Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Zašto je važan Bogoslužbeni Tipik u Pravoslavnoj Crkvi

Značaj koje Bogosluženje ima za Crkvu i vernike, kao i Bogoslužbeni Ti­pik – knji­ga pro­pi­sa o oba­vlja­nju Bo­go­slu­že­nja i po­ve­zi­va­nju če­ti­ri ci­klu­sa cr­kve­nog ži­vo­ta

 

Bo­go­slu­žbe­ni Ti­pik (1)

Je­ro­mo­nah Se­ra­fim (Ro­uz)

 

Kad do­la­zi­mo u na­še sve­te pra­vo­slav­ne hra­mo­ve i sla­vi­mo Bo­ga ona­ko ka­ko nas je On Sam na­u­čio da ga sla­vi­mo, ka­ži­te mi, če­mu tre­ba naj­vi­še da se di­vi­mo? Da li ne­u­po­re­di­voj le­po­ti i uz­vi­še­no­sti Bo­žan­ske slu­žbe ko­ja je pre hi­lja­du go­di­na to­li­ko za­di­vi­la iza­sla­ni­ke Sve­tog Ve­li­kog Kne­za Vla­di­mi­ra, da ni­su mo­gli da raz­li­ku­ju ze­mlju od ne­ba? Ili neo­pi­si­vom bo­gat­stvu i ra­zno­li­ko­sti bo­go­slu­že­nja ko­je mo­že da se upo­re­di je­di­no sa bes­ko­nač­nom da­re­žlji­vo­šću i ne­is­crp­no­šću sa­me pri­ro­de, u če­mu se do­slov­no od­ra­ža­va da­re­žlji­vost Ne­be­skog Tvor­ca? Ili pak za­di­vlju­ju­ćem po­ret­ku ko­ji ne­iz­me­nji­vo pre­bi­va u cen­tru ove ra­zno­li­ko­sti, bla­go­da­re­ći ko­me pra­vo­slav­na slu­žba do­bi­ja har­mo­nič­nu ce­lo­vi­tost i uz­no­si nas u jed­no­du­šno po­klo­nje­nje Bo­gu?

Bogosluženje i Bogoslužbeni Tipik u Pravoslavnoj Crkvi

Bogosluženje u Pravoslavnoj Crkvi – Sveta liturgija

Ka­ko je tu­žno što ima ta­ko ma­lo pra­vo­slav­nih hri­šća­na ko­ji u pu­noj me­ri po­zna­ju Bo­go­slu­že­nje i pro­že­ti su nje­go­vim du­hom. Jer Bo­go­slu­že­nja za nas pred­sta­vlja­ju stal­ni iz­vor na­dah­nu­ća, i, po mi­šlje­nju Sve­tih Ota­ca, ko­ji su ih uz Bo­ži­ju po­moć i stvo­ri­li, ona tre­ba da u na­ma sa­ču­va­ju iskru spa­so­no­sne pra­vo­slav­ne ve­re, te da iz nje ras­plam­sa­ju ve­li­ki pla­men lju­ba­vi. Ma­lo ko da­nas po­zna­je i vo­li cr­kve­ni Ustav – Ti­pik, ko­ji uka­zu­je na pra­vi­la i po­re­dak cr­kve­nih slu­žbi, ko­ji do­vo­di u red, ako ume­mo da ga shva­ti­mo, i sa­ma na­ša sr­ca, uka­zu­ju­ći svi­še na put ka Is­to­ku, pre­ma ko­me nas po­zi­va Cr­kva!

Još tu­žni­je je to, što ima onih ko­ji se­be na­zi­va­ju pra­vo­slav­nim hri­šća­ni­ma, a kri­vi­cu za sa­da­šnje jad­no sta­nje Pra­vo­slav­ne ve­re ne pri­pi­su­ju mla­kim ver­ni­ma ko­ji od­ba­cu­ju zah­te­ve Ti­pi­ka, ne­go sa­mom Ti­pi­ku, ko­ji, po nji­ho­vom mi­šlje­nju, tre­ba „pre­i­spi­ta­ti” i „ob­no­vi­ti”.

***

Je­dan od naj­o­zbilj­ni­jih pri­sta­li­ca ta­ko­zva­nog „pre­i­spi­ti­va­nja”, o. Alek­san­dar Šme­man, u svo­me „Pi­smu Vla­di­ki”(2), upu­će­nom Mi­tro­po­li­tu Ame­rič­kom Iri­ne­ju, iz­ra­ža­va ža­lost što Vla­di­ka vra­ća Mi­tro­po­li­ju(3) na ni­vo „do­re­vo­lu­ci­o­nar­ne Ru­si­je”, na „stan­dard­ne bo­go­slu­žbe­ne knji­ge… Ru­ske Pra­vo­slav­ne Cr­kve”.

U od­re­đe­nom smi­slu mo­že­mo se slo­ži­ti sa pri­med­ba­ma o. Alek­san­dra: kao što se vi­di, Vla­di­ka ima u vi­du ne istin­ski po­vra­tak ži­vom i sve­snom uče­šću ver­nih u cr­kve­noj slu­žbi, ne­go pro­sto oču­va­nje ele­men­tar­nog po­ret­ka bo­go­slu­že­nja pre­ma cr­kve­no-slo­ven­skim knji­ga­ma, što je sva­ka­ko u ve­zi sa gro­zni­com ob­no­vljen­stva ko­ja je za­hva­ti­la Mi­tro­po­li­ju.

O. Alek­san­dar Šme­man je ube­đen da spo­lja­šnji po­re­dak sam po se­bi ne­će bi­ti od po­mo­ći: su­vi­še je du­bo­ka kri­za ko­ja je za­hva­ti­la Mi­tro­po­li­ju. On tvr­di da fi­nan­sij­ska osku­di­ca Mi­tro­po­li­je „sa­mo po­ka­zu­je i od­ra­ža­va nje­no du­hov­no sta­nje – raz­o­ča­re­nje i rav­no­du­šnost, …naj­du­blje ne­po­zna­va­nje sa­mih osno­va na­še ve­re”. „Na­ša Cr­kva je bo­le­sna” – pi­še on – „bo­lest je za­hva­ti­la i bo­go­slu­žbe­nu i du­hov­nu sfe­ru”. Oči­gled­no je da ovo gor­ko pri­zna­nje, ne­pri­me­nji­vo na Cr­kvu Hri­sto­vu kao ta­kvu, tač­no opi­su­je Mi­tro­po­li­ju i dru­ge cr­kve­ne za­jed­ni­ce ko­je su oti­šle da­le­ko od istin­skog Pra­vo­sla­vlja.

Mi­tro­po­lit Iri­nej po­zi­va na ma­kar i de­li­mič­no oču­va­nje bo­go­slu­žbe­ne prak­se Ru­ske Cr­kve: ne­ko­li­ko sti­ho­va ume­sto Ti­pi­kom od­re­đe­nog psla­ma, je­dan ka­non na ne­delj­nom ju­tre­nju ume­sto pro­pi­sa­nih tri ili če­ti­ri, i ta­ko da­lje. Otac Alek­san­dar oprav­da­no pri­me­ću­je da se ti­me s jed­ne stra­ne na­ru­ša­va Ti­pik, a sa dru­ge – da na­rod Mi­tro­po­li­je ne­će pro­na­ći smi­sao čak ni u skra­će­nim slu­žba­ma. Shod­no to­me, sma­tra on, Ti­pik bi tre­ba­lo da se pre­i­spi­ta u sve­tlo­sti na­ših zna­nja o nje­go­voj isto­rij­skoj evo­lu­ci­ji, o dru­gim bo­go­slu­žbe­nim tra­di­ci­ja­ma, i to­me slič­no. Reč­ju, cr­kve­nu slu­žbu tre­ba pri­la­go­di­ti uku­si­ma du­hov­no sla­bih lju­di!

Po­la­ze­ći od jad­nog sta­nja stva­ri, o. Alek­san­dar ga sa­mo još po­gor­ša­va, pred­la­žu­ći pri­hva­ta­nje no­vog Ti­pi­ka, tj. sni­ža­va­nje zah­te­va, ko­je će na­red­na po­ko­le­nja ver­nog na­ro­da Mi­tro­po­li­je bez sum­nje ta­ko­đe od­ba­ci­ti kao su­vi­še stro­ge i „li­še­ne smi­sla”.
Ovo što je re­če­no do­volj­no je da se iz­vu­če lek­ci­ja iz du­hov­nog kra­ha Ame­rič­ke Mi­tro­po­li­je: raz­lo­zi za to su – lju­bav pre­ma sve­tu, rav­no­du­šnost i du­bo­ko ne­zna­nje. Oni ko­ji stre­me istin­skom Pra­vo­sla­vlju – bi­lo to u Ru­skoj Za­gra­nič­noj Cr­kvi ili u ne­koj dru­goj Cr­kvi slič­noj njoj – tre­ba da zna­ju da iste te po­ja­ve i nas mo­gu da uči­ne mla­ki­ma, i uop­šte, da nas li­še Bo­ži­je bla­go­da­ti.

***

Mo­ra se pri­zna­ti da ni ver­ni na­rod Ame­rič­ke Mi­tro­po­li­je, ni njen po­ten­ci­jal­ni re­for­ma­tor, o. Alek­san­dar Šme­man, ne­ma­ju tač­nu pred­sta­vu o zna­ča­ju bo­go­slu­žbe­nog Ti­pi­ka i o nje­go­voj ulo­zi. Ozbilj­no isto­rij­sko is­tra­ži­va­nje Ti­pi­ka ni­ka­ko nas ne bi do­ve­lo do ide­je nje­go­vog „pre­i­spi­ti­va­nja”, ne­go na­pro­tiv – is­pu­ni­lo bi nas di­vlje­njem pred nje­go­vom uskla­đe­no­šću, du­bi­nom i svr­sis­hod­no­šću. Upra­vo do ta­kvog za­ključ­ka vo­di knji­ga prof. Ska­ba­la­no­vi­ča, kao je­dan od naj­bo­ljih ra­do­va na ovu te­mu, ko­ju i sam o. Alek­san­dar po­mi­nje kao na­ro­či­to vred­nu. Ona či­ta­o­cu ot­kri­va ve­li­ku mu­drost Sve­tih Ota­ca ko­ji su stvo­ri­li Ti­pik.

Gre­ška na­ro­da Mi­tro­po­li­je je u ne­po­zna­va­nju Ti­pi­ka i u rav­no­du­šno­sti pre­ma nje­mu; gre­ška o. Alek­san­dra Šme­ma­na je u for­mal­nom i aka­dem­skom od­no­su pre­ma Ti­pi­ku, kao pre­ma si­ste­mu pro­iz­volj­nih pra­vi­la i in­struk­ci­ja ko­jih se tre­ba sle­po pri­dr­ža­va­ti ili ih tre­ba ve­što za­o­bi­la­zi­ti – ne­što po­put „sa­o­bra­ćaj­nih pro­pi­sa”. Ali uop­šte ni­je ta­ko!

Da bi­smo do­pr­li do istin­skog zna­če­nja Ti­pi­ka, tre­ba naj­pre da shva­ti­mo šta on pred­sta­vlja sam po se­bi. For­mal­no go­vo­re­ći, Ti­pik – to je knji­ga pro­pi­sa o oba­vlja­nju Bo­go­slu­že­nja i po­ve­zi­va­nju če­ti­ri ci­klu­sa cr­kve­nog ži­vo­ta: 1) sva­ko­dnev­nog ci­klu­sa, 2) osmo­ne­delj­nog ci­klu­sa Osmo­gla­sni­ka, 3) go­di­šnjeg ci­klu­sa ne­po­kret­nih pra­zni­ka, 4) po­kret­nog ci­klu­sa Pas­he i Ve­li­kog Po­sta.

Ali bo­go­slu­žbe­ni Ustav se u su­šti­ni ne ogra­ni­ča­va sa­mo na to. Nje­gov grč­ki na­ziv „Ti­pi­kon” mo­že se pre­ve­sti i kao „knji­ga obra­za­ca”, ko­joj je, ka­ko je oprav­da­no pri­me­tio prof. Ska­ba­la­no­vič, za­da­tak „… da pri­ka­že vi­so­ki ideal Bo­go­slu­že­nja, ko­ji bi svo­jom le­po­tom i ne­ho­ti­ce uvek pod­sti­cao na ostva­re­nje, iako ono mo­žda i ni­je uvek u pu­noj me­ri mo­gu­će, što je uosta­lom slu­čaj sa sva­kim ide­a­lom i obra­scem. Ta­kav je, u su­šti­ni, i sav za­kon Hri­stov – neo­stva­riv u svoj svo­joj ne­be­skoj vi­si­ni, ali svo­jom bo­žan­skom ve­li­či­nom ne­za­dr­ži­vo pri­vla­či lju­de ka svo­me ostva­re­nju, oži­vo­tvo­ru­ju­ći ta­ko svet”.(4)

Pu­ni na­ziv ove za nas ta­ko va­žne knji­ge je: „Ti­pik, ili Ustav Cr­kve­ni, ko­ji pred­sta­vlja cr­kve­ni po­re­dak u Je­ru­sa­li­mu, u obi­te­lji Sv. Sa­ve, i u dru­gim ča­snim je­ru­sa­lim­skim obi­te­lji­ma, kao i u dru­gim sve­tim Bo­ži­jim cr­kva­ma”.

Da­kle, Ti­pik – to su bo­go­slu­žbe­na pra­vi­la obi­te­lji Sv. Sa­ve u Je­ru­sa­li­mu, ko­ja su ka­sni­je bi­la pri­hva­će­na kao stan­dard i u dru­gim ma­na­sti­ri­ma, a po­tom i u ce­loj Pra­vo­slav­noj Cr­kvi. Ni­je bez raz­lo­ga baš ma­na­stir­skom bo­go­slu­že­nju do­de­lje­na ulo­ga stan­dar­da: jer upra­vo mo­na­štvo naj­ja­sni­je iz­ra­ža­va ideal Cr­kve. Sta­nje mo­na­štva uvek je bi­lo i osta­je po­u­zda­ni in­di­ka­tor sta­nja stva­ri u ce­loj Cr­kvi ili u bi­lo ko­joj kon­kret­noj Po­me­snoj Cr­kvi; a na osno­vu to­ga ko­li­ko se mir­ja­ni tru­de oko pra­će­nja obra­sca ma­na­stir­ske slu­žbe, la­ko se mo­že pro­ce­ni­ti sta­nje bo­go­slu­žbe­nog ži­vo­ta pa­ro­hij­skih cr­ka­va.

***

Bo­go­slu­žbe­ni Ustav – Ti­pik, to je naš ideal; i daj­te da se ne ob­ma­nju­je­mo da je to­bo­že „sve u re­du” ako uoči pra­zni­ka uvek ima­mo sve­noć­no bde­ni­je, ili ako na slu­žbi „svi pe­va­ju” (što Ustav za­i­sta na­la­že, ka­ko će­mo vi­de­ti ka­sni­je). Svet kre­će u rat pro­tiv nas – ne­za­dr­ži­vo i sa be­som ne­vi­đe­nim u isto­ri­ji Cr­kve.

U Ame­ri­ci se na­ro­či­to ja­sno vi­di ka­ko no­vi­ne, ra­dio, te­le­vi­zi­ja, ško­le, mu­zi­ka, re­kla­me, mo­da – reč­ju, sva sred­stva uti­ca­ja na na­še umo­ve i uku­se – di­rekt­no ili in­di­rekt­no is­tre­blju­ju u lju­di­ma pra­vo­slav­ni po­gled na svet, ka­ko nas ube­đu­ju da je pra­vo­slav­na ve­ra „fa­na­tič­na”, da „ne ide u ko­rak sa vre­me­nom”, i da nam pre­o­sta­je sa­mo da od­ba­ci­mo vi­so­ki ideal sje­di­nje­nja i sli­va­nja či­ta­vog na­šeg ži­vo­ta sa Sve­tim Pra­vo­sla­vljem, te da ume­sto to­ga tre­ba da se „pri­la­go­di­mo” sve­tu ko­ji nas okru­žu­je i da „pro­na­đe­mo za­jed­nič­ki je­zik” sa dru­gim is­po­ve­da­nji­ma i fi­lo­so­fi­ja­ma.

Pred ova­ko že­sto­kim na­sr­ta­ji­ma pra­vo­slav­ni hri­šća­nin tre­ba pa­žlji­vo i od­luč­no da se bra­ni, ina­če će osta­ti bez svog Pra­vo­sla­vlja i svo­ju će de­cu osu­di­ti na več­nu pro­past. Niz ame­rič­kih pra­vo­slav­nih ju­ris­dik­ci­ja (ko­je sa­mo uz ve­li­ko na­te­za­nje mo­gu da se na­zo­vu „pra­vo­slav­ni­ma”, a Mi­tro­po­li­ja me­đu nji­ma čak i ni­je u naj­go­rem sta­nju!) pred­sta­vlja­ju ža­lo­stan pri­mer za sve one ko­ji se ne bo­re za oču­va­nje svo­je ve­re, ne­go je pri­hva­ta­ju po nu­ždi – kao da je do­volj­no da se ne­ko sa­mo na­zo­ve pra­vo­slav­nim, pa da to za­i­sta i bu­de. Hri­stos, naš Spa­si­telj, su­di da uop­šte ni­je ta­ko:

Vi ste so ze­mlji; ako so ob­lju­ta­vi, či­me će se oso­li­ti? Ona već ne­će bi­ti ni za šta, osim da se pro­spe na­po­lje i da je lju­di po­ga­ze (Mt. 5,13).

Sve­tim Oci­ma – tvor­ci­ma Ti­pi­ka – ta ne­pre­sta­na bit­ka za oču­va­nje hri­šćan­stva u na­ma sa­mi­ma bi­la je do­bro po­zna­ta. Mi će­mo sa­da vi­de­ti na ko­ji nas na­čin pra­vo­slav­no bo­go­slu­že­nje bla­go­si­lja za bit­ku svo­jim moć­nim oru­ž­jem – oru­ž­jem ko­je je, na­su­prot ras­pro­stra­nje­nom mi­šlje­nju, vr­lo ko­ri­sno i de­lo­tvor­no i u sa­vre­me­nim uslo­vi­ma.

***

Vo­de­ći ar­hi­pa­sti­ri na­šeg sto­le­ća ne jed­nom su po­zi­va­li ver­ne da se vra­te istin­skoj pra­vo­slav­noj ustav­noj cr­kve­noj slu­žbi: se­ti­mo se ma­kar sve­tog no­vo­mu­če­ni­ka ar­hi­e­pi­sko­pa Ar­se­ni­ja Nov­go­rod­skog, bla­že­ne uspo­me­ne ar­hi­e­pi­sko­pa Jo­va­na Šan­gaj­skog (Mak­si­mo­vi­ča) i na­sto­ja­te­lja Sve­to-Tro­jic­kog ma­na­sti­ra u Džor­dan­vi­lu, ar­hi­e­pi­sko­pa Aver­ki­ja Si­ra­ku­škog. Po­u­ke ovih istin­ski pra­vo­slav­nih ar­hi­je­re­ja, za­jed­no sa osno­va­ma pra­vo­slav­nog bo­go­slu­že­nja, po­ka­zu­ju na­ma, po­sled­njim hri­šća­ni­ma na ovoj Ze­mlji, ko­li­ko je naš ži­vot da­le­ko od nor­mi hri­šćan­ske po­bo­žno­sti i ko­li­ko je tr­no­vit put po­vrat­ka u nor­ma­lan ži­vot. Ali isto­vre­me­no one po­ka­zu­ju i ko­li­ko je pri­vla­čan taj put!

Mo­ra­mo da shva­ti­mo da Bo­go­slu­že­nje ni­je sa­mo ri­zni­ca cr­kve­nih dog­ma­ta i du­še­ko­ri­snih po­u­ka, ne­go je, čak i u ve­ćoj me­ri, ško­la po­bo­žno­sti, u ko­joj ne sa­mo da spo­zna­je­mo, ne­go i ose­ća­mo sop­stve­ni ži­vot i put ka spa­se­nju. Pot­pu­no ot­kri­va­nje ovog ne­za­me­nji­vog is­toč­ni­ka po­bo­žno­sti je­dan je od za­da­ta­ka da­na­šnjeg po­kre­ta za istin­sko Pra­vo­sla­vlje.

Ne­ka nas drev­ni po­ret­ci pra­vo­slav­nih Bo­go­slu­že­nja uvek pod­se­ća­ju na ideal cr­kve­nog Usta­va: do­ći u hram Bo­ži­ji sa stra­hom, tre­pe­tom i ve­li­kom ra­do­šću, i sla­vi­ti Go­spo­da ona­ko ka­ko su nas na­u­či­li na­ši Bo­go­no­sni Oci!

***

Da bi duh pra­vo­slav­nog Bo­go­slu­že­nja bio sa­ču­van (ili da bi­smo mu se vra­ti­li) ni­je do­volj­no pro­sto su­prot­sta­vlja­nje be­smi­sle­nim re­for­ma­ma mo­der­ni­sta, ko­ji ume­sto na­dah­nju­ju­ćeg obra­sca Ti­pi­ka do­no­se ne­ki „sa­vre­me­ni mi­ni­mum”. Po­treb­na je ta­ko­đe ja­sna svest o to­me za ko­jim su ci­ljem išli Sve­ti Oci ka­da su, ru­ko­vo­đe­ni Du­hom Sve­tim, stva­ra­li Bo­žan­ske slu­žbe za nas.

Sa­ku­pi­ti for­mal­na zna­nja – o isto­ri­ji cr­kve­nih slu­žbi, o raz­li­ka­ma iz­me­đu grč­kog i ru­skog Ti­pi­ka, i sl. – to, pra­vo go­vo­re­ći, i ni­je ta­ko va­žno: po­sta­ćeš pr­vo­ra­zred­ni „ustav­čik”, i ni­šta vi­še. Pra­vi cilj iz­u­ča­va­nja Ti­pi­ka je ovaj: Bo­go­slu­že­nje kao du­hov­na hra­na tre­ba da po­sta­ne is­toč­nik več­nog ži­vo­ta za ver­ne. U od­no­su na taj cilj sve osta­lo je dru­go­ste­pe­no.

U da­na­šnjem očaj­nom po­lo­ža­ju pra­vo­slav­ni hri­šća­ni ne mo­gu da se za­do­vo­lje sa­mo ti­me da jed­no­stav­no „tač­no” sle­de Ti­pik. Bo­lje je čak i da do­pu­ste iz­ve­sne „ne­tač­no­sti” i od­stu­pa­nja, ali da se mo­le Bo­gu i da ga ope­va­ju sa svom svo­jom lju­ba­vlju i iskre­no­šću, zna­ju­ći pri to­me istin­ske zah­te­ve Ti­pi­ka i po­la­žu­ći se­bi ra­čun za sop­stve­ne sla­bo­sti.

Da­kle, „spo­lja­šnje zna­nje” sa­dr­ža­no u ovom član­ku ni­je na­me­nje­no „ustav­či­ci­ma” i sto­ga se ne da­je u uobi­ča­je­nom ob­li­ku. Si­ste­mat­ske in­for­ma­ci­je o cr­kve­nim slu­žba­ma iz­lo­že­ne su u mno­gim pri­ruč­ni­ci­ma i udž­be­ni­ci­ma. Ov­de je u osno­vi reč o na­dah­nu­ću ver­nih, o to­me ka­ko ideal cr­kve­nog Ti­pi­ka na­la­zi prak­tič­nu pri­me­nu u da­na­šnjem ži­votu.

***

Ne­ma po­tre­be da se sa­vre­me­na bo­go­slu­žbe­na prak­sa Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve ide­a­li­zu­je: na­ši ar­hi­pa­sti­ri otvo­re­no go­vo­re o ne­do­sta­ci­ma u sva­ko­dnev­nom Bo­go­slu­že­nju i o po­tre­bi da se ono pri­bli­ži ide­a­lu Ti­pi­ka. Ta­ko na pri­mer, ar­hi­e­pi­skop Aver­ki­je je u svom iz­ve­šta­ju o „unu­tra­šnjoj mi­si­ji” Cr­kve, ko­ji je pri­hva­ćen od stra­ne Ar­hi­je­rej­skog Sa­bo­ra 1962. go­di­ne, iz­neo niz oštrih i kon­kret­nih pri­me­da­ba(5):
„Za uspeh unu­tra­šnje mi­si­je neo­bič­no je va­žno da se po mo­guć­no­sti svi ko­ji se mo­le pri­vu­ku da na ne­ki na­čin ak­tiv­no uče­stvu­ju u Bo­go­slu­že­nju, ka­ko se ne bi ose­ća­li kao pu­ki po­sma­tra­či ili slu­ša­o­ci, i ka­ko ne bi do­la­zi­li u cr­kvu kao u po­zo­ri­šte, „da bi ču­li div­no po­ja­nje ho­ra”, ko­ji, ka­ko to če­sto bi­va, iz­vo­di pot­pu­no ne­cr­kve­ne, bra­vu­ro­zne, te­a­tral­ne kom­po­zi­ci­je. Pot­pu­no je neo­p­hod­no da se ob­no­vi drev­ni obi­čaj da sav pri­sut­ni ver­ni na­rod pe­va na Bo­go­slu­že­nju… Sra­mo­ta je da pra­vo­slav­ni ver­ni ne po­zna­ju svo­je div­no i ni sa čim upo­re­di­vo pra­vo­slav­no Bo­go­slu­že­nje, te je za­to sve­ti dug pa­sti­ra da svo­ju pa­stvu upo­zna sa Bo­go­slu­že­njem, što se naj­lak­še mo­že po­sti­ći pu­tem an­ga­žo­va­nja za prak­tič­no uče­šće u nje­mu.”

Da­lje u istom član­ku vla­di­ka Aver­ki­je opo­vr­ga­va ras­pro­stra­nje­nu za­blu­du o to­me da pra­vo­slav­nim hri­šća­ni­ma ni­je do­pu­šte­no da sa­vr­ša­va­ju Bo­go­slu­že­nje bez uče­šća sve­šte­ni­ka – što za po­sle­di­cu ima to, da ver­ni, u si­tu­a­ci­ja­ma ko­je su da­nas sve če­šće i uobi­ča­je­ni­je, ka­da u pa­ro­hi­ji ne­ma stal­nog sve­šte­ni­ka, osta­ju pot­pu­no bes­po­moć­ni i „li­še­ni mo­li­tve”. Na is­toj stra­ni či­ta­mo:

„Za­i­sta, po na­šem Ti­pi­ku, sva Bo­go­slu­že­nja dnev­nog kru­ga, osim na­rav­no Bo­žan­ske Li­tur­gi­je i Sve­tih Taj­ni, mo­gu da sa­vr­ša­va­ju i li­ca ko­ja ni­su po­sve­će­na u sve­šte­nič­ki čin. Ovo su u svo­joj mo­li­tve­noj prak­si ši­ro­ko ko­ri­sti­le mo­na­ške obi­te­lji, ski­to­vi, kao i pust­nja­ci, me­đu ko­ji­ma ni­je bi­lo mo­na­ha sa sve­šte­nič­kim či­nom; sve do sko­ra to je mo­glo da se vi­di, na pri­mer, u Kar­pat­skoj Ru­si­ji, po­zna­toj po po­bo­žno­sti svo­ga na­ro­da, gde su, u slu­ča­ju bo­le­sti ili od­su­stva sve­šte­ni­ka, sa­mi ver­ni či­ta­li i pe­va­li po­lu­noć­ni­cu, ju­tre­nje, ča­so­ve, ve­čer­nje i po­ve­čer­je, a ume­sto Bo­žan­ske Li­tur­gi­je – dnev­ne mo­li­tve.”

U ovo­me ne tre­ba vi­de­ti ni­šta lo­še, jer i sa­me na­še Bo­go­slu­žbe­ne knji­ge pred­vi­đa­ju ta­kvu mo­guć­nost u če­stim opa­ska­ma kao što je ova: „Ako je sve­šte­nik, go­vo­ri: Bla­go­slo­ven Bog naš, a ako ni­je, on­da sa umi­lje­njem ka­že: Mo­li­tva­ma Sve­tih ota­ca na­ših, Go­spo­de Isu­se Hri­ste, Bo­že naš, po­mi­luj nas. Amin”. Po­tom sle­di i či­tav po­re­dak Bo­go­slu­že­nja, iz­u­zev na­rav­no jek­te­ni­ja i sve­šte­nič­kih vo­zgla­sa. Ve­li­ka, su­gu­ba i pros­be­na jek­te­ni­ja za­me­nju­ju se pri to­me či­ta­njem 12 pu­ta za re­dom „Go­spo­di po­mi­luj”, a ma­la jek­te­ni­ja – tro­krat­nim uza­stop­nim „Go­spo­di po­mi­luj”.

Ni­šta ta­ko ne sje­di­nju­je ver­ne kao za­jed­nič­ka mo­li­tva. Da­kle, u svim onim pa­ro­hi­ja­ma gde ne­ma stal­nog sve­šte­ni­ka, neo­p­hod­no je da se ver­ni­ma ne pro­sto do­pu­sti, ne­go čak i pre­po­ru­či da se u ne­delj­ne i pra­znič­ne da­ne sa­bi­ra­ju u cr­kvi, a gde cr­kve ne­ma – po ku­ća­ma, ra­di sa­bor­nog sa­vr­ša­va­nja za­jed­nič­kih mo­li­ta­va pre­ma usta­no­vlje­nom po­ret­ku Bo­go­slu­že­nja.

Ova­kav nor­ma­lan cr­kve­ni obi­čaj (kao i još mno­go če­ga dru­gog iz naj­bo­ljih tra­di­ci­ja Pra­vo­sla­vlja) po­stao je sa­da to­li­ko re­dak, da ga mno­gi do­ži­vlja­va­ju kao no­vi­nu. Ali i po­red to­ga, on je pri­hva­ćen u ne­ko­li­ko pa­ro­hi­ja Ru­ske Za­gra­nič­ne Cr­kve i u ne­ko­li­ko po­je­di­nač­nih do­mo­va. Taj obi­čaj tre­ba da se ši­ri i da ja­ča, bi­lo u pa­ro­hi­ja­ma ko­je iz ovog ili onog raz­lo­ga ne­ma­ju sve­šte­ni­ka, bi­lo u gru­pa­ma ver­nih ta­mo gde pa­ro­hi­ja još ni­je for­mi­ra­na, bi­lo u po­ro­di­ca­ma ko­je (zbog uda­lje­no­sti) ne­ma­ju mo­guć­no­sti da u ne­delj­ne i pra­znič­ne da­ne do­đu do cr­kve.

Upra­vo taj obi­čaj omo­gu­ću­je bo­go­slu­žbe­ni ži­vot ka­ko u uda­lje­nim kra­je­vi­ma ru­skog ra­se­ja­nja, gde se do pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka ne mo­že do­ći, ta­ko i me­đu istin­ski pra­vo­slav­nim hri­šća­ni­ma – ka­ko u SAD, ta­ko i u dru­gim ze­mlja­ma – sve­snim ne­mo­guć­no­sti mo­li­tve­nog op­šte­nja sa od­stup­nič­kim gru­pa­ma ko­je su pra­vo­slav­ne sa­mo po na­zi­vu.

***

Po­želj­no je da se bo­go­slu­žbe­ne na­vi­ke pri­hva­ta­ju od onih ko­ji i sa­mi sa­vr­ša­va­ju Bo­go­slu­že­nje sa­gla­sno sa cr­kve­nom tra­di­ci­jom i Usta­vom. No, ako ta­kvih lju­di ne bu­de, za sva­kog ver­nog ko­ji ne­ma mo­guć­no­sti da do­đe u cr­kvu bi­će od ve­li­ke ko­ri­sti da kao do­da­tak obič­nim ju­tar­njim i ve­čer­njim mo­li­tva­ma či­ta ne­ke slu­žbe, i to:

• ča­so­ve (pr­vi, tre­ći, še­sti – u pr­voj po­lo­vi­ni da­na, a de­ve­ti – u dru­goj) ko­ji, iz­u­zev tro­pa­ra i kon­da­ka, osta­ju ne­pro­me­nji­vi iz da­na u dan;

• sti­hi­re Ve­li­kih pra­zni­ka (u od­go­va­ra­ju­će da­ne);

• od­re­đe­ne psal­me.

U pa­ro­hij­skim cr­kva­ma u Ru­si­ji pre re­vo­lu­ci­je, ve­čer­nje, ju­tre­nje, po­lu­noć­ni­ca, po­ve­čer­je i ča­so­vi slu­že­ni su stro­go sva­ko­dnev­no, što i pred­sta­vlja nor­mu pra­vo­slav­nog ži­vo­ta. Sa tom nor­mom tre­ba po­re­di­ti na­šu sva­ko­dnev­nu prak­su.

Bo­go­slu­že­nja u ne­delj­ne i pra­znič­ne da­ne, i uoči tih da­na – to je mi­ni­mum bez ko­ga je cr­kve­ni ži­vot ne­mo­guć i pra­vo­slav­na po­bo­žnost ni­je u sta­nju da se utvr­di i sa­ču­va. Te da­ne tre­ba pro­vo­di­ti na od­go­va­ra­ju­ći na­čin. Iako još po­sto­je ne­ke pa­ro­hi­je i po­ro­di­ce u ko­ji­ma se ne­de­ljom re­dov­no pe­va aka­tist, bla­go­če­sti­vi sta­rin­ski ru­ski obi­čaj sa­bi­ra­nja na pra­znik uve­če ra­di „psal­mo­po­ja­nja” iš­če­zao je u vr­tlo­gu sva­ko­dne­vi­ce.

Ko od nas ne­po­ko­le­bi­vo dr­ži na­ve­čer­ja pra­zni­ka, ne­iz­o­stav­no ih po­sve­ću­ju­ći sve­noć­nom bde­ni­ju (i ve­čer­nju) ili mo­li­tvi, a ne svet­skim za­ba­va­ma? Bla­že­ne uspo­me­ne vla­di­ka Jo­van San-Fran­ci­skan­ski (Mak­si­mo­vič) ni­ka­da ni­je do­pu­štao da u ne­delj­noj slu­žbi uče­stvu­je ne­ko ko je su­bot­nje ve­če pro­veo za­ba­vlja­ju­ći se (čak i ako je pre to­ga bio u cr­kvi „da bi iz­vr­šio du­žnost”!). I ka­ko su se sa­mo ne­pri­jat­no ose­ća­li oni Ru­si ko­ji su se 1964. go­di­ne oku­pi­li da obe­le­že „pra­znik” Ha­lo­vin („Noć ve­šti­ca”), u na­ve­čer­je pra­zni­ka sv. Jo­va­na Kron­štat­skog, ka­da se vla­di­ka Jo­van po­ja­vio na nji­ho­vom pra­znič­nom ba­lu i svo­jim stro­gim, bez­mol­vnim po­gle­dom raz­ob­li­čio nji­ho­vo bez­ver­je!

***

Či­nje­ni­ca na­šeg uda­lja­va­nja od ide­a­la (tj. od nor­me) pra­vo­slav­nog ži­vo­ta ne tre­ba da bu­de po­vod za uni­ni­je, ne­go za upor­no stre­mlje­nje ka ovom ide­a­lu, ko­li­ko je god to mo­gu­će u uslo­vi­ma sa­vre­me­nog ži­vo­ta ko­ji nas na sva­ki na­čin od­vla­či od nje­ga. Pre sve­ga, tre­ba zna­ti da je ovaj ideal sa­svim do­sti­žan, da ne zah­te­va od nas ni nat­pri­rod­ne na­po­re, ni ne­ka­kvo po­seb­no, uz­vi­še­no „du­hov­no” sta­nje, ko­je je na­vod­no po­treb­no da bi­smo po­če­li da sla­vi­mo Bo­ga.

Za­pra­vo, jed­nu od pre­pre­ka za ši­re­nje pra­vo­slav­nih slu­žbi dnev­nog kru­ga u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu pred­sta­vlja po­gre­šni du­a­li­zam ko­ji se uvu­kao u pra­vo­slav­ni po­gled na svet – tač­ni­je, da je Pra­vo­sla­vlje ne­što ap­strakt­no „du­hov­no”, a da su pra­vo­slav­ni hri­šća­ni u ži­vo­tu „isti kao i svi dru­gi”. Sve­ti Oci nas, na­pro­tiv, sa­svim ja­sno uče da se istin­ski hri­šća­nin od dru­gih raz­li­ku­je ka­ko spo­lja ta­ko i na unu­tra­šnjem pla­nu, pri če­mu se jed­no iz­ra­ža­va kroz dru­go. Ta­ko uči i sve­ti Ma­ka­ri­je Ve­li­ki:

„Hri­šća­ni ima­ju svoj svet, svoj na­čin ži­vo­ta, sop­stve­nu mi­sao, reč i de­lo; dru­ga­či­ji je pak na­čin ži­vo­ta, i mi­sao, i reč, i dru­ga­či­ja su de­la lju­di ovo­ga sve­ta. Jed­no su hri­šća­ni, a dru­go oni ko­ji lju­be svet; iz­me­đu njih je ve­li­ko ra­sto­ja­nje… Po­što je um hri­šća­na uvek za­u­zet raz­mi­šlja­nji­ma o ne­be­skom, oni po op­šte­nju u su­de­lo­va­nju u Du­hu Sve­to­me sa­zer­ca­va­ju več­na do­bra; bu­du­ći da su ro­đe­ni svi­še od Bo­ga, oni su se za­i­sta udo­sto­ji­li da po­sta­nu de­ca Bo­ži­ja… Ob­na­vlja­njem uma, umi­re­njem po­mi­sli, lju­ba­vlju i ne­be­skom pri­vr­že­no­šću Go­spo­du, Hri­šća­nin se kao no­vo stvo­re­nje raz­li­ku­je se od svet­skih lju­di… Hri­šća­ni ima­ju dru­ga­či­ji svet, dru­ga­či­ju tr­pe­zu, dru­ga­či­ju ode­ću, dru­ga­či­je za­do­volj­stvo, dru­ga­či­je op­šte­nje, dru­ga­či­ji na­čin raz­mi­šlja­nja, te su sto­ga bo­lji od dru­gih”.

Daj­te da upo­re­di­mo svoj ži­vot sa ovim stan­dar­di­ma Pra­vo­sla­vlja:

Da li mi stvar­no ima­mo dru­ga­či­ju tr­pe­zu i dru­ga­či­ju ode­ću od ovog sve­ta ko­ji je ogre­zao u be­stid­nom raz­vra­tu i sto­ma­ko­u­ga­đa­nju? Je­su li na­ša de­la i re­či, na­čin ži­vo­ta i mo­li­tve dru­ga­či­ji? Ako ni­su – on­da se mi ne­sum­nji­vo ne raz­li­ku­je­mo od onih ko­ji lju­be svet. Da li se na­ši pra­zni­ci po svo­me smi­slu raz­li­ku­ju od pra­zni­ka lju­di ovo­ga sve­ta? Po­sve­ću­je­mo li ih ne­po­ko­le­blji­vo Bo­gu i pro­sla­vlja­nju Bo­ga, ži­ti­ji­ma Nje­go­vih Sve­tih i de­li­ma Bo­go­na­dah­nu­tih Ota­ca? Po­sve­ću­je­mo li, po me­ri na­ših si­la i vre­me­na, deo sva­ko­ga da­na mo­li­tve­nom pod­vi­gu, dr­že­ći se Bo­gom da­nog dnev­nog kru­ga Bo­go­slu­že­nja i oslo­ba­đa­ju­ći se te­škog bre­me­na sa­vre­me­nog svet­skog ži­vo­ta?

Da li je mo­gu­će spa­si­ti se bez ta­kvog pod­vi­ga? Sve­ti Ma­ka­ri­je Ve­li­ki od­go­va­ra:

Mno­gi lju­di ho­će da se udo­sto­je Car­stva Ne­be­skog bez na­po­ra, bez pod­vi­ga, bez pro­li­va­nja zno­ja; ali, to je nemoguće”.

Ve­li­ki pod­vi­zi su ne­do­sti­žni za one ko­ji ži­ve u sve­tu i ko­ji su ve­za­ni svet­skim bri­ga­ma. Ko­li­ko je sa­mo va­žno za nas da ko­ri­sti­mo mo­guć­nost bla­go­dat­nog i na­dah­nju­ju­ćeg pod­vi­ga ko­ju Cr­kva nu­di na­šim žed­nim du­ša­ma – dnev­ni ci­klus cr­kve­nih slu­žbi. Čak i ma­lo, ali re­dov­no uče­šće u tom ci­klu­su, u sta­nju je da hri­šća­ni­na uči­ni za­i­sta raz­li­či­tim od dru­gih i da mu ot­kri­je do­tle ne­po­zna­ti svet mi­sli i ose­ća­nja – ze­malj­ski ži­vot Cr­kve Hri­sto­ve.

(1) Ovo je je­dan iz se­ri­je čla­na­ka o bo­go­slu­žbe­nom ti­pi­ku Pra­vo­slav­ne Cr­kve ko­je je o. Se­ra­fim po­čet­kom 70-ih pi­sao za ča­so­pis „The Orthodox Word”.
(2) Sve­to­vla­di­mir­ski Bo­go­slov­ski tro­me­seč­nik (engl), 1973, t. 3, str. 221-238.
(3) Da­nas – Auto­ke­fal­nu Ame­rič­ku Pra­vo­slav­nu Cr­kvu.
(4) M. Ska­ba­la­no­vič. Tolkovый Ti­pi­kon. Ki­ev, 1913, t. 2, str. 2-3.
(5) Ar­hi­e­pi­skop Aver­kiй. Istin­no Pra­vo­sla­vie i sovremennый mir. Džor­dan­vill, 1971, str. 202. Iza­bra­ni tek­sto­vi iz ovog zbor­ni­ka ob­ja­vlje­ni su i na srp­skom: Ar­hi­e­pi­skop Aver­ki­je Džor­dan­vil­ski. Sve­ta Rev­nost. Be­o­grad, 1998.

www.predanje.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: