Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Božije zapovesti – zašto ih se treba držati i ispunjavati

 

Božije zapovesti – zašto ih se treba držati i ispunjavati

Zašto se trebaju ispunjavati Božije zapovesti, izučavati ih i držati ih se. Zato jer one donose spasenje onome ko se drži Božijeg zakona

 

 

ZAPOVESTI BOŽIJE

Onaj ko želi da razume Istinu ‐ da Njome bude očišćen i oslobođen ‐ treba da izučava jevanđelske zapovesti razumom i na delu, čak i kada je to povezano sa nasiljem nad srcem, koje je padom u greh dobilo bogoprotivne sklonosti i nagone. U zapovestima je ‐ Istina; u zapovestima je ‐ smirenje; u zapovestima je ‐ ljubav; u zapovestima je ‐ Duh Sveti. Sve je to posvedočeno Svetim Pismom. Sve su zapovesti Tvoje Istina ‐ pevao je bogonadahnuti David. Ko ima zapovesti Moje i drži ih ‐ rekao je Gospod ‐ to je onaj koji me ljubi (Jn. 14,21). Ostanite u ljubavi Mojoj. Ako zapovesti Moje održite ostaćete u ljubavi Mojoj (Jn. 15,9 10). Reči koje vam Ja govorim duh su i život su (Jn. 6,63).

Božije zapovesti - zašto ih se treba držati i ispunjavati Drvena crkva u Mećavniku
Drvena crkva u Mećavniku, Mokra Gora, Srbija

Na onoga ko je ispravljen i očišćen Istinom, neočekivano dolazi Duh Sveti; kao Duh Istine, On na neshvatljiv način prodire u um, dušu i telo, obnavljajući i preporađajući čoveka za duhovni život. Privukoh Duh, jer zapovesti Tvoje zaželeh (Ps. 118,131).

Neka jevanđelske zapovesti budu predmet tvoga učenja, razmišljanja, delovanja i čitavog tvog života. Ko ostaje u Meni i Ja u njemu kroz čuvanje jevanđelskih zapovesti ‐ rekao je Gospod ‐ taj donosi mnogi plod. Naprotiv, bez Mene ne možete činiti ništa, tj. nikakvu duhovnu dobrodetelj. A dobrodetelji [= vrline, dobra dela] svojstvene čitavom palom ljudskom rodu su ništa ‐ one nemaju nikakvu vrednost pred Bogom i podležu adskom ognju. Ko u Menu ne ostane, čuvanjem jevanđelskih zapovesti, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće ce, i skupiće je i u oganj baciti, i spaliti (Jn. 15,5 6), bez obzira na sve dobrodetelji pale prirode.

• Ako vodiš grehovan život i udovoljavaš strastima, a ujedno misliš da ljubiš Gospoda Isusa Hrista, onda ljubljeni učenik Gospodnji, koji se za vreme Tajne Večere naslonio na prsa Njegova, i tebe optužuje za samoobmanjivanje. On veli: Onaj koji govori: poznao sam ga, a zapovesti Njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema. A koji drži reč Njegovu, zaista je u njemu ljubav Božija dostigla savršenstvo (1. Jn. 2,4 5).

Ako ispunjavaš svoju ogrehovljenu volju i time narušavaš jevanđelske zapovesti, onda te Gospod Isus Hristos ubraja među one koji Ga ne ljube. Ko Mene ne ljubi ‐ kaže On ‐ reči Moje ne drži (Jn. 14,24).

• Potpuno je nedovoljno sa zadovoljstvom pročitati zapovesti Jevanđelja i zadiviti se uzvišenom moralu koji one u sebi sadrže. No, nažalost, mnogi se zadovoljavaju samo time.

Kada pristupiš ispunjavanju jevanđelskih zapovesti, gospodari tvoga srca će se tome iz sve snage usprotiviti. Ti gospodari su: tvoje sopstveno stanje telesnosti, u kome si potčinjen telu i krvi, i pali duhovi, kojima je podređeno čovekovo stanje telesnosti.

Telesno mudrovanje, njegova istina i istina palih duhova zahtevaju od tebe da ne ugroziš svoju čast i druge propadljive vrednosti, nego da ih štitiš. Ali ti hrabro izdrži nevidljivu borbu, vođen Jevanđeljem, vođen Samim Gospodom.

Radi ispunjavanja jevanđelskih zapovesti žrtvuj sve. Bez takvog žrtvovanja, nećeš moći da ih ispunjavaš. Gospod je Svojim učenicima rekao: Ako ko hoće za Mnom ići, neka se odrekne sebe (Mt. 16,24).

• Tek što počne da ispunjava (zapovesti), podvižnik uviđa da to čini sasvim nedovoljno i nečisto, i da svojim strastima, tj. povređenom voljom, svaki čas biva privučen na dela koja su zapovestima zabranjena. Zatim jasno vidi da je pala priroda neprijateljski raspoložena prema Jevanđelju. Delovanje prema Jevanđelju sve jasnije i jasnije mu otkriva nedovoljnost njegovih dobrih dela, mnoga odstupanja i poraze, kao i nesrećno stanje pale prirode koja se otuđila od Boga i postala neprijateljski orijentisana prema Njemu. Posmatrajući svoj protekli život, on vidi da je to neprekidni lanac pregrešenja, padova i dela koja razgnevljuju Boga, te iskrena srca priznaje za sebe da je najveći grešnik, koji zaslužuje i prolazne i večne kazne, i kome je krajnje neophodan Iskupitelj, jer u Njemu ima prirodnu nadu na spasenje. Takvo mišljenje o sebi kod njega se na neprimetan način obra zuje usled izvršavanja zapovesti. Pouzdano se može tvrditi da onaj ko ce u životu rukovodi Jevanđeljem, neće oklevati da pokaže dokaz da ne zna ni za jedno svoje dobro delo.

• Stradanje i smrt zbog jevanđelskih zapovesti ‐ takođe su delo žive vere u Hrista, takođe su mučeništvo.

• Ispunjavanje zapovesti ili, pravilnije, trud oko ispunjavanja zapovesti, nužno će razobličiti greh koji živi u nama i pokrenuće žestoku unutrašnju borbu, u kojoj duhovi zlobe uzimaju najaktivnije učešće.

• Povratak iz stanja koje pripada paloj prirodi u stanje koje pripada obnovljenoj prirodi, događa se putem odlučnog i potpunog odbacivanja delovanja no razumu i volji paloga čoveka, kao i odlučnog i potpunog prihvatanja delovanja prema učenju i zaveštanju Bogočoveka. Pri tome u čoveku započinje duhovna borba, jer se životom koji je prethodio pokajanju čovek svesno lišio duhovne slobode i predao u ropstvo grehu i đavolu. Pokajnik se trudi da postupa po jevanđelskim zapovestima, a greh i đavo, dobivši vlast koja im je dobrovoljno data prethodnim životom, trude se da zarobljenika zadrže u ropstvu, u okovima, u tamnici! Opitno poznanje toga ropstva, kroz osećaj potlačenosti i prisile, opitno poznanje duševne smrti kroz osećaj umiranja, pojačavaju i utvrđuju plač pokajnika. ʺTa borba je duhovna, ‐ kaže prepodobni Marko Podvižnik ‐ ona se ne vodi spolja, mi ne treba da se borimo protiv naše braće. Ona je unutra u nama i niko od ljudi ne može u njoj da nam pomogne. Imamo samo jednog pomoćnika: Hrista, Koji je krštenjem tajanstveno skriven u nama, Njega, nepobedivog i neuništivog. On će nam davati snagu, ako prema svojim moćima budemo ispunjavali Njegove zapovestiʺ.

• Onaj ko sebi u životu za cilj postavi ispunjavanje volje Boži je, trudi se da detaljno i sa najvećom tačnošću sazna tu svesvetu volju posredstvom brižljivog izučavanja Svetog Pisma, naročito Novog Zaveta, posredstvom čitanja svetootačkih dela, kao i posredstvom ispunjavanja jevanđelskih zapovesti svojim spoljašnjim ponašanjem, i umom, i srcem. ʺZakon slobode rekao je prepodobni Marko Podvižnik ‐ čita se istinskim razumevanjem, razumeva se činjenjem zapovesti, a ispunjava se darežljivošću Hristovomʺ. Kada hrišćanin počne da živi po volji Božijoj, dobroj i ugodnoj (Rim. 12,2), ili po zapovestima Novoga Zaveta, onda mu se iznenada otkriva palost i slabost ljudske prirode. Slabost mu ne dozvoljava da čisto i sveto izvršava zapovesti Božije, kako to zahteva Bog, dok se pad, često i na najokrutniji način, protivi ispunjavanju tih zapovesti. On hoće i traži da se ispunjava pala volja i zahtevi palog ljudskog razuma. Težnje te volje i predstave toga razuma skrivaju se iza različitih oblika najuzvišenije pravde i dobrodetelji. Poznavanje ove unutrašnje borbe, razobličavanje i pokazivanje greha koji živi unutar čoveka, poznavanje njegove nasilne vlasti nad čovekovim dobrim postupcima i stremljenjima, omogućuju hrišćaninu da pravilno doživljava sebe i ljude uopšte. On u sebi vidi pad ljudskog roda, a na osnovu ličnog opita uviđa nemogućnost da iz tog palog stanja izađe samo sopstvenim naporima; tako zadobija istinsko smirenje i počinje da prinosi Bogu najtoplije molitve za pomoć, iz svog skrušenog srca, na koje Bog uvek pazi. Nauči me da tvorim volju Tvoju! (Ps. 142,10). Nauči me zakonima Tvojim! (Ps. 118,12). Ne sakrij od mene zapovesti Tvoje!(Ps. 118,19) Utvrdi me u rečima Tvojim! (Ps. 118,29) Put nepravde udalji od mene i zakonom Tvojim pomiluj me! (Ps. 118,29).

Opitno poznavši da se zapovesti Božije ispunjavaju samo uz obilno sadejstvo blagodati Božije, i neprestano tražeći u molitvama to sadejstvo za sebe, hrišćanin ne može da ne pripisuje sva svoja dobra dela blagodati Božijoj. Ujedno, on ne može da sebe ne smatra grešnikom. S jedne strane, on je opitno postao svestan svojih padova i nesposobnosti za ispunjavanje volje Božije samo sopstvenom snagom, a sa druge, i u samom ispunjavanju zapovesti Božijih uz pomoć blagodati on vidi neprestane pogreške koje izaziva ljudska nemoć i pad. To ce sasvim jasno vidi iz mišljenja svetog apostola Pavla o sebi. U jednoj od poslanica on kaže: Potrudih se više od sviju njih (apostola), ali ne ja, nego blagodat Božija Koja je sa mnom (1. Kor. 15,10); a u drugoj: Hristos Isus dođe u svet da spase grešnike od kojih sam prvi ja (1. Tim. 1,13).

Kakva bogoljubljena pravednost! Ona se javlja u čoveku osenjenom Božanskom blagodaću, koji blagougađa Bogu delima pravednosti Njemu posvećenim! Bogougodni pravednik ne prestaje da sebe smatra za grešnika, ne samo zbog svojih očiglednih grehova, nego i zbog one svoje pravednosti koja je prirodna, te se nalazi u žalosnom stanju pada i pomešana je sa zlom, tj. oskvrnjena primesom greha. Blažen je onaj ko je pravedan pravednošću Božijom i čija je nada usredsređena na Hrista, Koji je izvor njegove pravednosti. Nesrećan je onaj ko je zadovoljan pravednošću svojstvenom ljudima: njemu nije potreban Hristos Koji je o Sebi objavio: Nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje (Mt. 9,13). Prepodobni Pimen Veliki je govorio: ʺMeni je bolji čovek koji greši i kaje se, nego onaj ko ne greši i ne kaje se; prvi ispravno misli kad sebe smatra za grešnika, a drugi lažno, kad sebe smatra za pravednikaʺ. Usvojena lažna misao čini sav život koji je na njoj zasnovan nedoličnim. To je dokazao opit: javni grešnici, carinici i bludnice poverovali su u Hrista, a fariseji su ga odbacili. Umišljenost i gordost ce u suštini sastoje u odbacivanju Boga i poklonjenju samome sebi. One predstavljaju lukavo skriveno i teško prepoznatljivo idolopoklonstvo, koje je teško odbaciti. Fariseji su spolja bili najbliži i najupućeniji služitelji i revnitelji istinskog bogopoštovanja, dok su ce u suštini sasvim otuđili od Boga i postali Njegovi neprijatelji, deca satane (Jn. 8,44).

• Usled naše nebrige oko čuvanja dragocenog Dara koji smo dobili Krštenjem, usled delovanja po bezakonom zakonu pale prirode, vlast greha uvlači ce u nas i mi neprimetno gubimo duhovnu slobodu. Najteže ropstvo mnogima ostaje nevidljivo i smatra se za najveću moguću slobodu. Naše stanje potčinjenosti i ropstva postaje nam vidljivo tek onda kada pristupimo ispunjavanju jevanđelskih zapovesti: tada naš razum besno ustaje protiv razuma Hristovog, a srce divlje i neprijateljski gleda na ispunjavanje volje Hristove, kao na svoje ubistvo i smrt; tada opitno spoznajemo žalosni gubitak slobode i svoj strašni pad; tada uviđamo svu dubinu tog pada, koja seže sve do adskih ponora.

Pred takvim prizorom ne smemo da padnemo u uninije: treba hrabro i odlučno da se posvetimo pokajanju, kao svemoćnom lekaru koji ima zapovest i vlast od Boga da leči i isceljuje sve grehe, ma koliko da su veliki i mnogobrojni, ma koliko da je naviknutost na njih stara i utvrđena u nama. Hristos nam je dao Sebe, ušao je u nas posredstvom svetog Krštenja, a potom se skrio od nas ‐ onda kada nismo pokazali volju da On u nama obitava i upravlja; Hristos će se svakako javiti u nama, ako istinskim pokajanjem dokažemo odlučnu volju da On tu obitava.

Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života – Sveti Ignjatije Brjančaninov

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280