Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Ekonomija

Panamski kanal – kako je nastao i prvih 100 godina rada

 

Panamski kanal – kako je nastao i prvih 100 godina rada

Navršilo se punih sto godina od završetka izgradnje jednog od najvećih građevinskih poduhvata u istoriji – Panamskog kanala. Panamski kanal je prekretnica u istoriji gradjevinskih radova

.

Panamski kanal već punih sto godina spaja. Još se u 16. veku, sa osvajanjima južnoameričkog kontinenta od strane španskih i portugalskih kolonizatora, javila potreba za što kraćim prelaženjem iz Atlantskog u Tihi okean, konkretno, kako bi španski brodovi brže stizali do Perua i time stekli vojno preimućstvo u odnosu na portugalske protivnike.

Panamski kanal - kako je nastao i prvih 100 godina rada - SS_Kentuckian,_Panama_Canal
Panamski kanal nekada

Međutim, tek je sredinom 19. veka, ova potreba, osim vojnog, dobila i trgovački karakter, jer je u Kaliforniji 1849. godine otkriveno zlato. Kako bi se prevoz robe što pre učinio jednostavnijim, Vilijem Espinvol, američki preduzetnik, koji je trgovao po celom svetu, i koji je neposredno pred Zlatnu groznicu uspostavio trgovačke veze sa Kalifornijom, brzo je uvideo značaj Paname kao prečice, pa je inicirao izgradnju Panamske železnice, koja je otvorena 1855. godine. Ona je, logično, prolazila preko najkraćeg dela Panamskog zemljouza, čime je ujedno i trasirana putanja budućeg Panamskog kanala.

Most između dva okeana

Poneseni uspehom nakon izgradnje Sueckog kanala 1869. godine, Francuzi su rešili da ponove uspeh i na drugom kontinentu. Međutim, reljef Panamskog zemljouza nije bio previše sličan onom u Suecu. Za razliku od Sueckog, gde je sva voda u kanalu bila u visini nivoa mora i gde je, uslovno rečeno, samo trebalo preseći pustinju, u Panami je projekat zahtevao nešto više inženjerskog umeća (kako bi se savladale prepreke u vidu uzvišenja), moderniju tehnologiju, ali i daleko ozbiljniji pristup u pogledu zaštite radnika i razvoja čitave infrastrukture.

Možda je i najveći problem bio taj što Francuzi nisu najbolje predvideli sve ove poteškoće. Posao je poveren glavnom graditelju Sueckog kanala, Ferdinandu de Lesepsu, čoveku od reputacije zbog prethodnog uspeha, ali čoveku bez stručnog znanja, s obzirom na to da je po profesiji bio diplomata. Entuzijastičan, čak i neopravdano optimističan, on je smatrao da će posao u Panami završiti još brže i lakše.

Predsedavajući kongresom, u kome su od 136 delegata, samo 42 bili građevinski inženjeri, a ostatak promoteri, političari, špekulanti i njegovi prijatelji, prihvatio je ponuđeno rešenje da se gradi kanal u visini nivoa mora, kao u Suecu, nasuprot kanalu sa prevodnicama. Obrazovana je prva Francuska kompanija za izgradnju Panamskog kanala i, nakon dve godine površnih i nepotpunih ispitivanja, na dan 20. januara 1882. godine, otpočela su prva iskopavanja blizu grada Kolon, na atlantskoj obali.

Ubrzo su krenule i prve nedaće. Prvo, vlažna, tropska klima nikako nije odgovarala mašinama koje su već bile zastarele, a zemljište, koje je bilo natopljeno vodom, često se obrušavalo u kopove u vidu klizišta. Međutim, najveća pretnja po radnu snagu je dolazila od – komaraca.

Malarija i žuta groznica su, procenjuje se, u periodu od 1881. do 1889. odnele čak 22.000 života, što predstavlja četvrtinu radnika godišnje, ili oko 400 radnika na svaki kilometar izgrađenog kanala. Lokalni radnici, kojih je bilo neuporedivo više od Evropljana, bili su koliko-toliko imuni na bolesti, dok je stopa smrtnosti kod belaca bila drastično veća.

Kada se na sve ovo doda i pronevera novca i optužbe za korupciju čelnih ljudi, među kojima je bio i sam Leseps, ne čudi što je kompanija bankrotirala 1889. godine, nakon potrošenih 287 miliona dolara. Druga kompanija je osnovana 1894. kako bi u minimalnoj meri održala radove na kanalu, dok se ne pronađe kupac za nastavak radova.

Američki preokret

SAD su početkom 20. veka uveliko pregovarale sa Kolumbijom (Panama je u to vreme još kolumbijska provincija) oko zakupa teritorije radi preuzimanja izgradnje. Početkom 1902. je čak potpisan sporazum između dve zemlje, ali je onda, pod velikim uticajem francuskog inženjera Filipa Varije, koji je zastupao interese Paname u borbi za nezavisnost, američki predsednik Teodor Ruzvelt napravio zaokret u politici. Odlučio je da okrene leđa Kolumbiji i, pod pretnjom ratom, podrži borbu Paname za nezavisnost.

Ovaj potez je oštro kritikovan u američkim novinama, ali je Ruzvelt, po prirodi vrlo agilan i preduzimljiv, uvideo veću korist od priznavanja Paname, pošto je ona još skoro 40 godina bila američki protektorat. Amerika je tako stvorila povoljne uslove da nastavi radove gde su Francuzi stali.

Otkupljeni su oprema, iskopine i infrastruktura, sve zajedno u vrlo lošem stanju, za 40 miliona dolara, te je obrazovana Komisija za kanal. Postavivši Džona Valasa za rukovodioca radova, američka administracija je, sa Ruzveltom na čelu, u maju 1904. započela radove.

Nije najbolje krenulo, pošto je Valas samo godinu dana kasnije, zbog francuske dotrajale opreme, bolesti u regionu i preterane birokratije, podneo ostavku. Na njegovo mesto je došao Džon Frenk Stivens, koji je pojednostavio birokratiju i, još važnije, unapredio infrastrukturu, gradeći kuće, hotele, vodovod i magacine, čime je stvorio daleko povoljnije i bezbednije uslove za nadolazeće hiljade radnika.

Jedna od najvažnijih promena u odnosu na francuske radove jeste opredeljenje za gradnju kanala sa prevodnicama, što je sa sobom donelo i potrebu za modernijom i moćnijom opremom, poput parnih bagera i kranova, bagera dreglajna, mešalica za cement, i ostalog; jednom rečju, primenjena je najmodernija tehnologija, razvijana u SAD. Ono što Francuzi nisu uspeli, a Amerikanci jesu, jeste i suzbijanje bolesti malarije i žute groznice. Ovo su učinili kroz niz mera, poput medicinskih istraživanja, nadimljavanja objekata, zaprašivanjem insekata, i ostalog, i to sve zahvaljujući pukovniku Vilijamu Gorgasu.

Konačan uspeh radova je bio zagarantovan postavljanjem Džordža Goutalza za rukovodioca radova 1907. godine, koji je podelio gradilište na atlantski, centralni i pacifički deo, čime je izgradnja dobila pun zamah. Izgradnja je, tako, završena, 1914. godine, a koštala je Amerikance 375 miliona dolara. Putovanje od zapadne obale SAD do Evrope je na ovaj način skraćeno za 42 odsto.

Tokom narednih sto godina, na kanalu su dodavane prevodnice, kako bi se odgovorilo zahtevima sve razvijenijih i većih brodova, a i stanovnici Paname su zahtevali punu kontrolu nad kanalom, što je čak kulminiralo neredima januara 1964, ali je, na kraju, ipak, dovelo do sporazuma 31. decembra 1999. kada je kanal u potpunosti predat Panami.

Panamski kanal - kako je nastao i prvih 100 godina rada brod u Panamskom kanalu
Panamski kanal danas

Struktura kanala

Interesantno je da se kanal prostire u pravcu skoro suprotnom od pravca kretanja broda između dva okeana. Na taj način, kada se prelazi iz Atlantskog u Tihi, tj. sa istoka na zapad, kanalom se ide sa severozapada na jugoistok.

Plovidba kanalom od Atlantskog okeana ka Pacifiku izgleda ovako: ulazi se kod grada Kolon, plovi se na nivou mora do Gatunske prevodnice, u kojoj se, postepeno, kroz tri uzastopne komore, nivo vode penje sa 0 na 26 metara. Na toj visini, koja je ujedno i najviša nadmorska visina kanala, dolazi se do veštačkog jezera Gatun, veličanstvenog građevinskog poduhvata, čija je uloga da bude rezervoar vode za funkcionisanje prevodnica.

Posle njega se nastavlja presekom Kulebra na istom nivou, da bi se došlo do prevodnice Pedro Migel, gde se kroz jednu komoru brod spušta za deset metara. Na tom nivou se plovi do jezera Miraflores, odmah nakon čega sledi istoimena prevodnica, uz pomoć koje se, kroz dve komore, brod spušta na nivo mora i dalje nastavlja ka luci Balboa, gde se izlazi na Tihi okean.

Izazovi današnjice

Panamski kanal se, i pored uspeha zabeleženih u ovih sto godina, danas suočava za nekoliko problema. Iako se protok brodova sa 1000 godišnje popeo na 14702, što je u proseku po jedan brod na svakih 40 minuta, carine su porasle. Brodovi su postali veći, pa se nekim kompanijama, poput Maersk lajna, više isplati da od Azije do istočne obale Amerike putuju preko Sueckog kanala.

Ako se tome doda i činjenica da je Nikaragva odobrila kompaniji iz Hong Konga da u narednih šest godina izgradi kanal kroz njihovu zemlju, Panamski kanal je dobio ozbiljnu konkurenciju. Takođe se planira proširenje kanala, poznato kao projekat trećeg seta prevodnica, koji podrazumeva izgradnju dve prevodnice sa po tri komore, radi uštede vode, kao i povećanje širine i dubine postojećih kanala i izgradnju novih, sve sa ciljem omogućavanja prolaza novih Panamaks brodova.

 

Tekst: Aleksandar Labus

Izvor: sajt za nauku Elementarijum

Ostavite komentar

Ostavite komentar