Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Taština – borba sa duhom taštine i uzdizanja sebe

 

Taština – borba sa duhom taštine i uzdizanja sebe

Složena i raznolika, tanana i neprimetna strast, taština je opasna slabost duše koja uznosi um. Kako se vodi borba sa duhom taštine da nas ne porazi

 

BORBA SA DUHOM TAŠTINE (XI knjiga pravila)

118. Kao sedma, predstoji nam borba sa duhom taštine. On je raznoobrazan, promenjiv i tanan. Njega i najoštrovidnije oči teško mogu razmotriti i prepoznati. Stoga je utoliko teže od njega se zaštiti. Ostale strasti su proste i jednolike. Taština je, pak, složena i raznolika. Ona odasvud i sa svih strana susreće vojnika – za vreme borbe, i kada se već pojavljuje kao pobednik. Jer, ona pokušava da rani vojnika Hristova i odećom, i stasitošću, i hodom, i glasom, i poslom, i bdenjima, i postovima, i molitvom, i usamljenošću, i čitanjem, i znanjem, i ćutljivošću, i poslušnošću, i smirenjem, i dobrodušnošću. Kao neki najopasniji podvodni kamen, sakriven talasima koji se dižu, ona iznenadno dovodi do strašnog brodoloma one koji plove pri blagoprijatnom vetru i u vreme u koje se najmanje nadaju.

Taština - borba sa duhom taštine i uzdizanja sebe
Vizantijski car Justinijan Veliki (483-565) rodjen u okolini Leskovca – mozaik iz XII veka, crkva Sveti Vitale, Ravena, Italija

119. Prema tome, onaj koji želi da ide carskim putem sa oružjem pravednosti desnim i levim treba, po apostolskom učenju, podjednako da hodi i u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali (2.Kor.6,7-8), te da sa  krajnjom opreznošću upravlja svoj korak putem vrline, posred uzburkanih talasa iskušenja, pod rukovodstvom rasuđivanja i nadahnućem Duha Gospodnjeg. On treba da zna da će se odmah razbiti o pogubne podvodne grebene čim makar malo skrene na desno ili na levo. Zbog toga od premudrog Solomona i slušamo savet: Ne skreći ni na desno, ni na levo (Prič.4,27), tj. ne obmanjuj sebe zbog vrlina i ne uznosi se svojim duhovnim uspesima, niti skreći na levu stazu strasti tražeći, kao što je apostol rekao, slavu u sramoti njihovoj (Fil.3,19). Onoga u kome ne može da izazove taštinu lepotom stasite i raskošne odeće, đavo iskušava njegovom nezgrapnom, neurednom i ništavnom odećom; onoga koga nije uspeo da baci u tu strast pomoću časti, on sapliće ponižavanjem; onoga koga nije uspeo nagovoriti da se prevaznosi mnogim znanjem i sposobnošću krasnorečivosti, on lovi ćutanjem. Onaj ko javno posti biva uznemiravan sujetnom slavom, a onaj ko iz prezira takve slave počne da skriva post trpi napade od samouznošenja. Da se ne bi uprljao taštinom poneko izbegava da vrši duge molitve pred bratijom. Međutim, počevši da ih upražnjava u tajnosti i nemajući nikoga za svedoka svog delanja, on ne izbegava da trubi o tome. Naši starci prekrasno opisuju svojstvo te bolesti, upoređujući je sa lukom i češnjem: ma koliko mi skidali jedan sloj omotača, opet se pokazuje drugi sloj.

120. Ona ne prestaje da goni čak ni onoga ko se, bežeći od slave, sakriva po pustinji izbegavajući svako opštenje sa smrtnima. I što čovek beži dalje od sveta, to ga više napada. Neke od onih koji žive u manastirima ona pokušava da baci u prevaznošenje trpljenjem u delanju i trudu, druge – spremnošću na poslušanje, treće – smirenjem koje sve nadvisuje. Jednoga ona iskušava mnogim znanja, drugog – dugim sedenjem za čitanjem, trećeg – dužinom bdenja. Ta bolest se trudi da svakoga rani njegovim vlastitim vrlinama. Tako ona priređuje spoticanje u propast upravo onim čime se stiču plodovi života. Onima koji žele da prohode put pobožnosti i savršenstva neprijatelji – klevetnici postavljaju mreže prelesti baš na putu po kome koračaju, po izreci blaženog Davida: Na putu kojim hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Ukoliko se mi, dakle, hodeći putem vrline i stremeći ka počasti višnjeg zvanja, nadmemo svojim uspesima, saplešćemo se i zaplešćemo se u mreže taštine, imajući svezane noge svoje duše. Na taj način se dešava nas ne savlađuje protivnik, ali nas pobeđuje veličina naše pobede nad njim.

121. Budući nadvladavane, sve druge strasti venu i svakim danom postaju sve slabije. Takođe, pod uticajem mesta ili vremena, one sahnu i stišavaju se. Uopšte, usled borbe sa vrlinama koje su im suprotne, njih je lakše izbeći i odbiti. Međutim, ova i kada je poražena još žešće ustaje na borbu. I kada se misli da je ispustila duh, ona kroz svoju smrt postaje još življa, zdravija i jača. Druge strasti tiranski vladaju samo nad onima koje su pobedili u borbi. Ova, pak, svoje pobedioce još žešće pritiska. I što je silnije pobeđena, snažnije se bori pomislima prevaznošenja zbog pobede nad sobom. Tanana lukavost neprijatelja se upravo vidi u tome što zbog njegovih smicalica vojnik Hristov pada od sopstvenih strela, iako nije mogao biti pobeđen neprijateljskim oružjem.

122. Ostale strasti se, kao što smo rekli, umiruju pod uticajem drugog mesta. One se, takođe, stišavaju i slabe usled udaljavanja od predmeta greha, ili prilika i povoda za greh. Ova, pak, ide i u pustinju sa onim koji beži od nje. Ona se ne boji nikakvog mesta, niti slabi zbog udaljavanja predmeta od očiju. Ona crpi hrabrost upravo iz uspeha u vrlini onoga koga napada. Ostale strasti, kao što smo napred rekli, sa vremenom ponekad slabe i iščezavaju. Njoj, pak, vreme ne samo da ne šteti, već još više sabira hranu za njenu sujetu.

123. Najzad, nalazeći se u ratu sa vrlinama koje su im suprotne i otvoreno istupajući, kao po danu, ostale strasti je lakše pobediti i lakše držati na odstojanju. Proguravši se, pak, među vrline i pomešavši se sa našom vojskom, taština kao da stupa u borbu po tamnoj noći. Ona utoliko žešće obmanjuje, ukoliko je manje očekuju i ukoliko se manje čuvaju od njenih napada.

124. Čitamo da je Jezekija, judejski car, muž savršeno pravedan u svemu, zbog jedne strele prevaznošenja bio oboren; da je onaj ko je jednom molitvom mogao da izmoli izbavljenje od 185 hiljada asirskih vojnika bio pobeđen sujetnim slavoljubljem; da je onaj ko je molitvom bio udostojen produžetka života za 15 godina (iako je posle već postojalo Božije određenje granica njegovog života i dana smrti) i kome je sunce, vraćajući se unazad za deset stepeni, potvrdilo [čudo], za jedno prevaznošenje i maštanje o sebi sve izgubio. I posle svedočanstva o vrlini i takvog znamenja Božijeg blagovoljenja prema njemu, on je ne samo sebe, nego i sav narod svoj podvrgao gnevu Božijem. I taj gnev je bio toliki da je, i posle smiravanja i umoljavanja Boga sa svim svojim narodom, jedino mogao izmoliti njegovo odlaganje, tj. da ne dođe u njegove dane (4.Car.20,2). Tako je poguban i težak greh strasti prevaznošenja!

125. Osija, pradeda spomenutog cara, koji je takođe pohvaljen svedočanstvom Svetog Pisma, imađaše mnoge vrline i mnoga veoma pohvala dela i uredbe za dobro naroda. Međutim, ponevši se taštim visokoumljem on je uvredio Gospoda Boga svoga delom koje mu nije bilo ugodno. I odmah je pao sa visine svoje slave i bio kažnjen gubom (2.Dnev.26). Eto i drugog primera teškog pada! Vidite, dakle, kako srećni uspesi mogu biti pogubni, ukoliko se [čovek] ne čuva od taštine i prevaznošenja. Oni koji se ne paze i ne čuvaju i koji izbegavaju skrušenost u teškim okolnostima, trpe jači poraz zbog svojih pobeda. Izbegavši opasnost smrti u vreme borbe, oni padaju zbog pobede i slavlja.

126. Zbog toga apostol opominje: Nemojmo biti sujetni (Gal.5,26). Izobličavajući fariseje, i Gospod govori: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn.5,44). O takvima i blaženi David sa pretnjom govori: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6).

127. Početnike i one koji su malo napredovali u vrlinama i u duhovnom znanju, taština obično nadima zbog glasa, tj. što pevaju lepše od drugih, ili zbog suvog tela, ili zbog lepote tela, ili zbog bogatih i blagorodnih roditelja, ili zbog toga što su prezreli vojnu službu i počasti. Drugoga ona ubeđuje da bi, da je ostao u svetu, lako stekao i počast i bogatstvo, premda ih nikada ne bi mogao postići. Ona ga, na taj način, nadima prinošenjem na žrtvu neizvesnih nada, nagovarajući ga da se prevaznosi zbog ostavljanja onoga što nikada nije imao.

128. Na nekoga ona popušta želju za sveštenstvom ili đakonstvom, predstavljajući mu u mislima da bi on sa svetošću i strogošću ispunjavao svoje delo, te bi i drugim sveštenicima bio primer svetosti, a mnogima koristan svojim ponašanjem i izrečenim poukama. Ponekad i onoga ko živi u pustinji, ili samuje u keliji, ono navodi da u umu svome mašta kako obilazi domove raznih lica i manastire i dejstvom svojih uobraženih ubeđenja mnoge obraća na put ispravnog života. I bedna duša biva vođena tamo-amo takvom sujetom, maštajući kao u dubokom snu. I zanesena sladošću tih pomisli i ispunjena takvim maštanjima, ona najvećim delom nije u stanju da primeti niti svoja dela, niti prisustvo bratije koji su stvarno prisutni. Naprotiv, ona je sladosno pogružena u ono što mašta u budnom stanju, lutajući svojim pomislima.

129. Sećam se kako je, dok sam živeo u Skitskoj pustinji, jedan starac prišao keliji jednog brata radi posete i začuo kako se unutra nešto govori. On se zaustavio, želeći da sazna šta on čita iz Svetog Pisma ili šta izgovara napamet, kao što je bio običaj da se čini za rukodeljem. Prignuvši uho bliže, blagočastivi slušalac je čuo da brat daje pouku narodu kao da je u Crkvi. To je značilo da je on, prevaren duhom sujete, sebe zamišljao jerejem i vršio svoje zamišljeno delo. Počekavši još malo, starac je čuo kako je brat završio svoju pouku. Zatim je zamenio dužnost i već bio u činu đakona, započevši da vozglašava: „Oglašeni iziđite“. Starac je pokucao na vrata. Izašavši, brat ga je susreo sa uobičajenim poštovanjem. Uvodeći ga unutra, on je upitao da li je davno došao, pretvarajući se da je zabrinut što je, možda, dugo morao da stoji napolju i da možda pretrpi nešto neprijatno. U stvari, njega je izobličavala savest zbog maštanja i zbog onog što je činio pokretan njima. Starac je umiljato odgovorio: „Stigao sam u trenutku kada si vozglašavao: „Oglašeni iziđite“.

130. Ovaj primer sam naveo kako bismo, imajući pred očima potpuno izobraženje sile i poretka napada strasti na bednu dušu, bolje pazili na sebe, i kako bismo lakše izbegli zamke i klopke neprijatelja. Tako postupaju i egipatski oci. Ne kolebajući se uopšte, oni sve slično iznose na videlo i svojim pričama o drugima i o sebi raskrivaju i obnažuju pred mladim monasima borbe sa svim strastima, i sa onima koje već trpe mladi, i sa onima koje im tek predstoje. Kroz takvo iznošenje iskušenja od svih strasti, početnici koji gore duhom spoznaju tajne svojih trenutnih borbi. Videći ih kao u ogledalu, oni shvataju uzroke strasti koje se bore sa njima, kao i sredstva protiv njih. Oni, isto tako, unapred saznaju i za borbe koje im tek predstoje, pripremajući se da se zaštite od njih, da stupaju u borbu protiv njih i da se sukobljavaju sa njima. Najiskusniji lekari imaju običaj ne samo da leče sadašnje bolesti, nego i da se, po svom prozorljivom iskustvu, suprotstavljaju budućim, unapred ih otklanjajući poukama ili celebnim napicima. Tako i ovi najistinskiji lekari duša svojim duhovnim poukama, kao nekim protivotrovom, unapred ubijaju bolesti srca koje bi mogle iznići. Oni ne daju da one niknu u dušama mladih inoka, otkrivajući im i uzroke napada strasti, i celebna sredstva protiv njih.

131. Želeći da se po zakonu podvizava istinskim duhovnim podvigom, Hristov vojnik treba na svaki način da se stara da pobedi ovu raznoobraznu i mnogoliku zver. Najpre, mi možemo izbeći sam susret sa ovom složenom nepotrebnošću koja je sa svih strana spremna da istrči protiv nas. Da bismo to postigli ne treba da, zadržavajući u misli Davidovu izreku: Gospod rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,4), sebi zabranimo da bilo šta činimo ili poduzimamo sa taštom namerom da steknemo sujetnu slavu. Zatim, ono što je učinjeno sa dobrim početkom treba da sačuvamo sa sličnom – dobrom pažnjom, kako se ne bi potkrala bolest sujete i opustošila plodove svih naših trudova. Osim toga, ono što bratija nije prihvatila kao opšti običaj, i što ne čine svi, svim nastojanjima treba da odbacujemo kao hvalisavo delo. Na sve načine treba izbegavati i ono što nas može učiniti istaknutim među drugima i što nam, zbog toga što je samo nama svojstveno, može doneti slavu kod ljudi. Tim samoisticanjem se prvenstveno i obelodanjuje da smo oboleli od smrtonosne zaraze taštine, premda smo mogli da je izbegnemo da smo u mislima držali opomenu da ćemo ne samo sasvim izgubiti plodove trudova koje preduzimamo sa taštom namerom, već postati i krivci za veliki prestup. Jer, kao kradljivci svetinje mi ćemo morati da ponesemo večne muke. Žalosteći Boga, mi smo poželeli da delo činimo radi ljudi, a ne radi Njega, kao što smo bili dužni. Time smo mi ljude pretpostavili Bogu, i slavu sveta – slavi Božijoj. U tome će nas tada i izobličiti Bog koji zna ono što je sakriveno.

 

Izvor: Dobrotoljublje

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter