Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Kako je sin islamskog teroriste u SAD odabrao mir

Kako je sin oca koji je islamski terorista u SAD odbio da krene očevim stopama nasilja i odabrao put mira. Odrastanje i detinjstvo u mržnji i spremanju za nasilje

 

Ako odrastate uz dogmu i mržnju, da li možete odabrati drugačiji put? Zak Ibrahim je imao samo sedam godina kada je njegov otac pomogao u planiranju bombaškog napada na Svetski trgovinski centar, 1993. godine. Njegova priča je šokantna, moćna, i svakako inspirativna.

Petog novembra 1990, čovek po imenu El-Said Nosair ušao je u hotel na Menhetnu i ubio rabina Meira Kanea, vođu Lige jevrejske odbrane. U početku, Nosair nije optužen za ubistvo, ali dok je služio kaznu za manja dela, počeo je sa drugima da planira napade na desetak njujorških gradskih obeležja, uključujući tunele, sinagoge i sedište Ujedinjenih nacija. Na sreću, te napade je sprečio jedan doušnik FBI-a. Nažalost, bombardovanje Svetskog trgovinskog centra 1993. nije sprečeno. Nosair će vremenom biti optužen za učešće u zaveri. El-Said Nosair je moj otac.

Ja sam sin teroriste. Evo kako sam odabrao mir- islamski terorista

Foto parodija: Žena islamski terorista sa zastavom Amerike na licu

Rođen sam u Pitsburgu, u Pensilvaniji, 1983. Moji roditelji, otac egipatski inženjer i draga majka, amerikanka, školska učiteljica, zajedno su se trudili da mi obezbede srećno detinjstvo. Naša porodična dinamika počela je da se menja kada sam imao 7 godina. Otac mi je pokazao jednu stranu islama koju malo ljudi vidi, uključujući i većinu muslimana. Iskustvo mi govori da, kad ljudi posvete vreme jedni drugima, ubrzo shvate da uglavnom svi želimo iste stvari u životu. Međutim, u svakoj religiji i populaciji, pronaći ćete mali procenat ljudi koji se tako strasno drže svojih uverenja, da osećaju da moraju svim mogućim sredstvima da nateraju druge da isto tako žive.

Nekoliko meseci pre hapšenja, otac je seo sa mnom i objasnio mi da je tokom nekoliko prethodnih vikenda sa nekim prijateljima išao u streljanu na Long Ajlendu, da vežbaju gađanje. Rekao mi je da ću sledećeg jutra ići sa njima. Stigli smo u streljanu Kalverton, koju je posmatrao FBI, a mi to nismo ni znali. Kada je na mene došao red da pucam, otac mi je pomogao da držim pušku na ramenu i objasnio kako da ciljam u metu udaljenu oko 27 metara. Tog dana, poslednji metak koji sam ispalio pogodio je malo narandžasto svetlo na vrhu mete i cela meta je buknula u plamen, iznenadivši sve, a posebno mene. Moj stric se okrenuo ka ostalima i rekao na arapskom: „Ibn abuh.“ Kakav otac, takav sin. Svi su se lepo nasmejali tom komentaru ali tek nakon nekoliko godina sam u potpunosti razumeo šta im je bilo tako smešno. Mislili su da su u meni videli istu destruckiju za koju je bio sposoban moj otac. Ti ljudi su na kraju bili osuđeni za postavljanje kombija napunjenog sa 750kg eksploziva u podzemnom nivou parkinga severne kule Svetskog trgovinskog centra uzrokovavši eksploziju koja je ubila šestoro ljudi i povredila još 1000 drugih. To su bili ljudi na koje sam se ja ugledao. Njih sam zvao ”amu”, što znači stric.

Do devetnaeste godine preselio sam se već 20 puta, i ta nestabilnost tokom detinjstva nije pružila priliku da steknem mnogo prijatelja. Svaki put kad bih se osetio prijatno sa nekim, bilo je vreme da se pakujem i selim u sledeći grad. Pošto sam uvek bio novi u razredu, često sam bio meta nasilnika. Svoj identitet sam krio od ostalih u razredu, da bih izbegao da budem meta, ali ispostavilo se da je biti tihi, bucmasti, novi klinac bilo i više nego dovoljno municije. Većinu vremena sam provodio kod kuće čitajući knjige i gledajući TV ili igrajući video igre. Iz tih razloga, nedostajale su mi socijalne veštine, da tako kažem, i odrastajući u fanatičnom domu, nisam bio pripremljen za stvarni svet. Vaspitan sam da sudim o ljudima na osnovu proizvoljnih mera, kao što je nečija rasa ili religija.

I šta mi je otvorilo oči? Jedno od iskustava koje je preispitalo ovakvo razmišljanje desilo se tokom predsedničkih izbora 2000. Kroz fakultetski pripremni program, mogao sam da učestvujem u Nacionalnoj konvenciji za mlade u Filadelfiji. Fokus moje grupe bio je na nasilju mladih, a pošto sam većim delom života bio žrtva vršnjačkog nasilja, bio sam prilično uzbuđen u vezi sa ovom temom. Članovi moje grupe dolazili su iz različitih životnih sfera. Jednog dana, pred kraj konvencije, otkrio sam da je jedan momak s kojim sam se sprijateljio bio Jevrejin. Bilo je potrebno nekoliko dana da taj detalj izađe na videlo, i shvatio sam da ne postoji prirodno neprijateljstvo između nas dvojice. Nikada ranije nisam imao Jevrejina za prijatelja, i iskreno, osećao sam ponos što sam mogao da prevaziđem barijeru za koju sam tokom života naveden da verujem da je nepremostiva. Još jedna velika prekretnica je došla kada sam pronašao letnji posao u Buš gardensu, zabavnom parku. Tamo sam bio u kontaktu sa ljudima svih vera i kultura, i to iskustvo je bilo temelj u razvoju mog karaktera. Tokom života, učen sam da je homoseksualnost greh, i da samim tim, gej ljudi predstavljaju negativan uticaj. Sudbina je tako htela, imao sam priliku da radim sa nekim od gej izvođača na jednoj predstavi tamo, i uskoro sam otkrio da su mnogi od njih najljubazniji, najmanje osuđujući ljudi koje sam ikad upoznao. To što sam kao klinac bio maltretiran, stvorilo je u meni neki osećaj empatije za patnje drugih, i bilo mi je vrlo neprirodno da ljude koji su ljubazni tretiram bilo kako osim onako kako bih voleo da mene tretiraju. Zahvaljujući tom osećaju, mogao sam da stereotipe, kojima su me kao dete učili, suprotstavim stvarnim iskustvima i interakcijama. Ne znam kako je to biti gej, ali dobro znam kako je kad te osuđuju za nešto što je izvan tvoje kontrole.

Potom, tu je bio „The Daily Show.“ Iz večeri u veče, Džon Stjuart me je terao da budem intelektualno iskren sa sobom, u vezi sa svojom netolerancijom i pomogao mi je da shvatim da nečija rasna, religiozna ili seksualna pripadnost nemaju nikakve veze sa njihovim karakterom. On mi je na mnogo načina predstavljao očinsku figuru kada mi je ona očajnički bila potrebna. Inspiracija često dolazi sa neočekivanog mesta, i nije mi promakla činjenica da je komičar Jevrejin imao više pozitivnog uticaja na moj pogled na svet od mog rođenog oca ekstremiste.

Jednog dana sam sa majkom razgovarao o tome kako je moj pogled na svet počeo da se menja, i ona mi je rekla nešto što ću čuvati u srcu dokle god sam živ. Pogledala me je umornim očima nekoga ko je iskusio dovoljno dogmatizma za jedan životni vek i rekla: ”Umorna sam od mržnje prema ljudima”. Tog trenutka sam shvatio koliko je negativne energije potrebno da se ta mržnja čuva u sebi.

Zak Ibrahim nije moje pravo ime. Promenio sam ga kada je moja porodica odlučila da prekine vezu sa mojim ocem i započne novi život. Zašto bih se onda razotkrio, i potencijalno doveo u opasnost? Pa, jednostavno je. To radim s nadom da će neko, nekad, ko je primoran da koristi nasilje, možda čuti moju priču i shvatiti da postoji bolji način, da, iako sam bio izložen ovoj nasilničkoj, netolerantnoj ideologiji, nisam postao fanatik. Umesto toga, izabrao sam da iskoristim svoje iskustvo za borbu protiv terorizma i protiv netolerancije. To činim za žrtve terorizma i njihove voljene, zbog užasnog bola i gubitka koji terorizam nameće njihovim životima. Za žrtve terorizma, progovoriću protiv besmislenih dela i osudiću dela svog oca. I sa tom jednostavnom činjenicom, stojim ovde kao dokaz da nasilje nije urođeno u nečijoj religiji ili rasi, i da sin ne mora da prati puteve svoga oca. Ja nisam moj otac.

Hvala vam. (Aplauz)

 

Zak Ebrahim

Izvor: Predavanje sa Ted konferencije

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: