Istinska molitva pravoslavlja i lažna mistika zapada

Ne mogu se poistovetiti istinska molitva kod pravoslavnih i dejstvo Svetog Duha sa onim što je prelast i lažna mistika zapada i zapadnih crkvi

Istinska i lažna mistika – Mistika Crkve i mistika zapadnih ispovedanja [1]

Predgovor za izdanje iz 1914. godine

Ovom knjižicom zaključuje se niz izdanja kojima je (počev od 31. sveske religiozno-filosofske biblioteke) cilj da razgraniče Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu od katoličkog raskola i mnogobrojnih protestantskih sekti koje su sa njom u dodiru.

Sveska 37. posvećena je pojašnjenju neobično važnog pitanja – pitanja o pravilnom «duševnom ustrojstvu», koje je doticano i u drugim sveskama, kao na primer u prvoj, dvadeset osmoj i tridesetoj. Za ovu svesku karakteristično je to, da se u njoj, nasuprot ispravnom putu duhovnog života, razotkriva ponor duhovne zablude u koji se lako skreće sa puta spasenja, što se ponekad događa čak i istaknutim podvižnicima, ukoliko se strogo ne drže uputstava koja su nam za rukovođenje dali pravoslavni Oci.

Ignjacio Lojola osnivač Jezuita

Objašnjeno je takođe da se ono duhovno stanje koje se u Pravoslavlju smatra za odstupanje prema laži i obmani, u katolicizmu doživljava kao stanje blagodatne svetosti.

I dok put duhovnog života i njegova suština u Pravoslavlju ostaju nepromenjeni tokom čitave istorije Crkve[2], dok su naši podvižnici poslednjeg vremena napojeni istim Duhom kao i veliki duhonosci prvih i narednih vekova Hrišćanstva[3], kod «svetih» na Zapadu «duhovno delanje» se iskrivljuje, pojavljuju se skretanja u duhovnom životu, primetan je drugi duh… Jasno je da je vaseljensko duhovno predanje, koje se čuva u Pravoslavlju, tamo narušeno i da se umesto trezvenog i istinski duhovnog čovekovog duševnog ustrojstva uvlači «telesno mudrovanje», koje potiče od duha laži i kojim je zapadno «hrišćanstvo» sve dublje prožeto.

Na posletku, nadamo se da ćemo moći da ponudimo i temeljitije istraživanje ovog pitanja, a dotle, pokazaćemo (u drugom delu ovog rada) samo kratke odlomke iz žitija nekih katoličkih svetih, kako bismo ukazali na pogibeljna izopačenja duhovnog razpoloženja koja su karakteristična za katoličanstvo. Nakon pažljivog čitanja prvog dela ove sveske i priloga, čitalac će ih lako i sam uvideti.

Uvod

O istočnim i zapadnim piscima [4]

Bavim se čitanjem knjige koju imam na slavjanskom, ruskom i drugim jezicima, a koja sadrži «sabrane izreke svetih žitelja egipatske pustinje». Te izreke su – neprocenjivi biseri! Ronilac se spušta u duboko more kako bi dohvatio dragoceni biser… Sveti Oci su se takođe udaljavali u duboke pustinje, gde su duboko pazili na sebe i pronalazili različite dragocene bisere: hristopodražvajuće smirenje, detinju prostotu i nezlobivost, anđeosko bestrašće, duhovno rasuđivanje i mudrost – rečju, pronalazili su Jevanđelje.

Pročitao sam danas izreku Sisoja Velikog koja mi se oduvek posebno dopadala i bila na srcu. Jedan monah mu je rekao: «Nalazim se u neprestanom sećanju na Boga». A prepodobni Sisoje odgovori: «To nije ništa naročito. Velika stvar će biti, kad za sebe budeš smatrao da si gori od svakog stvorenja».

Neprestano sećanje na Boga predstavlja zaista uzvišeno zanimanje! Ali ta uzvišenost veoma je opasna kada lestvica ka njoj nije postavljena na pouzdani kamen smirenja.

Gledajte kako se Sveto Pismo slaže sa Ocima! Ono veli: «Za žrtve paljenice ne mariš, žrtva je Bogu duh skrušen. Srce skrušeno i smireno Bog neće prezreti». Žrtva i same ljudske paljenice treba da budu zasnovane na osećaju duhovnog siromaštva, na osećaju pokajanja. Bez toga Bog će ih odbaciti.

Takođe, veoma mi se dopada izreka velikog Pimena: «Ako uvek i u svemu budemo krivili sebe – rekao je on – na svakom mestu ćemo pronaći mir». Drugi Otac je rekao: «Mi smo ostavili lako breme, koje se sastoji u optuživanju samoga sebe, i prihvatili smo se teškog, koje se sastoji u optuživanju drugih». Takve izreke vrednije su od čitavih knjiga! Niko izgleda nije toliko pronikao u Jevanđelje, kao sveti pustinožitelji: oni su se trudili da Jevanđelje ostvaruju samim svojim životom, svojim mislima i osećanjima. Za njih je bilo karakteristično – duboko smirenje; čovekov pad predstavljao je stalni predmet njihovih razmišljanja; a plač zbog svojih grehova predstavljao je njihovo stalno zanimanje.

Drugačije usmerenje pojavilo se kod podvižnika Zapadne crkve i među njenim asketskim piscima, od vremena odvajanja te crkve od Istočne i njenog pada u pogibeljni mrak jeresi. Prepodobni Venedikt i sveti papa Grigorije Dvojeslov još uvek su saglasni sa asketskim nastavnicima Istoka, no već se Bernard razlikuje od njih, dok kasniji skreću sve više i više. Oni odmah teže ka visinama koje su nepristupačne za početnika, povlačeći za sobom i svoje čitaoce. Sami se zanose i zavode druge. Raspaljenost, često izazvana maštanjima, kod njih zamenjuje sve duhovno, o čemu oni nemaju nikakvu predstavu. Upravo to maštanje smatraju za blagodat. A sveti Oci Istočne Crkve svoga čitaoca ne dovode u naručje ljubavi, niti na visine duhovnih viđenja, nego do sagledavanja svoga greha i pada, do ispovedanja Iskupitelja, do plača nad sobom pred milosrđem Spasiteljevim. Oni najpre uče kako da obuzdamo nečista stremljenja svoga tela, kako da ga učinimo lakim i sposobnim za duhovno delanje; potom se okreću umu i ispravljaju njegov način razmišljanja koji smo usvojili nakon pada, zamenjujući ga svojim mislima – mislima obnovljene ljudske prirode, živo predstavljene u Jevanđelju. Pored ispravljanja uma, sveti Oci brinu i o ispravljanju srca, o izmeni njegovih navika i osećaja. Srce je teže očistiti nego um: kada se uveri u ispravnost nove misli, um lako odbacuje staru i usvaja novu; ali da čovek staru naviku zameni novom, jednu osobinu drugom, jedno osećanje drugim, suprotnim – to je već napor, to već podrazumeva težak, dugotrajan rad i neverovatnu borbu. Težinu te borbe Oci izražavaju ovako: «Daj krv i primi duh». Dakle: treba umrtviti sve grehovne želje tela i krvi, i sve pokrete uma i srca koji zavise od tela i krvi. Telo i um i srce treba potčiniti duhu. Krv i nerve pokreću mnoge strasti: i gnev, i srebroljublje, i slastoljublje, i sujeta. Poslednje dve neobično jako raspaljuju krv podvižnika koji se nepravilno podvizavaju, čineći ih strašnim fanaticima. Sujeta pre vremena stremi ka duhovnim stanjima za koja čovek još nije spreman zbog svoje nečistote; budući da još nije dokučio istinu, čovek se predaje maštanju. A sladostrašće, koje svoje dejstvo prisajedinjuje dejstvu sujete, proizvodi u srcu varljive, lažne utehe, naslade i opijenost. Takvo stanje je stanje samoobmane. Svi koji se nepravilno podvizavaju, nalaze se u tom stanju. Ono se u njima više ili manje razvija, u zavisnosti od toga koliko pojačavaju svoje podvige. U takvom stanju zapadni pisci su napisali mnoge knjige. Zaslepljeni i gordi svet, koji za sebe smatra da je veoma prosvećen te da mu stoga nije potrebno da se nepokolebljivo drži predanja Istočne Crkve, žedno dohvata ove knjige, objavljuje za njih da su svete i iznad svega duhovne, i da zaslužuju mesto odmah pokraj Svetog Pisma.

Kod svetih Otaca Istočne Crkve nikako se ne vidi raspaljenost krvi. Kod njih se nikada ne javlja zanos koji je kao plod krvi, na Zapadu često tražio njeno prolivanje. Ova dela odišu istinskim samoodbacivanjem, odišu miomirisom Duha Svetoga koji umrtvljuje strasti.

PRVI DEO

Istinska i lažna mistika

O istinskom duhovnom životu, o viđenjima i otkrivenjima

Duhovni život. Misticizam i kvijetizam su bolesti koje rađa lažno usmerena religioznost. Pojavile su se i bile su moguće samo na Zapadu, u hrišćanskim opštinama koje su otpale od svete Crkve, prvenstveno u vreme inteletualnih previranja koja su proizveli protestantizam i reformacija. One jesu tražile dobru stvar – živo opštenje sa Bogom – ali na loš način; i što je glavno, uzdale su se u svoje sile, kao da polažu nekakvo pravo na ono što je trebalo da očekuju od milosti Božije i što je trebalo da prime kao dar te milosti. Kroz napore takvog samouverenog delanja, raspaljivana je uobrazilja i rađala su se fantastična očekivanja, koja bi se, budući žarko željena, brzo učinila ispunjenim, a cilj napora postignut. Sve ovo bilo je oslikavano najprivlačnijim bojama, i predstavljano zavodljivim slikama u izmaštanim, fantastičnim sazercanjima. Njihova dela zavode jer govore o srcu dragim predmetima, no ona samo mame, a zapravo ništa ne daju. To je crta karakteristična za sve njih.

Istinski život u Hristu je tajni (mistični) život. Apostol Pavle za njega kaže da je sakriven sa Hristom u Bogu (Kol. 3,3); apostol Petar govori o skrivenome čoveku srca (1. Petr. 3,4); Sam Spasitelj veli: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17,21). Ali u svojoj projavi on je veoma jednostavan. Na nepoznat način Duh dolazi i podstiče na pokajanje. Učinivši taj unutrašnji prevrat, On potom naoružava verujuće srce za tešku borbu protiv strasti, rukovodi njime i pomaže mu u toj borbi. Ova borba, više ili manje dugotrajna i teška, predstoji svakome. Ona dovodi do čistote srca, radi koje se verujući trudbenik udostojava i jasnijeg razumevanja istina Božijih i najsladosnijeg osećaja – i jednoga i drugoga u takvim crtama, koje su tačno određene u Jevanđelju i apostolskim knjigama. Poslednje se pojavljuje tek nakon dugotrajnih napora i mnogobrojnih iskušenja, kao venac nagrade. A mistici se direktno, odnosno pre svega, hvataju upravo za tu najvišu tačku savršenstva, i opisuju je onako kako se ona predstavlja u mašti ili uobrazilji – uvek u lažnim bojama. Istina se može saopštiti tek nakon opita, tek nakon što se duhovna blaga i na delu okuse; a mistici samim samim svojim maštanjima zagrađuju sebi put onamo. Naprotiv, u otačkim delima ponajmanje se govori o ovim uzvišenim stanjima. Tu je reč prevshodno o naporima pokajanja, o borbi sa strastima i različitim slučajevima koji se tim povodom dešavaju.

Suština života u Hristu Isusu sastoji se u pretvaranju duševnosti-telesnosti u duhovnost, ili u oduhotvorenju duše i tela. Trenutak od koga to oduhotvorenje započinje, jeste začetak neodstupne tople molitve Gospodu u srcu – znak njegovog sjedinjenja sa Gospodom. Srce je koren života i svih njegovih projava. Kada u njemu preovladava duh, onda preko njega prirodno počinje da prožima celokupnu strukturu naše prirode i da je oduhotvoruje. Tada um počinje da se nasićuje Božanstvenom istinom i u potpunosti biva prožet njome. Volja biva prožeta svetim raspoloženjem i svim vrlinama; srce – svetim osećanjima; i telo ujedno postaje uzdržano, trudoljubivo, živo, bodro, celomudreno. Gde ima svega ovoga, tamo se pali čovek pojavljuje kao potpuno obnovljen. Karakteristična crta stanja u kome se unutra pokazuje Carstvo Božije, ili, što je isto, kada se iz odnosa prema Bogu zapali u srcu neugasivi plamen, jeste – prebivanje unutra. Svest se u potpunosti usredsređuje u srcu i stoji pred licem Gospoda, izlivajući pred Njim svoja osećanja, pre svega padajući ničice pred Njim uz smireni osećaj pokajanja i spremnost da čitav život posveti služenju Njemu Jedinom. Takav poredak uspostavlja se svakodnevno, od momenta buđenja iz sna, drži se čitav dan, uz svaki posao i zanimanje, i čovek ga ne ostavlja sve dok mu se san ne spusti na oči. Zajedno sa uspostavljanjem takvog poretka, prekida se svaki nered koji je do tog momenta, za vreme traženja, postojao u čoveku, tokom prolaznog stanja iscrpljivanja. Nezadrživo previranje misli se zaustavlja, atmosfera duše postaje čista i vedra: postoji samo misao o Gospodu i sećanje na Njega. Odatle svetlost obasjava celokupnu unutrašnjost. Sve je tamo jasno: uz umnu svetlost koja ishodi od lica sazercavanog Gospoda svaki pokret je primetan i dobija pravilnu ocenu.

Stoga svaka lošao pomisao ili osećanje koji se dotaknu srca u samom začetku nailaze na protivljenje i bivaju prognani. Tu se ispunjava ono što savetuje Filotej Sinajski: «Od jutra stani kod ulaza u srce i imenom Isusovim pobeđuj neprijatelje koji se približavaju». Ovo proterivanje svega što nije dobro može da se dogodi u trenu, a može da traje satima, danima, mesecima i godinama; međutim, suština stvari je uvek jedna – da se ništa zlo ne pušta u srce, nego da nailazi na odlučan otpor od trenutka kada se pojavi svest o tome da je u pitanju nešto zlo, i da se njegovo proterivanje ne prekida sve dok srce ne bude potpuno ispražnjeno od njega. Odmah posle toga, šta god da se misli, oseća, želi, govori ili čini – to je ono za šta se tačno zna da neće uvrediti Gospoda Koji se neprestano sazercava, ono što je Njemu ugodno i što je u skladu sa Njegovom voljom. Ako pak promakne nešto protiv Njegove volje, istoga časa smireno se ispoveda Gospodu i očišćuje unutrašnjim pokajanjem ili spoljašnjom ispovešću, tako da se savest uvek čuva čistom pred Gospodom. Kao nagrada za sav taj unutrašnji trud daje se smelost pred Bogom na molitvi, koja neprestano zagreva srce. Neprestana toplota molitve jeste duh toga života, tako da se sa prekidom ove toplote prekida i kretanje duhovnog života, kao što sa prekidom telesnog disanja prestaje i telesni život.

U ovih nekoliko reči saopšteno je šta sve sa sobom donosi uspostavljanje carstva unutra u čoveku, ili, drugim rečima, blaženi oganj koji se na kraju razgoreva u srcu; upravo time se određuje i suština istinskog duhovnog života, odnosno njegove suštinske funcije. Naravno, ne pojavljuje se sve to odjednom sa uobičajenom silinom – ima i skretanja, pogrešaka i popuštanja; ali ovde se ima u vidu upravo ono što se događa od trenutka kada se um sjedini sa srcem i, utvrđujući se unutra, stane na službu pred Gospoda.

Viđenja. Retki su sveti podvižnici koji su pisali o duhovnom životu, kod kojih nećete naići na upozorenja u vezi sa viđenjima ili priviđenjima. Njih ne doživljavaju svi. Neki ih ne dožive nikada. Drugi pak imaju naročite sklonosti prema njima. Ali tu nije kriva priroda, nego nepravilnost delovanja samih onih lica koja im se podvrgavaju.

U prirodnom poretku ili ustrojstvu naših sila, na prelazu od «spolja» ka «unutra» stoji uobrazilja. Nju treba uspešno zaobići, kako bi se stiglo do pravog mesta unutra. Zbog neopreznosti možete da se spotaknete i da ostanete tamo, pa da budete uvereni da se ušli unutra, a da ste zapravo samo u predvorju, u neznabožačkom dvorištu. No, to još ne bi bilo ništa, da ovo stanje nije gotovo uvek praćeno samoobmanom, iz koje se razviju viđenja sa njihovim pogubnim posledicama.

Ovo stanje predstaviću vam rečima prepodobnog Simeona Novog Bogoslova, iz njegovih članaka o tri načina molitve (iz «Dobrotoljublja»). Poznato je da je sva briga revnitelja duhovnog života usmerena na to da sebe postave u potreban odnos prema Bogu. Ovo se događa i pokazuje po molitvi. Ona predstavlja put ushođenja ka Bogu i njeni stepeni su stepeni našeg približavanja Bogu. Najprostiji zakon za molitvu je – ništa ne zamišljati, nego sabravši se umom u srcu, stajati u ubeđenju da je Bog blizu, da vidi i pazi, i u tom ubeđenju klanjati se Njemu, strašnom u Svojoj veličini, i bliskom nama u snishođenju.

Međutim, evo šta neki čine za vreme molitve: «Stojeći na molitvi podižu oči i um ka nebu, i u svome umu zamišljaju Božanska savetovanja, nebeska blaga, anđelske činove i obitelji svetih. Jednom rečju, za vreme molitve oni se prisećaju svega što se u Svetom Pismu slikovito govori o pomenutim predmetima, prebiraju po tome i trude se da neobičnim predstavama i slikama pokrenu svoja osećanja, u čemu ponekad i uspevaju, pa smekšavaju svoje srce kako bi želelo Božansko, dospevaju u umiljenje i plaču». Nema ničeg lošeg i opasnog u tome da se Božanski predmeti zamišljaju u onom obliku kako su predstavljeni u Svetom Pismu; mi o njima i ne možemo da razmišljamo drugačije, nego oblačeći ih u pojmove i slike. No, nikako ne treba da mislimo da je i u stvarnosti onako kako pokazuju ove slike, a tim pre ne treba da se zadržavamo na njima za vreme molitve. Za vreme pobožnih razmišljanja ili bogomislija to je umesno; ali za vreme molitve – nije. Slike pažnju drže napolju, ma koliko sveštene bile, a za vreme molitve pažnja treba da bude unutra, u srcu: usredsređenje pažnje u srcu predstavlja polazišnu tačku ispravne molitve. Pošto je molitva put ushođenja ka Bogu, skretanje pažnje sa srca je skretanje sa tog puta. Dakle, oni koji upotrebljavaju prikazani, uobraženi način držanja za vreme molitve, već na prvom koraku sami sebi postavljaju prepreke u delu za koje su se tako revnosno vezali.

Taj pogrešan prvi korak predstavlja samo početak nevolje, koji vodi ka nečem gorem i opasnijem. Budući da je ovo lebdenje i letenje uma u nebeskim oblastima lako, i da, usled veze srca sa uobraziljom, odmah ostavlja tragove svoga uticaja kroz smekšavanje osećanja, onaj ko se drži tako odmah počinje da mašta o uspešnosti svoga dela i o svome savršenstvu. «Kod takvoga – kaže sveti Simeon – srce se malo-pomalo gordi, jer on umišlja da to što mu se događa i što se odvija u njemu dolazi od Božanske blagodati, kao uteha. Zato i moli Boga da mu podari da uvek bude u takvom stanju, mada to nije dobro stanje, nego prelest». Na taj način, put napredovanja kod njega se preseca u samom začetku, jer ono što traži smatra za dostignuto, a da zapravo nije ni počeo da ga dostiže. Zato takav čovek «nikada ne može da se urazumi i da dostigne vrlinu ili bestrašće». Dalje, umišljenost još više raspaljuje uobrazilju, i ona brzo slika nove slike, stavljajući u svoja maštanja ličnost onoga koji mašta i predstavljajući je uvek u privlačnom obliku, u blizini, Boga, anđela i svetih. Što više on tako mašta, to se u njemu više ukorenjuje ubeđenje da je već postao prijatelj neba i njegovih žitelja, koji zaslužuje opipljivo zbliženje sa njima i naročita otkrivenja. Na ovom stepenu pojavljuju se viđenja, kao prirodna duševna bolest i kao delo đavola koji ne spava.[5] «Mnogi su se na taj način prelestili, gledajući telesnim očima samo svetlost i sjaj, osećajući mirise telesnim čulom mirisa, slušajući glasove svojim ušima i tome slično. Neki od njih su poremetili umom, pa su prelazili sa mesta na mesto kao ludi. Drugi su se, primivši demona koji im se javio u liku anđela svetlosti, do te mere utvrdili u prelesti, da su do kraja ostajali nepopravljivi, ne prihvatajući savet ni od jednog brata. Treći su, po demonskom nagovoru, sami sebe ubijali bacajući se sa litica i utapajući se. I ko bi mogao da nabroji sve prelesti u koje je đavo gurao takve! Ako štetu ne trpi svako ko se držao takvog načina molitve, to je zato što je živeo u manastiru sa drugom braćom. Ali ipak, oni se podvizavaju bez ikakvog uspeha».

Ne treba zaboraviti da postoje viđenja koja su plod raspaljene uobrazilje i viđenja koja su – demonska prelest. Blagodatna viđenja su veoma retka, njih uređuje Duha Božiji radi duhovnog vaspitavanja. Tako dakle postoje viđenja i od Duha Božijeg: ali treba biti veoma oprezan u njihovom razlikovanju, jer nedaleko od sebe imamo mračnog kušača, koji ume da primi izgled anđela svetlosti. I koliko je bilo neopreznih, koji su poginuli usled nerazboritog poverenja u odnosu na viđenja!
Opitni umeju da ih razlikuju od poroda sopstvene uobrazilje i demonskih priviđenja; ali pošto u praksi neiskusnih ljudi ima mnogo više nego iskusnih, a uz to đavo je veoma lukav, kao opšte pravilo postavljeno je – da se nikakva viđenja ne primaju i da im se ne ukazuje poverenje. «Dobro pazi na sebe, čuvaru dela Božijeg – piše drugi nastavnik duhovnog života – i razumno obavljaj svoje delo. Ako vidiš svetlost ili oganj, izvan ili unutar sebe, ili kakav lik, na primer Hrista, ili anđela, ili nekog drugog, ne primaj to, da ne bi pretrpeo štetu. I umu svome ne dopuštaj da u tebi stvara takve slike: to je spoljašnje delo i vodi u prelest. Ako pak primetiš da neko tajno vuče tvoj um ka takvim spoljašnjim fantazijama, ne daj se, drži se unutra i delo pažnje prema Bogu obavljaj bez ikakvih slika».[6]

Otkrivenja. Otkrivenja su – bolest mistika. Oni vode računa samo o intelektu i sva njihova očekivanja vrte se oko otkrivanja tajne postanja sveta[7], dok je suština duhovnog života u napornom radu na sebi, radi očišćenja srca od strasti. Čak i kada to očišćenje bude postignuto, ne obećava se otkrivanje tajni, nego blaženo viđenje Boga.[8] U otkrivenju Božijem predato nam je sasvim dovoljno o Bogu, Božanskom poretku stvari i o svemu što nam je potrebno za spasenje. Ne treba očekivati druga otkrivenja; ona se i ne daju. Nakon što se u nama otkrije carstvo, zaista se događa nešto nalik na otkrivenje, samo ne nečeg novog, nego onoga što je već otkriveno i što nam je bilo poznato po umu, a ne po opitu. Tu se daje da srcem osetimo sve Božanske istine koje teoretski i praktično čine suštinu Hrišćanstva, ili našeg bogoopštenja u Gospodu Isusu Hristu, blagodaću Duha Svetoga. I pre su te istine bile poznate, ali uopšte ne tako, pa se sada ljudima čini da dobijaju nešto novo. To je kao kada čitaš putopis, pa se trudiš da sve zamisliš prema opisu, i smatraš da ti je poznato. A kada zaista vidiš sopstvenim očima, izgleda ti kao potpuno novo, bukvalno kao da ranije o tome nisi imao nikakvu predstavu. Uzmimo jednu, glavnu misao. Hrišćanstvo, to jest vera u Gospoda Isusa Hrista i opštenje sa Njim, jeste spasenje ili naše izbavljanje od ključnih zala, koja ništa drugo ne može da odvrati. To ispovedaju svi, samo što ovo ispovedanje sve do određenog trenutka predstavlja veru uma; a kada neko stupi u stanje o kome je reč, onda počinje da u sebi nosi osećaj spasenja i izbavljenja. On tada ne samo da veruje da će biti spasen, nego i oseća da je spasen: kao kad bi se neko utapao, pa se uhvati za spasilački čamac. Kada se pojavi takav osećaj, onda se i sama istina spasenja pojavljuje u novom svetlu i sa novom snagom. I kao što ta istina prelazi u osećanje, tako i sve druge – velike i male – ulaze u srce i postaju deo našeg uma i duha. Svako takvo doživljavanje istine srcem odražava se u svesti kao novo otkrivenje, kao da je istina upravo tada spoznata. Prisetite se kako je iguman Partenije, pre svoga obraćenja iz raskola, kako sam kaže, u knjigama o veri sto puta čitao da je Grčka Crkva i pod turskim jarmom sačuvala čistotu vere – pa ipak se nije dosetio da je to istina. No, jednom prilikom ova istina je ušla u njegovo srce i sve obasjala, proizvevši u njemu unutrašnji preokret. Mislim da je svako doživeo tu situaciju kada mu se neka stvar nalazi pred očima, a on je ipak ne vidi.

Posle odjednom kao da iskrsne pred očima, a ti je gledaš i pitaš se: odakle se pojavila? Isto se događa i u duhovnom životu: danas jedna, sutra druga istina domostroja našeg spasenja ulazi u srce i može da se oseti u svom pravom vidu. A ne događaju se nikakva nova otkrivenja. Upravo to, i ništa drugo, označava drevno obećanje, da će svi biti naučeni od Boga.[9]

Mistici svuda vide tajne, pa i najprostije jevanđelske povesti pretvaraju u alegorije uzvišenih ideja, kakve sami konstruišu. Slovo za njih nije ništa i bukvalni smisao za njih nije istinski smisao, zato što je jednostavam, a oni bi hteli da mudruju. Zapravo, bukvalni smisao je istinski smisao, koji ishodi od Duha Svetoga, i samo u krajnjoj nuždi dozvoljeno je da se prilikom izučavanja otkrivenja odstupa od njega. Ako se odstupi od tog zakona, čitavo Sveto Pismo može da bude protumačeno prema sopstvenim shvatanjima i da nam ne preostane nikakav kriterijum istine. Šta daje ozarenje sviše? Ono ne daje da vidimo nešto novo osim bukvalnog smisla, nego sam taj smisao, beležeći ga u srcu. Sve dok se sam um trudi nad razumevanjem Svetog Pisma, dotle se dobijene istine drže u glavi radi intelektualnih interesa, što je uglavnom besplodno za život. A ozarenje sviše zapečaćuje te istine u srcu, daje da se okuse, da one usmeravaju život, dok životno iskustvo omogućava da se još potpunije razume njihova sila. Pri tome, pošto svaka istina ima svoj krug pojmova, to ozarenje uvodi um kroz srce u sazercanje čitavog tog kruga. Ovo se može učiniti kao otkrivanje nečeg novog, ali uopšte nije novo; u pitanju je isto to, samo se vidi potpunije i jasnije.

O prelesti prilikom molitve [10]

Prelest je povreda ljudske prirode. Prelest je stanje svih ljudi, bez izuzetka, proizvedeno padom naših praroditelja. Svi smo mi u prelesti.[11] Svest o ovome najbolja je zaštita od prelesti. Najveća prelest je – smatrati sebe slobodnim od prelesti. Svi smo mi obmanuti, svi smo zavedeni, svi se nalazimo u lažnom stanju i potrebno nam je oslobođenje istinom. Istina je Gospod naš Isus Hristos… Prelest je usvajanje laži koju čovek prihvata kao istinu. Prelest dejstvuje prvenstveno na način razimišljanja; pošto je prihvaćena i pošto je preokrenula način razmišljanja, ona se odmah prisajedinjuje srcu, menjajući njegove osećaje: ovladavši čovekovim bićem, ona se razliva na celokupnu njegovu delatnost i menja njegove osećaje, koje je Tvorac neraskidivo povezao sa dušom. Stanje prelesti je stanje pogibelji ili večne smrti.

Od vremena čovekovog pada đavo je dobio stalno slobodan pristup k njemu. On se trudi da nas prevari i obmane, oslljanjajući se na naše stanje samoobmane; on pokreće naše strasti – te bolesne sklonosti; njihove pogubne zateve on odeva u prijatnu spoljašnjost, pojačavajući našu težnju kka udovoljavanju strastima.

Stanje ljudi u demonskoj prelesti može da bude veoma raznoliko, u meri u kojoj je čovek potčinjen strastima. No, svi koji su pali u demonsku prelest, to jest koji su kroz razvijanje samoobmane stupili u opštenje sa đavolom i potčinili mu se, nalaze se u prelesti, hramovi su i oruđa demona, žrtve večne smrti i života u adskim tamnicama.

Obeležja istinskog duhovnog raspoloženja. Sveta istina se objavljuje srcu tišinom, spokojstvom, jasnoćom, mirom, pokajnim osećajima, udubljivanjem u sebe, nepoverenjem u sebe, utešnom nadom na Boga. Iako stavlja masku dobra, laž se poznaje po tome što proizvodi nemir, mrak, neodređenost, kolebljivost, nesabranost, maštanja; ili pak samo zavarava srce – donosi mu lažno zadovoljstvo, nekakvu nejasnu, mutnu nasladu. Ova naslada zavedenog srca nalik je pritvornoj tišini koja vlada na površini duboke, mračne jazbine koja u kojoj žive čudovišta… Zavodljiva naslada hrani se umišljenošću, koja se rađa od finog dejstva sujete što zaslepljuje um i srce; ona voli da se ističe i dozvoljava sebi da se udaljava od tačnog povinovanja Svetoj Crkvi, misli da je mudrija od nje; ona, kao i sve druge prelesti, zamke đavolje, kao i sam đavo i njegovo čedo – greh, ne trpi miomiris koji je za njih smrtonosan a koji ispuštaju pokajanje i njegov plod – smirenje. Spasitelj sveta je rekao: «Blaženi siromašni duhom, blaženi koji su sada gladni, blaženi koji sada plaču… teško vama koji ste sada siti».[12]

Svi oblici demonske prelesti kojima su izloženi podvižnici molitve pojavljuju se odatle što u temelj molitve nije položeno pokajanje, što pokajanje nije postalo izvor, duša i cilj molitve. «Ako neko – veli prepodobni Grigorije Sinait – sa samouverenošću zasnovanom na umišljenosti[13] mašta da dostigne uzvišena molitvena stanja, pa je tako stekao ne istinsku revnost, nego satansku, njega đavo lako sputava svojim mrežama, kao svog slugu». Svako ko pokušava da na svadbu Sina Božijeg uđe ne u svetloj i čistoj odeći, ubeljenoj pokajanjem, nego u svojim starim haljinama, u stanju grešnosti i samoobmane, izbacuje se napolje, u najcrnju tamu: u demonsku prelest. Pokajanje i sve iz čega se ono sastoji – skrušenost, duševni bol, plač srca, suze, samosuđivanje, sećanje na smrt i predosećaj smrti, suda Božijeg i večnih muka, osećaj prisustva Božijeg, strah Božiji – darovi su Božiji, darovi velike vrednosti, prvobitni i osnovni darovi, zalozi budućih darova, uzvišenijih i večnih. Bez njihovog prethodnog dobijanja, ne mogu se primiti ni ovi potonji. «Ma kako uzvišeni bili naši podvizi – veli sveti Jovan Lestvičnik – ako nismo stekli osećajno srce, oni su i lažni i sujetni».[14] Pokajanje, skrušenost duha i plač – to su obeležja i svedočanstva ispravnosti molitvenog podviga; njihovo odsustvo pak predstavlja obeležje skretanja na lažni put, obeležje samoobmane, prelesti ili besplodnosti. I jedno i drugo, to jest i prelest i besplodnost, predstavljaju neizbežnu posledicu nepravilnog bavljenja molitvom, a nepravilno bavljenje molitvom neraskidivo je povezano sa samoobmanom.

Maštanje – zamišljanje duhovnih predstava i slika. Najopasniji i najnepravilniji način molitve sastoji se u tome da onaj ko se moli silom svoje uobrazilje stvara maštanja ili slike, pozajmljujući ih naoko iz Svetog Pisma, a u suštini iz sopstvenog stanja, iz svog pada, iz svoje grehovnosti, iz svoje samoobmane. Tim slikama on povlađuje svojoj umišljenosti, sujeti i gordosti, obmanjujući sebe. Očigledno je da proizvodi mašte naše pale i padom izopačene prirode zapravo ne postoje. Postoje izmišljotina i laž koje su tako svojstvene i drage palom anđelu. Onaj ko se predaje maštanjima, već na prvom koraku molitvenog puta izlazi iz oblasti istine i stupa u oblast laži, u oblast satane, dobrovoljno se potčinjava sataninom uticaju. Sveti Simeon Novi Bogoslov (kao što je već spomenuto) ovako opisuje molitvu maštaoca i njene plodove: «On podiže ka nebu ruke, oči i um, zamišljajući (poput Klopštoka i Miltona) Božanska savetovanja, nebeska blaga, anđelske činove i obitelji svetih. Jednom rečju, sabira u svojoj uobrazilji sve što je čuo u Božanskom Pismu, razmatra to za vreme molitve, gleda na nebo i pomoću svega toga budi u svojoj duši želju za Bogom i ljubav prema Njemu; ponekad i suze proliva i plače. Na taj način, njegovo srce se malo-pomalo gordi, a da to umom i ne shvata. On umišlja da to što mu se događa i što se odvija u njemu dolazi od Božanske blagodati, kao uteha. Zato i moli Boga da mu podari da uvek bude u takvom stanju. To je obeležje prelesti. Takav čovek, ako i bude molitveno tihovao, ne može a da ne poremeti umom. Čak i da mu se to ne dogodi, ipak, on nikada neće moći da dostigne duhovno poznanje, vrlinu i bestrašće. Na ovaj način prelestili su se oni koji su telesnim očima videli svetlost i sjaj, oni koji su telesnim čulom osećali miris, oni koji su sopstvenim ušima slušali glasove. Neki od njih su poludeli, pa su prelazili sa mesta na mesto kao mahniti. Drugi su se, primivši demona koji im se javio u liku anđela svetlosti, do te mere utvrdili u prelesti, da su do kraja ostajali nepopravljivi, ne prihvatajući savet nikoga od bratije. Treći su, po demonskom nagovoru, sami sebe ubijali, bacali se sa litica i davili. I ko bi mogao da nabroji sve prelesti u koje je đavo gurao takve! Uostalom, već i na osnovu rečenog, svaki razuman čovek može da zaključi kolika je šteta od takvog načina molitve. Ako pak neko od onih koji su ga upotrebljavali i ne doživi pomenute nevolje – usled zajedničkog života sa braćom, jer se takvim nevoljama najčešće podvrgavaju otšelnici, koji žive u usamljenosti – ipak, takav će čitav svoj život da provede bez uspeha».[15]

Svi sveti Oci koji su opisivali podvig umne molitve zabranjuju ne samo proizvoljna maštanja, nego i primanje priviđenja, koja i nezavisno od naše volje mogu neočekivano da se pojave. Ovo se i događa tokom molitvenog podviga, posebno na bezmolviju. «Nikako ne primaj – kaže prepodobni Grigorije Sinait – ako vidiš nešto čulnim očima ili umom, izvan ili unutar sebe, bio to lik Hrista, ili anđeli, ili nekog svetog, ili ako ugledaš svetlost… Budi pažljiv i oprezan! Ne dozvoli sebi da veruješ bilo čemu, nemoj da izražavaš saosećanje ili saglasnost, ne poklanjaj brzo poverenje viđenju, makar ono bilo istinito i dobro; ostani hladan i tuđ prema njemu, čuvajući svoj um bez ikakvih maštanja i slika. Kad neko nešto vidi u mislima ili čulno, makar to bilo i od Boga, pa požuri da primi, lako pada u prelest, ili bar pokazuje svoju sklonost ka prelesti, kao onaj ko pojave prima brzo i lakomisleno. Početnik treba da obraća svu pažnju samo na dejstvo srca, i jeindo to da ne smatra za prelest, a sve drugo da ne prima do trenutka kada stupi u bestrašće. Bog se neće gneviti na onoga ko se čuva prelesti i krajnje oprezno pazi na sebe, čak i kada ne primi nešto što mu se šalje od Boga, i poslano ne razmotri na najpažljiviji mogući način; naprotiv, Bog će ga pohvaliti zbog njegove blagorazumnosti».[16]

Većina podvižnika Zapadne crkve koje ona proglašava za svoje najveće svetitelje – nakon njenog otpadanja od Istočne Crkve i odstupanja Duha Svetoga od nje – molili su se i dostizali viđenja, razume se lažna, na način koji sam pomenuo. Ovi umišljeni sveti nalazili su se u najužasnijoj prelesti…

Ponašanje latinskih podvižnika, obuzetih prelešću, uvek je bilo ekstatično, usled neobične materijalne, strasne raspaljenosti. U takvom stanju nalazio se Ignjacije Lojola, osnivač jezuitskog reda (nešto više o njemu u drugom delu). Njegova uobrazilja bila je tako živa i izoštrena, da je, prema sopstvenoj tvrdnji, bilo dovoljno da upotrebi samo mali napor, pa da se pred njegovim očima pojave, po želji, pakao ili raj. Javljanje raja i pakla nije se događalo samo pod dejstvom ljudske uobrazilje. Jer za to nije dovoljno samo dejstvo ljudske uobrazilje. Do njega je dolazilo pod dejstvom demona, koji su svoje silno dejstvo prisajedinjavali nedovoljnom ljudskom, sjedinjujući dva dejstva i međusobno ih dopunjavajući, i to na osnovu slobodne ljudske volje koja je sebi izabrala i usvojila lažno usmerenje. Poznato je da se istinskim svetiteljima Božijim viđenja daruju jedino po volji Božijoj i dejstvom Božijim, a ne po čovekovoj volji i njegovim trudom. Osim toga, daruju se neočekivano, veoma retko, u slučaju naročite potrebe, prema čudesnom planu Božijem, a ne kako bilo.[17] Intenzivni podvig onih koji se nalaze u prelesti obično stoji paralelno sa dubokim razvratom. Razvrat služi kao sud o vatri kojom plamte prelešćeni. To potvrđuju istorijske povesti i svedočanstva otaca. «Onaj ko vidi duha prelesti u viđenjima koja ima – rekao je prepodobni Maksim Kavsokalivit – veoma često podleže jarosti i gnevu; za istinski miomiris smirenja, ili molitve, ili suza, u njemu nema mesta. Naprotiv, on se stalno hvali svojim vrlinama, sujetan je i bez bojazni se predaje lukavim strastima».[18]

«Mnjenje» – falsifovanje blagodatnih osećanja i stanja. Prelest druge vrste, tačnije «mnjenje», deluje bez stvaranja zavodljivih slika: zadovoljava se stvaranjem lažnih blagodatnih osećaja i stanja, iz kojih se rađa lažno shvatanje o celokupnom duhovnom podvigu. Onaj ko se nalazi u prelesti «mnjenja» zadobija lažan pogled o svemu što ga okružuje. On je prevaren i u sebi i izvan sebe. Kod onih koji su obmanuti «mnjenjem» mašta deluje veoma silno, ali isključivo u oblasti apstrakcije. Ona ili se uopšte ne bavi, ili se retko bavi slikovitim predstavljanjem raja, gornjih obitelji i dvorova, nebeske svetlosti i miomirisa, Hrista, anđela i svetih. Umesto toga stalno stvara kvazi-duhovna stanja – tesno prijateljstvo sa Isusom [19], unutrašnju besedu sa Njim [20], tajanstvena otkrivenja [21], glasove i naslade, zidajući na njima lažna shvatanja o sebi i o hrišćanskom podvigu, i, uopšte, lažni način razmišljanja i lažno raspoloženje srca, čime dovodi čas do opijenosti sobom, čas do raspaljivanja i zanosa. Ova raznolika osećanja pojavljuju se pod dejstvom prefinjene sujete i sladostrašća: pod njihovim dejstvom krv dobija grehovne, zavodljive pokrete, koji izgledaju kao blagodatna naslada. Sujetu i sladostrašće podstiče umišljenost, taj nerazdvojni saputnik «mnjenja». Užasna gordost, nalik demonskoj, predstavlja glavnu osobinu onih koji su usvojili ove dve prelesti. One koji su zavedeni prvim oblikom prelesti gordost dovodi do u stanje očigledne umne poremećenosti; a kod onih koji su obmanuti drugim vidom takođe dolazi do povrede uma, koja je u Svetom Pismu nazvana «izopačenim umom» (2. Tim. 3,8), i koja je manje primetna jer stavlja masku smirenja, pobožnosti i mudrosti, a poznaje se po svojim gorkim plodovima. Oni koji su zaraženi «mnjenjem» o svojim vrednostima, naročito o svojoj «svetosti», sposobni su i spremni na svaku podvalu, na svako licemerje, lukavstvo i obmanu, na svaki zločin. Oni odišu nepomirljivim neprijateljstvom prema služiteljima istine, i sa divljom mržnjom se ustremljuju na njih, kada ovi prelešćenima ne priznaju stanje koje im se pripisuje i koje se ističe pred svetom, zaslepljenim «mnjenjem»…

«Mnjenje» se sastoji u tome, da se sebi prisvajaju zasluge koje daje Bog, odnosno da se sebi pripisuju nepostojeće zasluge. Ono je sjedinjeno sa nadom u sebe i hladnim, površnim ispovedanjem Iskupitelja. Bog se proslavlja radi proslavljanja sebe, kao što je bio proslavljen farisej (Lk. 18,11). Oni koji su u vlasti «mnjenja» uglavnom su predani sladostrašću, bez obzira na to što sebi pripisuju uzvišena duhovna stanja, koja nemaju veze sa pravilnim pravoslavnim podvišništvom; malobrojni među njima uzdržavaju se od grube potčinjenosti sladostrašću, i to jedino zato što kod njih preovladava greh nad grehovima – gordost.

Iz te vrste prelesti ponikle su pogubne jeresi, raskoli, bezbožnost, bogohuljenje. Očigledno najnesrećnija posledica ovoga jeste nepravilno delovanje, štetno i za sebe i za bližnje – zlo, koje se, bez obzira na njegovu jasnost i raširenost, slabo primećuje i razume. Delatnicima molitve zaraženim «mnjenjem» događaju se i nesreće koje su svima očigledne, ali retko: jer «mnjenje» koje um dovodi do najužasnijih zabluda, ne dovodi ga do pomame, kao što čini rastrojena uobrazilja. Na Valaamskom ostrvu, u udaljenoj kolibi, živeo je shimonah Porfirije koga sam i ja video. Bavio se podvigom molitve. Kakav je to podvig bio – nije mi tačno poznato. Da je bio nepravilan može se pretpostaviti po omiljenom štivu monaha: on je visoko cenio knjigu zapadnog pisca Tome Kempijskog «O ugledanju na Hrista» i rukovodio se njome. Ta knjiga napisana je iz «mnjenja». Porfirije je jednom uveče, u jesenje vreme, posetio starce iz skita koji se nalazio nedaleko od njegove pustinje. Kada se opraštao sa starcima, oni su ga upozorili rečima: «Ne pomišljaj da ideš preko leda jer se tek pojavio i još je veoma tanak». Porfirijeva pustinja bila je odvojena od skita dubokim zalivom Ladoškog jezera, koje je trebalo zaobići. Shimonah je odgovorio tihim glasom, sa spoljašnjom skromnošću: «Ja sam već postao lak». Otišao je. Posle nekog vremena čuo se očajnički krik. Starci u skitu su se uznemirili i istrčali napolje. Bio je mrak. Nisu brzo našli mesto na kome se dogodila nesreća; niti su brzo našli sredstva da dođu do utopljenika: izvukli se telo koje je duša već napustila.

Izvor: Predanje