: Ko je plašljiv i slab srcem (neka ne ide u rat), već neka ide i vrati se kući svojoj, da ne bi srce brata svoga uplašio kao svoje (Pon.Zak.20,8). Šta je očiglednije od tog proroštva? Nije li očigledno da Sveto Pismo želi da oni bolje i da ne postavljaju temelj takvom zvanju, niti da ime njegovo primaju na sebe kako i druge svojim rečima, rđavim primerom i nevernim strahom svojim ne bi raslabljivali i udaljavali od jevanđelskog savršenstva. Njima se, dakle, zapoveda da odlaze iz borbe i da se vraćaju domu svome, budući da sa podeljenim srcem niko ne može da se bori u Gospodnjoj borbi. Jer, dvojedušan čovek je nepostojan u svim putevima svojim (Jak.1,8). U jevanđelskoj priči se govori o caru koji je sa deset hiljada krenuo protiv drugoga, koji je imao dvadeset hiljada. Ne nadajući se da će imati uspeha u sukobu sa njim on je, dok je još bio daleko od njega, poslao da ište mir (ne želeći očigledno niti da počinje borbu). Proničući u smisao te priče dolazimo do zaključka da je bolje da više navedena lica uopšte i ne započinju sa odricanjem od sveta, nego da, započevši, kasnije ne mogu da ga podnose usrdno i sa potpunom tačnošću, te tako sebe izlože velikoj opasnosti. Jer, kao što govori Premudri, bolje je ne obećati, nego li obećati pa ne ispuniti (Prop.5,4). Dobro je tu rečeno da jedan ide sa deset hiljada, a drugi sa dvadeset. Jer, broj strasti, koje nas napadaju, veći je od broja dobrih raspoloženja koja se bore za nas. Ali niko ne može… služiti Bogu i mamonu (Mt.6,24), i nijedan koje metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62).

71. Takvi obično sklonost ka gramžljivosti sličnu ranijoj pokušavaju da opravdaju autoritetom Svetog Pisma. Tumačeći ga nepravilno, oni su sa radošću spremni da izokrenu i po svojoj želji izmene misao apostola, pa čak i [samog] Gospoda, ne prilagođavajući svoj život ili razum prema smislu Pisma, nego čineći nasilje nad Pismom po želji sopstvenog samougađanja. Želeći da i u sadašnjem slučaju pokažu da je Pismo saglasno sa njihovim mišljenjem, oni govore: „Napisano je: Blaženije je davati, nego primati“ (Dap.20,35). Shvatajući ove reči na naopak način, oni smatraju da se njima savršeno poništava sila izreke u kojoj se govori: Ako hoćeš savršen da budeš, idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). Oni misle da pod takvim izgovorom ne moraju da ostavljaju svoje bogatstvo. Oni se proglašavaju blaženijim od onih koji su ga ostavili jer su u stanju da, kao obezbeđeni ranijim imanjem, od suviška i drugima udele. Oni se, u stvari, stide da sa apostolom prime slavno siromaštvo Hrista radi, i ne žele da se zadovolje trudovima svojih ruku i manastirskim oskudnim izdržavanjem. Njima preostaje jedno od dvoga: ili da postanu svesni svoje samoprelesti i toga da se nikada nisu odrekli od sveta (budući da su pristrasni prema ranijem bogatstvu), ili da (ukoliko žele da na delu i kroz trud ispitaju monaško zvanje) sve odbace i razdaju kako bi se, ne zadržavajući kod sebe ništa od onoga od čega su se odrekli, zajedno sa apostolom hvalili glađu i žeđu i [trpljenjem] hladnoće i nagotovanja (2.Kor.11,27).

72. Kruži jedna izreka svetog Vasilija, episkopa kesarijskog, upućena jednom senatoru, koji je bio savladan hladnoćom o kojoj je reč, tj. koji je, govoreći da se odrekao od sveta, kod sebe zadržao nešto od imovine, ne želeći da se izdržava trudom svojih ruku, niti da se obučava istinskom smirenju kroz oskudicu u svemu i mukotrpni napor u manastirskom potčinjavanju. „I [čin] senatora si izgubio, – rekao je on njemu, – i monah nisi postao“.

73. Prema tome, ako želimo da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom, isterajmo iz srdaca naših i tog pogubnog neprijatelja. Pobeda nad njim nije toliko velika, ali je vrlo nečasno i ružno biti pobeđen od njega. Jer, biti poražen od silnijeg jeste bolno (zbog obaranja dole) i žalosno (zbog izgubljene pobede), premda poraženi na neki način nalazi utehu u tome što je svestan siline protivnika.

Međutim, ako se poraz pretrpi od slabašnog protivnika i pri borbi koja nije teška, ponižavajući stid će izazvati mnogo veći bol od bola zbog pada, i sram će biti mnogo teži od nastale štete.

74. Konačna pobeda i savršeno slavlje nad ovim neprijateljem može se očekivati tek kada savest monaha ne bude uprljana posedovanjem čak ni najmanjeg novčića. Stoga je nemoguće da se onaj ko se zaneo makar i najmanjim novčanim darom i ko je jednom u srce svoje primio koren pohote gražljivosti, odmah ne razgori ognjem čežlje za većim. I vojnik Hristov će biti pobednik, van svake opasnosti i nedostupan napadu strasti, sve dok ovaj najnezgodniji duh u njegovom srcu ne poseje začetke svoje pohote. Kod svih vrsta strasti najvažnije je paziti na glavu zmije. Međutim, naročito u odnosu na ovu strast treba biti najbrižljivije oprezan i ne dozvoliti da njena glava prodre u unutrašnjost. Jer, ukoliko bude puštena unutra ona će, hraneći se svojom materijom i jačajući, sama od sebe razgoreti veliki požar. Stoga ne treba strahovati samo od posedovanja novca, nego i samu želju treba sasvim iščupati iz duše. I ne treba toliko izbegavati dela (effectus) srebroljublja, koliko sa korenom odsecati strast (affectus) njegovu. Jer, nikakvu korist nam neće doneti oskudica u novcu, ukoliko u nama ostane želja da ga posedujemo.

75. Moguće je da i onaj ko nema novca bude porobljen bolešću srebroljublja. Nikakvu korist neće doneti delo lišavanja od svega onome ko ne bude mogao da odseče strast gramžljivosti. Jer, on se naslađuje delom osiromašenja, ali ne i samom vrlinom siromaštva, te se sa žalošću u srcu miri sa teškom neophodnošću. Jer, kao što neke neoskvrnjene telom jevanđelska reč proglašava nečistima srcem (Mt.5,28), tako i oni koji nimalo nisu obremenjeni težinom novca mogu, po srcu i umu, biti osućeni zajedno sa srebroljupcima. Oni jednostavno nisu imali priliku za sticanje, ali su imali volju [za sticanjem], koja u očima Božijim uvek ima veću važnost od neophodnosti. Stoga mi treba na sve načine da se pobrinemo da plodovi naših trudova ne propadnu uzalud. Jer, dostojno je sažaljenja da se trpe posledice lišavanja od svega i osiromašenja, a da se plodovi gube usled besplodne grešne želje volje.

76. Hoćeš li da saznaš kakve pogubne plodove donosi ova strast i kakve ogranke drugih strasti pušta iz sebe, na pogibao onoga ko je prima i ko je brižljivo ne istrebljuje? Pogledaj na Judu koji je bio pribrojan apostolskom činu! Kako ga je samo pogubila otrovom svojim (budući da nije hteo da zgazi smrtonosnu glavu zmije) uhvativši ga u zamku svoje pohote! U kakvu ga je samo duboku propast prestupa bacila, naučivši ga da za trideset srebrnjaka proda Iskupitelja sveta i Spasitelja ljudskog roda! On nikada ne bi bio doveden do tako bezbožnog dela izdaje da nije bio zaražen bolešću srebroljublja. On ne bi postao svetotatstveni vinovnik ubistva Gospoda da se nije navikao da potkrada povereni mu kovčežić.

77. Eto najsnažnijeg primera tiranstva ove strasti. Jednom zaplenjenoj duši ona, kao što smo rekli, više ne dopušta da vrši bilo kakvo pravilo poštenja, niti da se nasiti bilo kakvim prihodima. Jer, kraj njenog besnila se ne postiže obogaćenjem, nego ogoljenjem od svega. I sam Juda je dobio na raspolaganje kovčežić namenjen za razdavanje bednima da bi, nasitivši se obiljem novca, u krajnjoj meri, umerio svoju strast. Međutim, on se raspalio preteranim razgorevanjem strasti, te je ne samo tajno potkradao kovčežić, nego – i samog Gospoda ushteo da proda. Jer, besnilo ove strasti se ne nasićuje nikakvom veličinom bogatstva.

78. Znajući da onaj ko ima nešto po strasti nije u stanju da gramžljivost zadrži u pristojnim granicama, i da kraj strasti nije mala ili velika suma, nego savršeno odricanje od svega, sveti apostol Petar kažnjava smrću Ananiju i Sapfiru, koji su za sebe zadržali nešto od svog imanja. I oni su poginuli za laž zbog gramžljivosti, kao što je Juda sam sebe pogubio zbog krivice izdajstva Gospoda.

Kakva je samo među njima sličnost u prestupu i u kazni! Tamo je srebroljublje dovelo do izdajstva, a ovde do laži. Onamo se izdaje istina, a ovde se vrši greh laži. Dejstvo greha tamo i ovde naočigled nije slično, ali mu je cilj istovetan. On je, da bi se izbavio od bede, opet poželeo da ima ono čega se bio odrekao, a oni su, da ne bi postali bedni, pokušali da za sebe zadrže nešto od svoga imanja, koje je trebalo da se apostolima verno prinese, ili potpuno razda braći. I u prvom i drugom slučaju je sledila jednaka kazna smrću zbog toga što su oba greha izrasla iz istog korena srebroljublja. Ako je (nastavićemo da razmatramo) onima koji nisu želeli da steknu tuđe, nego samo da sačuvaju svoje sopstveno i koji nisu imali želju za sticanjem, nego samo želju da sačuvaju, izrečena tako stroga presuda, šta da se kaže za one koji žele da sabiraju bogatstvo koje nikada nisu imali, i koji se pred ljudima pokazuju siromašni, dok pred Bogom ostaju bogati zbog strasti gramžljivosti.

79. Gramžljivce treba smatrati gubavima duhom i dušom, slično Gijeziju koji je, poželevši truležan novac ovoga sveta, bio pogođen zaraznom nečistotom gube. Njome je on i nama ostavio očigledan primer kako duša, koja se oskrnavi prestupnom strašću gramžljivosti, biva poražena duhovnom zarazom strasti, i kako u očima Gospoda ima nečistotu koja vodi večnom prokletstvu.

80. Prema tome, ako si, stremeći savršenstvu, ostavio sve i pošao za Hristom, slušajući reč Njegovu: Idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21), zašto se, položivši ruke na plug, osvrćeš nazad, te po rečima istog Gospoda, postaješ nepripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62)? Kad si već postavljen na krov, na visinu jevanđelskog savršenstva, zbog čega opet silaziš u kuću svoju da uzmeš nešto od onoga što si ranije tako radosno prezreo (Lk.17,31)?

Kad si već postavljen na polje delanja vrlina, zašto se opet trudiš da se obučeš u breme svetskog sticanja, od koga si se oslobodio pri odricanju od sveta? Ako tada, preduhitren siromaštvom, nisi imao šta da ostaviš, utoliko pre sada ne treba da stičeš ono što ranije nisi posedovao. Ti si, po osobitom Božijem blagovoljenju, (siromaštvom) bio pripremljen (za odricanje od sveta) kako bi, neometan nikakvim lancima sticanja, brže pritekao k Njemu. Uostalom, niko od siromašnih ne treba da se ponižava (stoga što nema šta da ostavi). Jer, nema nikoga ko ne bi imao šta da ostavi. Od svih imanja sveta odrekao se onaj ko je sa korenom odsekao samu strast za sticanjem.

81. Ovu vrlinu negramžljivosti [nesticanja] mi ne možemo sačuvati celom i nepovređenom ukoliko ne živimo u manastiru, i ukoliko, po apostolu, nismo zadovoljni kad imamo hranu i odeću (1.Tim.6,8).

82. Prema tome, sećajući se osude Ananije i Sapfire, ustručavajmo se da zadržimo nešto od onoga što smo po zavetu dužni da savršeno ostavimo, nameravajući da se odreknemo od sveta. Plašeći se takođe primera Gijezija, koji je za greh srebroljublja bio kažnjen neizlečivom gubom, pobojmo se da steknemo ono što ni pre nismo imali. Užasavajući se, takođe, kako zlodela Judinog, tako i njegovog kraja, izbegavaćemo svim silama ponovno sticanje novca, od koga smo se odrekli jednom za svagda. Osim toga, pomišljajući na smrtnost naše prirode i neizvesnost smrtnog časa, pobojmo se da Dan Gospodnji, koji nastupa kao lopov u noći, našu savest ne zatekne uprljanu sticanjem makar i jedne pare. Jer, i ona jedna će uništiti sve plodove našeg odricanja od sveta i učiniti da se ono što je Gospod u Jevanđelju rekao bogatašu odnosi i na nas: Bezumniče, ove noći tražiću dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti (Lk.12,20)?

Nimalo ne misleći o sutrašnjem danu, nikako nemojmo sebi dozvoliti da se udaljimo od ustava opštežića. Mi to, bez sumnje, nikako nećemo moći ispuniti, niti ćemo moći da mirno proživimo po pravilima manastirskog ustava, ukoliko u nama prethodno ne bude na čvrstom temelju utvrđena vrlina trpljenja, čiji izvor nije ništa drugo do smirenje.

Izvor: Dobrotoljublje

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.