Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Gordost je zla strast i greh koja uništava sve vrline

Podmukla i lukava zla gordost je strast koja uništava sve vrline, i obnažuje i lišava čoveka svake pravednosti i svetosti

 

BORBA SA DUHOM GORDOSTI (XII knjiga pravila)

132. Osma i poslednja borba predstoji nam sa duhom gordosti. Iako se po poretku opisivanja borbe sa strastima smatra poslednjom, ona je po početku i vremenu zapravo prva. Ovo je najsvirepija i najneukrotivija zver, koja osobito napada savršene. Ona ih sa ljutim ujedom proždire u trenutku kada oni gotovo dostižu sam vrh vrline.

133. Postoje dva oblika gordosti: prvi je onaj koji, kao što smo rekli, napada muževe visokog duhovnog života, a drugi obuzima početnike i plotske [ljude]. I premda oba oblika gordosti podiže pogubno uznošenje kako pred Bogom, tako i pred ljudima, ipak se prvi upravno odnosi na Boga, a drugi – na ljude. Načelo drugog i sredstva protiv njega mi ćemo istražiti, ako Bog da, u poslednjim poglavljima ove knjige, a sada bismo unekoliko razmotrili prvi, kojim se, kao što smo rekli, iskušavaju prvenstveno savršeni.

Gordost je zla strast i greh koja uništava sve vrline - statua Satane

Statua Lucifera (Satane) u Madridu, Španija. Autor Felipe Gabaldon

134. Zla gordost je strast koja uništava sve vrline, i obnažuje i lišava čoveka svake pravednosti i svetosti. Kao neka sveobuhvatna zaraza, ona se ne zadovoljava raslabljenošću samo jednog uda, ili jednog dela, nego celo telo ranjava smrtonosnim rastrojstvom. Ona i one koji već stoje na vrhuncu vrline pokušava da obori krajnje teškim padom i upropasti. Svaka druga strast se zadovoljava svojim granicama i svojim ciljem. I premda remeti i druge, ona je usmerena uglavnom protiv jedne vrline, te prvenstveno nju pritiska i na nju napada. Tako stomakougađanje, tj. strast prema prejedanju i sladokusnosti upropašćuje uzdržanje, pohota oskrnavljuje čistotu, gnev progoni trpljenje. Ponekad onaj ko pati od neke strasti nije sasvim tuđ ostalim vrlinama. Gubitkom jedne vrline, koju je savladala revnosno naoružana strast koja joj je suprotna, čovek može donekle zadržati ostale. Međutim, kada ovlada bednom dušom i zauzme najvišu tvrđavu vrlina (smirenje), gordost kao neki najsvirepiji tiranin ruši i razara do temelja ceo njen grad. Izravnavši nekada visoke stene svetosti i pomešavši ih sa zemljom poroka, ona više ne dopušta da ni jedan znak slobode u porobljenoj duši bude sačuvan. Što je bogatija duša koju porobi, to je teži jaram ropstva kome je podvrgava, najsurovijim grabežom je obnaživši od svega imanja vrlina.

135. Ako želiš da tačnije saznaš meru sile tog najsurovijeg tiranina, priseti se da je kao anđeo, koga su zbog prekomernog sjaja i lepote nazivali jutarnjom zvezdom (Luciferom), zbačen sa neba upravo zbog te strasti. Ranjen strelom gordosti, on je iz najvišeg čina blaženih anđela pao u preispodnju. Takav bestelesni anđeo, ukrašen tako značajnim preimućstvima, za jedno uznošenje srca beše zbačen sa neba na zemlju. Koliko tek mi, koji smo obučeni u smrtno telo, treba da sa svakom budnošću izbegavamo gordost. To samo pokazuje veličinu pogubnog pada. Kako, pak, treba da izbegavamo najštetniju zarazu ovom strašću, naučićemo se ako ispitamo načelo i uzroke navedenog pada. Jer, nemoć se ne može izlečiti, niti se može odrediti lek protiv ma koje bolesti, ukoliko se najpre pažljivim istraživanjem ne ispitaju njihova načela i uzroci. Odeven Božanstvenom svetlošću i sijajući više od drugih višnjih sila po štedrosti Stvoritelja, ovaj (arhanđeo) je umislio da sjaj premudrosti i lepotu vrline, kojima je bio ukrašen po blagodati Tvorca, poseduje po svojim prirodnim silama, a ne po darežljivosti Božijoj. Naduvši se zbog toga, on je počeo da sebe smatra ravnim Bogu. Pomislio je da ni u čemu nema nužde, slično Bogu, i da radi prebivanja u takvoj čistoti nema potrebe za Božanstvenom pomoći. Tako se on potpuno pouzdao u silu svog slobodnog proizvoljenja, verujući da će mu njime biti dostavljeno u izobilju sve što je potrebno za potpuno savršenstvo u vrlini i za neprekidnost najvišeg blaženstva.

Ova jedna pomisao postala je za njega prvi uzrok pogubnog pada. Smatrajući da nema potrebe za Bogom, on je bio i ostavljen od Boga, te je odmah postao nepostojan i kolebiv. Tako je odmah osetio i nemoć svoje sopstvene prirode i izgubio blaženstvo kojim se, po daru Božijem, naslađivao. On je, naime, zavoleo pogubne reči, kojima se veličao i govorio: Uzići ću na nebo (Is.14,13), i jezik lažljiv, kojim je, obmanjujući sebe, govorio: I izjednačiću se sa Višnjim. Njima je zatim obmanuo Adama i Evu, nagovarajući ih: Bićete kao bogovi. Stoga je i čuo presudu: Toga radi Bog će te poraziti do kraja: iščupaće te i preseliti iz tvoga naselja. i koren tvoj iz zemlje živih. Videće pravednici i pobojaće se, i podsmevaće mu se, govoreći: Gle čoveka koji nije imao Boga za pomoćnika, nego se uzdao u veličinu bogatstva svoga. On napredova u sujeti svojoj’ (Ps.51,6-9). Poslednje reči („gle čoveka“) veoma pravedno mogu da se primene i na one koji se nadaju da postignu najviša blaga bez Božije zaštite i pomoći.

136. Eto uzroka prvog pada i načela glavne strasti. Ona se, zatim, preko onoga ko je njome prvi bio ranjen, prokrala u prvostvorenog i proizvela sve mnoštvo strasti. I prvostvoreni je poverovao da jedino silom svog slobodnog proizvoljenja i svojim trudovima može da dostigne slavu Božanstva. Time je on izgubio i onu silu kojuje dobio po blagosti Tvorca.

137. Takvim primerima i svedočanstvima Svetog Pisma najjasnije se dokazuje da je strast gordosti po nastanku prva i da je izvor svih grehova i prestupa, iako je po redosledu borbe poslednja. Ona ne uništava samo jednu, sebi suprotnu vrlinu, kao ostale strasti, tj. smirenje, već ujedno pogubljuje sve vrline. I ona ne iskušava neke osrednje i ništavne, nego naročito one koji stoje na visini savršenstva. Jer, tako o tome duhu govori prorok: Hrana mu je izabrana (Av.1,16). Blaženi David je sa velikom pažnjom čuvao skrivnice svoga srca. To pokazuje smelost sa kojom je Onome od koga nisu bile sakrivene tajne njegove savesti, uzvikivao: Gospode, ne nadima se srce moje, niti se uznose oči moje, niti idem na veliko, ni na ono što je više od mene (Ps.130,1), i još: Ne živi u domu mome onaj ko se drži gordosti (Ps.100,7). Pa ipak, znajući koliko je čak i savršenima teško da se sačuvaju od svakog pokreta ove strasti, on se nije uzdao samo u svoj trud, već je u molitvi izmoljavao pomoć od Gospoda. On je iskao da izbegne rane od strela ovoga neprijatelja, govoreći: Ne daj da stane na mene noga ohola (Ps.35,12), (tj. „Ne daj mi, Gospode, da učinim kakav korak po nagovoru gordosti“). On se, naime, bojao i strašio da ne bude podvrgnut onome što se govori za gorde: Bog se protivi gordima (Jak.4,6), i još: Nečist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Prič.16,5).

138. Koliko je samo veliko zlo gordost. Njoj ne mogu da se suprotstave ni anđeli ni druge protivne sila, već mora da se usprotivi sam Bog. Treba primetiti da apostol nije rekao da oni koji su sputani ostalim strastima imaju Boga za protivnika. On nije rekao: „Bog se protivi stomakougodnicima, bludnicima, gnevljivcima, ili srebroljupcima“, nego jedino – gordima. Jer, te strasti su okrenute ili samo protiv onih koji greše, ili protiv njihovih saučesnika, tj. drugih ljudi, a gordost je naročito usmerena protiv Boga. Zbog toga ga i ima za protivnika.

139. Mreže ovog najnepotrebnijeg duha možemo da izbegnemo ukoliko o svakoj vrlini u kojoj smo napredovali budemo govorili: Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom, i: Blagodaću Božijom jesam, što jesam (1.Kor.15,10), i: Jer Bog je Onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). I sam Savršitelj našeg spasenja govori: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5), a i Psalmopojac peva: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps. 126,1). Jer, volja onih koji žele i koji se trude i koji su obučeni u telo koje se bori protiv duha nije dovoljna da bi se, bez naročitog pokrova Božanstvenog milosrđa, postigla savršena čistota i neporočnost, niti da se zadobije ono što se tako silno želi i ka čemu se stremi. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17). Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7).

140. Ja ovo govorim ne zbog toga što bih, ponižavajući čovekov trud, nekoga hteo da odvojim od brižljivog i napornog truda. Naprotiv, ja odlučno tvrdim (i to ne na osnovu sopstvenog mišljenja, nego na osnovu mišljenja staraca) da se bez njih nikako ne može zadobiti savršenstvo. Međutim, ono ne može biti dovedeno do odgovarajućeg stepena samo na osnovu njih, tj. bez blagodati Božije. Prema tome, kao što kažemo da ga samo čovekovi trudovi bez pomoći Božije ne mogu postići, tako tvrdimo da se blagodat Božija daje samo onima koji se trude u znoju lica, ili, govoreći rečima apostola – samo onima koji hoće i koji se trude. U 88. Psalmu se u ime Božije kaže: Poslah pomoć junaku, uzvisih izabranoga svoga iz naroda (st.20).

Mi po reči Gospodnjoj govorimo da svako ko ište prima, da se svakome ko kuca otvara i da svako ko traži nalazi. Međutim, traženje, iskanje i kucanje sami po sebi nisu dovoljni bez milosrđa Božijeg koje daruje ono što ištemo, koje otvora ono u šta kucamo, i koje daje da nađemo ono što tražimo. Ono je spremno da nam sve to daruje, čim mu mi pružimo priliku i prinesemo svoju dobru volju. Jer, ono mnogo više nego mi sami želi i očekuje naše savršenstvo i spasenje. I blaženi David je duboko postao svestan nemoći da postigne uspeh u svome delanju i trudu samo sopstvenim naporima. Stoga je dvostrukom molitvom iskao da se udostoji da Gospod sam ispravi njegova dela, govoreći: I delo ruku naših dovrši nam, i dela ruku naših dovrši (Ps.89,17), i opet: Utvrdi Bože ono što si učinio među nama (Ps.67,29).

141. Prema tome, mi treba da stremimo savršenstvu, revnujući u postovima, bdenjima, molitvama i skrušenosti srca i tela kako ne bismo, nadimajući se gordošću, sve učinili uzaludnim. Mi treba da verujemo da sopstvenim naporima i trudovima, tj. bez pomoći blagodati Božije, ne možemo postići ne samo savršenstvo, nego ni ono u čemu se upražnjavamo radi njegovog postizanja, tj. podvige i razna duhovna delanja.

142. Mi uvek treba da uznosimo blagodarnost Bogu ne samo stoga što nas je stvorio razumnima i obdario sposobnošću slobodnog proizvoljenja, što nam je poklonio blagodat krštenja i kao pomoć pružio poznavanje zakona, nego i stoga što nas svojim svakodnevnim promišljanjem oslobađa od neprijateljskih napada, što nam pomaže da savladamo plotske strasti, što nas bez našeg znanja pokriva od opasnosti, što nas štiti od padanja u greh, što nam pomaže, što nas prosvećuje u poznanju i razumevanju zahteva Njegovog zakona, što tajno u nama pobuđuje skrušenost zbog nerada i grehova naših, što nas spasonosno ispravlja, što nas udostojava naročite posete i što nas ponekad i protiv naše volje privlači spasenju. Najzad, on samo naše slobodno proizvoljenje, koje je više naklonjeno strastima, usmerava ka boljem dušekorisnom delanju, i obraća ga na put vrline, posećujući ga svojim dejstvima.

143. Eto u čemu se zapravo sastoji smirenje pred Bogom, eto u čemu se sastoji vera najdrevnijih otaca, koja čak do sada prebiva čista i kod njihovih prejemnika. O toj njihovoj veri daju nesumnjivo svedočanstvo apostolske sile, koje su projavljene ne samo među nama, nego i među nevernima i malovernima.

144. Joasaf, car Judejski najpre beše pohvalnog života. Međutim, pogordivši se, on je bio predan beščasnim i nečistim strastima, po apostolovoj reči: Predade ih Bog u pokvaren um, da čine što je neprilično (Rim.1,26-28). Takav je zakon pravde Božije. Onaj ko se nepokajano nadima gordim prevaznošenjem srca, predaje se na posramljenje najgnusnijoj plotskoj sramoti kako bi, ponižen, osetio da je oskrnavljen zbog toga što ranije nije hteo da bude svestan najdublje i najvažnije nečistote od gordog prevaznošenja, te da bi, spoznavši [nesreću], porevnovao da se očisti i od drugih strasti.

145. Prema tome, očigledno je da niko ne može da postigne krajnji stepen savršenstva i čistote bez istinskog smirenja. Njega svako treba da javno svedočeći pred bratijom, a takođe i pred Bogom u skrivnicama svoga srca, te da veruje da bez Njegove zaštite i pomoći, koji ga posećuju svakog trena, nikako ne može da postigne savršenstvo koje želi i prema kome sa naporom stremi.

146. Dosada smo, koliko je dozvoljavala oskudnost našeg dara, uz Božiju pomoć dovoljno rekli o duhovnoj gordosti koja, kao što je rečeno, iskušava savršene. Taj oblik gordosti nije mnogima poznat, i ne ispituju ga mnogi, budući da su malobrojni oni koji se staraju da steknu savršenu čistotu srca. Malobrojni dostižu do takvih borbi. Gordost se obično bori samo sa onima koji se, pobedivši sve druge strasti, nalaze gotovo na samom vrhuncu vrline. Pošto nije mogao da ih savlada navodeći ih na plotski grehopad, najlukaviji naš neprijatelj pokušava da ih uprlja i pogubi duhovnim padom. On namerava da ih kroz njega liši svih pređašnjih plodova, stečenih velikim trudom. Uostalom nas, koji smo sputani plotskim strastima, on ni najmanje ne iskušavanja na taj način, već nas spotiče grubom, plotskom nadmenošću. Zbog toga smatram neophodnim da, po našem obećanju, nešto kažem o opasnosti koja prvenstveno preti nama, ljudima naše mere, i naročito dušama mladih i početnih monaha.

147. Ako posle rđavog i nedovoljno revnosno postavljenog početka odricanja od sveta ostane u duši monaha, plotska gordost mu neće dopustiti da od ranije svetske gordosti siđe do istinskog Hristovog smirenja. Ona će ga najpre činiti nepokornim i tvrdoglavim, ne dozvoljavajući mu da bude krotak i ljubazan. Ona mu neće dozvoliti da ide u korak sa svom bratijom, da živi kao i ostali i da izbegava samoisticanje. Ona mu naročito neće dopustiti da se, po zapovesti Boga i Spasa našega, obnaži od svakog zemaljskog sticanja. Odricanje od sveta nije ništa drugo do ispoljavanje umrtvljenosti prema svemu i krst. Ono se istinski može započeti i izgraditi samo na temelju svesti o duhovnoj umrlosti za sva dela ovoga sveta, i na veri da i telesno treba da umiremo svaki dan. Ona, nasuprot tome, čoveka uči da ga očekuje dugovečan život, predstavljajući mu unapred razne dugotrajne bolesti. Kolebajući ga stidom i smućenjem zbog mogućnosti da ostane bez ičega i da se izdržava iz tuđih, a ne iz svojih izvora, ona mu savetuje da je mnogo bolje da hranu i odeću obezbeđuje od svojih, a ne tuđih sredstava. Kao potvrdu, ona navodi izreku: Blaženije je davati nego primati (Dap.20,35). Međutim, oni koji su odebljali i ohladneli srcem nikada neće moći da razumeju smisao sa kojim je ona rečena.

148. Prema tome, monah koji nije dobro započeo svoje podvizavanje nikada neće moći da primi istinski prosto Hristovo smirenje. On neće prestati da se hvali ili znatnošću porekla, ili da se nadima ranijim svetovnim činom (koji je napustio samo telom, a ne i srcem), ili da se uznosi novcem (koji je zadržao kod sebe na svoju pogibao, budući da zbog njega ne može niti spokojno da nosi breme manastirskog poretka, niti da se potčini poukama ma kog starca). Onaj kime je ovladala gordost smatra ponižavajućim da drži ma kakvo pravilo potčinjavanja ili poslušanja. On čak nerado sluša i opšte učenje o savršenstvu duhovnog života. Ponekad se on i u potpunosti odvraća od njega, naročito kada ga izobliči savest ili kada primi podozrenje da je namerno usmereno protiv njega. U tom slučaju se njegovo srce još više ogorčuje i raspaljuje gnevom. Posle toga se kod njega javlja glasan govor, gruba reč, tvrdoglav odgovor sa gorčinom, gord i brzi hod, nezadrživ govor. Tako se dešava da mu duhovni razgovor ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, za njega on postaje štetan, postajući povod za veći greh.

149. Slušao sam kako je jedan ava prekorio mladog monaha: „Zašto si ostavio smirenje, koje si projavljivao neko vreme po odricanju od sveta, i počeo da se nadimaš đavolskom gordošću“. Sa krajnjom ohološću on mu je odgovorio: „Zar sam ja neko vreme smirivao sebe da bih zauvek bio potčinjen“. Pri tako neobuzdanom i uvredljivom odgovoru, starac se zaprepastio od iznenađenja. Njemu se prekinuo govor. On kao da je čuo reči od samog drevnog lucifera, a ne od čoveka. On nije mogao da izusti ni jednu reč iz usta svojih protiv takve drskosti, nego je samo iz srca ispuštao uzdahe i stenjanja. Ćuteći, on je u umu ponavljao ono što je rečeno o Spasitelju našem: Budući u obličju Božijem… unizio je sebe i bio poslušan i to ne na neko vreme (kao što govori obuzeti đavolskim duhom nadmenosti), nego čak do smrti (Fil.2,6-8).

150. Plotska gordost se projavljuje u sledećim delima: njen govor prati bučnost, njeno ćutanje – dosada, njenu veselost – gromki smeh, njenu tugu – besmislena potištenost, njeno odgovaranje -zajedljivost, njenu reč – lakomislenost. Njene reči kao da se izgovaraju bez ikakvog učešća srca. Ona ne poznaje trpljenje, i ostaje tuđa ljubavi, smela u nanošenju žalosti, malodušna u njihovom podnošenju, teško pokretna na poslušanje ukoliko mu ne prethodi njena sopstvena želja i volja, nepokorna savetima, nesposobna za odricanje od svoje volje i za potčinjavanje drugima, uporna pri svome rešenju, nesaglasna da popusti drugome. Postavši nesposobna da prima spasonosne savete, ona više veruje svome mišljenju, nego rasuđivanju staraca.

151. Spustivši se dole po takvim stepenima onaj kime je jednom ovladala gordost sa užasom se već odvraća od strogog opštežiteljnog poretka. Smatrajući da se sporo kreće na putu savršenstva zbog opštenja sa bratijom, te da neznatno uspeva u sticanju trpljenja i smirenja usled krivice drugih i prepreka sa njihove strane, njemu dolazi želja da živi u usamljenoj keliji ili čak da osnuje vlastiti manastir sa ciljem privlačenja mnogih ka strogom životu. I on se žuri da sabere pristalice svog učenja i pouka, od neuspelog učenika postajući najneuspeliji učitelj.

152. Prema tome, ako hoćemo da se naša građevina (zdanje) podigne do samoga vrha i da bude ugodna Bogu, postarajmo se da joj postavimo temelj po tačnom jevanđelskom učenju, a ne po našoj samougodljivoj volji. Po njemu, takav temelj ne može biti ništa drugo osim straha Božijeg i smirenja, koje se rađa od krotosti i prostosrdačnosti. Smirenje se ne može steći bez odricanja od svega. Bez odricanja se nećemo moći utvrditi ni u dobrom poslušanju, ni u tvrdom trpljenju, ni u nepomutljivoj krotosti, ni u savršenoj ljubavi. Bez svih njih, pak, naše srce nikako ne može postati stanište Duha Svetoga. O tome Gospod govori kroz proroka: Na koga ću pogledati, ako ne na krotkog i skrušenog srcem, koji drhti od reči mojih (Ps.66,2).

153. Zbog toga vojnik Hristov, koji se zakonito se podvizava duhovnim podvigom i koji želi da bude uvenčan vencem od Gospoda, treba na svaki način da se pobrine da istrebi i ovog najljućeg zvera kao pogubitelja svih vrlina. On treba da je ubeđen da se neće osloboditi od strasti sve dok on bude u njegovom srcu. Naprotiv, čak će i ono nešto vrlina koje bude stekao propasti od njegovog otrova. Jer, u našoj duši nikako ne može biti podignuta građevina vrlina ukoliko najpre u našem srcu ne budu postavljeni temelji istinskog smirenja. Naime, jedino smirenje, kao najtvrđe složeno, može da izdrži zdanje savršenstva i ljubavi koje se diže do vrha. Radi toga je, najpre, potrebno da pred našom bratijom sa iskrenim raspoloženjem projavljujemo istinsko smirenje, ne dozvoljavajući sebi da ih bilo čime ožalostimo, ili rastužimo. Mi to nećemo nikako biti u stanju da ispunimo ukoliko u nama ne bude duboko ukorenjeno istinsko odricanje od svega zbog ljubavi prema Hristu. To odricanje se sastoji u potpunom lišavanju od ma kakvog sticanja. Osim toga, potrebno je da u prostoti srca i bez ikakvog pritvorstva primimo jaram poslušanja i potčinjavanja tako da, osim zapovesti ave, u nama nipošto ne živi nikakva druga volja. To će moći da ispuni samo onoj ko je sebe umrtvio za ovaj svet, i ko se smatra nerazumnim i glupim, bez ikakvog razmišljanja izvršavajući sve što zapovede starci, sa verom da je sve sveto i objavljeno samim Bogom.

154. Ako se budemo držali u takvom raspoloženju, bez ikakve sumnje ćemo steći nepomućeno i neizmenjivo stanje smirenja. Njime ćemo se smatrati najmanjim od svih i trpeljivo podnositi sve što nam se dešava, bilo da se radi o klevetama, skorbima ili štetama. I to ćemo primati kao da se na nas nalaže od strane naših starešina (kao poslušanje ili ispitivanje). I ne samo da ćemo to sa lakoćom podnositi, nego ćemo sve smatrati neznatnim i ništavnim, postojano se sećajući i osećajući stradanja Gospoda našega i svih svetih. Jer, tada će nam se klevete koje nam se pričinjavaju izgledati utoliko lakše, ukoliko smo dalje od njihovih velikih dela i veoma plodnog života. Oduševljenje prema trpljenju, koje odatle proizilazi, biće još silnije ukoliko budemo pomišljali da ćemo se ubrzo i mi preseliti iz ovoga sveta i da ćemo po brzom završetku našega života odmah postati saučesnici njihovog blaženstva i slave. Takva pomisao je pogubna ne samo za gordost, nego i za sve strasti. Posle toga sledi da vrlo strogo održavamo takvo smirenje i pred Bogom. To ćemo i postići ukoliko se budemo držali ubeđenja da sami od sebe, bez Njegove pomoći i blagodati, ne možemo učiniti ništa što bi doprinelo savršenstvu vrline, i ukoliko budemo iskreno verovali da je i ono što smo uspeli da razumemo – dar Božiji.

 

DOBROTOLjUBLjE – PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: