Život protiv struje glavnoga toka

Kakav je odgovor na pitanje ko nam je kriv za neuspeh u društvu piše Dragoslav Bokan. Kako nas je odbacio Tamni vilajet u kome živimo i zašto pobedjuju neautentični ljudi

Mnogo razmišljam o svom neuspehu i neuspehu nekoliko mojih dragih i prepametnih prijatelja – poput Vladimira Medenice, dr Bogdana Lubardića, Mileta Kulačića, Marka Tanaskovića, Svetislava Bajića ili Dejana Dionisija Nikolića – u našim višegodišnjim (sad već i decenijskim) pokušajima da učinimo nešto više od onoga što smo ipak nekako uspeli da uradimo, napišemo, objasnimo, pokažemo, posavetujemo, razobličimo, osmislimo, opravdamo, osvetlimo, iz zaborava izvučemo i pred javnost iznesemo…

Ko nam je kriv za neuspeh - sami smo stvorili Tamni vilajet piše Dragoslav Bokan

Dragoslav Bokan

Trud je postojao, veliki, sa odgovarajućim znanjima i određenim talentima. A i bilo je tu i povremenih priznanja, izdatih knjiga, prelepih promocija, nezaboravnih susreta, rečima neprepričljivih dijaloga, za večnost pripremljenih rukopisa…, ali je efekat ipak ostao minimalan, gotovo nepostojeći u većem krugu naših sunarodnika, onih kojima se prevashodno obraćamo i zbog kojih, uostalom, i pišemo.

Nijednu nagradu niko od pomenutih (uračunavajući tu i mene) nije dobio, nijednu stipendiju, a o crkvenim ili državnim ordenima i da ne govorimo. Recepcija našeg rada – čak ni negativna – skoro da ne postoji u akademskoj kulturi, u našem javnom mnenju, celokupnoj srpskoj javnosti (uključujući tu i našu dijasporu).

Ne bih da pominjem ovde sve svoje i njihove knjige, monografije, studije, eseje, časopise, predavanja,feljtone, besede, naučne serije, članke, kolumne, TV emisije, intervjue, uredničku i izdavačku delatnost, filmove o manastirima…, da se ne bi sve ovo pretvorilo, ne daj Bože, u samohvalu, nekakvo besmisleno jadikovanje ili razmišljanje o “nepravdi na ovom svetu”.

Problem je što smo svi mi, ovde pomenuti i opisani pojedinci, usmereni PROTIV STRUJE, protiv glavnog toka jugo-srpske kulture i opšteprihvaćenog, “politički-korektnog” društvenog “sistema vrednosti”. Što nismo prihvatili nepisana pravila udbaško-zavičajno-partijske hijerarhije, jedina koja se realno primenjuju na ovom ukletom mestu. Što zastupamo otadžbinski koncept, ideju bratstva sa Rusima i postulate duhovne kulture. Što nas ponešto zaista i zanima, što nešto i znamo i čitamo i shvatamo, i što nikako ne pristajemo na guste mreže i uske lavirinte ovdašnjeg pravila igre u balkanskom vilajetu u kome se menjaju gospodari, ali ne i mentalitet (“pravila igre”).

I to je tako. Tu gotovo da nema razlike između DS-a (i svih njenih frakcija), SNS-a, DSS-a, LDP-a, SPO-a, SANU, RTS-a, Pinka, radija i televizije B92, BIA-e, “Politike”, “Vremena”, “NIN”-a, PEN klub, nevladinog sektora, svih značajnijih stranih ambasada (sa izuzetkom ruske), ovdašnjeg Ministarstva kulture i obrazovanja ili ma koje druge iole značajnije i uticajnije institucije od relativno nacionalnog značaja.

Razlika je samo formalna i prividna, u funkciji privida nekakve realnosti, gde svi glume i uredno nose izabrane maske (svako ima svoju ulogu).

I svi oni su na vlasti, na funkcijama i u igri.

Oni odlučuju ko će, šta će i kako će delovati na našoj javnoj sceni: od estrade, preko nagrada, do čitanki u osnovnim školama i nacionalnih penzija.

Sve je u njihovim rukama, jer imaju apsolutni monopol.

Oni su zvanična Srbija, oni nastupaju u ime svih nas i srpskog naroda, oni obeležavaju jubileje, kontrolišu unutrašnju javnost i predstavljaju nas u svetu.

I bez obzira da li imaju završen fakultet, lažnu ili pravu diplomu, da li su polupismeni ili znaju makar srpski jezik da govore (a tek da pišu), oni su “elita”, po meri vremena u kome živimo i naloga srpskih gospodara sa Zapada.

Svi oni imaju “kviska” u rukama, kao u starim kviz-emisijama iz Titovog vremena (sećate se Olivera Mlakara?). Imaju džokera koji im omogućava da bezbrižno prežive sve svoje greške, jer imaju rezervni život i laku mogućnost da se, bez truda i znanja, plasiraju u sledeći krug. Ovaj njihov već načelni imunitet onemogućava konkurenciju i unapred ih čini pobednicima.

I tek ako neko slučajno ne pripada ovom “krugu”, onda se odmah postavljaju pitanja o tome “ima li on fakultet, “zna li neki strani jezik (i koliko dobro)”, “ima li staž i radno iskustvo traženo u konskursu”, “je li nagrađivan” i slično.

Tako će moj bivši profesor režije Goran Marković bestidno prozvati novopostavljenog upravnika BDP-a, Slobodana Ćustića, za pomenute grehove, a nije mu nimalo smetalo to što je, recimo, pokojni A. Tijanić bio generalni direktor RTS-a bez fakultetske diplome, kao i VKV bravar Josip Broz ili što tu istu fakultetsku diplomu (bar validnu) nema ni akteuelni predsednik Srbije, ni mnogi drugi (čak i poneki viđeni akademici samo sa srednjom školom) koje on, naravno, ne pominje – jer oni “imaju kviska” i nedodirljivi su za ovakva prozivanja u javnosti.

I svi pripadnici ovog kruga odabranih, tih štrebera i ulizica svih režima, se međusobno drže i PREPOZNAJU.

Oni se međusobno doživljavaju kao “značajni”, “važni” i “nezamenljivi” (“pa, ko bi to vodio, ako ne on?”).

I čim neko ne pripada ovim samozvanim “izabranicima” nepisane nomenklature – on je sumnjiv i “za izbegavanje”. On kao da ne postoji.

A ako ima “negativnog kviska” (pa je obeležen kao “kontraverzan” i “sumnjiv”), kroz projektovani odijum medijima usmeravane javnostu, e tek tu onda nema nikakvih šansi za njega i njegovo delovanje (a kamoli afirmisanje) u ovoj i ovakvoj sredini.

Tako da za nas koji živimo i radimo mimo ovih pravila i tokova, nema milosti, a kamoli razumevanja. “Ko nam je kriv” za to, kad smo i mi mogli da “jedemo govna”, klimamo glavom na sve ono s čim se ne slažemo i trpimo nepravde u funkciji našeg napredovanja. “Ko nam je kriv” što nismo gutali knedle, ni bili “manji od makovog zrna” onda “kada je trebalo”. “Ko nam je kriv” što nismo bili bahati i osioni, arogantni i siledžijski nastrojeni prema “onima sa kojima treba tako”.

U njihovim očima, odgovor je samo jedan: mi smo krivi. I samo ih još dodatno nerviramo kad “ne shvatamo i ne želimo da razumemo zasluženi poraz” i “logičnu kaznu za našu neposlušnost i bezobrazluk”.

“Svojeglavi” smo i “nesnishodljivi”, “nerazumni” i “neukrotivi”, “nepokorni gde ne treba” i “suviše popustljivi (takođe) gde ne treba”.

I umesto da slušamo tuđe vizije i savete, mi, zamislite, hoćemo da sami i na svoju ruku budemo vizionari.

Nismo skloni dresuri i verujemo u slobodu.

A to se najteže oprašta u svim sistemima poslušničkog tipa (a posebno u ovom našem).

Zbog svega toga će, recimo, moji veoma uticajni i etablirani dugogodišnji prijatelji, sve eminentni članovi ovog cirkusa od društva, izbegavati da javno sarađuju sa mnom, bez ikakve želje da zajednički realizujemo neke od njima formalno značajnih projekata.

Odbijaće da daju ma kakvu podršku i kloniće se komunikacije, ali nikad otvoreno i decidirano (već uvek iza sedam velova, potuljeno, sa milion opravdanja, rezervi, objašnjenja, dvosmislenosti, nedorečenosti, “amortizera” svih vrsta).

Kao da patim od simbolične “ebole”, neizlečive društvene stigmatizacije naše epohe, a NjIMA je prioritet svih prioriteta da slučajno sebe bilo čime ne ugroze, niti naprave sebi neku štetu.

Neće da im niko bude neprijatelj (pa, eto, ni ja, pa onda nikad saradnju ne odbijaju direktno), niti da rizikuju ma šta, ušuškani u svojim pozicijama i u tako udobnim foteljama, spavajući snom pravednika (misleći za sebe da su “moralne gromade”).

Jer oni, podrazumeva se, “nisu nikada i ni za šta krivi”. Krivi su samo oni drugi, oni što loše prolaze (“i još se na to žale, zamislite, dižući glas”).

Ovi pravednici/dobitnici su bili sami kovači svoje sreće, kažu.

Sami su trpeli, sami savijali kičmu, sami “prolivali krv, znoj i suze”, sve “sa svojih deset prstiju” (i nešto vazelina, dodao bih), sami preživljavali torture odozgo, sami “gutali žabe”, sami “sve stekli”, sami došli u poziciju da na sve nas druge gledaju pogledom mudraca (koji znaju “šta je život”).

Ovi mravi iz velikog mravinjaka naše sudbine mrze sve nas drugačije od sebe, a ambiciozne i uverene u svoju misiju i bar ravnopravan status sa njima. Njih ne zanima toliko da budu velikani (po njima je “to vreme zauvek prošlo”), već su zainteresovani samo da dobiju pohvalu iz dobrog vladanja od svojih gospodara (kao nekad od učiteljice), da ih potapšu po ramenu i sa simpatijama uštipe za slatke obraščiće njihove razredne starešine (iz regije, ali i Brisela, Vašingtona, Berlina, Londona, Dubaija, odakle god).

Tako da se moji veliki prijatelji iz davnih dana neće javljati iz svojih kancelarija i kabineta, fotelja i tronova, čim prepoznaju čiji je broj mobilnog telefona na njihovom probirljivom i ne baš najhrabrijem “displeju”. Toliko samo ledene hladnoće i paklene ravnodušnosti iz naizgled tako prijatnih i večno dobronamernih “prijatelja”.

Samo zato, jer nisam ispoštovao obaveznu proceduru uspeha i afirmacije (a zna se šta to podrazumeva), niti sam vidljivo coktao od sreće kad govore naši zajednički, moćni prijatelji.

To je, ukratko, opis stanja srpskog vilajeta s početka XXI veka.

Takvo je stanje u srpskoj kulturi i našem celokupnom društvu – bez izuzetka.

I u tome je osnovni problem.

Nije to višne samo simptom, niti početak truljenja, upozoravajući znak dekadencije i opasnih napada sujete i kukavičluka, već opasna hronična i teško izlečiva bolest.

Bolest duše i duha, više duhovna nego mentalna. Bolest uskogrudosti, samoživosti i samoljublja.

Ovde nije postojala, dugo već – odanost Otadžbini, Zavetima, Crkvi, Državi (koja to zaista jeste), Narodu, Naciji…

Kod nas je jedino postojala lojalnost ličnim režimima, partijama, ložama, tajnim službama, klanovima, zavičajnim grupama, mesnim zajednicama, šefovima, učiteljima, interesnim zajednicama, ideološkim apstrakcijama (poput “crvene pionirske marame”, “štafete”, “zvezde petokrake”, “tekovina NOB-a i NOR-a”, SKOJ-u) i svemu drugom, prolaznom i, štaviše, štetnom.

Nemamo odavno tradiciju lojalnosti prema pravim vrednostima.

Drugi narodi imaju tradiciju od nekoliko vekova u kontinuitetu takve, suštinske lojalnosti. To je i temelj njihove civilizovanosti.

A nama je taj “otadžbinski kod” atrofirao, obrezan, isečen, potisnut, zabranjen, oskrnavljen i zaboravljen.

Kod nas su na sceni tatini sinovi, deca revolucije, odlikaši-štreberi i “vukovci” (oni što ocinkare ceo razred za bolju ocenu iz vladanja), kao i samonikli “snalažljivci” nove epohe (žestoki biznismeni i japi-menadžeri). Oni uspostavljaju nekakvu “neprincipijelnu”, ali čvrstu koaliciju, jer međusobno dele taj isti SUROGAT AUTENTIČNOG “KODA” i zato NE PODNOSE one koji se pozivaju na pravi “kod” lojalnosti istinskim vrednostima.

To im izaziva organski strah, paniku, bes, mržnju, revolt, prezir i otpor (a u najboljem slučaju – to je nekako mimo njih, kao da im se obraćamo na kineskom).

Zato je besmisleno od njih, takvih, nešto očekivati – jer je DO NjIH NEMOGUĆE DOĆI “PREKO NjIH” (ma kako to apsurdno zvzučalo).

Do njih se dolazi preko drugih, preko zajedničkih prijatelja (po mogućstvu njima nadređenih), onih koji im imponuju, u najmanju ruku, ne plaše ih svojim postojanjem i nečim ih impresioniraju. Koje tretiraju kao sebi slične i “deo ekipe”, kao insajdere.

Tad je sve moguće, ali ne zbog onoga o čemu je reč i oko čega i tražimo njihovu pažnju i podršku, već zbog njihove solidarnosti samo sa “sebi ravnima”.

Komplikovana je ova socijalna sholastika, ali naša planeta i inače funkcioniše na slične načine. Međutim, za razliku od ovdašnje situacije, tamo ipak postoje makar tragovi “pozitivne selekcije” i vekovima održavane “meritokratije” (napredovanja zaslužnih, svih koji nešto dobro urade), što ih je i očuvalo i učinilo da i dalje postoje i funkcionišu.

P.S.

Pomenuto stanje je, plašim se, usud i kazna za sve naše bezbrojne greške i grehove, za ono o čemu su pisali i govorili dr Arčibald Rajs i vladika Nikolaj Velimirović – za to što smo, odavno još, postali sami sebi najgori i najopasniji neprijatelji.

Da su neki drugi narodi imali neke naše šanse koje smo olako odbacili (ili prokockali), čuda bi napravili.

Ni to ne smemo nikad da zaboravimo, stalno se lažno pravdajući kako “nismo mogli”, da je “sudbina bila protiv nas”…

 

Dragoslav Bokan

Izvor: FB profil