Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Depresivni kućni ljubimci

Psihičke i mentalne bolesti kod životinja. Kućni ljubimci pate od psihičkih poremećaja, depresivni psi i depresivne mačke i OKP sindrom postoji

Iza smešnih video snimaka životinja, ponekad se kriju čudni problemi slični ljudskim. Lorel Brejtman izučava životinje koje pokazuju znakove mentalnih bolesti – od kompulsivnih medveda, preko autodestruktivnih miševa do majmuna s neverovatnim prijateljima. Brejtman se pita šta mi kao ljudi možemo da naučimo, posmatrajući životinje kako izlaze na kraj s depresijom, tugom i mnogim drugim isuviše ljudskim problemima.

Depresivni psi, depresivne mačke, šta znači OKP životinjsko ludilo

Depresivna mačka – psihičke bolesti kod životinja

Oliver je bio izuzetno zanosan, zgodan, šarmantan i veoma nestabilan mužjak koji mi je potpuno ukrao srce. (Smeh)

On je bio burmanski planinski pas, koga smo moj bivši muž i ja usvojili i nekih šest meseci kasnije shvatili smo da je problematičan. Imao je takav parališući strah od odvajanja da nije smeo ostajati sam. Jednom je iskočio kroz prozor stana na trećem spratu. Jeo je tkaninu. Jeo je stvari, one za reciklažu. Lovio je nepostojeće muve. Patio je od halucinacija. Dijagnostikovan mu je pseći kompulsivni poremećaj, a to je zaista samo vrh ledenog brega.

Ali kao i sa ljudima, ponekad je potrebno da prođe šest meseci pre nego što shvatite da osoba koju volite ima neke probleme. (Smeh) I većina nas ne vrati osobu s kojom se zabavlja nazad u bar gde smo je i upoznali, niti je vratimo prijatelju koji nas je upoznao, niti ih pretplatimo ponovo na sajt za upoznavanje. (Smeh) Volimo ih uprkos svemu i držimo se svog izbora, i baš to sam ja uradila s mojim psom. Studirala sam biologiju. Imam doktorat iz istorije nauke sa MIT-a, i da ste me pre deset godina pitali da li pas kojeg volim, ili da li uopšteno psi imaju osećanja, rekla bih da imaju, no nisam sigurna da bih vam rekla da mogu da završe s anksioznim poremećajem, receptom za prozak i terapeutom. No onda sam se zaljubila i shvatila da mogu i, zapravo, pokušavajući da pomognem svom psu da savlada paniku i anksioznost, to mi je prosto promenilo život. Proširilo je moj svet. I provela sam poslednjih sedam godina istražujući oblast mentalnih bolesti drugih životinja. Mogu li da budu bolesne kao ljudi i, ako da, šta to govori o nama? Otkrila sam da verujem da mogu da boluju od mentalnih bolesti i zapravo, traganje i nastojanje da identifikujemo njihove mentalne bolesti često nam pomaže da budemo bolji prema njima i takođe nam može pomoći da bolje razumemo nas same.

Zato, hajde na kratko da govorimo o dijagnozi. Mnogi od nas misle da ne mogu da znaju o čemu razmišljaju druge životinje i to je istina, ali svi vi koji ste u vezi – bar je tako u mom slučaju – samo zato što ste pitali nekoga s kim ste svog roditelja ili svoje dete, kako se osećaju, ne znači da mogu da vam odgovore. Možda ne mogu rečima da objasne šta tačno osećaju, a možda čak ni ne znaju. To je zapravo skorašnji fenomen, osećaj da moramo da razgovaramo s nekim kako bismo razumeli njihove emotivne muke. Pre ranog XX veka, doktori su često dijagnostikovali emotivne poremećaje kod svojih pacijenata, pukim posmatranjem. I ispostavilo se da razmišljanje o poremećajima kod drugih životinja i nije naročit poduhvat. Većina mentalnih poremećaja u SAD-u su poremećaji vezani za strah i anksioznost, i kada razmišljate o tome, strah i anksioznost su zapravo izuzetno korisne emocije kod životinja. Obično osećamo strah i anksioznost u opasnim situacijama i čim ih osetimo, motivisani smo da se sklonimo od bilo čega što je opasno. Problem je kada počnemo da osećamo strah i anksioznost i kada nema potrebe za tim. Poremećaji raspoloženja, takođe mogu da budu nesrećna posledica toga što smo životinje sa osećanjima i opsesivno kompulsivni poremećaji takođe su često ispoljavanja uistinu zdrave životinjske navike, a to je održavanje higijene i timarenje. Ovo prelazi u prostor mentalnih bolesti kada radite stvari, poput pretranog kompulsivnog pranja ruku ili šapa, ili razvijete ritual do te krajnosti da ne možete sesti ispred činije s hranom sve dok ne završite s ritualom.

Dakle, za ljude imamo „Dijagnostički i statistički priručnik“, to je u suštini atlas trenutno priznatih mentalnih poremećaja. Za druge životinje imamo Jutjub. (Smeh) Ovo je samo jedna pretraga za psa sa OKP-om, ali sve vas ohrabrujem da potražite mačke sa OKP-om. Bićete zapanjeni onim što pronađete. Pokazaću vam samo nekoliko primera. Ovo je primer jurenja svoje senke. Znam, smešno je i na neki način je slatko. Problem je što psi mogu da razviju slična prinudna ponašanja kojima su zauzeti po celi dan. Stoga ne idu u šetnju, ne druže se s prijateljima, ne žele da jedu. Razvijaju opsesije, poput kompulsivnog jurenja sopstvenog repa.

Ovde imamo primer mačka, koji se zove Gizmo. Izgleda kao da je u zasedi, no on to radi mnogo, mnogo, mnogo sati dnevno. Samo sedi tu i grebe i grebe i grebe ispred ekrana. Ovo je još jedan primer nečega što se smatra stereotipskim ponašanjem. Ovo je sunčani medved Ting Ting, u zoo vrtu u Oklandu. Ukoliko zateknete ovaj prizor možete da pomislite da se Ting Ting igra sa štapom, ali Ting Ting ovo radi po celi dan i, ako budete pažljivo pratili, kad bih vam pokazala čitav polučasovni klip, videli biste da on radi istu stvar, istim redosledom, okreće štap na isti način, svaki put. Neka od zajedničkih ponašanja koja možete da vidite, naročito kod životinja u zatočeništvu, su stereotipni hod ili stereotipno njihanje i zapravo i ljudi to rade, čak se i mi njišemo. Pokrećemo se levo-desno. Mnogi od nas to rade, a ponekad to je pokušaj da ugodimo sebi, i mislim da je tako i kod drugih životinja.

 Ali nisu samo stereotipna ponašanja ona kojima se životinje prepuštaju. Ovo je Điđi. Ona je gorila koja živi u zoo vrtu Frenklin park, u Bostonu. Dodeljen joj je psihijatar sa Harvarda da je leči od poremećaja rasploženja, između ostalog. Kod mnogih životinja se razviju poremećaji raspoloženja. Mnoga stvorenja – ovaj konj je samo jedan primer – razviju autodestruktivna ponašanja. Glodaće stvari ili će da rade nešto drugo da ugode sebi čak i ako je to štetno po njih, što se može uporediti s ljudima koji režu sami sebe.

Čerupanje. Izgleda da, ako imate krzno ili perje ili kožu, možete da se kompulsivno čupkate, i neki papagaji su zapravo izučavani da bi se bolje razumela trihotilomanija, kompulsivno čerupanje kod ljudi, nešto što pogađa 20 miliona Amerikanaca u ovom trenutku. Laboratorijski miševi se takođe čerupaju. Kod njih se to zove berberinstvo. Psi veterani iz iračkih i avganistanskih sukoba se vraćaju sa onim što se smatra psećim Posttraumatskim stresom i teško im je da se vrate civilnom životu, kada se vrate s razvrstavanja. Mogu da budu preplašeni od muškaraca s bradama ili od uskakanja u automobile.

Ipak, želim da budem oprezna i jasna. Ne mislim da je pseći PTSP isto što i ljudski PTSP. Ali takođe ne mislim da je moj PTSP, poput vašeg PTSP-a ili da je moja anksioznost ili da je moja tuga poput vaše. Svi smo mi različiti. Svi smo mi osetljivi na različite stvari. Dva psa, odgajana u istom domaćinstvu, izložena istim stvarima, jedan može da razvije, recimo, parališući strah od motora ili fobiju od zvuka mikrotalasne, a drugi može da bude u redu.

Nešto što me ljudi često pitaju je: da li ovde imamo slučaj da ljudi izluđuju druge životinje? Ili su životinjske mentalne bolesti samo rezultat loše nege ili zlostavljanja? I izgleda da smo zapravo mnogo složenji od toga.

 Nešto izuzetno mi se desilo, nedavno sam objavila knjigu o ovome, i sada, svaki dan kada otvorim moj imejl ili kad predstavljam knjigu, pa čak i kad odem na koktel, ljudi mi pričaju svoje priče o životinjama koje su upoznali. Nedavno sam predstavljala knjigu u Kaliforniji i žena je podigla ruku, nakon govora, i rekla: „Dr Brejtman, mislim da moja mačka ima PTSP.“

A ja sam rekla: „Zašto? Ispričajte mi malo više o tome.“

Ping je njena mačka. Uzeta je iz azila, a nekada je živela sa starijim čovekom. Jednoga dana čovek je usisavao kada je doživeo infarkt i umro. Nedelju dana kasnije, Ping je pronađena u stanu pored tela svog vlasnika, a usisivač je radio sve vreme. Mnogo meseci, čini mi se skoro dve godine nakon incidenta, bila je toliko uplašena da nije mogla biti u kući kad neko čisti. Bukvalno je bila plašljivica cica. Sakrila bi se u orman, izgubila bi samopouzdanje i drhtala, ali uz ljubav i podršku njene porodice, uz mnogo vremena i njihovog strpljenja, sada, tri godine kasnije, ona je zapravo srećna, samopouzdana mačka.

Još jedna priča o traumi i izlečenju, na koju sam naletela, desila se pre nekoliko godina. Bila sam na Tajlandu, radila neko istraživanje. Upoznala sam majmuna, pod imenom Bunlua, a kada je Bunlua bio mladunče, napao ga je čopor pasa, koji su mu istrgli obe noge i ruku. Bunlua se odvukao do manastira, gde su ga sveštenici prihvatili. Pozvali su veterinara, koji mu je tretirao rane. Na kraju je Bunlua završio u skloništu za slonove, a čuvari su odlučili da ga uzmu pod svoje okrilje. Otkrili su šta voli, ispostavilo se da su to bombone od mentola, nosorog bube i jaja. Ali su se brinuli, jer je bio druželjubiv, da je usamljen, a nisu ga želeli smestiti s majmunom jer s jednom rukom ne bi mogao da se brani, niti igra. Zato su mu dali zeca i Bunlua je istog časa postao drugi majmun. Bio je izuzetno srećan sa svojim zecom. Timarili su jedno drugo, postali bliski prijatelji, a onda je zec dobio zečiće. Bunlua je bio čak i srećniji nego ranije, to mu je, na neki način, dalo razlog da se budi ujutru, i zapravo, toliko mu je to značilo da je odlučio da ne spava. Toliko je postao zaštitnički nastrojen prema zečićima da je prestao da spava, samo bi otkunjao, pokušavajući da se brine o njima. Zapravo, toliko je štitio i voleo ovu mladunčad, da su iz skloništa na kraju morali da mu ih oduzmu. Bio je toliko zaštitnički nastrojen da je brinuo da bi ih majka mogla povrediti. Kada su mu ih oduzeli, ljudi u sklonštu su brinuli da ne upadne u depresiju i, kako bi to izbegli, dali su mu novog zeca za prijatelja. (Smeh) Moj zvanični stav je da ne izgleda depresivno. (Smeh)

Nešto što bih želela da ljudi osete jeste da biste trebali da se osetite ohrabrenim da donosite pretpostavke o bićima koja poznajete dobro. Zato, kada je u pitanju vaš pas ili mačka ili možda vaš jednoruki majmun koga poznajete, ako mislite da su istraumirani ili depresivni, verovatno ste u pravu. Ovo je krajnja personifikacija, iliti pripisivanje ljudskih osobina neljudskim bićima ili stvarima. Smatram da to nije problem. Mislim da mi ne možemo da ne personifikujemo. Ne možete da izvadite svoj ljudski mozak iz glave, da ga stavite u teglu i da ga onda koristite da razmišljate kako razmišljaju druge životinje. Uvek ćemo da budemo životinja koju interesuju emotivna iskustva drugih životinja.

Onda se izbor svodi na to kako da dobro personifikujete? Ili da li vi loše personifikujete? A loša personifikacija je prečesta. (Smeh) To može da bude svečano oblačenje vašeg korgija za svadbu ili prevelika bliskost sa egzotičnom divljinom zbog ubeđenja da ste duhovno povezani. Ima tu dosta toga. Dobra personifikacija, verujem da se zasniva na prihvatanju naših životinjskih sličnosti s drugim vrstama i njihovo korišćenje za pravljenje pretpostavki koje nas informišu o umovima i iskustvima drugih životinja, i zapravo, postoji čitava industrija koja je na neki način, zasnovana na dobroj personifikaciji, a to je industrija psihofarmaceutika.

Jedan od pet Amerikanaca trenutno uzima psihofarmaceutski lek, od antidepresiva, preko lekova za anksioznost do antipsihotika. Izgleda da dugujemo čitav ovaj arsenal psihofarmaceutika drugim životinjama. Ovi lekovi su prvo testirani na neljudskim životinjama, ne samo zbog otrovnosti, već i zbog uticaja na ponašanje. Veoma popularni antipsihotik, torazin, prvo je opuštao miševe, pre nego što je opuštao ljude. Lek protiv anksioznosti, librijum, dat je 1950. mačkama, izabranim zbog svoje zlobe i napravio je od njih miroljubive mace. Čak su i antidepresivi prvo testirani na zečevima.

Danas, pak, ne dajemo ove lekove drugim životinjama kao zamorcima, već im dajemo ove lekove kao pacijentima, kako iz etičkih, tako i iz manje etičkih razloga. Sivorld daje majkama orkama lekove za anksioznost kada ih odvoje od mladih. Mnoge gorile iz zoo vrtova dobijaju antipsihotike i lekove protiv anksioznosti. Ali psi, poput mog Olivera, dobijaju antidepresive i neke lekove za anksioznost kako ne bi skakali sa zgrada ili pod automobile. Nedavno je u „Sajensu“ objavljeno istraživanje koje pokazuje da čak i slatkovodni rakovi reaguju na lekove protiv anksioznosti. Od njih su postajali hrabriji, manje plašljivi i raspoloženiji za istraživanje okoline.

Teško je znati koliko je životinja na ovim lekovima, ali mogu da vam kažem da je industrija farmaceutika za životinje ogromna i da je u porastu, od sedam milijardi dolara u 2011. do projektovanih 9.25 milijardi do 2015. godine.

Neke životinje su na ovim lekovima do daljnjeg. Druge, poput jednog bonoboa koji živi u Milvokiju, u zoo vrtu, bio je na njima dok nije počeo da štedi svoj propisani paksil kako bi ga kasnije delio drugim bonoboima. (Smeh) (Aplauz)

Korisnije od farmaceutika su mnoge, mnoge, mnoge druge terapeutske intervencije, koje mogu pomoći drugim bićima. A tu, mislim da zapravo veterinarska medicina može podučiti nečemu ljudsku medicinu. A to je, ako povedete psa koji, recimo, kompulsivno juri svoj rep, kod biheviorističkog veterinara, njegova prva reakcija neće biti posezanje za blokom za recepte, već će vas pitati za život vašeg psa. Želeće da zna koliko često vaš pas izlazi napolje. Želeće da zna koliko je vaš pas fizički aktivan. Želeće da zna koliko se druži s drugim psima i drugim ljudima. Želeće da razgovara sa vama o tipovima terapija, uglavnom biheviorističkih terapija, koje ste isprobali s tom životinjom. Ove stvari često najviše pomažu, naročito kada se kombinuju sa psihofarmaceuticima.

Ono što, pak, mislim da najviše pomaže, naročito kod društvenih životinja, je druženje sa drugim društvenim životinjama. Na razne načine, osećam da sam postala uslužna životinja svom psu, a videla sam da to papagaji rade za ljude i ljudi za papagaje, psi to rade za slonove, slonovi za druge slonove. Ne znam za vas, meni na internetu prosleđuju mnogo primera neverovatnih životinjskih prijateljstava. Mislim da to sačinjava veliki deo Fejsbuka, majmun koji je usvojio mačku ili danska doga koja je usvojila siroče lane ili krava koja se sprijateljila s prasetom, i da ste me o ovome pitali pre osam, devet godina, rekla bih vam da je sve to beznadežna sentimentalnost, a možda i suviše naopaka personifikacija, možda je to sve čak i izrežirano, danas vam mogu reći da tu ima istine. Ovo je stvarno. Zapravo, neka zanimljiva istraživanja su ukazala na nivo oksitocina, što je neka vrsta hormona za zbližavanje, koji se oslobađa prilikom seksa ili dojenja ili kada smo pored nekoga do koga nam je izuzetno stalo, nivo oksitocina je u porastu, i kod ljudi i kod pasa koji brinu jedni za druge ili koji uživaju kad su zajedno, a i druga istraživanja pokazuju da je oksitocin u porastu i kod drugih parova životinja, recimo, kod koza i pasa, koji su se družili i igrali zajedno, nivo oksitocina je posle naglo skakao.

Imam prijatelja koji mi je pokazao da je mentalno zdravlje zapravo dvosmerna ulica. Njegovo ime je Loni Hodž i on je veteran iz Vijetnama. Kada se vratio, počeo je da radi sa ljudima koji su preživeli genocid i mnogim drugim koji su preživeli ratne traume. On je imao PTSP, kao i strah od visine jer je u Vijetnamu iskakao unatraške iz helikoptera klizeći niz užad. Dodeljen mu je uslužni pas, po imenu Gander, labradudla, kako bi mu pomogao sa PTSP-om i strahom od visine. Ovo su oni prvog dana kada su se upoznali, neverovatno je, i od tad su proveli mnogo vremena zajedno, posećujući druge veterane koji pate od sličnih problema. Ali ono što je meni zanimljivo u Lonijevom i Genderovom odnosu je da se pre nekih par meseci, kod Gendera razvio strah od visine, verovatno zato što je tako pomno pazio Lonija. Ono što je divno u svemu tome je da je on i dalje odličan uslužni pas, jer sad, kada se obojica nalaze na velikoj visini, Loni je toliko zabrinut za Gendera da zaboravlja da se i sam plaši visine.

Kako sam provela mnogo vremena s ovim pričama, kopajući po arhivima, bukvalno sam provela godine radeći na ovom istraživanju, i ono me je promenilo. Više ne gledam na životinje iz ugla vrste kojoj pripadaju. Posmatram ih kao pojedince, i mislim o njima kao bićima sa sopstvenim ličnim meteorološkim sistemima koji upravljaju njihovim ponašanjem i informišu ih kako da reaguju na svet. Zaista verujem da sam zahvaljujući tome postala znatiželjnija i saosećajnija osoba, kako prema životinjama s kojim delim postelju i onima koje ponekad završe u mom tanjiru, tako i prema ljudima koje poznajem, a koji boluju od anksioznosti i od fobija i raznih drugih stvari. I zaista verujem da, iako ne možete sa sigurnošću da znate šta se dešava u umu svinje ili vašeg štenca ili vašeg partnera, da vas to ne bi trebalo da spreči da saosećate s njima. Najbolje što možemo da učinimo za one koje volimo je, možda, da ih personifikujemo.

Čarlsu Darvinu je otac jednom rekao da svako u jednom momentu može da izgubi razum. Na sreću, često možemo ponovo da ga pronađemo, ali samo uz međusobnu pomoć.

Hvala.

Laurel Braitman

Izvor: Predavanje na Ted konferenciji

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: