Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Jeres i jeretici – ili šta je to lažno učenje o hrišćanstvu

Greh gordosti i prelast uma je jeres. To je hula na Boga, duhovna obmana u koju jeretici upadaju, verujući pogrešno. Jeretička učenja su pogubila mnoge narode

JERES

Jeres je lažno učenje o hrišćanstvu. … Hrišćanstvo je ‐ učenje Božije, Otkrivenje Božije. Kao poznanje koje je ljudima darovao Bog, ono treba da bude primljeno i čuvano sa najvećom pobožnošću i pokornošću, koji dolikuju toj svetinji. Ono može da bude primljeno i čuvano samo smirenom verom, jer potpuno nadvisuje ljudski razum. To je ta duhovna, tajanstvena knjiga (Otkr. 22,18 ‐19), knjiga poznanja Božijeg, koju je napisao i objavio Sam Bog, kojoj se ništa ne može dodati i iz koje se ništa ne može izostaviti. Odatle je jasno kako težak greh predstavlja ‐ jeres. Ona je negodovanje i pobuna tvorevine protiv Tvorca, pobuna i negodovanje najništavnijeg i najograničenijeg bića čoveka protiv svesavršenog Boga. Ona je strašno je reći ‐ sud čoveka nad Bogom i presuda Bogu od strane čoveka. Ona je ‐ greh uma, greh duha. Ona je hula na Boga, neprijateljstvo protiv Boga. Ona je ‐ plod gordosti, tog razloga pada palih anđela. I posledice pada u jeres veoma su slične posledicama pada odbačenih duhova; jeres pomračuje um, razgnevljuje srce, razliva svoj otrov po čitavom telu, vodi dušu u večnu smrt. Ona nije sposobna za smirenje. Ona čoveka čini potpuno tuđim Bogu. Ona je ‐ smrtni greh. Kao plod gordosti, jeres u gvozdenim lancima drži svoga zatočenika, i retki su oni kojima polazi za rukom da se iz njih istrgnu. Jereticima je svojstvena upornost u jeresi.

Jeres ili šta je to lažno učenje o hrišćanstvu

Jeres ili jeretičko učenje pogubilo je mnoge narode koji su ga prihvatili

Prvi jeretici bili su hrišćani među Judejima, koji su spolja poverovali u Hrista, ali su i dalje hteli da se drže obrednog i građanskog zakona Mojsijevog u njegovom bukvalnom smislu.

… Drugi izvor jeresi postala je neznabožačka filosofija i uopšte ljudska učenost.

… Sveto Pismo koje su telesni i duševni ljudi izučili na rečima (tj. spolja), njima je poslužilo da bi izumeli jeres, da bi pogubili i sebe i druge. Sveti apostol Petar je o poslanicama svetog apostola Pavla rekao da ih neuki i neutvrđeni izvrću, kao i ostala Pisma, na svoju sopstvenu propast (2. Pet. 3,16). Ovde je veoma precizno upotrebljena reč izvrću, jer telesan i duševan čovek, ne shvatajući duhovni smisao Svetog Pisma, pripisuje mu smisao prema svome nahođenju. Drugačije i ne može da bude: jer duševnom čoveku je potrebno da dobije bilo kakvo znanje kad čita ili izučava Božansko Pismo, a nije u stanju da ga shvati onako kako treba; on dakle nužno usvaja pojam onako kako mu se učini da je dobro.

Poreklo Svetog Pisma, kao i način njegovog poimanja i tumačenja, sasvim su jasno predstavili apostoli Petar i Pavle. Sveti apostol Petar kaže: I ovo prvo znajte da nijedno proroštvo ne biva po ličnom tumačenju. Jer nikad proroštvo ne nastade čovečijom voljom, nego pokretani Duhom Svetim govorahu sveti Božiji ljudi (2. Pet. 1,20 21).

To znači: kao što je Reč Božija, ili Sveto Pismo, bila proiznesena posredstvom Duha Svetoga, tako samo posredstvom Duha Svetoga može da bude i objašnjena, i shodno tome shvaćena. Sveti apostol Pavle kaže: Šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega. A mi ne primismo duha ovoga sveta, nego Duha Koji je od Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga; što i govorimo, ne rečima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetoga, duhovno duhovnim dokazujući (1. Kor. 2,11‐13).

… Duševno i telesno stanje predstavlja posledicu našeg pada: to je stanje bunta protiv Boga i neprijateljstva prema Njemu. Zbog nesposobnosti duševnog čoveka da pravilno shvati duhovno, sveta Crkva brani svojim čedima da samovoljno tumače Sveto Pismo, nego zapoveda da se strogo drže tumačenja koje su dali Sveti Oci.

… Jeres je ‐ greh uma. Suština tog greha je bogohuljenje.

Budući upravo greh uma, jeres ne samo da pomračuje um, nego i na srce prenosi jedan naročit gnev, ubijajući ga večnom smrću. Tim grehom čovek ponajviše postaje nalik palim duhovima, čiji je glavni greh ‐ protivljenje Bogu i hula na Boga.

Karakteristično obeležje palih duhova je ‐ gordost; i jereticima je karakteristično obeležje ‐ gordost, koja se najočiglednije projavljuje kroz prezir i osuđivanje svih koji ne pripadaju njihovoj sekti, i ljutu mržnju prema njima. Ali glavna projava gordosti kod jeretika i raskolnika sastoji ce u tome što su se oni, odbacivši Bogopoznanje i Bogosluženje koje je otkrio i predao Sam Bog, potčinili samovoljnim, bogohulnim i bogoprotivnim učenjima. Đavo se ne trudi da onoga ko je zaražen jeresju i raskolom iskušava drugim očiglednim strastima i gresima. A i zašto bi iskušavao onoga ko je putem smrtnog greha već ubijen večnom smrću i za života predstavlja njegov, đavolov udeo? Naprotiv, đavo podržava jeretika i raskolnika u uzdržanju i drugim spoljašnjim podvizima i oblicima dobrih dela i vrlina, održavajući ga time u stanju zadovoljstva samim sobom i u zabludi, dok pravoslavnoga privlači ka jeresi ličnom svetošću koju jeretik nosi na sebi, ili ga u krajnjoj liniji navodi na opravdavanje i svojevrsno podržavanje jeresi, kao i na sumnju u Pravoslavlje i hladan odnos prema njemu.

Onaj ko poseduje blago, biva izložen napadima razbojnika, a ko nema ništa, njega razbojnici ne uznemiravaju. Đavo žestoko nasrće na onoga ko ima blago prave vere, trudeći se da ga ljudima pokaže pobeđenog, baš kao što se trudi da jeretika predstavi kao dobrodeteljnog i dostojnog uvažavanja. Sa takvim teško dokučivim lukavstvom zli duh deluje u korist jeresi, a na štetu istinskog hrišćanstva. Na nesreću, ta podvala mu lako polazi za rukom! Hiljade ljudi on njome lovi i odvodi u smrt.

Mnogi su vodili najstroži podvižnički život prebivajući u jeresi ili raskolu; kad su pak primili Pravoslavlje, bili su podvrgnuti različitim slabostima. Do kakvog zaključka to treba da dovede? Do toga, da u prvom stanju đavo nije ratovao protiv njih, smatrajući ih za svoje, dok je u drugom krenuo u surovi rat protiv onih koji su javno objavili i ispovedili da su mu neprijatelji. Sve to Pismo lukavog duha naziva ne samo neprijateljem, nego i mučiteljem (Ps. 8,3). On ne samo da je neprijateljski raspoložen prema čoveku, nego, pošto je zaražen ljutom zavišću prema njemu, ne može ravnodušno da gleda kako čovek tvori vrline i blagougađa Bogu, pa se sveti čoveku za njegova bogougodna dela, navodeći na njega bezbrojna iskušenja, kako spoljašnja ‐ od zlih ljudi, tako i unutrašnja ‐ podstičući u čoveku različite strasti.

Čudan je uticaj koji raskol i jeres imaju i na samo ljudsko telo! Ozlojeđenost duha prenosi se i na telo. To za čovekovog života ne mogu svi da primete, ali posle smrti telo jeretika i raskolnika se u trenu okameni i počne da ispušta neizdržljiv smrad. Ovo se događa naročito onima od njih, koji su živeli najstrožim podvižničkim životom i bili znameniti učitelji svoje sekte, onima koji su zaslužili sveošpte uvažavanje zaslepljenog sveta ‐ upravo oni posle smrti ispuštaju najužasniji smrad; iz njihovih ispijenih tela otvaraju se potoci smradnog gnoja; teško je obaviti njihovu sahranu i prisustvovati joj. Na njihovim grobovima demoni su prisutni i javljaju se u raznim oblicima, ili da bi plašili, ili da bi obmanjivali.

Jeretiku nije lako da se pokaje i pozna Istinu. Pokajanje i istinsko Bogopoznanje dostupniji su preljubnicima i kriminalcima, nego jeretiku i raskolniku, naročito ako je on učen čovek i podvižnik. I jedno i drugo dokazali su javni grešnici i učeni sektaši savremeni Hristu, koji se pominju u Jevanđelju: grešnici su primili i Gospoda i Njegovog Preteču, dok su književnici, fariseji i sadukeji odbacili i Isusa i Jovana.

Pokajno osećanje nije svojstveno onome ko je u potpunosti zadovoljan sobom, ko oko sebe vidi samo sablazan i nedostatke svih vrsta. Onome ko sebe smatra razumnijim od svih drugih, nisu svojstveni glad i žeđ za bezgraničnom Božanskom Istinom, koja u potpunosti može da nasiti svoga vaspitanika i da time u njemu podstakne još veću glad i žeđ za blagodatnom pravdom. Odbacivanje svoga bogohuljenja nije svojstveno onome ko to bogohuljenje smatra za svetu istinu; nije mu svojstveno da pozna svetu Istinu, jer je sam organ vida, oko duše, njegov um ‐ zaslepljen lažju. Obraćenje jeretika i raskolnika u pravoverje predstavlja naročitu milost Božiju ‐ uređuje se naročitim promislom Božijim, za izabranike koji su poznati Jedinom Bogu. Za obraćenje raskolnika i jeretika ljudska sredstva su nemoćna.

Mada su na Prvom Nikejskom saboru nasuprot Ariju i njegovim istomišljenicima stajali svetilnici Crkve: Atanasije Veliki, Nikolaj Čudotvorac, Jakov Nisibijski, Spiridon Trimitunski, i mada su delovali ne samo silom reči nego i silom znamenja, ipak nisu smekšali tvrdoglavo jeretičko zborište i jeresijarha Arija, koji je, kako saopštava crkvena istorija, do kraja života ostao uporan i veran svojoj zabludi.
Sporenje, to je najslabije oružje protiv jeretika ‐ oružje koje je više štetno nego korisno. Ono biva takvo shodno osobinama duševnog neduga ‐ jeresi; Gorda jeres ne trpi razobličenje, ne trpi da bude pobeđena. Zbog razobličenja ona se razgnevljuje, a poraz je dovodi do ludila. To su dokazali bezbrojni opiti.

Jeres se pobeđuje krotkim savetovanjem; ili još bolje ‐ ćutljivim pozdravom, smirenjem, ljubavlju, trpljenjem i dugotrpljenjem, prilježnom molitvom ispunjenom saosećanjem prema bližnjem i milosrđem prema njemu. Čovek ne može da pobedi jeres, pošto je ona demonski izum i poduhvat. Nju može da pobedi samo Bog, prizvan na borbu protiv nje i pobedu nad njom čovekovim smirenjem pred Bogom i ljubavlju toga čoveka prema bližnjem.

Onome ko želi da se uspešno suprotstavi jeresi treba da budu potpuno strane sujeta i neprijateljstvo prema bližnjem, kako ih ne bi izrazio podsmehom, ili grubom rečju, ili pak nekom sjajnom besedom koja može da ostavi utisak na gordu dušu jeretika i uzburka strasti u njoj. Ranu bližnjega kao isceljujućim jelejem pomazuj jedino rečima ljubavi i smirenja, kako bi milosrdni Gospod pogledao na tvoju ljubav i tvoje smirenje, kako bi se oni pokazali srcu tvoga bližnjeg i kako bi ti se darovao veliki dar Božiji ‐ spasenje tvoga bližnjeg. Gordost, drskost, tvrdoglavost i zanos jeretika imaju samo privid energije, no u suštini su slabost, koja zahteva razborito saosećanje. Ta slabost samo jača i postaje grublja kada protiv nje deluju ne razboritom revnošću, koja se izražava žestokim razobličenjima.

…Za jeres treba smatrati i ono učenje koje, ne dotičući se ni dogmata, ni Svetih Tajni, odbacuje život po zapovestima Hristovim i dozvoljava hrišćanima da žive neznabožački. Ovo učenje, koje spolja deluje kao da nije neprijateljski orijentisano prema hrišćanstvu, u suštini mu je potpuno protivno: ono predstavlja odricanje od Hrista. Sam Gospod je rekao: Tada ću im javno kazati (oni ma koji na rečima priznaju Gospoda, a delima protivreče Njegovoj volji), nikada vas nisam znao; idite od Mene vi koji činite beza konje (Mt. 7,21,23). Vera može biti živa samo uz dela vere; bez njih, ona je mrtva (Jak. 2,26). Uostalom, usled nehrišćanskog života gubi se i samo ispravno shvatanje hrišćanskih dogmata. Još u vreme dok je idolopoklonstvo bilo veoma snažno, jeretici su vodili život kao neznabošci. Sveti Atanasije Veliki to primećuje za arijance, koji su učestvovali u zabavama idolopoklonika i po vladanju bili nalik njima.

… Romani, komedije i druga očigledno grehovna dela, ispunjena sladostrašćem, takođe su plod jeresi; neka od tih dela napisala su duhovna lica, kao što je ʺTelemahaʺ na primer napisao Fenelon. Čitanje svih tih knjiga krajnje je štetno, iako je za neiskusne oči otrov u nekima od njih jedva primetan, dok je u drugima sasvim skriven. Neprimetnost otrova ne umanjuje njegovu snagu. Naprotiv, delikatni otrovi deluju naročito razorno. Čitanje dogmatske i naročito asketske jeretičke knjige neretko podstiče bludne pomisli, dok čitanje romana podstiče pomisli neverovanja, raznih nedoumica i sumnji u odnosu na veru. Gresi, kao i nečisti dusi, srodni su među sobom: onaj ko se dobrovoljno potčinjava jednom grehu, nevoljno i nužno potčinjava se uticaju drugog, usled srodstva lukavih duhova i strasti. Opit pokazuje da su ljudi u jeres i bezbožnost prešli najčešće iz razvratnog života, i nasuprot tome, da jeres uvek za sobom povlači raspad morala zbog međusobnog srodstva grehova.

Osnovno dejstvo svih jeretičkih knjiga sastoji ce u podsticanju pomisli sumnje u odnosu na veru. ʺČuvaj se ‐ rekao je sveti Isak Sirijski ‐ čitanja jeretičkih dogmata. To će protiv tebe podići najsilniji duh huleʺ. Deluju li u kome hulne pomisli? Je li se ko pokolebao u poverenju prema Pravoslavnoj Crkvi, koja je jedina istinska Crkva Hristova? Je li ko postao univerzalni hrišćanin, koji ce po ubeđenju svoga srca, ili tačnije po svome potpunom nepoznavanju hrišćanstva, jednako odnosi prema svim veroispovestima i stoga ne pripada ni jednoj? Znaj da je on u to stanje doveden čitanjem jeretičkih knjiga ili razgovorima sa onima koji su zaraženi čitanjem tih knjiga.

Ljudi predani sladostrašću posebno rado čitaju jeretičke knjige o hrišćanskom podvižništvu i savršenstvu, a klone se duhovnih knjiga Pravoslavne Crkve. Koji je razlog za to? Slična nastrojenost duha. Ovi ljudi nalaze nasladu u čitanju knjige koja predsta vlja plod mašte ili domišljatosti pripremljene prefinjenim sladostrašćem, sujetom i umišljenošću; umovima i srcima koja prethodno nisu očišćena istinskim učenjem Hristovim, to deluje kao blagodat. Pravoslavne knjige pozivaju na pokajanje i ostavljanje grehovnog života, na samoodricanje, samoosuđivanje i smirenje, što sin ovoga sveta ne želi.

Idolopoklonstvo i bilo kakvo odbacivanje Boga mogu se uporediti sa očiglednim otrovom. Njega svako može lako da se čuva. A jeres se može uporediti sa hranom koja spolja ima divan izgled, ali je otrovana. Takva hrana je takođe otrov, ali otrov od koga je teško sačuvati se, zato što je prikriven, kao i zato što divan izgled i miris hrane u čoveku podstiču prirodnu želju da se njome nasiti i nasladi. Jeres je uvek praćena licemerjem i pritvornošću; ona je pričljiva, slatkorečiva, puna ljudske učenosti i stoga lako privlači ljude, lovi ih i pogubljuje; neuporedivo više ljudi ulovljeno je u večnu smrt putem jeresi, nego putem direktnog odricanja od Hri sta. 8. 3 23

• Bez poslušanja Crkvi nema smirenja; bez smirenja nema spasenja. Smirih ce, i spase me rekao je Prorok (Ps. 114,6). Jeres i raskol osim toga sadrže u sebi i hulu na Duha Svetoga smrtni greh koji Bog čoveku ne prašta ni u ovom ni u budućem veku, ako čovek u tome grehu ostane. Po učenju svetog Jovana Zlatoustog, taj greh ne može da očisti ni sama mučenička krv. On se očišćuje jedino tako što se čovek odrekne svoje jeresi, napusti raskol i prisajedini se svetoj Crkvi.

• Udaljimo od sebe sva lažna učenja i delanje prema njima: ovce Hristove za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njgga, jer ne po znaju glas tuđinca (Jn. 10,5). Tačno se upoznajmo sa glasom Hristovim, kako bismo ga odmah prepoznali kada ga čujemo i kako bismo odmah poslušali Njegovu zapovest. Pošto u duhu naučimo da prepoznajemo taj glas, mi ćemo zadobiti odbojnost prema tuđem glasu glasu telesnog mudrovanja, koji se ispoljava kroz različite zvuke. Čim čujemo tuđi glas, pobeći ćemo od njega kao ovce Hristove, koje se od takvog glasa spasavaju begom, odlučno odbijajući da ga slušaju. Jer opasno je i čuti ga: odmah potom sledi prevara, a za prevarom ‐ pogibija. Pad naših praotaca otpočeo je time što je pramajka poslušala tuđi glas.

Jedini nepogrešivi put ka spasenju je ‐ nepokolebivo sledovanje učenju Svetih Otaca, uz odlučno udaljavanje od svakog učenja sa strane, pa i od sopstvenih shvatanja, sve dok se razum ne isceli od svoje bolesti i dok od telesnog i duševnog ne postane ‐ duhovan. Prihvativši umom i srcem tu istinu, ispovedite je ustima ‐ dajte zavet Bogu da ćete se rukovoditi učenjem Svetih Otaca, kloneći se svakog učenja koje nije posvedočeno Duhom Svetim i primljeno od strane svete Istočne Crkve. Ispovedivši istinu ustima, ispovedajte je i delima; pošto ste dali zavet, ispunite ga.

Ne plašite se toga zaveta! Svaki pravoslavni sin Crkve obavezan je da ga da, i od svakog sina Pravoslavne Crkve njegov duhovni otac dužan je da ga zatraži prilikom savršavanja svete Tajne Ispovesti. Među pitanjima za koja je određeno da ih treba postavljati onima koji se ispovedaju, prvo mesto zauzima sledeće:

1) ʺReci mi, čedo: veruješ li onako kako predade i nauči Crkva saborna, apostolska, na istoku zasađena i izrasla, i sa istoka po svoj vaseljeni rasejana, koja na istoku do danas nepokretno i nepromenjivo prebiva?

2) Da ne sumnjaš u neko predanje?

3) Reci mi, čedo, da nisi bio jeretik ili odstupnik?

4) Da se nisi držao sa njima, posećujući njihove hramove, slušajući njihove pouke ili čitajući njihove knjige?ʺ

Čitanje jeretičkih knjiga i slušanje njihovih pouka predstavlja težak greh protiv vere ‐ greh uma koji boluje od gordosti i stoga zbacuje jaram poslušnosti Crkvi, jer je bezumno i grehovno samovoljan. A danas se to više i ne smatra za greh! Ljudi danas sebi dozvoljavaju da nerazumno čitaju svakojake jeretičke pisce protiv kojih je Crkva zagrmela anatemom! Ali zaslepljeni grešnici ne mare za grmljavinu Crkve, ili je čuju samo zato da bi se podsmevali upozoravajućem glasu Crkve, da bi njen sud i odluku bez razmišljanja nazvali sujeverjem i varvarstvom. Mnogo jeretičkih knjiga prevedeno je na ruski jezik, a jednoj od njih, pored svih otačkih dela Vaseljenske Crkve, daju prvo mesto posle knjiga Svetog Pisma. Ne shvatljiva i neverovatna drskost! I još izražena u štampanom obliku.

• Apostol među telesna dela ubraja i jeresi (Gal. 5,20). One pripadaju delima tela po svome izvoru ‐ telesnom mudrovanju koje je smrt, koje je ‐ neprijateljstvo Bogy, pošto se ne pokorava Zakonu Božijem, niti pak može (Rim. 8,6 7). One pripadaju telesnim delima i po svojim posledicama. Otuđivši ljudski duh od Boga, sjedinivši ga sa duhom satane po njegovom glavnom grehu ‐ bogohuljenju, one ga podvrgavaju robovanju strastima, kao onoga koga je ostavio Bog, kao onoga ko je prepušten svojoj sopstvenoj paloj prirodi. Potamne nerazumno srce njihovo kaže apostol o mudracima koji su se udaljili od istinskog Bogopoznanja Govoreći da su mudri poludeše. Zameniše istinu Božiju lažju: zato ih predade Bog u sramne strasti (Rim. 1,21 22,25 26). Sramnim strastima nazivaju se različite bludne strasti. Ponašanje jeresijaraha bilo je razvratno: Apolinarije je imao preljubničku vezu, Evtihije je bio posebno potčinjen strasti srebroljublja, a Arije je bio neverovatno razvratan. Kada su njegovu poemu «Taliju» počeli da čitaju na prvom Nikejskom Saboru, oci Sabora zapušili su uši odbivši da slušaju sramne reči koje blagočestivom čoveku ni na uma ne mogu da padnu. ʺTalijaʺ je bila spaljena. Na sreću hrišćanstva, svi primerci toga dela su uništeni. Ostala su nam samo istorijska svedočanstva da je to delo odisalo gnusnim razvratom: u njemu je strašno bogohuljenje bilo sjedinjeno i pomešano sa izrazima groznog, neljudskog razvrata i svetogrđa. Blaženi su oni koji nikada nisu čuli niti čitali te adske bljuvotine. Prilikom njihovog čitanja očigledno postaje sjedinjenje duha jeresijaraha sa duhom satane.

Jeresi, budući delo tela i plod telesnog mudrovanja, izum su palih duhova. ʺBežite od bezbožnih jeresi ‐ veli sveti Ignjatije Bogonosac ‐ koje su đavolski izum one zmije koja je izvor svakog zlaʺ. Tome se ne treba čuditi: pali duhovi su sišli sa visine duhovnog dostojanstva, stoga su oni u telesno mudrovanje pali više no ljudi.

• Pali duhovi, koji u sebi imaju začetak svih grehova, trude se da u sve grehe uvuku i ljude, sa ciljem i željom da ih pogube. Oni nas uvlače u raznolika ugađanja telu, u koristoljublje, slavoljublje, slikajući pred nama predmete tih strasti zavodljivim bojama. Naročito se trude da nas uvuku u gordost, iz koje, kao iz semena bilja, proklijaju neprijateljstvo prema Bogu i bogohuljenje. Greh bogohuljenja, koji čini suštinu svake jeresi, predstavlja najteži greh, kao greh koji pripada upravo odbačenim duhovima i čini njihovu glavnu karakteristiku. Pali duhovi se trude da sve grehe prikriju maskom dobre spoljašnjosti, koja se u asketskim delima otaca naziva ʺpravdanjimaʺ. Oni to čine zato da bi lakše obmanuli ljude i da bi ovi lakše pristali da prihvate greh. Upravo tako postupaju i sa bogohuljenjem: trude se da ga prikriju cenjenim imenom, raskošnom krasnorečivošću, uzvišenom filosofijom. Strašno je oruđe u rukama duhova ‐ jeres! Oni su posredstvom jeresi pogubili čitave narode, neprimetno im ukravši hrišćanstvo i zamenivši ga bogohulnim učenjem, ukrasivši to smrtonosno učenje nazivom očišćenog, istinitog, obnovljenog hrišćanstva.

Jeres je greh koja se savršava prvenstveno u umu. Taj greh, budući prihvaćen umom, predaje se duhu, razliva po telu, prljajući i samo vaše telo, koje ima sposobnost da prima osvećenje od opštenja sa Božanskom blagodaću, kao i sposobnost da se prlja i zaražava opštenjem sa palim duhovima. Taj greh je slabo primetan i nejasan za one koji hrišćanstvo ne poznaju tačno, stoga u svoje mreže lako lovi prostotu, neznanje, ravnodušnost i površno ispovedanje hrišćanstva. Privremeno, jeres je ulovila i prepodobnog Joanikija Velikog, i prepodobnog Gerasima Jordanskog i neke druge ugodnike Božije. Ako ti sveti muževi, koji su život provodili starajući se isključivo o spasenju, nisu mogli odmah da prepoznaju bogohuljenje koje je skriveno iza maske, šta tek da se kaže za one koji život provode zauzeti svakodnevnim brigama, a imaju nedovoljno, krajnje ne dovoljno znanje o veri? Kako oni da prepoznaju smrtonosnu jeres kad stane pred njih sa divnom maskom mudrosti, pravednosti i svetosti? Eto razloga zbog koga su čitave ljudske zajednice i celi narodi lako padali pod jaram jeresi. Zato je veoma teško obraćanje iz jeresi u Pravoslavlje, mnogo teže nego iz neverovanja i idolopoklonstva. Jeresi koje su se približile bezbožnosti lakše se prepoznaju i ostavljaju, nego jeresi koje su se manje udaljile od pravoslavne vere, te su stoga prikrivenije.

• Budući da predstavlja težak, smrtni greh, jeres treba da se leči brzo i odlučno, kao greh uma, iskrenim predavanjem anatemi, od sveg srca. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao da sveta saborna Crkva prima jeretike kada oni iskreno predaju anatemi svoju jeres i odmah ih udostojava Svetih Tajni, dok za one koji su pali u blud, mada su ispovedili i ostavili svoj greh, shodno apostolskim pravilima zapoveda da se na duže vreme odluče od Svetih Tajni. Utisak proizveden telesnim grehom ostaje u čoveku i posle ispovedanja greha, i nakon što greh bude ostavljen; utisak koji proizvede jeres, uništava se odmah po njenom odbacivanju. Najiskrenije i odlučno predavanje jeresi anatemi predstavlja lek koji konačno i u potpunosti oslobađa dušu od jeresi. Bez tog leka otrov bogohuljenja ostaje u čovekovom duhu, ne prestajući da ga koleba nedoumicama i sumnjama koje proizvodi neistrebljena naklonost prema jeresi; ostaju pomisli koje ustaju protiv poznanja Hristovog (2. Kor. 10,5), otežavajući spasenje onome ko im je potčinjen, ko je nepokoran i protivi se Hristu, i prebiva u opštenju sa satanom. Lečenje anatemom sveta Crkva je oduvek smatrala neophodnim za strašnu bolest jeresi.

 

Enciklopedija pravoslavnog duhovnog života – Sveti Ignjatije Brjančaninov

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: